Кратке приче

[Снежана]

Tačan odgovor

 

Tri slike.

 

1.

Jednog Vuka je pitala učiteljica: – Je li, Vuče, šta je veće 6 ili 100?

I Vuk je odgovorio: – Šta me briga.

I nastavio da se bavi svojim životom.

Jer tačan odgovor je važan samo onome za koga je tačan. Vuku je važno da ode za vikend i da nađe zmaja Džoa koji živi na izletu. A to ama baš ništa ne zavisi od matematike.

 

2.

Mislim da kad sunce zađe u more, ribama more svetli ispod površine vode

Jer kako da znamo da ne svetli kad mi nismo ribe i ne znamo šta ribe vide.

Mi znamo samo ono što su nam rekli. Tačan odgovor je da svako ima svoj odgovor.

 

3.

U portirnici Nacionalne službe na zidu stoji zalepljena gitara isečena od kartona u prirodnoj veličini. Gitara je lepo obojena i sa zalepljenom slikom Brajana Džonsona .

Kaže portir: ” Mnogo volim AC/DC. Nekad sam bio roker, sad sam portir.

A onda doda tišim glasom, i sad sam roker, ali kad svi odu kući!”.

I nasmeje se.

I to je tačan odgovor na sve.

 

http://inspirishime.com/tacan-odgovor/

 

[Снежана]

Bar jednom

 

Dovoljan je mali iskorak. Malo odstupanje od onoga za šta si se spremao. Ovolicko. Taman tolicko da se nađeš u svetu u kome sve liči na ono što si očekivao, sve je skoro isto, ali znaš da nije isto, a praviš se da ne znaš, jer toliko želiš da bude. Čekao si ga u pripravnosti, onakvoj kakvoj si mogao, svojoj najboljoj.

Poznajem čoveka koji je bar jednom rekao – Kad uđeš u pogrešan voz, svaka je stanica pogrešna.

Panično tragaš za dokazima, nalaziš labave argumente da si baš tamo gde treba da budeš, ali ti nešto ne da mira. Zrno graška je negde, daleko od tvog pogleda, baškari se, uživa, zrelo, puno života. Da ti je da budeš to zrno graška, pa bismo videli kako bi kidao život, živeo bi carski, zelen, okrugao, čudili bismo se kako može da se živi. Da ti je da se dokopaš malo zelenog mira. Ovolicko.

A onaj čovek što ga poznajem je bar jednom rekao i ovo – Da budeš viši od vode i niži od trave.

Da ti je bar jednom da budeš miran. Da ti je bar toliko, jednom bar, može i slučajno.

Ivan Tokin

[Снежана]

Ukus neba

 

Sneg mi škripi pod zubima. Ne zatvaram usta ovih dana. Omamljen lutam i saplićem se o svoje reči. Često nađem svoj krevet, razmestim ga jednim potezom i onesvestim se. Ali nikad pre nego što pustim pogled kroz gomile armiranog betona iznad svoje glave, kroz sve te ljude iznad sebe. Bistar pogled, kroz oblake, i dalje, pustim ga da traži, da mi nađe ogledalo. Oblaci su slani, rekla mi je devojka koja ih je probala, ustima, na nebu.

Sačekam pogled da se vrati, pustim ga u sebe, kroz oči, i dalje, da me nađe, slobodan, slobodnog. Vidim vukove, i hijene, krvave obroke, blato do nosa i sunce u očima, puna krila vetra, neuništive orhideje sa belim cvetovima i setne pse u bojama jeseni, vidim točkove i blistave očnjake, divlju ljubav u kutiji šibica, nizove slova, oštre kljunove u stomaku, hladne zagrljaje u toplim stanovima. Osećam muziku, nepoznati tonovi izlaze mi iz prstiju i svake me noći otmu od neizlečiviih bolesti koje mi grle telo. Sviram za još dan života, onesvešćen.

Ivan Tokin

[Кратос]

Разбијена ваза

Једанпут су ученици упитали свога учитеља:

-Учитељу у чему се састоји тајна успеха? Можда, у срећи?

Као одговор на то учитељ је замолио ученике да га сачекају и излазећи из собе после неког времена, вратио се, носећи у рукама комадиће вазе. Пруживши сваком ученику по један комадић он је рекао:

- Тајну успеха ћу открити ономе од вас који буде могао да нацрта читаву вазу, исту онакву каква је била пре него што сам је разбио.

