Последице погрешног тумачења еп. Ј. Зизјуласа

[.............]

Желео бих да чујем мишљења православних теолога и свештенослужитеља о овде изложеним питањима. И истакао бих да је овде приказана само мала богословска недоумица, на коју бих желео да чујем још нечије мишљење; дакле, недоумица, а не коначни суд. ( 1 )
Не доводим у питање Зизјуласов допринос православној теологији, нити је ово критика његове теологије. Реч је о начину како многи схватају и доживљавају његову теологију у духу савремених прилика у Цркви, а што може да има негативне последице.
Већини је  Зизјуласово учење одлично познато, тако да ћемо његову еклисиологију сажети у основне поставке.
- На Литургији, Епископ је икона Христа.
- Свештеници су икона апостола.
- Ђакони су икона анђела, они омогућују дијалектички однос између народа и клира, „спона и препона“ између клира и народа.
- Народ је народ Божији, тј. икона светих у Царству Небеском.
- Све скупа – Литургија је икона Царства Небеског.
- Евхаристија изображава есхатон, у њој се остварује јединство створеног и нествореног, она се поистовећује са Црквом.
Дакле, све овде изложено је Зизјуласово богословско мишљење, формирано под утицајем Писма, Предања и Отаца, али је и даље – само богословско мишљење. То није догма утврђена на било којем од Васељенских сабора. Неки црквени канони и црквени писци заиста показују веома слично  схватање црквених служби и евхаристије, али, као што смо рекли, ништа од тога није утврђено као званично вероисповедање Цркве. Сходно томе, имамо слободу да постављамо одређена питања, не бисмо ли ово учење још боље схватили, можемо рећи – и егзистенцијално прихватили. Или одбили.
- Хијерархија између различитих служби у Цркви овим је  подељена.  Служба је икона небеске стварности. Ја као свештеник делам овде попут апостола, а ја, као епископ, на литургијском сабору сам икона Христа. Узевши у обзир православно учење о иконама, то носи одређено значење.
- Све ово и не би био проблем, када би у Цркви постојало здраво схватање јединства у различитости, али је, на жалост, као што ћемо видети, преовладало истицање разлика науштрб јединства.
- Зизјулас  замера западу на уметању психологије у теологији, на доживљавању Цркве као институције и на пренаглашавању харитативних делатности. Са друге стране, он као да Цркву не види ван времена трајања Литургије. Једно једноставно питање се, дакле, намеће: шта кад се заврши Литургија која траје отприлике сат и по? Зар смо хришћани и стремимо ка Христу само док богослужење траје? Зар се сво сједињавање са Христом, и сва Цркве исцрпљује у Светој Тајни? Тему охристовљеног живота Зизјулас не спомиње. Каже да је Црква  парадокс, њени чланови су грешни – то јесте тачно. Свакако да не треба инсистирати на моралном пуританству, али ако је хришћанин присједињен Христу – врлине су последица таквог јединства. Не говоримо дакле, о моралном аспекту , већ о охристовљеном животу. Ову ставку треба додатно анализирати.
Није, дакле, никакав проблем у ономе што је Зизјулас рекао. Проблем је у ономе што је изоставио да каже. Због тога многи сво хришћанство виде само и искључиво  у Евхаристији и епископу. У својој сотириологији веома штуро описује било шта што би се тицало хришћана док не присуствују Литургији. Кажем, иако Литургија јесте од највећег значаја за нас, може бити погубно ако Евхаристију отргнемо од целине и представимо је саму, издвојену, као циљ живота. Читаоцу, дакле, може лако деловати да је поента хришћанства учествовање у Светој Тајни и – то је то. Писац није у толикој мери имао у виду дух времена, наклоњен секуларизму, дух који није постојао у време које је тема његовог изучавања ( прва три века хришћанства) .
