Практична питања наше вере - освећење водице, стана , тамјан, кандило...

[Volim_Sina_Bozjeg]

Kom Srdjanu?

Си ти сигуран да ниси трипер? Овде се не ради о полној болести већ о мађијању.

[dragisa]

Veljo svaka čast za ovako dobro osveženje na temi.

Nista ti nije dato, ti verujes da ce ti se dati kad umres. Trenutno, meni nije dato nista. Dato mi je da nemam posao, stan, auto, da zivim u zemlji kakvoj zivim, date su mi razne bolesti, data mi je losa hrana, dato mi je jos mnogo toga i nista od svih tih stvari nigde veze nema sa nekom ljubavlju, svetloscu ili nekim blagodatima. Blagodati, ako tako nesto postoji, bice ti date na onom svetu, a ako do toga dodje niko tada nece sumnjati da Bog postoji i prihvatice ono sto mu se pruza. Naravno, posto je Bog veci i u svakom smislu neuporediv sa covekom, pruzice on svoje ruke prvi i ne samo jednom nego bezbroj puta.

Blagodat za koju ti kažeš da nas čeka na onom svetu se daje ovde u ovom svetu. Baš ovako kako je Velja lepo objasnio. Pravoslavna vera se bazira na toj činjenici => da je božija milost iz velike ljubavi priklonila sebe svetu => Logos postade meso. I tako evo biva još od tad i biće zauvek. Dakle blagodat ovde i sad a po meri našeg rasta

[Volim_Sina_Bozjeg]

Upravo je ovaj ovozemaljski život na zemlji vreme kada se seje, a nakon toga dolazi vreme žetve, kada svako žanje ono što je posejao, negovao i zalivao. To nam i Hristos kaže, a Apostoli u Poslanicama podsećaju. Ovaj život nam je dat kao vreme u kojem na Božju ljubav i blagoslov koji nam je dat u Hristu, odgovaramo sa da ili ne.

Gospod Isus Hristos je rekao Svetim apostolima, zagledan u njihova srca koja su ga prihvatila: ,,Gle, Carstvo Božije je unutra u vama!" Dakle, već ovde i sada. A sveti roditelj Origenov, koga je sin došao posetiti u tamnici jer je ovaj tamo stradao Hrista radi, je ljubio njegove grudi, govoreći da ih ljubi jer u njegovom pobožnom srcu počiva Sveta Trojica: Otac i Sin i Sveti Duh. Takodje, i drugi svetitelji, zajedno sa svetim apostolima, objašnjavaju da duša već sada živi u Raju u meri koliko imamo vere, nade i ljubavi, ili pak u paklu, u meri odsustva ove tri hrišćanske vrline. To potvrdjuju i mnoga vidjenja Raja i pakla prepodobnih očeva i mati koji su u Raju i paklu videli sabraću koja su još uvek bili živi na zemlji.

Скроз сјајно и подсећа ме на наше раније преписке док сам имао мир и говорио о Богу а не о појавама.

[Благовесник]

Nista ti nije dato, ti verujes da ce ti se dati kad umres. Trenutno, meni nije dato nista. Dato mi je da nemam posao, stan, auto, da zivim u zemlji kakvoj zivim, date su mi razne bolesti, data mi je losa hrana, dato mi je jos mnogo toga i nista od svih tih stvari nigde veze nema sa nekom ljubavlju, svetloscu ili nekim blagodatima. Blagodati, ako tako nesto postoji, bice ti date na onom svetu, a ako do toga dodje niko tada nece sumnjati da Bog postoji i prihvatice ono sto mu se pruza. Naravno, posto je Bog veci i u svakom smislu neuporediv sa covekom, pruzice on svoje ruke prvi i ne samo jednom nego bezbroj puta.

Vidi, apropo apokatastaze, Ante Pavelic je verovao u Hrista i odlično je poznavao evandjeosku nauku Božju, pa je svejedno, ipak živeo po duhu Hitlerovom tj. antihristovom, a ne po  duhu Hristovom, ubijajuci najsvirepije one za koje je taj isti Hristos rekao - teško tebi ako njih (decu) samo i sablazniš. Šta će Pravednom sudiji Hristu npr. Ante Pavelić odgovoriti kada mu Hristos bude rekao - bio sam blizu, odmah kod tvojih nogu, tužan, go i bos, umirao sam od gladi i žedji, i ti ne samo da mi muku nisi olakšao, nego si me, iako ti čak nikakvo zlo nisam učinio, u svom idolopoklonstvu prema svojoj ND Hrvatskoj, u jamu si me survao, prethodno mi kožu oderavši, oči iskopavši, jezik isčupavši i srce izvadivši.