Рекавши ово, учитељ је изашао. Узбуђени због тешког задатка, ученици су узели у руке прибор за цртање и пажљиво изучавајући сваки свој комадић почели су да цртају. Због тога што је свако од њих хтео да управо он постане онај коме ће учитељ открити тајну, сели су подаље један од другога и цртали су, сакривајући цртеж руком, тако да нико други не би видео њихове цртеже. 

Завршивши своје радове, дошли су код учитеља, сваки се потајно надајући да ће управо његов цртеж бити прави. Но, после тога када је учитељ погледао радове међу њима није било ни једнога правога: сви ученици су нацртали другачије вазе, лепе и ружне али ни једна од њих није била слична оној чије комадиће им је дао мудрац. Тада је учитељ ученицима вратио њихове радове и замолио их да поново све пробају.

Разочаравши се после неуспеха они су коначно показали једни другима своје цртеже и били су задивљени чињеницом колико њихови радови нису слични један другоме. Онда су, посаветоваши се, решили да сједине своје комадиће у једно а после заједно да нацртају вазу. Залепивши комадиће видели су да један омањи комадић недостаје. Тада су младићи, окренувши залепљену вазу ка себи са свих страна, нацртали је без посебног труда у првобитном облику. После цртања су отишли код учитеља, чекајући његов одговор. Узевши у руке први цртеж, учитељ се осмехнуо и рекао:

- Видим да сте већ нашли одговор на своје питање. Стварно, успех достиже само тај, ко се не боји да заборави самог себе и да постане једно са својом браћом.
- Учитељу а шта означава тај комадић који недостаје а који нам искрено није сметао да нацртамо вазу?- упитали су ученици.
- Ах, да - рекао је учитељ, вадећи преостали комадић вазе, - то је успех оних који покушавају да вас онемогуће, али при правилном делању он ће увек остати у вашим рукама.

Увојак косе

Једанпут је мудрац, враћајући се кући, срео једног младића који је седео крај пута и горко плакао. Саосећајући са њим, упитао је:

- Младићу, зашто плачеш? Шта се догодило?
- Изгубио сам свој увојак који ми је поклонила моја драга у знак наше љубави.
- Па ако је то једини разлог због ког си тако тужан, онда ти напросто трошиш своје сузе - одговорио је старац, климајући главом.
- Зашто узалудно, па то је био символ наше љубави!
- Ти си сам и одговорио на своје питање - рекао је мудрац - то је био само символ. Заборави на увојак косе и радуј се што си изгубио тај увојак а не своју љубав.
- Али шта ако је губитак увојка знак да ћу ускоро изгубити и саму љубав - одговорио му је сујеверни младић.
- Зар је то љубав, ако је сва њена сила у једном увојку, прстену или другој ствари? Не би требало због такве „љубави“ сузе проливати -одговорио је мудрац и продужио свој пут.

Разумно васпитање

Једном је код мудраца дошла млада хришћанка и упитала:

- Учитељу, како би требало да васпитавам сина: ласкајући му или у строгости? Шта је важније?
- Погледај грожђе - рекао је мудрац. - Ако га не будеш обрезивала и због жаљења не будеш откидала сувишне изданке и лишће, грожђе ће подивљати, а ти изгубивши контролу над његовим растом нећеш дочекати добре и сладке плодове. Али, ако сакријеш грожђе од додира сунчевих зрака и не будеш пажљиво поливала његове корене сваки дан, оно ће сасвим пресушити. И само са правилном комбинацијом и једнога и другога ти ћеш успети да окусиш жељене плодове.

Продужавајући свој пут

Једанпут, путујући по земљи, учитељ је дошао у један град у којем су се у тај дан окупили најбољи мајстори живописа и који су између себе организовали такмичење за најбољег уметника. Многи искусни мајстори су узели учешће у том конкурсу и мноштво прелепих слика су представили очима строгих судија. Конкурс се приближавао крају, када су се судије неочекивано нашле у недоумици. Требало је одабрати бољу из две преостале слике. Са узбуђењем су гледали на прекрасна платна, дошаптавали се међу собом и тражили у радовима могуће грешке. Али колико год да су се судије старале, нису нашли ни једну грешку, ни једну сметњу која би решила исход конкурса. Посматрајући ово, учитељ је схватио њихове проблеме и изашао је из гомиле предлажући им своју помоћ. Познавши у овом странцу познатог мудраца, судије су се са радошћу сложиле. Тада је учитељ пришао ка уметницима и рекао:

- Уметници, ваше слике су прелепе али морам да признам ја сȃм не видим у њима грешака као ни судије, стога вас молим да часно и праведно оцените своје радове а затим да ми кажете њихове недостатке. 

