Програмирано самоубиство нације: Родитељи, не дајте своју децу

[Биљана]

Деца су постала господари породица. Све је подређено деци и деци мора све да се угоди. Добри родитељи су они који све могу да испуне својој деци. Деца се уче да им родитељи нису ни потребни. Само као музичка кутија за испуњавање жеља. Границе више не постоје. Односно, граница је стрпљење родитеља.

 

 

Прво смо живели у матријархату и жене су владале. После је настао патријархат и мушкарци су владали. Данас смо ушли у детријархат и деца су постали владари.

Када смо ми били мали, деца нису смела да седе за столом за одрасле када се ручало. Имали смо своје место где смо јели. Ја сам седео на дрвеним шкалинама иза ђедових леђа. Баба или ујна су ми доносили храну. Највећа сласт је била када би се ђед окренуо и убацио неко најбоље парче. Или када би у ракијску чашу усуо наше вино.

Тек пред школу сам почео да седим за столом. Био сам награђен за марљивост и зрелост. Имао сам место до ђеда. Одмах са његове леве стране.

Нисам смео сам да се послужујем. Нисам ништа причао. Само сам слушао и учио. Дивио се памети тих динарских горштака.

Када смо ми били мали, част нам је била да послужујемо старије. Уочи ручка одлазио сам на Точак и доносио у плетеној домижани хладну воду за ђеда. Имали смо воду у кући, али знао сам да ђед воли баш ту хладну воду. Одлазио сам два километра пешке или на магарцу. Нико ме није терао да то радим. Сматрао сам да је то моја обавеза за сву љубав коју сам добијао.

Када смо ми били мали учили су нас да помажемо старијима и да им се први јављамо. Ако неко старији носи нешто у руци, прилазили смо и узимали да бисмо му помогли. Срамота је било да идемо крај старије особе машући рукама.

Када смо ми били мали нисмо смели да се уплићемо у разговоре одраслих. Слушали смо и чекали да нас они нешто питају. Почаствовани смо били ако би нас неко нешто упитао.

Када смо ми били мали, деца су одрастала на улицама, ливадама и шумама. Лети смо увече улазили у кућу да преспавамо. Одрасли нису имали времена да се баве нама. Ако бисмо морали болесни да останемо да лежимо у кревету, стидели смо се што сметамо старијима.

Када смо ми били мали нико није бринуо за наша дечија права. Неваљалу децу су сви могли да лемају. Родитељи, родбина, комшије, учитељица, наставници и наш милицајац Брко. Који је био најбољи, јер је деци само вукао уши.

Када смо ми били мали, деца су морала одмах да се укључују у живот. Чували смо стоку, копали, купили сено, додавали циглу на грађевини, прали судове, секли дрва, водили коња у орању, седели на дрљачи, управљали коњском запрегом… Морали смо да радимо и да будемо од користи породици. Лопту смо играли или предвече или недељом.

Када смо ми били мали нико нас није чувао. Остајали смо сами у кући. Често са млађом браћом и сестрама. Тако су најстарија деца у породици најбрже одрастала.

Када смо ми били мали морали смо да једемо шта се стави на сто. Нико нам није испуњавао никакве жеље. Није се спремала одвојена храна за нас. Ако нам се нешто није јело, одлазили смо гладни у кревет. „Пољуби па остави!“ говорили су наши стари. Храна се љубила у знак поштовања.

Када смо ми били мали храна се није бацала. Остацима смо хранили свиње. „Једи, једи, свеједно ћемо прасадима бацити“

Када смо ми били мали нико од нас није знао шта раде наши родитељи. Знали смо само да раде. О примањима родитеља нико није ништа говорио. Живели смо спокојно у свом одрастању.

Када смо ми били мали свет је био другачији. Данас се све променило. Из корена.

 

 

 

Деца су постала господари породица. Све је подређено деци и деци мора све да се угоди. Добри родитељи су они који све могу да испуне својој деци. Границе више не постоје. Односно, граница је стрпљење родитеља.

Деца прва седају за сто, бирају шта ће да једу. Ако им се не свиди храна, мајке спремају ново јело. Очеви служе као канта за ђубре. Штета је да се спремљена храна баци.

Деца воде главну реч о свему. Деца причају. Не затварају уста. Родитељи слушају и диве се памети своје деце. Памети која је покупљена са интернета.

Деца не смеју да се туку. Деца су добила закон о сигурној заштити. Штити их држава од родитеља. Порука је јасна – деца припадају тоталитарној држави.