[JESSY]

„И дај јој благодат искупљења, благослов Јордана; учини је извором нетрулежности, даром освећења, отпуштањем грехова, исцељењем недуга, погибијом демона, неприступачном непријатељским силама, испуњеном анђелском моћи: да свима који је користе и испијају од ње она буде на очишћење душе и тела, исцељење страсти, освећење домова, и за сваку намеру која је целисходна...“

[JESSY]

Пише:протојереј Јован Максимовић

          парох Прве парохије козлучке

Светотајинска улога воде

По библијско-отачком тајнозрењу, вода се одувијек налазила у најтјешњој вези са људским животом и постојањем. Вода символизује почетак творевине, јер су дјелањем Светога Духа над водама све твари у Сину Божијем доведене из небића у биће, из непостојања у постојање (Пост 1, 1–26; Кол 1, 16; 2Пт 3, 5). Вода је, између осталог, саставни дио творевине; она је символ живота, рађања и оживљавања. Од круцијалног значаја за сагледавање улоге воде у домостроју Божијем је чињеница да се „Дух Божији дизаше над водом“[1]. Вода је присуством Духа Божијег попримила освећујуће дејство и силу, постајући конструктивни и животворни елемент свега створеног. На тај начин је природа воде, освећена Духом, примила освећујуће својство и постала обиталиште Божије. Библијска повијест о стварању свијета показује нам како Дух Свети, који се дизао над водама, још од тада освећује воде и даје им плодност. Штавише, свети Иполит Римски примјећује да Божанствена Тројица, предвиђајући од вјечности пад људског рода, из небића стварајући суштину воде, истовремено је припремала људима исцјељење које ће им се дати водом[2].

Отуђењем човјека и цјелокупне творевине од Творца свијет је промашио своје назначење. Вода, као првобитна материја из које Бог ствара и обликује све постојеће, постаје рушилачки елемент и обиталиште демонских сила[3]. Човјек је постао слуга демонских сила због своје робовске потчињености свијету и злоупотребе творевине[4]. Ослобођење човјека започиње ослобођењем, очишћењем и искупљењем материје, које се састоји у васпостављању њене првобитне улоге и назначења – да буде обиталиште Божије. Према ријечима светога Јована Дамаскина: „Вода је, дакле, предиван елемент и вишеструко користан, који чисти од нечистоће, и то не само тјелесне, него и душевне, уколико прими благодат Светога Духа“[5]. Неопходност овог дејства Духа Светог над водом Црква изражава прозбом која се чита при освећењу воде: „Да се освети вода ова силом, и дејством, и силаском Светога Духа“[6]. Уколико материја није у односу са Богом, тј. уколико се не посматра и не користи као средство општења са Богом, она постаје носилац и обиталиште демонских сила. У тешкој отуђености од Бога, сва творевина је уздисала уздасима псалмопојца, који боготражитељски наглашава: „Као што кошута тражи потоке, тако душа моја тражи тебе, Боже! Жедна је душа моја Бога...“ (Пс 42, 1–2). Како није било могуће стално живљење у оковима гријеха и смрти, била је неопходна Божија интервенција. Пророци су најавили да ће Бог на крају времена учинити ново стварање. Нови Завјет нам недвосмислено открива и доказује да је ново стварање, наговјештавано у првом стварању, већ остварено у Христу, јер божанско оваплоћење је стварање новог космоса, нове твари[7].

[JESSY]

У Светој Тајни Богојављења (Крштења Господњег) вода задобија нову особину: она, осим тјелесног чишћења, поприма могућност, снагу и силу да у себе прими Духа Светога и да очисти човјеково биће и савјест (1Пт 3, 21), да избрише жиг Сатанин и уреже благодатни печат Духом Светим. Другим ријечима, она постаје бања која чисти гријехе људске (Дап 22, 16; 1Кор 6, 11; Еф 5, 26; Јевр 10, 22). Још у Старом Завјету Бог кроз пророка даје обећање о води која ће имати силу да очисти цјелокупног човјека од гријеха: „Покропићу вас водом чистом, и бићете чисти; ја ћу вас очистити од свијех нечистота ваших и од свијех гаднијех богова ваших“ (Јзк 36, 25). Богонадахнути црквени пјесник, у молитвеном надахнућу обраћајући се Богу, говори: „Ти сам, човјекољубиви Царе, који си нам дао да се обучемо у бијелу као снијег одјећу од воде и Духа, пошаљи нам твој благослов кроз пијење ове воде и кропљење њоме, справши прљавштину страсти“[8].

Рађајући се од Адама, ми смо заједно са свим слабостима природе наслиједили још и сјеме смрти – како тјелесне, тако и духовне. Зачет у безакоњима и рођен у гријесима, човјек носи у себи сав отров гријеха, са свом тежином његових посљедица (уп. Еф 2, 1–3). Због гријеха који живи у њему потчињен је утицају Сатане, који поступа као онај који има власт и право. Христос је управо својим крштењем пресаздао и ослободио палу људску природу, испунивши све старозавјетне наговјештаје Тајне спасења (уп. Јевр 2, 17–18). Крштењем Исусовим човјек бива изузет од владавине Сатане, који у бањи поновног рођења (крштењу) губи власт над њим и силу да самовољно дјелује у њему. Благодат и сила крштењске воде не потапа свијет као у давнини, него очишћује гријех у човјеку и савршено спира сваку нечистоту насталу удаљавањем од заједнице са Богом. Просвјетљење које се остварује у крштењу је најбољи и најузвишенији дар Божији.