После дугог осматрања своје слике, први сликар је отворено рекао:

- Учитељу, колико год да гледам своју слику у њој не могу наћи никаквих грешака. Други уметник је стајао ћутећи.

- Ти такође не видиш грешке? - упитао је учитељ.
- Не, ја просто нисам сигуран од које од њих да почнем - искрено је одговорио збуњени уметник.
- Ти си победио на конкурсу - рекао је старац - осмехнувши се.
- Али зашто?- узвикнуо је први уметник. - Па ја чак нисам нашао ни једну грешку у своме раду! Како ме је могао победити тај који их је нашао мноштво?
- Уметник који није нашао у својим радовима грешака, достигао је врх свога талента. Уметник који је приметио грешке тамо где их други нису нашли још може да напредује. Како сам могао да пресудим у корист тог који је завршивши свој пут, достигао исто као тај који свој пут продужава? - одговорио је учитељ.

За “Пријатељ Божији” са руског превео Дејан Ђуричић

[JESSY]

Iskra

 

Da li postoji nada? Mladost je kriva za tu dilemu i to je u redu jer je i nada nepoznate i neuhvatljive prirode. To sam shvatio rano i dobro je što je tako jer kad zabeli iznad uha tu činjenicu je teže prihvatiti. Neko je rekao: “Nije iskustvo ono što smo prošli nego ono što smo iz toga naučili.“ I u pravu je. Zato o nadi i putu kojim podjarmljen idem govorim promišljeno, iz ličnog iskustva. Stvarnost je surova. Nema milosti, nema garancije… Bilo je okolnosti kad’ sam pomislio da sam u zabludi, ali to je samo bljesak varnice jer već sledećeg trenutka ta iskra nestaje kao da se cela planeta urotila u ludoj igri protiv mog spasenja. Ali krivca nema. Krivac ne postoji. Pravila igre su ista za sve.

Činjenično stanje je bajka: Imam zagarantovano pravo na rad, pravo na izbor i pravo na ljudsko dostojanstvo, ali stvarnost sve to demantuje. Da bi opstao ostaje mi samo borba kroz koju se kreće ceo moj život, svi mojii nemiri, i sva moja sreća. Ali taj put nije oslobođen patnje. On je niz poraza i pobeda ali je jedini kojim idem ka sopstvenom cilju jer drugog puta nema. Ne žalim se, jer i kad pored svih iskušenja spokojan dospem do kraja smatraću da sam prebogato nagrađen tim saznanjem. Put kojim idem je možda nesrećan, ali nagon da se izborim i dođem do cilja čini ga podnošljivim. Umerenost sa kojom živim i blaženstvo što imam s kim sirotinju da sirotim neosetno me navodi na misao o veri. Ne kažem da sam u pravu i da sam neko sa natprosečnim idejama i utiscima koja prevazilaze granice prirode i čulnosti. Da li je cilj iskušenje a kraj puta iskupljenje? Ne znam. Čudni su putevi Gospodnji. Možda zato i ona iskra nade ostaje u meni kao nešto o čemu ću razmišljati do kraja života.

 

https://otisaknadispleju.wordpress.com/2016/01/27/iskra/

[JESSY]

Monolog

 

 

Kućica u brdu i mali ograđeni plac. Ispred kuće ručna pumpa, a unutra šporet sa rernom i bakrač sa vodom. Krevet, sto i četri stolice. A iza kuće, na kraju placa, šupa za alat i poljski wc sa trouglom u podu i novinama nabodenim na klin. Eto tako smo počeli tvoja majka i ja. Ništa nam više od toga nije trebalo da bi osetili toplinu doma.
I taman pomisliš da je najgore prošlo, i da si sve naučio, a onda shvatiš da nisi i da od goreg ima gore. Tek kasnije smo saznali šta je to gubitak, smrt, muka i nemaština. Mi smo hvala bogu izdržali jer smo se uvek držali zajedno dok nas je život šibao i bukvalno raskrvario dlanove ko strogi predratni učitelj sve dok nismo naučili lekciju da se nikada i nizašta ne upuštamo bezglavo i ludo ko deca neplivači u reku misleći da će naučiti da plivaju samo ako uskoče u vir. Nego dušu na muku pa polako. Nikad se ne zna šta donosi dan, a šta noć. Nije život kafana sa dva stola, jedan za tebe i mene, a drugi za muziku… Ni tebe ne bi bilo da se tvoja majka i ja nismo pričvrljili uz pesak od sreće kad nam je ono traktor istovario 5m³ za temelj. Dogovor kuću gradi moj sinko. Eno, još uvek stoji mala gomila pored šupe u kojoj držim “veselu mašinu” kako ti zoveš kazan za pečenje rakije koju piješ. Zajebavaš… A da te pitam dal je šljiva il’ loza ne bi znao da mi kažeš. Znaš samo da je dobra jer je “made in mama & tata”.