Тинејџери могу да сакрију свој здравствени картон. Родитељима не морају да га показују. Савете могу да добију од професионалних заштитника деце. Који више брину о деци од родитеља.

Тако је родитељска љубав постала сувишна. Деца се уче да им родитељи нису ни потребни. Само као музичка кутија за испуњавање жеља. Лоши родитељи не испуњавају жељу своје деце. То је музичка кутија која се покварила.

Деде и баке су у служби размажене деце. Баке једва устају од стола да деци донесе воду. Деде су поносније, они само носе торбе до школе. Мајке и очеви су слуге у бахатог господара.

Неваспитана деца малтертирају учитељице и наставнике. И нико им ништа не може. Бити неваспитан је – ИН! Родитељи то оправдавају као дечија посла. Нема више милицајца Брке да им извуче уши. Дечија права су изнад свих ауторитета. Тако још више кваримо неваспитану децу.

Дечија индустрија је подређена неваспитаној деци. Зарађује се на манипулацији децом. Намећу се трендови који морају да се прате. Губитници не могу да прате трендове и деца одбацују такве родитеље. Потрошачко друштво гута неваспитану децу.

Успех детета није у показаној љубави према родитељима и заједници. Није у знању, радним навикама и преузетим обавезама. Успех детета мери се количином робе коју мора да конзумира.

Тако деца постају овисници од потрошачког друштва. Ствара се илузија слободе. Сви, наводно, могу да раде шта хоће и никоме не одговарају. Деца постају хировита и себична. Све хоће одједном за себе. Све сама да прогутају. Не знају да пруже, него само узимају.

Постају пасивна у том свом хиру. Очекују да им се све пружи, уместо да сами проналазе. Отуда постају хронично незадовољна и неспремна за живот. Неспобна су да буду део заједнице. Тако се увећавају конфликти унутар саме заједнице.

Родитељи праве велику грешку у васпитавању деце. Уместо да науче децу да рађају љубав, они их својом љубави праве неспособним. Родитељи нису својина деце. Депресија настаје када деца то схвате.

Између породице и спољног света разлика је у добијању пажње. Породица све даје детету, док му друштво све узима. Деца немају чврстину да ту различитост носе. Уколико их на време родитељи не припреме за живот, постоји опасност да се изгубе. Залутају и не могу да се снађу. Не могу да пронађу пут избављења.

Како ће таква деца да одгајају своју децу? Коко ће деца која нису одрасла да васпитавају нова поколења?

Никада родитељима није било теже да васпитају децу. Никада већи тоталитаризам није био у друштву. Велики Брат све контролише и диктира. Живимо у Хакслијевом Врлом новом свету. Деца више не припадају родитељима, него су имовина Великог Брата.

 

 

 

Отуда налог Великог Брата да се укину етикете МАМА и ТАТА. Уместо застарелих етикета, употребљава се нова етикета. Родитељ 1 и Родитељ 2. Уводи се и Родитељ 3. Тако истополни постају родитељи. То су све прелазна решења до потпуног укидања родитељства. Деца ће се правити у епруветама и неће имати име. Само шифру епрувете.

ХY12РФ се неће заљубити у УВ38ТЗ. Нема љубави између шифара.

Погрешан смер кретања цивилизације мора се завршити у епруветама. Човечанство мора да се одбрани од програмираног самоубиства.

Како?

Укидањем детријархата! То је превара човечанства. Деца не могу да управљају светом! Деца морају да одрастају.

Родитељи, тате и маме, Не дајте своју децу! Васпитавајте сами своју децу! Удружујте се! Повезујте се у заједницу родитеља!

Друштво је у расулу. Велики Брат је злонамеран.

Помозите деци да одрасту. Будите уз своју децу! Учите их, брините, вежбајте са њима и браните их од манипулација.

Пустите их да стварају своје игре.

Игра је слобода.

Будите строги, али правични. Кажњавајте их када су то заслужили. Разговарајте и планирајте. Држите реч.

Пренесите на децу своја знања. И паметна искуства. Не понављајте глупости старијих генерација. Наша деца морају да буду боља од нас.

То је једини начин да се супротставимо пропасти човечанства. Једини начин да сами васпитамо своју децу. Која ће васпитавити своју децу. А њихова деца васпитаће нова поколења. И тако трајемо. Упркос свима.