- Пергамски епископ, у ствари, уопште не троши ни реч да теолошки осмисли живот конкретног човека, личности, иконе Христове.  Читалац може стећи утисак да се он као личност вреднује само у светлости своје службе. Зизјулас веома наглашава појам личности у својој теологији, који често остаје управо то – појам. Његова еклисиологија и сотириологија  је поприлично безлична. Свет сагледава кроз службе. Свет се спасава кроз службе. А личности? Дајући овакво и оволико значење одређеним службама, многи „изгубе“ своју личност у њима. У домостроју Божијем прво сам епископ, а потом Николај.  Опет кажем, чудно је да Зизјулас који говорећи о тријадологији сјајно објашњава да је Личност Оца узрок постојања Свете Тројице, дакле – Личност ( Ипостас )  ставља пре Природе; у свом учењу о спасењу човека занемарује значај  човекове личности. Његову слободу своди на „да“ или „не“ које би рекао у одговор на Божији призив, опет у контексту Евхаристије.
- Савремени теолози често сву своју еклисиологију и сотириологију своде на говор о Евхаристији, литургијским службама и есхатону, без чврсте повезаности и прожетости са конкретним животним контекстом. Не увек, али често. Шмеман, рецимо, се увек дотиче контекста времена и конкретних потреба савременог човека. Због тога његова теологија звучи увек актуелно, али ће га и због здраве критичке мисли многи бити спремни назвати поборником протестантске теологије. Зизјулас тек на моменте показује критичку мисао по овом питању  и то увек кад прави паралеле са западном теологијом. Иронично је да је у жељи да се успротиви институционализму цркве, изнео учење које многи данас користе управо за стварање институционализма. Опет ћу рећи: то је до читалаца, а не до аутора, и то великим делом због оног шта је аутор изоставио да каже.
- У средњем веку је било живо учење како је земаљска јерархија оличење небеске ( широм хришћанског света, али је то на Западу било далеко истакнутије). Тада је то било проширено на цара као Божијег изабраника и монархију као Богом установљен систем. Земаљски цар је симбол небеског, државно уређење је слика небеског уређења. Наравно да је црквени сталеж заузимао значајне позиције у тој слици. Земаљски поредак мора постојати и мора се поштовати, он је оличење небеског, а потврде за то су налажене у Светом Писму и у списима светих отаца, нарочито у делима тадашњих писаца и теолога. Све је то импоновали онима који су то учење одржавали актуелним. Са друге стране, они са дна те лествице нису имали други избор, осим да ћуте и буду послушни, јер другачије неће задобити Царство небеско.
Не желећи да профанишем не мали труд пергамског епископа, напоменућу опет да он нипошто није имао намеру да се настави на ову средњовековну премису – чак напротив. Али многи  поштоваоци његовог дела би то могли учинити и већ чине. Сам теолог је рекао да не постоје одвојене „земаљска“ и „небеска“ јерархија, али многи онда у „земаљској“ виде икону „небеске“ и – чини се иста подела. Уколико црквеном поретку  и ауторитетима пружите статус догме ( а ка томе као да се стреми ), онда не постоји начин да један ђакон отворено иступа , или противречи једном свештенику, нити ико од њих епископу. При том се умеша, често ван контекста и здравог смисла појам „послушности“ и ми више немамо Цркву Божију у којој је здраво, хришћанско, братско послушање, већ ропска потлаченост. Некако сви спомену значај народа који Зизјулас истиче: без „амин“ које ће рећи народ ниједна одлука Сабора није и не може бити валидна (Разбојнички Ефески сабор, Флорентинска унија, итд. ). Да ли се данас народ пита за ишта? Зато се у терминологији често раздваја „црква“= свештенослужитељи и „народ“= лаици. Народ се, просто, не осећа као Црква. Односи се своде на односе различитих служби, а не различитих личности. Ти другог истински не познајеш, будући да га гледаш кроз призму  ауторитета. И други ти се претставља у призми своје надређености или потчињености. Не прилази ти као Јован Руфиму, као човек човеку, као христос христосу – већ ти прилази и открива ти се као потчињени ауторитету, као народ или свештеник епископу. Не открива ти се служећи у љубави, јер да би неког волео, мораш имати жив однос са њим, мораш га познати као личност и дозволити да те позна као личност, не   –  потчињен ти је хладно, механички, по свом јерархијском месту и титулом иза имена.