Христос се крстио да би у својој богочовјечанској личности остварио искупљење палог рода људског[9], те истовремено објавио Тајну Свете Тројице. Његово крштење је постало узрок крштења сваког људског бића које повјерује и покаје се. Оскар Кулман наводи да је „Исусово крштење заправо историјско поријекло хришћанског крштења“[10]. То потврђује и светоотачко предање у личности светог Јована Дамаскина, који свједочи да се Христос крстио да би нама био „образац и примјер за крштење“[11].

Од велике важности је истаћи чињеницу да је у тренутку Христовог крштења Дух Свети сишао на воде Јордана и остао на њима. Дејствујући непрестано у Цркви, Дух не престаје да силази на воду свијета, да би је преобразио у воду крштења, дајући јој силу поновног рађања за живот вјечни.

 

http://bogoslovsketeme.blogspot.com/search?updated-max=2015-02-24T07:27:00-08:00&max-results=1

[JESSY]

МИРИС ТАМЈАНА - СВЕ О ТАМЈАНУ
Познат је око 5000 година. Дрво од чије се смоле добија тамјан високо је три до шест метара. Успијева у зони афричког рога и крајњег југозапада Арабијског полуострва (у Сомалији, Јемену и Оману), али се може узгајати и у Индији и источној Африци.
Ботаничари ову биљку називају bosvellia sacra (слика 1). Она воли суву, топлу климу, а потребну влагу јој доносе монсунске кише љетњих мјесеци. На мјестима гдје расте дрво тамјана, подручје које се зове Wadi Duka је од 2000. године УНЕСКО-ва Свјетска културна баштина.
Мјесно становништво ових подручја има традиционално знање и вјештину прикупљања тамјана које се преноси с кољена на кољено.
Сам поступак добијања тамјана не захтијева велики радни ангажман. Битно је благовремено засјећи доњи дио дрвета (слика 2), па причекати три мјесеца, колико је тој, у почетку уљаној излучевини, потребно да се стврдне па се на крају створи смола која се прикупља. Сам процес прикупљања се одвија током сувог периода. Ако се смола, која је нерастворна у дестилованој води, покваси, губи на квалитету због хемијских реакција које се одвијају на њеној површини. С падом квалитета пада и цијена тамјана на тржишту. Будући да је, давно, потражња била много већа од производње, развила се врло уносна трговина тамјаном.

ПРОИЗВОДЊА, ТРГОВИНА И УПОТРЕБА

У јужнооманском подручју Дхофар већ се 3500 година користи тамјан. У златно вријеме трговине тамјаном, од 1000. године прије Христа све до 18. вијека, у Дхофар су долазили каравани и са по 400 камила натоварених тамјаном. Географ Гинтер Мајер је истраживао пут каравана и у једној својој репортажи је написао: „Ти су каравани са сјевера доносили важну храну, али и текстил, одјећу и друге производе, којих није било у Дхофару и мијењали то за тамјан. Била је то дакле трампа , а не трговина с новцем.“
Више од 65 дана је трајало тешко и опасно путовање од обале Омана до лучких градова – Александрије, Газе или Алепа. Током транспорта тамјан је продаван све скупље, а док би стигао до Венеције био је подједнако скуп као злато.
У подручјима високо развијених цивилизација, различитог времена настанка и трајања, од којих су нека удаљена и више хиљада километара од области производње, људи су употребљавали тамјан, и то због његовог природног састава и пријатног мириса.
Један од најпознатих путева којим су се трговци кретали почињао је у Јемену, одакле су се врло неприступачним тереном (кроз пустињу подручја на Арабијском полуострву) кретали према сјеверу на камилама. Постоје историјска свједочанства према којима је такав облик трговине постојао у 11. вијеку прије Христа, када су трговци одлазили све до Газе у Египту.
Контрола над трговином тамјана била је узрок римског похода на подручје данашњег Јемена и Омана 25. године прије Христа. Недостатак воде и високе температуре одвратили су вођу похода Елија Гала од даљег похода на та подручја.

ВРСТЕ ТАМЈАНА

Три су врсте тамјана: Boswellia carteri која долази из сјевероисточне Африке код Црвеног мора; Boswellia sacra је арапски тамјан; Boswellia serata – индијски тамјан.
На истоку Омана између Хасика и Хадбијена добија се тамјан који зову неџед. У сјеверним дјеловима према пустињи добија се врста хоџар.