Извор: http://svisrbisveta.org/nacionalni-interesi/programirano-samoubistvo-nacije-roditelji-ne-dajte-svoju-decu/#axzz3b7fJETHu

[GeniusAtWork]

Lele, kolika količina gluposti na jednom mestu    :fmqmtx: :fmqmtx: :fmqmtx: :fmqmtx: :fmqmtx:

 

 

 

[Ћириличар]

 

 

 Највећа сласт је била када би се ђед окренуо и убацио неко најбоље парче. 

Само ћу ово да истакнем

[Биљана]

Само ћу ово да истакнем

То је било прије.....

 

 

Ја бих издвојила ово 

 

Деца више не припадају родитељима, него су имовина Великог Брата.

[Драгана Милошевић]

Svidja mi se prvi deo teksta, podseti me na rano detinjstvo.

[emilija]

Meni se svidja ceo tekst.

Istinit je, ali i drago mi zbog ovakvih komentara, jer zakljucujem da zivite okruzeni normalnom decom.

 

Pa ne mozete da verujete da su deca opisana u tekstu masovna pojava.....

[Ћириличар]

То је било прије.....

Аутор текста очигледно жали што више није овако, да дијете сједи у ћошку, иза трпезе као да не кажем шта, и да му награда или милост буде да му се убаци неко добро парче хране. Who's a good boy! You are, you are!

 

Треба данас више дисциплине у васпитању и одгоју дјеце, али ово је претјерано, благо речено.

[Ignjatije]

Данас смо ушли у детријархат и деца су постали владари.

 

Лепо речено. Деца су постала мали идоли у породици. Центар око којег се све врти. Уместо икона, уметничких слика, црквеног календара... ту су велике слике тек проходалог, или још не проходолаг детета, календари са њиховим сликама.

 

Једе се првенствено шта они воле, ако тога нема мора да се купи за њих специјално. Најчешће салимаца, паштетица, виршлица.... помфрит, пица... са мајонезом обавезно, кроасани, еуро кремови.... Никако супа, чорба, јела од куваног поврћа... то је "бљак", онји то не могу да једу.

 

А не дај Боже да их се натера да нешто физички ураде, да се мало испрљају, играју по снегу, на планини, ливади. То није за њих. Не смеју да се муче, могу да се разболе и повреде. Опасно је све то. Боље да седе код куће уз компјутер.

 

Рука се на њих не сме дизати. То је насиље над децом. Данашња деца нису као она некада. Треба им дати и право гласа. Та и они се питају.

 

Неће овако моћи још дуго....

[Срђан Шијакињић]

Рука се на њих не сме дизати. То је насиље над децом. Данашња деца нису као она некада. Треба им дати и право гласа. Та и они се питају.

 

Баш та некадашња деца су створила овај данашњи свет... Тако да изгледа да није превише користило што су их другачије васпитавали него данашњу децу. Бар из перспективе оних којима се свет какав је данас не свиђа.

[ВИЛМА]

Bilo mi je jako interesantno kada je neko na nekom sajtu, komentarišući sličan tekst, pitao : " A kako nekadašnja takva deca, sada odrasla, gaje decu na ovakakv način ?". Nemam odgovor,volela bih da neko objasni.

[Tumaralo.]

Meni se svidja ceo tekst.

Istinit je, ali i drago mi zbog ovakvih komentara, jer zakljucujem da zivite okruzeni normalnom decom.

 

Pa ne mozete da verujete da su deca opisana u tekstu masovna pojava.....

 

Pre ce biti da uopste nisu okruzeni decom...

[Ћириличар]

Bilo mi je jako interesantno kada je neko na nekom sajtu, komentarišući sličan tekst, pitao : " A kako nekadašnja takva deca, sada odrasla, gaje decu na ovakakv način ?". Nemam odgovor,volela bih da neko objasni.

Не знам ни ја, али мислим да је ту један социолошки процес у питању, али и један књижевни чак. То говорим на основу моје породице. У птиању је негација претходника. 

 

Да појасним - у средњој имао сам веома добру професорицу српског. Теорију и историју књижевности сам воли оучити код ње и  лако сам хватао обиљежја једног покрета, па другог, трећег. Али најважниеј што сам увидјео је да је свак инови покрет - негација оног претходног. Нови покрет је увијек побуна против старог. Он је жеља новог нараштаја да остави нешто своје и препознатљиво. Тако је ренесанса била одговор на хришћански догматизам и конзервативизам. Одговор на ренесансу је било враћање коријенима и Цркви. Одговор на то је још радикалнији раскид. Рок енд рол је негација старије музике. Панк, хеви метал и слично негација је класичног рока. Рок уопште данас негација је мејнстрима. Мејнстрим данас инкорпорише хип хоп и класични рок који су у својим зачецима били негација нечег старијег. И тако стално, тако у круг. 