Зизјулас се  у више наврата  противи схоластици, али он управо прати њене трагове. Сама подела теологије на еклисиологију, сотириологију, итд. није ни библијска, ни светоотачка, а то је подела која је данас актуелна. Tо је „академска“ терминологија. Наравно, самим тим ако нешто у својој терминологији није ни библијско, ни светоотачко, не мора нужно значити да не може да објасни Христов Домострој и наше место у њему. Али се кроз „поделу“ теологије удаљује од живог и животног контекста, удаљује се од прожимања свих тих делића Божијег Промисла, и, можда најважније, не узима се у обзир човек као личност, са својим жељама, потребама, слабостима, са својом јединственошћу. Човек, боголика личност, махом се објашњава као чинилац научне теорије. Он делује као „шраф у машини“ Божијег Промисла, део „евхаристијског система“.
- Зизјулас је своја дела писао махом за школоване теологе, или за оне који теологију  изучавају. Терминологија његове теологије не треба бити примењивана у мисионарској делатности Цркве. Мислимо, дакле, на  беседе. Настављачи Зизјуласовог дела морају имати у виду слушаоце којима се обраћају, у супротном ће бити попут сејача који баца погрешно семе на тло које је, врло могуће, плодно. Простом слушаоцу, вернику, Зизјуласова догматика у свом оригиналном облику звучи као обична филозофија. Његове идеје је потребно заоденути у конкретни животни контекст и прилике, у говорни српски. Бар оне ставке које је могуће тако представити. Уколико се служи Зизјуласовом терминологијом приликом недељних и празничних проповеди, то је држање беседе само својим саслужитељима и себи самом.
- Оно што је такође приметно јесте да су службе епископа, презвитера и ђакона формиране кроз историју Цркве, а због њених потреба. У првом, харизматском периоду, термин „епископ“ и „презвитер“ били су синоними.  Да не помињемо како је у то време постојало мноштво других служби које су до данас изгубљене или попримиле другачији облик: ђаконисе, заклињачи, путујући проповедници, пророци... Шта је са њиховом „иконолошком онтологијом“? Зар је они нису имали у време док су чинили удове на Христовом Телу? Јесу. Чија су икона они били? Овде се јавља нешто што је Афанасјев добро објаснио, а тиче се емпиријских потреба Цркве и њене догматике.
„ Утицај емпиријских фактора на црквени живот је до извесног степена природан и законит: то је онај данак који Црква плаћа за своје пребивање у емпиријском животу. Он је законит и природан дотле док у црквеној свести емпиријски фактор чува свој емпиријски карактер, односно док га црквена свест сматра за нешто привремено и пролазно, али оно постаје незаконито и неодговарајуће када га црквена свест догматизује, укључујући га на тај начин у саму природу Цркве. Догматизовање емпиријских фактора јесте догматизовање онога што је несавршено у црквеном животу и прихватање као норме свега оног чега у Цркви, у суштини, не би требало бити. Утицај догматизованих емпиријских фактора је много погубнији за црквени живот него утицај емпиријских фактора као таквих“. ( 2 )
Теолошко питање је дакле следеће: да ли су данашње службе у Цркви поредак успостављен од самога Христа и апостола, а који се одржао захваљујући апостолском прејемству; или је данашњи поредак производ тока историје и емпиријских потреба Цркве? Можда је најбоље узети у обзир и синтагму ова два виђења: прва Црква није имала уређење епископ – свештеник – ђакон – народ, али се рукоположењем одржало прејемство, и Црква је изнедрила нове службе и укинула ( или променила ) старе службе.  То уопште не негира благодат добијену рукоположењем, нити валидност службе. Али могло би негирати догматизовање одређене службе. Зашто?