[JESSY]

УПОТРЕБА ТАМЈАНА

Давно, на Оријенту, тамјан се користио приликом ритуала жртвовања и као одбрана против демона. У Египту је био везан за култ мртвих, као и у Вавилонији, Персији и на Криту. У Грчкој су се од 7. вијека прије Христа тамјанске жртве користиле прије свега у култовима мистерија, а Питагора их је посебно препоручивао. У Риму је играо важну улогу о празницима мртвих и у царском култу, због чега су га хришћани у почетку одбијали, али је касније ипак укључен у употребу при вјерским обредима.
Дим од тамјана који се диже ка небу тумачи се као символ пута душе у висине или символ молитве која се успиње од 
мноштва вјерника. Код Јевреја је тамјанска жртва припадала само Богу и била је символ обожавања, али је служила за одобровољавање гневног Бога.
Грм тамјана се штити од врућине обилним излучивањем смоластих пара које на јаком сунцу свијетле као пламен, па се претпоставља да је Мојсије имао сусрет са Богом у том грму. То је описано у Другој Мојсијевој књизи, у 30. глави.
Већина данашњих припадника хришћанског свијета повезује тамјан са даровима којим су мудраци даривали малог Исуса кад се родио. Слиједи текст из новозавјетне књиге у поглављу Јеванђеља по Матеју, глава 2, под насловом Поклоњење мудраца (слика 3).
Када се Исус родио у Витлејему јудејском за вријеме краља Ирода, гле, дођоше мудраци са Истока у Јерусалим и рекоше: гдје је цар јудејски који се родио? Јер смо видјели његову звијезду на истоку и дођосмо да му се поклонимо. А када видјеше дијете са Маријом Мајком његовом, падоше ничице и поклонише му се, отворише своја блага и принесоше му дарове, злато, тамјан и смирну. И пошто су у сну били поучени да се не враћају Ироду, вратише се другим путем у своју земљу.
Према историји, на подручју Арабије постојало је краљевство Саба, чија је краљица као угледна владарка тамјаном даривала израелског краља Соломона почетком 10. вијека прије Христа. Ево како је то описано у старозавјетној књизи у поглављу о Соломону (Прва књига о царевима која се зове и Трећа књига о царевима, глава 10):
„Да је благословен Господ Бог твој којем си омилио, те те посади на пријесто Израиљев; јер Господ љуби Израиља у вијек, и постави те царем да судиш и дијелиш правицу.“ Потом даде цару сто и двадесет таланата злата и врло много мириса и драгог камења: нигдје више не дође толико јаких мириса колико даде царица сабска цару Соломону.
Нерон је, на сахрани своје жене, потрошио толико тамјана колика је била његова десетогодишња производња у целој Арабији.
По благослову који се тамјану даје прије кађења он улази у литургијску употребу. Њихање кадионице у облику крста упућује на жртву на крсту, кружно њихање треба да укаже како свети дарови припадају Богу.
Кадионице су се често украшавале рељефима феникса или „три човјека у пећи огњеној“ чији су се хвалоспјеви усред ватре упоређивали са облацима тамјана (Ханс Бидерман, Речник симбола, Београд 2004, Плато).
Кадионице се приказују као атрибут у рукама великих свештених фигура Мелхиседека, Арона, Самуила и светог Стефана, Лаврентија и Вићентија, као и Свете покајнице Пелагије.
У општем смислу се кађење умрлих на погребима може сматрати средством прекривња мириса распадања, касније и символом душе (облаци дима који се пењу увис).

[JESSY]

ТАМЈАН КАО ЛЕК

У основи хемијског састава тамјана су пентациклични тритерпени са киселим особинама (босовелијеве киселине). Tритерпени су велика класа једињења структурно различита. Многи тритерпени показују занимљиву фармаколошку активност, укљућујући антивирусно и антиинфламаторно дејство у аналгетицима. Класичан примјер тритерпена који се користи као биљни лијек потиче од ацидо-бета босовелских једињења којих има у смоли тамјана. Преко 4000 тритерпенских једињења изоловано је из биљака. Јављају се као слободна једињења и као састојци смоле.
Тамјан је врло популаран и тражен због многих начина примјене у свакодневном животу, од којих је свакако била најраширенија она везана за различите обреде. На гробници египатске краљице Хачепсут пронађен је најстарији запис који потврђује коришћење тамјана, а датира још из 15. вијека прије Христа.
Људи су се у доба великих свечаности премазивали разним уљима биљног и животињског поријекла. Када су открили мирис тамјана, досјетили су се да би богове, у жељи да их одобровоље, могли даривати тако пријатним мирисом тамјана јер су сматрали да богови имају људска обиљежја, а према томе и људске потребе и обичаје.
Становници тропске Африке премазивали су се различитим мирисним препаратима, па тако и тамјаном, у жељи да се заштите од Сунца и превеликог губитка течности из организма. Стари Грци и Римљани су га користили, тако што су палећи га, загријавали и освјежавали просторије у кући.
Познато је и коришћење тамјана у козметичке сврхе – поугљени остаци спаљеног тамјана мрвили су се у црни прах који се користио за украшавање очију, како оних на киповима, тако и код живих људи.
Остала је записана медицинска сврха коришћења тамјана. Авицена је сматрао тамјан изузетно корисним у борби против разних болести: тумора, грознице, дизентерије, губе, чирева, као и разних пробавних сметњи.
Од антике до средњег вијека љекари су тамјан користили као лијек, против прехладе и желудачних тегоба. У Европи су медицинари и фармацеути открили дјеловање тамјана на здравље прије двадесетак година. О томе фармацеут Манфред Шуберт Силавец са Свеучилишта Jохан Волфанг из Франкфурта за хемијски састав тамјана истиче : „Босовелијеве киселине су пентациклични тритерпени, дакле природни састојци са киселим особинама. Управо ти састојци су, чини се, одговорни за такво дјеловање тамјана на здравље. Постоје бројне области примјене као што су реуматска обољења, хроничне упале цријева и друго.“
Тренутно се обављају научна истраживања о утицају тамјана на тумор на мозгу. Чини се да тамјан није само оријентални мирис него можда и лијек будућности.
Биљке из породице Босвелија користиле су се као храна за камиле (лишће), мамац за рибе, за прављење боја (огуљена кора дрвета тамјана), као адитив у вину (смола која истече из зарезаног стабла), у справљању разних напитака од коријења, као и за израду разних предмета од меканог дрвета.

