Шта је храброст за вас?...

[Милан М.]

На тему ослобађања од страха препоручујем књигу Огњена капија (Стивен Пресфилд).
Укратко, Спартанци су се страха ослобађали тако што су до изнемоглости увежбавали војне маневре и покушавали да што боље симулирају ратне услове у току тих вежби.

Данас би се то применило тако што би покушали да замислимо ситуацију у којој ћемо се наћи, увежбати шта ћемо рећи, како ћемо се понашати, како ће се други понашати и слично.

[Драгана Милошевић]

Најважније од свег да "солуција соло" не боли.

Мало добре воље, позитивних мисли и ето решења.

Полазим од тога да "идем у друштво, видећу неког познатог  итд."

[Тања1]

Ja obično hrabrim sebe .Mogu ja to, mogu ja to, mogu ja to... Pomolim se Bogu... I uradim

izvor

 

Нисам се расплакала, али сам се најежила малкице

ма сва сам се најежила.

[Danijela]

Srle, šta bi sa tobom?

[Никола Поповић]

Ово заиста јесте проблем данашњице. Што је већи град и заједница, то је теже упознати неког и склопити са њим или њом неко пријатељство. И апсолутно разумем страх са којим се суочаваш.

Наравно да је решење да будеш стрпљив и упоран јер су то два највећа оружја против сујете и гордости, међутим, има ту понешто од психологије што нам може много помоћи у оваквим ситуацијама. 

 

Прво: мораш да прихватиш чињеницу да си у одређеном тренутку сам и да ту нема ничег лошег, јер је то сигурно твој избор (доста пута ми одбацимо неке људе са којима можемо да се виђамо јер они нам не одговарају што је опет у реду). 

 

Друго: Нема упоређивања са другима! Ово је врло важно, јер управо зато што се упоређујемо са другима, наметнемо неке тегобе себи и тежње потпуно непотребно. Можда теби и не треба то што мислиш да желиш у овом тренутку, него имају сви - па ајд и ја. 

 

Треће: нема самосажаљења. Ту лежи ђаша који не мирује и који жели све време да те поколеба и поломи. 

 

Све је ово повезано. 

Међутим има ту још једна ствар. Лично верујем да када нешто исконски пожелимо, ми то онда и урадимо. Није то увек питање храбрости или кукавичлука, већ колико заправо нешто желимо. Преиспитај своје жеље онда када се колебаш и колико ти нешто значи, јер само на себи можеш радити бесконачно. 

 

На крају, позивам те да долазиш храм св. Александра Невског, ту се некако осети дух заједништва. Наравно да је мало непријатно на почетку, али ако стварно желиш, онда се видимо тамо!

[Srdjan Kotur]

Hvala na pozivu.

Bio sam danas na hramovnoj slavi.

[Млађони]

Најважније од свег да "солуција соло" не боли.

Мало добре воље, позитивних мисли и ето решења.

Полазим од тога да "идем у друштво, видећу неког познатог  итд."

 

A i da ne upoznash i da te svi odbace, jel to nesto strasno? Jel si manje vredna osoba u ocima gospoda? Naravno da ne. 

Tako da, nema potrebe za strahom. 

[Никола Поповић]

Hvala na pozivu.

Bio sam danas na hramovnoj slavi.

 

E pa eto! 

 

Taman dodji na Akatist veceras, bice i mosti sv Aleksandra! pocinje u 18h 

[Srdjan Kotur]

Hvala svima na trudu!

Kad se vidimo, dobiće svako po 10E.

[Danijela]

Ti to nas hoćeš da otkačiš na finjaka?

[Odahviing]

На тему ослобађања од страха препоручујем књигу Огњена капија (Стивен Пресфилд).

facenew22222222 

Mnogo dobra knjiga i ja je preporučujem 

[Драшко]

ВОлим како је Киосаки описао Тексашане

Отприлике је рекао како их много воли јер кад добијају то чине у великом стилу и кад губе то чине у великом стилу!

Недостаје нам великог стила

Уби нас умереност и одмереност (понекад)

[Драгана П.]

Mislim na različite situacije. Moj slučaj bi izgledao otprilike da bih nekad rado otišao na neka predavanja, obišao neke manastire, prišao da upoznam nekoga...ali kad treba da uradim nešto po tom pitanju, odustanem. Valjda zbog nedostatka hrabrosti ili skrivenog egoizma-straha od neuspeha... Mislim da postoje ljudi koji i u crkvu ne idu jer "nemaju s kim" kako kažu, pa bi možda bilo dobro napisati nešto o tome kako čovek sebi da objasni situaciju u koju ulazi solo, bez pratnje...

И код мене је донекле слична ситуација, дешава ми се да дођем на корак до циља а онда онај фамозни корак уназад...а када су у питању озбиљне ситуације у том случају, обзиром да не могу назад, удахнем дубоко па шта буде. Ја дуго нисам имала са ким да идем у цркву па сам једноставно одлучила да идем сама, након што сам све живе молила да иду са мном, и схватила да постоје путеви којима мораш ићи сам имао храбрости или не.

[Драгана Милошевић]

Ставите ружичасте наочаре и крените у акцију :good2:

[drvce]

Mislim na različite situacije. Moj slučaj bi izgledao otprilike da bih nekad rado otišao na neka predavanja, obišao neke manastire, prišao da upoznam nekoga...ali kad treba da uradim nešto po tom pitanju, odustanem. Valjda zbog nedostatka hrabrosti ili skrivenog egoizma-straha od neuspeha... Mislim da postoje ljudi koji i u crkvu ne idu jer "nemaju s kim" kako kažu, pa bi možda bilo dobro napisati nešto o tome kako čovek sebi da objasni situaciju u koju ulazi solo, bez pratnje...

To ti je ko sa bioskopom, ako niko nece da gleda film sa tobom, a ti odes pa ga pogledas solo.