Делује да Зизјуласова еклисиологија догматизује црквене службе, оне које су формиране у датим историјским околностима због потреба Цркве. Уколико су укинуте службе ђакониса, заклињача, сеоских епископа, врло лако би се могло десити да садашње службе буду замењене другима и поново би у њима нашли иконолошко значење. То није уопште погрешно. Морамо имати у виду да су све литургијске службе привремене. „А кад дође савршено, онда ће престати што је делимично“ ( 1.Кор.13, 12 ). Као што ће у Царству икона престати да има своју првобитну сврху, јер ћемо заједничарити са Прволиком Који је на њој; тако ће и литургијске службе, иконе небесих служби, у Царству постојати без првобитне сврхе, јер ћемо достићи „савршено“.  Опасност иконолошке онтологије лежи у могућности њене злоупотребе у емпиријском животу, тј. у могућности грубог раслојавања степена свештенства, као и у удаљености свештенства и народа. Неки свештенослужитељи однос Христос – апостоли – народ виде само кроз призму ауторитета, подчињености, степеновања благодатних дарова, а то  је нешто против чега је Зизјулас био категорички против. Епископ је епископ због потреба народа, тј. Цркве, он са народом и свештенством служи Богу; епископ није епископ због Богом успостављеног поретка, због оличења небеских стварности, због „паралеле“ са Рајем. То би онда било подражавање божанских делања, и у богослужбеном концепту ни по чему се не бисмо разликовали од многобожаца. Поредак, макар био и Богом благословен и макар Његова благодат пребивала на носиоцима разних служби – овај поредак су створили људи, тј. Црква, за потребе Цркве. Ако служитељ не обавља функцију која се службом претпоставља, или ако служба не одоговара потребама Цркве, ако не рађа „добар плод“, није на спасење и благостање – она се укида. Историја је то показала. Није епископ икона Христова самим својим рукоположењем и тачка, не, колико је икона Христова својим односом према личностима у Цркви, а тај однос се не исцрпљује само у Литургији. Дакле, редослед  је обратан: црквене службе, тј. личности које имају одређену службу својим односом према личностима и целини Тела Христова добијају иконолошко значење, ми због тога видимо у њима иконе, због улоге и смисла сваке од тих служби у светотајинском и "емпиријском" животу. Да, и у "емпиријском", под наводницима, јер у суштини и нема поделе на живот  у Цркви и ван ње, нити на емпиријско = „животно“  и светотајинско, широко говорећи. Служба презвитера није само да служи са народом Свете Тајне: његова служба подразумева све оне пастирске делатности због којих се светотајинско јединство протеже и ван трајања самог чина Свете Тајне. Наравно, исто важи и за службу народа и за остале службе: отвореност, искреност,  љубав, милосрђе. Личност стоји пре службе. Тако је било у првим вековима. А данас?
Занимљиво да Зизјулас који слови за настављача дела Св. Игњатија Богоносца превиђа поређења која он прави. „ Чините све под председништвом епископа који је на месту Божијем, и презвитера на месту збора апостолског, и ђакона, мени најдражих, којима је поверена служба Исуса Христа“.   Зашто, дакле, овде делује да ђакони имају веће достојанство од презвитера? Једноставно је: у датим историјским околностима ђакони су били ближи и епископу и народу, они су обављали харитативну делатност и старали се о припреми Вечере Господње. Као што смо поменули, презвитерска служба се није одмах појавила, већ временом.   Занимљиво је приметити да  сабори из древне Цркве не упоређују епископа са Христом, већ са апостолом.   Ово значи: у тим историјским околностима свака од ових служби била је икона другачије службе из домостроја спасења, јер је светотајинско - животни контекст тих црквених служби имао другачији значај за Цркву. Ако се било која служба у светотајинско – животном контексту удаљи од свог прволика – да ли је то и даље икона? Да ли икона која избледи остаје икона и указује на прволик? Не. Зато је, зависно од служитеља, Зизјуласова теологија жива у својој пуноћи, или, ако носилац службе нема пуно додирних тачака са својим прволиком –она   само оправдање за ауторитет те службе. Али – и овај ток размишљања има своје опасности и не усуђујем се да дубље задирем у ову проблематику.
У чему би била значајна разлика између Богоносца и његовог настављача, епископа пергамског? Као прво, у стилу. Игњатијев стил је непосредан, топао, животни. Он више инсистира на јединству, него у разликама у служби, иако их се дотиче. Стил епископа пергамског је стил његовог времена: академски и без уплитања емоција.  ( О теологији без емоција ( не говоримо о сентименталности! ) потребно је посебно говорити. ) Он систематски приказује Цркву као светотајинско уређење, са тачно одређеном улогом коју свако заузима, наглашавајући „јединство у епископу“. Максима: „без епископа нема спасења“ отргнута од живог и актуелног контекста делује као да вређа слободну вољу хришћана, али и да стреми ка идолатризацији. Зашто?
Ово је кључно.
Митрополит Зизјулас  је и имао најбољу намеру да прикаже јединство Цркве у прва три века и приближи иконолошку онтологију Цркви данас – али је залудно  инсистирати да та и таква теологија оживи без испуњених предуслова по питању хришћанског   светотајинског  јединства, међусобне слоге и љубави. Што ће рећи, таква теологија може бити заиста жива ако је живо хришћанско јединство какво је било у прва три века. Не само по питању богослужбеног заједничарења, већ по питању живота у целости. То се превиђа: богослужбени живот  не би требао да се одваја од „остатка“ нашег живота. Не постоји време кад идемо или не идемо у цркву, ми смо стално у Цркви, ми смо стално удови на Телу Христовом и позвани смо то да сведочимо свакодневним делањем и односом према ближњем. Црква је заједница не само на плану недељног или празничног заједничарења: ми смо Заједница сада и увек и у векове векова. Евхаристија то заједничарење само крунише, даје му светотајинску, есхатолошку димензију. Кораци су погрешни. Потребно је  обратити пажњу на јединство које ми, као хришћани треба да имамо међусобно и у Евхаристији. Ово јединство не сме да се одваја на јединство на Литургији и ван ње, у супротном, наша теологија биће или теологија култа ( богослужење без љубави )  или хуманитарно друштво ( "заједница" без Светих Тајни) . Упоредо да се ствара дух заједништва, у конкретном животном контексту, на Евхаристији и „ван ње“, ако се тако уопште може рећи. И тек тада Зизјуласова еклисиологија може заиста имати смисла, у супротном она се исувише често погрешно тумачи и разуме, јер нема истинског заједништва и она постаје само основ за стварање нових разлика и подела. Зизјуласова теологија  јединства у епископу, због оних склоних да гледају цркву као институцију, данас више види епископа, него јединство. Па и сам епископ о томе говори:
„ Рукоположење ( под тим се сматра и миропомазање. прим. М.Р. ) дела као печат на рукоположеног. Ова коначност у карактеру рукоположења нема ништа са онтологијом као таквом(...). Ако ће љубав опстати као ехатолошка квинтесенција благодати ( 1.Кор. 13 ), рукоположење ће се пројавити још касније и коначније, нарочито због свог односног карактера“.