Трговци су разносили тамјан по цијелом свијету, а начин његовог коришћења су преносили с генерације на генерацију па се тако данас, осим у вјерским обичајима, тамјан користи и у ароматерапији (смањује стрес) и у индустрији парфема (споро испарава па је као сировина економски врло исплатив).
Још увијек је 60% неистражених састојака у тамјану.

 

http://spcljukovo.weebly.com/10581045105010571058105410421048.html

[JESSY]

Najbitnije obeležje jednog hrišćanskog i pravoslavnog doma, pre svega, jeste da je dom osvećen. Pored toga, hrišćanski dom treba da ima: ikonu, kandilo, čirak i sveću, slovo, kadionicu, bosiljak i tamjan, Sveto pismo i Molitvenik.

Osvećenje doma Kada se jedna kuća ili stan sagradi, okreči, ulepša, i kada se nameste stvari, i kada u njemu porodica započne život, potrebno je izvršiti osvećenje doma. To osvećenje vrši nadležni sveštenik. Osvećenje se vrši na sledeći način:

Pozove se nadležni sveštenik, u nekim krajevima se poziva obavezno i kum. Na stolu u najsvečanijoj prostoriji gde su ikone, postavi se sto pokriven stolnjakom, a na stolu - sveća, kadionica, tamjan, činija sa vodom za osvećenje, bosiljak, jedna posuda sa malo brašna, jedna čaša ulja (zejtina), četiri male svećice koje se na osvećenju pale i lepe na zidove stana i jedan mali štapić, na vrhu obavijen vatom, za pomazivanje zidova osvećenim uljem. Osvećenje se vrši obično pre podne, ali može u svako doba dana. Pošto je ovaj čin spojen sa svečanim ručkom, treba ga obavljati u mrsne dane, ili ako se osvećenje obavlja u postu, obavezno spremati posnu hranu.

U molitvama na osvećenju, sveštenik se moli za napredak doma, za zdravlje i sreću ukućana, naročito dece, za slogu, za ljubav, razumevanje među ukućanima i za svako dobro koje hrišćani mole od Boga.

Ikona Svaki hrišćanski dom treba da ima ikonu svoje krsne slave. Ikona se postavlja u najsvečanijoj prostoriji, Trpezariji ili dnevnoj sobi i to uvek na istočnom zidu. Pored ikone krsne slave, poželjno je da u kući stoji ikona Hrista Spasitelja i ikona Majke Božije, a može i ikona nekog drugog svetitelja koji se u tom domu posebno poštuje - ikona Svetog Save, ikona preslave i slično. Na zidu na kome je ikona ne mogu stajati neke druge slike, gobleni, posteri i sl.

Pravoslavna crkva ima svoje pravilo u ikonografiji. Najviše je zastupljen vizantijski stil u slikanju ikone, a može biti i realizam, ali samo ako to rade pravi umetnici i slikari. Nažalost, ikone se kod nas prodaju po pijacama i vašarima, pa je i tu zavladao neviđeni kič i neukus, pa likovi na takvim ikonama više liče na karikature nego na svetitelje. Zato je preporučljivo ikone kupovati u crkvama i crkvenim prodavnicama.

Kada se ikona kupi, nosi se svešteniku na osvećenje. Negde se praktikuje da ikona stoji u crkvi nekoliko nedelja. Tek osvećena ikona se postavlja u hrišćanski dom. Dobro je da pred ikonom stoji manji stočić na kome bi stajale sve gore pomenute stvari i predmeti. Ispred ikone se obavljaju svi hrišćanski obredi i molitve u kući.

