Последице погрешног тумачења еп. Ј. Зизјуласа

[Александар Милојков]

За оне који уче Патрологију кроз "Догматске теме", не читајући оце. Може ли се прочитати ово што пише Августин и прогутати оно што о њему пише у "Догматским темама" и којекуде по митрополитовим писањима:

 

Августинова тријадологија (јасно се види двоструки онтолошки исказ - личносност/есенцијалност (суштина):

...credamus Patrem et Filium et Spiritum sanctum esse unum Deum, universae creaturae conditorem atque rectorem: nec Patrem esse Filium, nec Spiritum sanctum vel Patrem esse vel Filium; sed Trinitatem relatarum ad invicem personarum, et unitatem aequalis assentiae.

...верујмо да су Отац и Син и Свети Дух један Бог, творац и управитељ свега створеног. Да Отац није Син, нити је Дух Свети Отац или Син; већ су Тројица међусобно односних личности, и јединство једне есенције (суштине).

De Trinitate IX, 1.1

 

Ово посебно наглашавам:

 

Trinitatem relatarum ad invicem personarum, et unitatem aequalis assentiae.

Тројица међусобно односних личности, и јединство једне есенције (суштине).

 

[Марио Токовић]

Природа Божија је непричасна створенима. Али да су природа и суштина Божија исто, то би значило да се Бог суштински скрио од нас, за увек. Да је своју суштину сакрио од нас. То даље значи да се Отац суштински одвојио од нас. Да он није наш Отац по суштини већ по благодати. А управо су Католици то закључили и увели створене божанске енергије помоћи којих се Бог приближава створенима. Али се приближава по благодати коју мора сам да смишља, а не по суштини какав јесте. НЕ. 

Бог је Љубва по суштини: Динамичка Стаза Љубавственика - Оца Логоса и Духа. Јер је речено да је Бог љубав. А Бог је неизмењив. Он воли по суштини, по хтењу, чежњи. Бог воли све на исти начин неизмењиво, суштински и по суштини. Бог не може волети себе по суштини а створене по благодати. Тада би Бог морао да одступи од своје неизмњивости, да "смањи доживљај", Динамис љубави, да га фудамнетално измени. А то је искључено. Бог воли у Пуноћи какав јесте од превечности. Кад би другачији однос био, било би то мучење и за Бога. Бог би морао да воли скривено, кроз благодат а не кроз суштину. А ми би смо осећали празнину скривености Бога кроз вечност. Јер би између нас и Бога била благодат пуноће а не сама Пуноћа каква јесте по свему и за све.

Али Бог се не даје на меру. Макар мера била и саме нестворене енергије. Отац ће се свима Светима давати као Таја, онако као се од превечности даје Софији и Ветру, по суштини. И биће воље од свих Светих као Таја, онако како Га од превечности воле Син и Дух, по суштини.

[Milan Nikolic]

Ствар је у томе што ово разумеш ти и нико други. А то може довести до великих заблуда.

 

Можда треба само поједноставити ствари, како би и ти сам и други лакше разумели. Ипак има доста двосмислености у томе што говориш а ту се крије штошта.

[Milan Nikolic]

Моје становиште је да треба, условно речено, побећи од суштине. Суштина ће увек бити ту, као и увек, у Богу, али мислим да је циљ ступити у (правом смислу речи) личносни однос са Св.Тројицом.

 

Ми који ступамо у Божији живот, имамо суштину у Исусу Христу. Он нам је љубав, суштина, божанство и човештво - христилошки две суштине: Божије и човечије.

[Zoran Đurović]

КАКО ЈЕ МИТР. ЗИЗЈУЛАС ЧИТАО АВГУСТИНА? - ЈЕДАН ПРИМЕР У ЧАСТ АЛЕКСАНДРА МИЛОЈКОВА

Јован Зизјулас, митрополит пергамски, „ДОГМАТСКЕ ТЕМЕ“, Са грчког превео С. Јакшић, Друго издање, Нов и Сад 2009: „Слично је и са проблемом преимућства знања у односу на љубав. По учењу источних Отаца, знање не претходи љубави. Присетимо се свега што смо говорили у вези са познањем личности и познањем ствари. Да бих нешто (или некога) познао као личност, потребно је да га најпре заволим. Не могу прво познати, а затим заволети. Самим тим, Дух Божији, ако представља Љубав, не следује за Сином, односно за Знањем (ако кажемо да Син представља Знање). Према томе, са православног становишта неприхватљив је Августинов аргумент да знање претходи љубави. Љубав се поистовећује са знањем. Личности познајемо онолико колико их љубимо“ стр. 249.

Августин пак у „О Тројици“, 8, 4, 6 вели: „Али да би у потпуности уживали од присуства овог Добра, од кога добијамо биће и без кога не бисмо могли постојати, потребно је да будемо код њега, придружити му се са љубављу. Али, ако га не волимо већ од сада, никада га нећемо видети... Али ко воли оно што не познаје (Sed quis diligit quod ignorat)? У ствари, може се знати једна ствар а не волети, али да ли је могуће волети ствар коју не познајем? Ако је немогуће, онда нико не воли Бога, пре него што га је познао. А шта је знати Бога, до ли видети га, загрлити га чврсто са духом? Бог није тело, да би се тражио телесним очима, али пре него да можемо да видимо и задобијемо Бога, како он може бити виђен и загрљен (привилегија резервисана за чисте срцем: Блажени, наиме, чисти срцем, јер ће Бога видети) ако Бог није вољен кроз веру, срце неће моћи да се очисти да би постало способно и достојно да га види. Где су, дакле, три врлине... :вера, нада и љубав, ако не у души онога који верује оно што још није видео, нада се и воли оно што у шта верује? Стога се воли оно што се не познаје, али у шта се свакако верује (Amatur ergo et quod ignoratur; sed tamen creditur). Али морамо бити опрезни, јер, верујући оно што се не види, да душа не представи себи нешто што не постоји и да тако има лажни објекат за своју веру, наду и љубав“.

Вероватно Августин из раја захваљује Зизјуласу што промовише његову теологију, без обзира што не помиње и његово име. Битно је да се шири Божија речJ))