 

„ Деловање човека у рукоположењу не треба да буде схваћено ни на онтолошки, ни на функционални, већ на личносни начин.“ ( 6 )

Дакле, смисао рукоположења ( Зизјулас и миропомазање види као својеврсно прихватање одређене службе у Цркви ), смисао службе у Цркви је јасан само у односу према другоме, а тај однос се не исцрпљује у односу службе према служби ( Служби) , већ у односу личности према личности ( Личности). Што ће рећи: ни сам Бог не жели да Му прилазимо као Некоме ко има одређену функцију и службу у односу на нас – иако смо те „службе“ итекако свесни; Он жели да Му прилазимо као Личности првенствено, иако смо свесни да је Он Литург нашег спасења. Тако требамо и морамо да нашим саслужитељима  прилазимо првенствено  као личностима, у отвореном односу, иако смо свесни њихове службе и исту поштујемо.  Ово, наравно, важи за све службе, јер нема „виших“ и „нижих“ служби, и сам Христос је дошао да служи. ( Мт. 20, 28) Сви ми, дакле, шире говорећи, имамо једну и исту службу која се пројављује на различите начине; сви заједно служимо једну и исту литругију, и сасвим су сувишне и беспотребне горде и грубе поделе које се стварају, поред осталог, и због злоупотребе Зизјуласове теологије.
Све овде изложено је само богословска недоумица, једно огромно, отворено питање и промишљање  не толико сјајног теолога, и слободан сам да чујем другачији став и разумевање ове проблематике.

 

1 Опростићете ми што је текст пред вама без конкретних цитата црквених ауторитета, или навода Светог Писма. За то је потребан опширан рад и oзбиљан труд, и томе ћу посветити пажњу кад и ако ми време дозволи. На крају крајева, ни велики догматичар, о коjeм ће управо бити речи, није исувише био склон цитирању. То не значи да његово дело није настављено на православно Предање и искуство.

 

2 Афанасјев „Неуспели црквени округ“;

 

3 Свети Игњатије Богоносац: „Посланица Магнежанима“, у Дела апостолских ученика, 2002. год, стр. 244.