Kandilo Kandilo se postavlja ispred ikone. Pali se uoči, i na dan svakoga praznika i svake nedelje, a može goreti neprestano. Kandilo obično pali i održava domaćica. U kandilu gori čisto suncokretovo ulje, na čiju se površinu stavlja specijalni žižak za kandilo.

Kandilo i plamen na njemu simvolizuju svetlost nauke Hristove i svetlost života svetitelja pred kojim se kandilo pali. Istovremeno podseća, sve u kući da i oni treba da žive svetlim i čistim životom. Oni koji imaju u kući kandilo znaju kakvu neponovljivu duhovnu atmosferu uoči praznika i nedelje stvara drhtavi plamičak kandila. Naročito se to urezuje u detinju dušu, i ostaje kao najdraža uspomena iz detinjstva do kraja života. Ta atmosfera je nepresušna inspiracija svim umetničkim i pesničkim dušama i mnoga velika dela su stvorena inspirisana tom drhtavom i nezaboravnom svetlošću i igrom senki domaćeg kandila.

Čirak i sveća Bez sveće se ne može izvršiti ni jedan obred, ni molitva u kući. Čirak i sveća stoje na počasnom mestu u kući i pale se uvek pred molitvu. Domaćin pali sveću na sledeći način: Najpre se prekrsti, pomene Boga i svoju krcnu slavu, celiva sveću i pali je po mogućstvu šibicom. Sveća za slavu se gasi pomoću vina, a manja sveća duvanjem, ili se vlažnim palcem i kažiprstom stisne plamen i fitilj koji gori. Plamen sveće ima istu simvoliku kao i kandilo.

Bosiljak je aromatična biljka, prijatnog mirisa, koja se gaji u baštama i cvećnjacima. Bosiljak se nabere složi u buket (kitu) uveže se u struku i osuši. Takav se čuva preko cele godine i iznosi se kada sveštenik sveti vodicu da njime kropi ukućane. Bosiljak i njegov prijatni miris simvolizuju blagodat Duha Svetoga.

Kadionica, žar, tamjan Kadionica u domu je obično ručna, napravljena od zemlje ili metala, i ima raznih oblika koji su u skladu sa hrišćanskim duhom. U kadionicu se stavlja žar od drveta (od uglja ima neprijatan miris) i na žar se stavlja tamjan koji širi prijatan i blagouhan miris. Pošto u gradovima često nema žara, potrebno je nabaviti specijalni briket u kolutićima koji zamenjuje žar i vrlo je praktičan.

Kadionica i žar u njoj, simvolizuju našu žarku ljubav prema veri i toplotu naše hrišćanske duše. Miris tamjana simvolizuje blagodat Svetoga Duha.

Kadionica se upotrebljava prilikom svake molitve. Domaćin kadi, držeći u desnoj ruci kadionicu i njome čini znak krsta. Kadi se prvo stariji pa mlađi. Kadionica se takođe drži na svečanom mestu u kući.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Obicaji/slaveiobicaji/Lat_slave51.htm
 

[JESSY]

 О литијама

 

 

Литије бивају и у храмовима. Но ти питаш о литијама по улицама и по њивама. Каквог смисла оне имају?

Имају смисао молитве свенародне, у отвореном простору, под сунцем и сводом небеским, у светилишту васионском, које је саздао сам Саздатељ силом и вештином Својом. Литију су вршили на свој начин и стари Израиљци, кад су освајали град Јерихон. Њу је извео Исус Навин по наредби Божијој. Посред народа ношен је ковчег завета, а пред ковчегом су ишли свештеници трубећи у рогове. Седам дана тако народ је обилазио Јерихон у свечаном молитвеном ћутању. Седмога дана јерихонски су зидови попадали и град заузет (И. Нав 6). Ми хришћани носимо место ковчега завета крсте, иконе и барјаке, место труба звоне звона и певају се песме духовне. Наш народ назива литије обично крстоноси, и уз црквене песме пева и своју:

Крсте носимо, Бога молимо
Господе помилуј,
Господе помилуј!

Од свих знамења, која се носе, крсно знамење долази на прво место. Јер је том знамењу још од Голготе Христове дата сила и моћ, да прогони нечисте силе, да оздрављава, освежава и освећује људе, и стоку, и обиталишта људска, и радионице и поља. То народ Божији зна, па због тога и назива литије крстоносима.