▼

 

 

https://otisaknadispleju.wordpress.com/2016/01/16/monolog/

[Снежана]

O budalama

 

Krenuo sam peške na posao. Nije mi to bilo milo, nosio sam ovo i ono, išao bih taksijem ili kolima, išao bih autobusom, ali se baš tada pogodilo da iz raznih razloga nije bilo moguće ništa od toga, pa sam odabrao ono što sam morao. Ranac s kompjuterom mi je bio na leđima, bilo mi je toplo, bilo mi je pretoplo i bolelo me je desno koleno. Kesa u kojoj sam nosio plastičnu posudu u kojoj je bio ručak njihala se u ritmu mog hoda, a nisam bio siguran da je poklopac dovoljno precizno projektovan da zadrži moj prilično tečan ručak u posudi. Duboko sam sumnjao u mogućnosti tog poklopca i bio sam uznemiren. Znojio sam se i birao hladovinu da se po njoj pažljivo krećem.

Bez većih problema sam savladao rizične tačke na putu koji znam napamet i našao se nadomak lepe kuće u centru Beograda u kojoj se nalazi moje radno mesto. Ostalo mi je još možda trista metara hoda po ravnom do sigurnog mesta za mene i moj ručak.

Kao i svaka budala, osetio sam se bezbedno, kao da sam već završio nešto što još naravno nisam, i odmah sam se sapleo. Tečni ručak je dobio dovoljan impuls da se prospe, i dok je crvena hranljiva tečnost primala oblik ravnodušne kese, ja sam još jednom uzalud spoznao da je onaj najlakši deo puta, naročito kad je na kraju, za budale skoro neosvojiv.

 

[Снежана]

Kad

Tokin

Kad se, na primer, sretnu dva pogleda, kad se dva čoveka iznenada opuste u istom trenutku, van svih pravila ponašanja, van svega poznatog, i kad se pogledaju. Kad je sve jasno, odmah, kad nema dileme da su se sudarili svetovi i da je ugledan idealan presek tih svetova, i nepregledan autoput ispred njih. Kad je poziv na put jasan i kad sve priče stanu u taj trenutak, kad postane jasno da su dobre reči samo nemušti pokušaji komunikacije. Kad nam se posreći da se to desi, i kad posle toga nastavimo da izgovaramo prikladne rečenice, da hodamo po davno utabanim stazama da bismo stigli do davno proživljenih ishodišta, to je trenutak u kom se odričemo slobode.

Sloboda napadne kad nađe vremena za nas, i bez milosti sudi, slobodno. Sudi kao da mi imamo samo jedan život a ona puno posla, i čim nas ugleda kako drhtimo pred njom i stremimo sigurnim putevima, precrtava nas i hita dalje, ka carevima koji imaju herca.

[Снежана]

Da je ne bih sreo

Volim je i ne mogu sa njom da razgovaram, uhodim je da je ne bih sreo.

Voleo sam devojku koja je i mene volela, ali morao sam da je ostavim.

Zašto?

Ne znam. Bilo je to kao da je okružena oružnicima koji su koplja držali napolje uperena. I kad bih joj se približio, naleteo bih na šiljke, bivao ranjen i morao da uzmaknem. Mnogo sam stradavao.

Da li je za to devojka bila imalo kriva?

Ne verujem, ili sam čak siguran da nije. Poređenje od maločas nije bilo potpuno, pošto sam i ja bio okružen oružnicima koji su koplja držali okrenuta unutra, naime prema meni. Kad god bih se primakao devojci, naleteo bih najpre na koplja svojih oružnika i već tu je moje napredovanje bilo zaustavljeno. Možda do devojčinih oružnika nikad nisam ni dospeo, pa ako bi trebalo da sam i dopro, onda to već krvareći od svojih kopalja i bez svesti.