 4  О историјском развоју презвитерске службе вредно је погледати Лебедев. А. „Свештенство древне Васељенске Цркве“, Београд 2002.

  5 На пример, 14. правило Неокесаријског Сабора

 

6 Зизјулас Ј. „ Рукоположење – сакрамент?“, у часопису „Саборност“, бр.1 – 4, год. XI, стр. 38.

[Arsenija]

Желео бих да чујем мишљења православних теолога и свештенослужитеља о овде изложеним питањима.

...

Nadajmo se.

[Milan Nikolic]

@,

 

Живот заједнице није толико ограничен на поретке првих хришћана и тока историје, колико зависи од живота Свете Тројице. Оно што треба чинити и оно што не треба изостављати зависи од живота Свете Тројице.

 

Заједница сведочи љубав у мери живота Тела Христовог у Духу Светоме и узношења Богу Оцу. Црква увек стреми поретку који изображава живот онога што је на небесима, а тај процес може бити у развоју што нам историја већ сведочи.

[Ламех]

Максим тврди баш супротно, као што се може видети у његовој Epistles, 552B-553C. У овом тексту, који је златни рудник за његову онтологију, Максим показује, насупрот нашој персоналистичкој ностагији, да говорећи о створеним људским бићима, природа је једино лична и ипостас је апстрактна и непостојећа без ње, па је стога основа личне/особне другости природна другост, како он експлицитно тврди. Заиста, Максим никад није морао да иде изван дефиниције ипостаси Јована Дамаскина као „природе са особеностима“ која такође припада Кападокијцима[1]. Напротив, он на потпуно исти начин јасно изражава своју дивљења достојну холистичку дефиницију личности/ипостаси. Стога „лична другост“ бића услед „ додавања својстава која чине логос његове ипостаси јединственим; према којем (додавање природних својстава) није у заједничарењу са бићима која су једносуштна и истог бића“ (552BC); следствено, људско биће „ на основу (по логосу) природног заједништва (саприпадности) делова његовог бића, чува своју једносуштност са осталим људским бићима, док на основу (по логосу) посебности тих способности чува посебност своје ипостаси“ (553B, моје подвлачење). Ипостасна посебност је онда ограничена природном посебношћу, и незамислива је без ње; постоји разлог, божански логос природне посебности – иначе претходно је фантазија, општа тврдња. Коначно, „ако се обједине особине које разликују једно тело и душу од других тела и душа, оне га означавају и чине га ипостасју, одвојеном од ипостаси других“ (552CD), управо зато што људско биће, док се сједињује са другим људским бићима кроз њихову заједничку природу, чува непомешаном природну другост разлике његових личних особености (553BC, моје подвлачење). Овом генијалном фразом Исповедник ставља тачку на било који модерни теолошки или философски покушај транцентедалног/одељеног тумачења ипостаси/личности. Наводно трансцендентална личносна другост, по Максиму, не значи слободу од по свој прилици апстрактно иманентне природне истоветности, и према томе Исповедник се радикално не слаже са Зизјуласовим становиштем да „није природа која даје биће или постојање ипостаси, већ је ипостас та која чини да природа напусти свој апстрактни карактер, који нема онтолошки садржај и потребује биће“ (90, ауторово подвлачење). Напротив, природна другост је такође та која даје онтолошки садржај и биће ипостасној другости, како по Максиму тако и сходно Кападокијцима и св. Јовану Дамаскину.

То значи да је човек „други“ начелно кроз „личносну димензију“ своје природе. То надаље значи да било која „личносна“ другост мора бити изграђена – кроз трудољубиво образовање, подвижништво, молитву итд. – једино на основу ове природне „другости“. За Зизјуласа изгледа да имамо готово природно неусловљену личност која, као слободно биће, поседује по вољи апстрактну и мртву истоветност, тј. природу, дајући јој биће, чинећи је сопственим власништвом и „прилагођавајући“ је себи (111). Код Максима, међутим, нема места за било какво трансцендентално „поседовање“ личности која је изнад ове по свој прилици опште тврдње/природе, која присваја своју другост насупрот ње, или без ње.Митрополит изгледа заборавља да, на грчком језику, ако је „anhypostation“ онда значи да нешто не постоји, а исто се мисли и речју „anousion“. Личност је строго условљена особеношћу своје природе, која јој такође даје биће; супротно, она је „anousion“, тј. непостојећа ....