Теби је однекуда дошла не добра помисао, да се литијама "светиња обесвећује и излаже подсмеху". Не само да се тиме светиња не обесвећује него баш светињом се освећује оно што је грехом људским обесвећено. Литија је духовни воинствени поход против зле демонске силе, а народ у литији као војска Божија. Ако ли се неко подсмева литијама, зар је то нешто? Човек испражњен од Духа Божијега подсмева се исто тако и храму, и онима који су у храму, и вери и молитви у опште. Но зар је то нешто? Зар то може уплашити крстоноше, који војују против невидљивих сила, страшнијих од бедних подсмевача? И најзад, они који се смеју светињи, смеју се својој сопственој срећи. Много искуство потврђује нам то. У једном нашем селу ишла литија преко њива. Један човек, који је био мало и у Америци на печалби, стајао пред кућом и ругао се крстоношама. Ускоро потом сручи се силна киша на то село. Селу не нашкоди ништа а на његову пшеничну њиву навуче толико песка, да се од песка није видела ни земља ни пшеница.

Свенародне молитве никад нису без добрих последица, нарочито кад су везане с покајањем и преданошћу вољи Божијој. Народ је осетио корист од литија, зато и воли литије. Да нису литије безброј пута низвеле кишу у време суше, и утупиле косу смрти у време помора, и повратиле мир у време немира - зар би народ толико волео литије, и зар би тако ревносно носио крсте, по селима и градовима?

Турци немају литија. Но догодило се у турско време у једном граду македонском нешто што још памте и причају живи сведоци. Била страшна суша. Турци замоле хришћане, да учине литију. И владика са свештенством и народом крене с крстима на литију ка изворима ван града. У једној поворци ишли су хришћани а у другој муслимани. Још молитве нису биле ни дочитане, кад се небо замрачи, и удари такав пљусак, да су се крстоноси трком вратили кућама.

Од Бога ти мир и благослов.

Из мисионарских писама Св. владике Николаја

[Јелена011]

Dragi moderatori, ne znam kome da pisem niti de da turim temu, mozete je posle obrisati...

Samo htedoh reci da ste postavili pogresan tekst na naslovnu stranicu,danas nije Krstovdan o kome pisete, malo ste pomesali sa drugim praznikom. Danas je dan uoci Bogojavljenja koji se zove krstovdan, ali nema veze sa krstom nego sa krstenjem Gospodnjim.

Dan kada je Gospod krsten iz mnogih razloga se odvojeno slavi od Bogojavljenja, ali eto da budemo fini da kazemo da je to isti praznik i da je famozna krstovdanska vodica ista kao famozna bogojavljenska i da je ta voda istom molitvom osvestana pa da znate, ne trebaju vam litri iste

[aleksandarkg]

Najbitnije obeležje jednog hrišćanskog i pravoslavnog doma, pre svega, jeste da je dom osvećen. Pored toga, hrišćanski dom treba da ima: ikonu, kandilo, čirak i sveću, slovo, kadionicu, bosiljak i tamjan, Sveto pismo i Molitvenik.

Osvećenje doma Kada se jedna kuća ili stan sagradi, okreči, ulepša, i kada se nameste stvari, i kada u njemu porodica započne život, potrebno je izvršiti osvećenje doma. To osvećenje vrši nadležni sveštenik. Osvećenje se vrši na sledeći način:

Pozove se nadležni sveštenik, u nekim krajevima se poziva obavezno i kum. Na stolu u najsvečanijoj prostoriji gde su ikone, postavi se sto pokriven stolnjakom, a na stolu - sveća, kadionica, tamjan, činija sa vodom za osvećenje, bosiljak, jedna posuda sa malo brašna, jedna čaša ulja (zejtina), četiri male svećice koje se na osvećenju pale i lepe na zidove stana i jedan mali štapić, na vrhu obavijen vatom, za pomazivanje zidova osvećenim uljem. Osvećenje se vrši obično pre podne, ali može u svako doba dana. Pošto je ovaj čin spojen sa svečanim ručkom, treba ga obavljati u mrsne dane, ili ako se osvećenje obavlja u postu, obavezno spremati posnu hranu.

U molitvama na osvećenju, sveštenik se moli za napredak doma, za zdravlje i sreću ukućana, naročito dece, za slogu, za ljubav, razumevanje među ukućanima i za svako dobro koje hrišćani mole od Boga.

Ikona Svaki hrišćanski dom treba da ima ikonu svoje krsne slave. Ikona se postavlja u najsvečanijoj prostoriji, Trpezariji ili dnevnoj sobi i to uvek na istočnom zidu. Pored ikone krsne slave, poželjno je da u kući stoji ikona Hrista Spasitelja i ikona Majke Božije, a može i ikona nekog drugog svetitelja koji se u tom domu posebno poštuje - ikona Svetog Save, ikona preslave i slično. Na zidu na kome je ikona ne mogu stajati neke druge slike, gobleni, posteri i sl.

Pravoslavna crkva ima svoje pravilo u ikonografiji. Najviše je zastupljen vizantijski stil u slikanju ikone, a može biti i realizam, ali samo ako to rade pravi umetnici i slikari. Nažalost, ikone se kod nas prodaju po pijacama i vašarima, pa je i tu zavladao neviđeni kič i neukus, pa likovi na takvim ikonama više liče na karikature nego na svetitelje. Zato je preporučljivo ikone kupovati u crkvama i crkvenim prodavnicama.