Da li je devojka ostala sama?

Ne, neko drugi je prodro do nje, lako i ničim sprečavan. Iscrpljen sopstvenim nastojanjima, gledao sam na to onako ravnodušno kao da sam vazduh kroz koji su njihova lica nalegla jedno na drugo u prvom poljupcu.

 

Kafka

[Rašo]

“ Trebinje nije ni selo ni metropola. Ono je metafora, san! Ono je jedna svetla tačka u životu Hercegovaca, ono je mesto koje sanjaju da će se u njemu nastaniti onda kada budu ostareli. Trebinje je mediteran, jer dok u njemu sedite i gledate vrhove čempresa, osećate da je more iza brda… Tamo se živi kao na moru ali nije obeščašćeno turizmom kao more.“

Momo Kapor

[Плаво Небо]

пре 36 минута, Rašo рече

“ Trebinje nije ni selo ni metropola. Ono je metafora, san! Ono je jedna svetla tačka u životu Hercegovaca, ono je mesto koje sanjaju da će se u njemu nastaniti onda kada budu ostareli. Trebinje je mediteran, jer dok u njemu sedite i gledate vrhove čempresa, osećate da je more iza brda… Tamo se živi kao na moru ali nije obeščašćeno turizmom kao more.“

Momo Kapor

Град којег сам једном давно посетио и који ме је тада својом лепотом и светињама очарао за сва времена. Тврдош-тишина коју нисам нигде другде доживео, Херцеговачка Грачаница-са прелепим погледом негде у даљини.

[Rašo]

Pitala ga je :“ Pošto su ta jaja?!“

Stari prodavac je odgovorio – „3 KM za 10 komada, gospođo.“

Uzvratila je – “ Uzeti ću 20 komada za 5 KM ili ništa!“

Stari prodavac je odgovorio – “ Uzmite, možda je to dobar početak, jer danas nisam prodao nijedno.“

Otišla je, zadovoljno se smijala s prijateljima na glas, kao da je ostvarila silni uspjeh. Ušli su u auto i odvezli se do skupog restorana na glasu, onog gdje moraš biti viđen, na večeru.

Naručili su finu hranu, pojeli, popili i ostavili.

Račun je iznosio 92 KM.

Dala je 100 KM i rekla neka zadrži ostatak.

Zašto ste „jaki“ i grubi prema slabijima od sebe, a krotki i puni poštovanja kad imate posla s onima koji ne trebaju vašu pomoć?

Negdje su me u djetinjstvu naučili.

Moja je majka kupovala skupe stvari od siromašnih ljudi, mada joj ta stvar nije ni trebala.

Pitala sam je zašto tako radi.

Majka je odgovorila: “ To je milostinja umotana u dozu poštovanja, drago dijete! „

 

https://leutar.net

 

 

 

[JESSY]

Jutro je bilo tmurno. Sedela je za kuhinjskim stolom i pila kafu. Čula ga je kako grgolji vodu u kupatilu. Ovo je bilo stoto jutro od kada je rešila da mu kaže. Tačno je znala da je stoto, zato što je upravo izračunala. Po stoti put pred sobom je imala dve mogućnosti kako će proteći dan. A, i život. Sve je zavisilo od te jedne rečenice, koju i dalje nije izgovorila. Stajala je u grlu, pekla u želucu, zujala u ušima, vibrirala u kostima, bolela u mišićima. Svaki dan, po ceo dan.

I danas, ili će se suočiti sa njim ili sa Olivijom. Koliko god je bilo veliko i teško to breme, taj zadatak da pokida postojeći život, toliko je u medjuvremenu naraslo i to nešto novo, jednako teško i bolno. Imala je osećaj da je ona jedna velika živa vaga, koja je u bolnoj ravnoteži. Na jednom tasu je Zoran, brak, sin, siguran, ispravan život. Na drugom tasu je Olivija, divna, omamljujuća ljubav sa njom, predivan osećaj pripadnosti, konačnog svratišta i divnog početka. I ovog, stotog jutra od kada su rešile da će biti zajedno,  Ana je još uvek čekala da jedan od tih tasova prevagne. Čekala je da nešto spolja donese odluku koji je to dan. Nije mogla da mu kaže, a i nije mogla da se rastane od Olivije.