У овој тачки разлика између људске и животињске природе је слобода, икона Божија човекове ипостасне природе[1]; не слобода од него слобода за природу, која даје човеку могућност да ради са овом природом, која је већ дар, да би преобразио њен начин постојања кроз учешће у божанству. Али и током и после ове дијалошке/аскетске делатности природне карактеристике људског субјекта се не мењају; оно што се мења јесте начин на који их користи, тј. не више против природе делећи је кроз philautia, него у складу са природом, обједињујући је јединосуштно у Христу. Према томе, природна другост не треба да буде превазиђена, с обизром да је већ дар, саобразно Божијем љубећем логосу/вољи/промислу, да би човек градио личну другост кроз и преко ње. Насупрот било каквом егзистенцијалистичком/идеалистичком обезвређивању природе, где, по Зизјуласу, она или натура своје грозне законе, хватајући у замку личност, или је поседована, „датог бића“ од личности ( а личност вуче своје биће од...?), потчињена и руковођена од ње, природна другост изражава личносну другост и vice versa, и свака је онтолошки апстрактна и непојмљива без друге....

Треба ми други рад да бих показао мудрост Масимових предлога у светлу модерне психологије. Инсистирао сам у свом чланку да је субјект, како је описан код Зизјуласа, чудно и одлучно пред-модеран, с обзиром да нема, на пример, несвесно. Где је могуће наћи такву врсту потпуно свесног Ја, које може да буде „слободна“ личност, која поседује и доминира „универзалном предлогом“ природе, а да на ову „доминацију“ не утичу несвесни конфликти и жеље? За психоаналитичара, све ово може бити савршено описано као „одбрамбени механизам“, управо против неких нерешених конфликата – тј. ропство, а не тријумф слободе. Због тога је Максимов савет да пажљиво слушамо природу много мудрије него савет наших персоналиста да доминирамо или је поседујемо! Хришћанска аскетска традиција такође добро зна да је потребно дубоко подвижничко искуство да би се истински ослободила лична воља у Духу. Због овога је питање ко је у човеку активни покретач, када се узме здраво за готово црно бело одвајање између личности и природе начињено од стране персоналиста, потпуно обмањујуће и бесмислено за св. Максима.

 

Делови једног Лудовикосовог текста у расправи са Зизјуласом.

 

 

 

[Milan Nikolic]

Само реци коме се обраћаш.

[александар живаљев]

@@Svetlana Pecin-Saraguda,

 

Хвала на корисној напомјени. Са моје, лаичке, тачке гледишта: суштина код митрополита пергамског није у тврдњама, већ у методу богословствовања. Ако се он само сведе на "резултат" добија се неподношљиво таутолошко поновљање истих фраза. Но нико, авај, до сада није био заштићен од епигонства.

[Марио Токовић]

Од икона и иконичности се често не види стварност каква јесте. Као да се заборавило на смисао иконе. Икона је сећање на Пуноћу. Чежња за Пуноћом. Икона је архисведок да је Пуноћа сад и овде оприсутњена у Духу, Христу и Цркви. Да је свима могуће причестити се и живети Пуноћом али не и у пуноћи. Као и у доба апостола. Апостоли су архисведоци и архиучесници Тајне Пуноће. Пуноћа којом су хранили цркве. Апостоли су живели са помесним црквама у пуноћи. Радовали се сваком трену проведеном са помесном црквом а црква се радовала апостолима као самоме Христу. И дозиваше једнодушно Пуноћу да дође. 

А да ли је тако са нама: епископима, свештеницима, лаицима. Од силних икона и иконичности затурио се Человјек, и Человјечица. А за обоје није толико важна теолошка поставка Евхаристије или Цркве већ да ли се осећа присутво Пуноће. Или смо немоћни пред отуђењем, куртоазијом, профаном веселошћу, одборима. Јер шта људи имају од иконичности епископа, свештеника, ђакона. Да ли се ми реално помажемо, дружимо и волимо или смо разбацани, готово секташки, и стварно отуђени.