 

А сад да пренесем на дјецу и васпитање.

 

Наиме, ја сам одрастао у малом мјесту. Свака породица у граду има додатно још земљу на селу. Свако је из неког села, свако је сваког љета ишао на село да ради. Само ја нисам, само су мени ђедови и бабе живјели у граду. Зашто? Оставили су село и дошли у град трбухом за крухом. И ту остали. Није било потребе одржавати имовину и земљиште "на селу". Конкретно, мој ђед је био љекар па је имао довољно прихода да му породица фино живи у варошици. Није хтјео да му се дјеца безвезно муче за цркавицу као на селу. Али био је сеоски ауторитаран и строг. Зашто? Па одрастао је тако, у таквој средини, која је била тешка и захтијевала је много рада. А сада је дошао у град. Његова дјеца одрасла су у другачијој средини, либералнијој. Једни су се истргли контроли родитеља и психички су се осамосталили. Други нису. Тако моја тетка се није осамосталила. Њој је мој ђед први дан након што је завршила факултет нашао посао. А мој отац се осамосталио много раније. Био је право градско дијете. Није био строг, али тражио је поштовање и још неке стандарде које му је отац пренио. Он је хтјео да мени буде друг. Није ми бранио скоро ништа ( а њему његови вала јесу пуно, и тукли су га онако када би био неваљао, украо лубеницу, пушио, попио први пут, шта ли И касније је постао прави кафански мангуп, и поред тих "васпитних" шљага. Озлоглашен чак могло би се рећи ). И сад сам ја на реду... Ја већ жели мвише дисциплине, да је моја коначна за моју дјецу ( када их будем имао ).

 

Дакле, ја бих рекао да данашњи попустљиви родитељи су производ њихових родитеља који су били строжи. А родитељи новог нараштаја, који су се нагледали хаоса неваспитане дјеце, биће строжи. А њихова дјеца блажа и тако некако у круг. Макар је то тако у мојој фамилији

[Ћириличар]

[Tumaralo.]

Ne mozes na osnovu jedne generacije (nasi roditelji) izvesti zalkjucak o celokupnom tradicionalnom vaspitanju. Tradicija je trajala vekovima a moderan svet 50 godina (kod nas). Nista cudno sto se nit prekinula bas kod nasih roditelja.

 

Ljudi su dovedeni iz sela u gradove. Grad = "zajednica" potpuno zavisnih ljudi. Grad = komfor. Komfor unistava drustvo.

[Ћириличар]

Ne mozes na osnovu jedne generacije (nasi roditelji) izvesti zalkjucak o celokupnom tradicionalnom vaspitanju. Tradicija je trajala vekovima a moderan svet 50 godina (kod nas). Nista cudno sto se nit prekinula bas kod nasih roditelja.

 

Ljudi su dovedeni iz sela u gradove. Grad = "zajednica" potpuno zavisnih ljudi. Grad = komfor. Komfor unistava drustvo.

Нисам звео закључак о читавом традиционалном васпитању, него о односима између претходне и наступајуће генерације. Сљедећа генерација тежи да исправи грешке претходне, али ће при томе нарпавити неке своје грешке. Онда ће њихова дјеца потрудити се да исрпаве и не понове те гршке, али ће и она у нечему десетом погријешити, што ће дјеца те дјеце исправљати. И тако у недоглед са дијалектиком. Наравно, ови односи су се спорије одвијали у прошлости, па се није могло говорити о разлиакма између родитеља и дјеце, него су се ови процеси одвијали у дестинама или стотинама година. Али временом ти процеси су се убрзавали ,са развојем технологије и друштва, а принцип је био исти - нови поредак хоће да исправи грешке старог.

 

А за ово подебљано и подвучено, једноставно ниси у праву. Превише једноставно гледаш на однос то двоје. Постојање једног не негира постојање другог. Код нас су увијек живјели у кохабитацији. Модеран живот у Србији је почео од средине 19. вијека, када су школовани нараштаји почели преузимати управљање државом. 

 

Не уништава комфор друштво. Претјерани комфор га уништава, као и претјерано мучење. Свака крајност га уништава. Но то је мој неки центристички став, па је отворено за дебату. И небитно је јесу ли људи дошли у град, ил ису доведени. Битно је да су се премјеситли из села у град, на овај или онај начин. Та промјена, својевољна или присилна, носи извјесне посљедице са собом. Људи мијењају окружење, навике, послове и остало. Али, задржавају такође доста тога истим.