               ∞

               Sin Milan ima tri godine. Gleda njegove kovrdžice slepljene oko čela. Još uvek predivno miriše. Na nevinost i dečje snove. Lagano ga izvlači iz sna, dok mu navlači somotske pantalone i čarapice sa likom Sundjer Boba. Dok mu navlači majicu i duks na kome je takodje Sundjer Bob, on se mrzovoljno opire. Brzo uključuje tv, da mu nešto skrene pažnju pre nego počne da plače. Nije mogla da podnese njegov plač.

Završila je šminkanje i spakovala sendvič koji je Zoran napravio. Izbegavali su dodire. Par puta u poslednjih mesec dana su se žestoko svadjali. Sumnjao je da ga vara. Ona je uzvraćala optužbama. Sada su bili u nekoj mirnoj fazi. Bez kontakta. Razgovaraju samo oko praktičnih stvari, kuće, deteta. Kada su sa  prijateljima ili roditeljima, glume da je sve u redu. A kada bi gosti otišli i svetlosti pozornice se ugasile, ugasio bi se i njihov odnos.

Laknulo joj je kada su se rastali pred zgradom. On se odvezao kolima do Milanovog vrtića. Ona na gradski autobus, na drugi kraj grada. U autobusu je smrdelo. Dve devojke su stajale ispred nje zagrljene. Zavidela im je. Na čistom putu. Na hrabrosti. Na životu. Na istini. Osetila je nesvesticu. Privila se jače uz prljavu šipku i udahnula duboko. „Biću dobro, biću dobro“.

Olivija je čekala u kancelariji. Radile su zajedno, sedele jedna do druge. Olivija je izgledala kao Plejbojeva zečica. Sisata, uzak struk, sjajna crvena usta. Bio je tu i Janko, sredovečni momak koji se celog života zaljubljivao u pogrešne. „O Bože, kada bi samo znao da sam mu ja jedina prava konkurencija“, pogledala ga je. Ružan, zadrigao, otromboljen. Da li on stvarno misli da ima neke šanse? Ili mu je dovoljno i to da oseti miris njenog parfema pa da mu dan dobije smisao. I da perverzno krade sekunde, minute uz nju, da ih skuplja posle u svom ćošku na drugom uglu kancelarije. Zamislila ga je kako, dok sedi iza velikog monitora, on zapravo uzima jedan fini tanki nožić i onda  lagano, temeljno, da ne propusti nijedan milimetar, struže sa sebe tragove Olivije, one molekule nje koji su lepršila u vazduhu dok je bio pored nje, i možda se zakačili za njega. I onda, onda otvara jednu teglicu i otire nožem o ivicu tegle i nagoni molekule u nju. A kada dodje kući, pusti Šade, legne go na kauč, otvori teglicu i lagano se maže nevidiljivim sadržajem iz nje.

Olivija je lupala fiokama. Tresnula je tastaturu dvaput jako. Janko se povukao tiho. Toliko je ličio na debelog mačora, da je mogla da se zakune da je videla kako mu debeli rep zamiče pod sto.

Na pauzi za ručak: „Ana, dajem ti rok do sutra ili je kraj.“

Popodne pred odlazak kući: „Ana, ozbiljna sam.“

Noć je bila užasno duga. Milan se prevrtao u krevetu, ječao. Zoran je spavao u dnevnoj sobi. Stajala je kraj prozora i gledala u mesec. Pun mesec. Noć odluke. Znala je odluku. Odluka je odavno doneta. Zvala se Olivija. Ne, ne mogu. Bože, zašto si me tako kaznio. Zašto nisam kao drugi? Imam sve. Zašto mi to radiš, zašto me teraš da to uništim. Skočiću kroz prozor. Bolje da sam mrtva za dete, nego da bude obeležen, osramoćen, da prolazi kroz razvod, da sluša grozne stvari o svojoj majci. A ako bih umrla, svi bi o meni pričali kao o svetici. Bar bi u sećanju imao idealnu majku. A šta ako bi Olivija došla na sahranu? Histerična, luda od bola, glasna. Neću se ubiti. Dete me treba. Reći ću Oliviji da je gotovo, da ne mogu. Ja sam nezahvalna. Imam divan život, divnog muža. To je sve od dosade, od besa, od razmaženosti. Ako toliko volim svoje dete, ja ću se žrtvovati. Odreći ću se tog ludila koje me spopalo. Šta ako je to samo zato što je zabranjeno? Šta ako posle godinu dana shvatim da je sve bilo greška, ako počne da mi ide na živce. Pa to može da se desi i da sam sa drugim muškarcem. Šta je meni ovde veći problem? To što hoću da odem sa nekim drugim ili što je to žena? Mogla bih da slažem. Ne mora ni da zna za nju. Otići ću i živeti sama, a ona će biti moja dobra drugarica i to je to. Niko neće posumnjati. Udavala sam se, rodila. Malo joj je bilo lakše. Donela je, kao neku odluku da mu kaže sutra. Ujutro ću smisliti tačno šta, moram malo da odspavam.