Kada se ikona kupi, nosi se svešteniku na osvećenje. Negde se praktikuje da ikona stoji u crkvi nekoliko nedelja. Tek osvećena ikona se postavlja u hrišćanski dom. Dobro je da pred ikonom stoji manji stočić na kome bi stajale sve gore pomenute stvari i predmeti. Ispred ikone se obavljaju svi hrišćanski obredi i molitve u kući.

Kandilo Kandilo se postavlja ispred ikone. Pali se uoči, i na dan svakoga praznika i svake nedelje, a može goreti neprestano. Kandilo obično pali i održava domaćica. U kandilu gori čisto suncokretovo ulje, na čiju se površinu stavlja specijalni žižak za kandilo.

Kandilo i plamen na njemu simvolizuju svetlost nauke Hristove i svetlost života svetitelja pred kojim se kandilo pali. Istovremeno podseća, sve u kući da i oni treba da žive svetlim i čistim životom. Oni koji imaju u kući kandilo znaju kakvu neponovljivu duhovnu atmosferu uoči praznika i nedelje stvara drhtavi plamičak kandila. Naročito se to urezuje u detinju dušu, i ostaje kao najdraža uspomena iz detinjstva do kraja života. Ta atmosfera je nepresušna inspiracija svim umetničkim i pesničkim dušama i mnoga velika dela su stvorena inspirisana tom drhtavom i nezaboravnom svetlošću i igrom senki domaćeg kandila.

Čirak i sveća Bez sveće se ne može izvršiti ni jedan obred, ni molitva u kući. Čirak i sveća stoje na počasnom mestu u kući i pale se uvek pred molitvu. Domaćin pali sveću na sledeći način: Najpre se prekrsti, pomene Boga i svoju krcnu slavu, celiva sveću i pali je po mogućstvu šibicom. Sveća za slavu se gasi pomoću vina, a manja sveća duvanjem, ili se vlažnim palcem i kažiprstom stisne plamen i fitilj koji gori. Plamen sveće ima istu simvoliku kao i kandilo.

Bosiljak je aromatična biljka, prijatnog mirisa, koja se gaji u baštama i cvećnjacima. Bosiljak se nabere složi u buket (kitu) uveže se u struku i osuši. Takav se čuva preko cele godine i iznosi se kada sveštenik sveti vodicu da njime kropi ukućane. Bosiljak i njegov prijatni miris simvolizuju blagodat Duha Svetoga.

Kadionica, žar, tamjan Kadionica u domu je obično ručna, napravljena od zemlje ili metala, i ima raznih oblika koji su u skladu sa hrišćanskim duhom. U kadionicu se stavlja žar od drveta (od uglja ima neprijatan miris) i na žar se stavlja tamjan koji širi prijatan i blagouhan miris. Pošto u gradovima često nema žara, potrebno je nabaviti specijalni briket u kolutićima koji zamenjuje žar i vrlo je praktičan.

Kadionica i žar u njoj, simvolizuju našu žarku ljubav prema veri i toplotu naše hrišćanske duše. Miris tamjana simvolizuje blagodat Svetoga Duha.

Kadionica se upotrebljava prilikom svake molitve. Domaćin kadi, držeći u desnoj ruci kadionicu i njome čini znak krsta. Kadi se prvo stariji pa mlađi. Kadionica se takođe drži na svečanom mestu u kući.

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Obicaji/slaveiobicaji/Lat_slave51.htm

 

У вези са горе изнетим имам питање.

У нашем дому имамо седам икона (зидних). Поредак је следећи (из угла гледања према иконама) : У средини и мало изнад осталих икона налази се икона Исуса Христа, лево од ње икона Богородице, лево од ње икона Анђела на Христовом гробу, десно од иконе Исуса Христа је славска икона Алемпија Столпника, а десно од ње икона Св. Ђорђа који се такође слави у нашој породици. Испод овако набројаних икона су остале иконе, икона Св. Петке, икона Св. Анастасије. 

Моје питање се односи на постављање кандила. Да ли кандило треба поставити само испред иконе Исуса Христа, или само испред славске иконе, или испред свих икона? Добио сам различита тумачења. Па ми ви помозите и предочите шта је правилно или шта је практичније. 

Хвала свима унапред!!!

[snebivljivi maslacak]

Имам једно можда за неке глупо питање, али зна ли неко како се одржава кандило, т.ј. како се чисти?

Тек што сам купила кандило нисам знала како функционише и два пута ми је изгореле плута, ја сам наравно из незнања направила светогрђе и опрала то детеџентом. И још за оне који не знају, исто сам направила светогрђе и бацала у почетку фитиље у смеће. Срћа па сам брзо сконтала да ту нешто није у реду.

Дакле моје питање је, пошто кандило треба беспрекорно бити чисто, а немогуће је бармени засад, да се уље не прелије, како то одржавате?