Време је за нове митрополије и нове епископе. И биће их ускоро. Да сваки град, варошица има епикопа који ће заиста живети са конкретним народом. Време је да се вратимо живљењу лицем к лицу. Као у доба апостола.

[александар живаљев]

Време је за нове митрополије и нове епископе. И биће их ускоро. Да сваки град, варошица има епикопа који ће заиста живети са конкретним народом. Време је да се вратимо живљењу лицем к лицу. Као у доба апостола.

 

Амин.

[Ламех]

Само реци коме се обраћаш.

 

Ако мислиш на мене, ником посебно, само наводим делове једног текста који оцењује однос личност/природа код м. Зизјуласа.

[Gresni rab Boziji]

све овде изложено је Зизјуласово богословско мишљење, формирано под утицајем Писма, Предања и Отаца, али је и даље – само богословско мишљење. То није догма утврђена на било којем од Васељенских сабора. Неки црквени канони и црквени писци заиста показују веома слично схватање црквених служби и евхаристије, али, као што смо рекли, ништа од тога није утврђено као званично вероисповедање Цркве.

Ako je tako zasto se njegova ucenja prihvataju i predaju na Bogosloviji? Zasto se revnitelji sablaznjavaju od njega i osudjuju njegova ucenja kao jeres?

Da citiram jednog brata sa ovog foruma ," Taj nikome u crkvi nije vazan osim maloj grupi ljudi na karaburmi" ...

[Arsenija]

Marko,da li biste mogli da napravite rezime... I da postavite 3-4 kratka pitanja na koja biste mozda lako pronasli kratke odgovore...Jer znamo da onaj ko ne ume jednostavno da objasni sustinu nekog teksta ,verovatno ne razume materiju,kao npr.ja.

P.s. Probacu da procitam tekst u celosti,ali uopste ne vidim smisao u njemu ...Ne zamerite,zasto je to uopste vazno ... ...

Na koja pitanja zelite da odgovorite i koje nedoumice da resite ? Ukratko-sta je sporno?

[Arsenija]

   Pretpostavljam da teolozi idu u skolu da nauce da predaju veronauku ,sluze liturgiju itd. ...sto je vise od toga od zloga je,a iskreno...ne da smara,nego ubija. Kakve to veze ima sa zivotom ...  ?

[Gresni rab Boziji]

Ма он је Грк, шта се ложите. Слагали, не слагали, човек је мало продрмао "савремену" теологију. То данашњој теологији недостаје.

Ako tako nastavi da drma i predlaze reforme, mozemo u buducnosti da ocekujemo zene svestenike  i specijalne molitve za kucne ljubimce u crkvi, kao sto to uveliko cine liberalizovane i reformatorske crkve na zapadu....

[Arsenija]

Uh! Opet sam pokusala da procitam ceo tekst, ali je lakse na preskok i u delovima. Ispravi me ako nisam dobro razumela, ali mislim da je sustina koju ti trazi Arsenija to da bi hteo, jednostavno receno, da se bratija vise druzi tj.i posle Liturgije.

 

...

Pa i jaje kad preseces,mozes da ubodes i deo gde nema zumance,a kamoli tekst koji nije ni okrugao,a ni jaje...nego u ovom slucaju niz konfuznih pitanja i odgovora. Sta je taj teolog Ziz khmnkhm  pokusavao da kaze verovatno ima pun smisao u njegovoj okolini.Mi,ovde zivimo pod drugacijim okolnostima,a mozda su se neke stvari i poklopile...Nisu sve stvari univerzalne...Brat je trazio misljienje strucnjaka,pa da ne spamujemo temu ... Ja ne trazim sustinu,ali mi je zao sto se covek muci na ovaj nacin...

Vi se ustvari pitate zasto se vernici ne druze ?

[Arsenija]

A Episkop..... verujem, nece odbiti ako ga pozovu na druzenje, osim ako se potrefi da ga sprecavaju poslovi u to vreme, i on pripada bratiji o kojoj ti govorim. Ili i sam organizuj nesto u svojoj parohiji.

 

Ne znam samo ko bi zeleo da se druzi sa episkopom.    ...

Prosto nije red...da se episkop spusta na nas nivo,osim u nekim posebnim slucajevima ...kad ne postoji drugi nacin da se postigne neki cilj.