Sačekala ga je ispred kupatila. „Hoću razvod.“ Prošao je pored nje. „Jesi me čuo?“. I dalje je ćutao. Stajala je u uskom hodniku. Srce joj je bilo u grlu. Onda se prolomio tresak iz kuhinje. Provirila je. Rušio je sve pred sobom, kidao viseće delove sa zida. Krhotine tanjira su bile posvuda. Milan je dogegao bunovan i zagrlio joj nogu. Pogledala je dole ka njemu. Pod njim je bila velika barica, a on je gledao svojim krupnim očima koje su odjednom ostarile.

Zoran je izjurio iz stana. Javila je na posao da je bolesna. Odvela dete u vrtić. A onda se vratila da pospremi i da se spakuje. Potrpala je odeću i fotografije. Pozvala Oliviju: „Jel mogu kod tebe sa Milanom?“. Olivija je ciknula i rekla da odmah dolazi. To napuštanje kuće uz njenu pomoć joj je stvaralo veći osećaj krivice nego dok se sa njom ljubila i vodila ljubav na nekom drugom mestu. Ali ovde, njeno bahato kretanje kroz prostor koji je još pre par sati obavijao njenog muža i dete, i koji je bio prostor čitavog   jednog, nestalog u trenu, ali njenog života. To je bilo baš neprijatno. „Oli, možeš li da odvezeš ove kofere kod tebe? Ja ću doći sa Milanom čim mu se završi ručak u vrtiću, oko jedan sam kod tebe, važi?“ Oli je poljubila velikim vlažnim poljupcem i odskakutala sa dva ogromna kofera u rukama. „Baš je snažna, ona će ići na pijacu“.

Vaspitačica je rekla da se Milan triput upiškio, nije imala više u šta da ga presvlači, i cipele i patofne su bile mokre i sušile se na radijatoru. Ponela ga je u pidžami, uvijenog u ćebe. Bio je težak. Tašna joj je klizila sa ramena i prsti su joj se smrzli. Nije imala para za taksi, zaboravila je da podigne juče. Nosila ga je do stanice šesnaestice. Čekali su desetak minuta. Jedan čovek je zurio u nju. Pravila se da ne vidi. Srećom, bilo je mesta u autobusu. Sela je i odahnula malo. Nešto je počelo da joj mili po krilu. Opet se upiškio.

Jedva se dogegala do Olivijinog ulaza. Pritisla je nosem interfon. „Dodji dole“. Velika Oli je veselo preuzela tužni paketić iz njenih ruku. U stanu je mirisalo na govedju supu. Okupala je Milana, presvukla ga i uključila mu tv. On nije hteo da se odvoji od nje. Išao je svuda za njom i ćutao. Samo je uporno stajao pored nje i ćutao. Pustila ga je i u kupatilo. I ona se okupala, sva. Natopila se dobro u kadi dok je mališa stajao nemo pored nje držeći svoje ćebence.

Popodne, dok je dečak gledao tv, njih dve su se zagrlile u spavaćoj sobi. Bilo je prijatno, opuštajuće. Zaspala je i svi problemi su nestali.

[JESSY]

Bio sam umoran i bezvoljan, kao da sam već godinama na putu kroz ništavilo. Osećao sam da od tuđinca struji hladna bujica straha, te se uvlači i u moje srce.

- Život, dakle, nije nešto Najviše i Najlepše? - upitah ja naposletku. - Zar je to Smrt? Molim te, o žalosni kralju, otpevaj mi zato pesmu o smrti.

Čovek za krmom zapeva o smrti, ali ni ona nije bila Najviše i Najlepše, ni u njoj ne beše utehe: smrt je bila život, a život smrt - preplitali su se u večno besnećoj borbi za opstanak, a to je, konačno, i bio smisao sveta - iz nemilosrdne borbe rađala se svetlost, koja je bedu činila uzvišenom, te senka, koja je pomračivala lepotu i radost. Iz mraka je tinjala vatra radosti, dublja i zanosnija...

Slušao sam, miran i slomljen. Čovekov pogled počivao je na meni, ravnodušan, ali prožet nekakvom gordom setom - sive oči su odavale bol i ushićenje sveta... Smejao mi se. Ne odolih zovu srca te viknuh:

- Hajde da se vratimo, molim te! Bojim se, želim natrag, očevoj kući ili pak tamo gde mogu da nađem Brižitu!

Čovek ustade, obasjavajući fenjerom tvrdo, mršavo lice.

- Nema puta za natrag - objavi ozbiljnim i prijateljskim glasom. - Ako želi da otkrije svet, čovek mora da ide napred. Od devojke sa tamnim očima već si imao sve najbolje i najlepše. Što si od nje dalje, biće ti lepša i više ćeš je voleti. Vozi kuda god želiš, daću ti mesto za krmom.

Bejah na smrt preplašen, ali ipak uvideh da ima pravo: Brižite sam se sećao vođen nostalgijom, slike zavičaja i svega onoga što mi je bilo blisko i moje, a što sam izgubio, stvarale su se iz puke čežnje... Poželeo sam da zauzmem mesto stranca i upravljam čamcem: tako je moralo da bude.

 

Iz bajke Frula

http://www.artnit.net/pero/item/4853-herman-hese-ako-želi-da-otkrije-svet,-čovek-mora-da-ide-napred.html

[JESSY]

СЛУШАЈ СИНЕ...

Ово ти говорим док спаваш руке подвијене под образ, а плави чуперци прекрили ти чело.
Ушао сам сам у твоју собу, малочас док сам седео и читао, ухватила ме је страшна грижа савести, и осећај кривице довео ме је к твоме кревету.

Мислио сам: мучио сам те, кудио сам те док си се облачио пред полазак у школу јер си, уместо да се правилно умијеш, само овлаш дотакнуо лице пешкиром и ниси очистио ципеле. Јако сам те грдио кад си разбацао ствари по поду. И за доручак сам ти налазио мане: запрљао си столњак, гутао похлепно као да си страшно изгладнео, стављао лактове на сто, хлеб предебело намазао маслацем.
Па ипак, док си се ти играо, а ја у журби изашао да стигнем на воз, окренуо си се и радосно ме поздравио. Намрштио сам се и одговорио: "Исправи се, искривићеш кичму!"

Касно поподне све се поновило: кад сам се вратио, играо си се клечећи на плочнику, а чарапе су ти биле пуне рупа. Понизио сам те пред пријатељима и отерао у кућу. "Чарапе су скупе и кад би их ти куповао, брижније би их чувао", рекао сам. Сећаш се како си касније бојажљиво, увређеног погледа, ушао у собу где сам ја читао? Кад сам подигао поглед с новина, љут што ми сметаш, ти си застао неодлучан на вратима . "Шта хоћеш?", упитао сам те строго. Ниси рекао ништа, притрчао си ми, загрлио ме и пољубио. Твоје су ме ручице стиснуле с љубављу коју је Бог ставио у твоје срце и која, иако није била прихваћена, никад не бледи. Ти си затим одскакутао низ степениште.
Ето сине мој, одмах након тога испустио сам новине и спопала ме је страшна тескоба. Шта ми се то догађа? Навикао сам да окривљујем и грдим; па зар ја не видим да си ти дете, да ниси одрастао? То је све за ноћас, синко.

Пришао сам твом креветићу и клекнуо постиђен. Покушао сам да поправим грешку, знам да ти то не би разумео да сам ти то рекао док си будан. Од сутра ћу ти бити прави отац. Бићу ти пријатељ, осећаћу се лоше кад се ти будеш лоше осећао, смејаћу се кад се ти будеш смејао, угришћу се за језик кад ми се омакну речи нестрпљења. Понављаћу себи речи као неку тајанствену формулу: "Он је још дете, само је дечак!"
Бојим се да сам се увек према теби односио као према одраслом човеку. Тек сад, кад те видим скупљеног у креветићу, схватам да си ти дете, до јуче си био у мајчином наручју. Увек сам од тебе превише тражио.

Бруно Ферреро