Зоран Ђуровић: О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа

[Crveni Ignjatije]

 

 

О Артемијевом рукоположењу Николаја за хорепископа

 

Сатана је тражио да вас веје као пшеницу

(Лк. 22, 31)

 

Једна од најнезахвалнијих ствари је полемисати са текстом у коме нема интелектуалног поштења. Није лако де(ре)конструисати све ствари, поготово када оне нису условљене академским мотивима него практичним, тј. у служби су идеологије. Такав случај имамо у апологијској речи канцеларије Епископа рашко-призренског и косовско-метохијског у егзилу, г. + Артемија.[1] Ја ћу овај текст називати, комодитета ради, Артемијевим именом, мада је очигледно да је настао у сарадњи неколико аутора. Такође ћу настојати да се суздржим уметничких и патосом набијених израза да бих могао разложно да објасним акт који је овај рашчињени епископ направио.

 

1. Увод

 

Наиме, дана 26. 4. 2015 у манастиру светог Николаја Мирликијског у Лозници код Чачка, хиротонисан је у (хор)епископски чин архимандрит Николај Николић, као епископ старорашки и лознички. Хиротонију је извршио епископ рашко-призренски и косовско-метохијски у егзилу, Артемије Радосављевић. Како се овај акт оправдава канонима, а моја маленкост се истима и бавила у младости,[2] ја бих се са те стране и позабавио овим проблемом (скраћенице канона које наводим објашњене су у овој ноти).[3]

 

2. О институцији хорепископа

 

Хорепископ (сеоски епископ, гр. χωρεπίσκοπος: χωρα - поље, њива, округ, сеоски округ, чин, служба  и ἐπίσκοπος - епископ, лат. corepiscopus, chorepiscopus, vicarius), лице одређено да врши свештеничку службу на селу, руралним подручјима или приградској области. Иако су му се ингеренције мењале током времена, суштина његове службе је у помагању градском епископу, коме је канонски потчињен. Никада није био самосталан као епископ. Та служба је најсличнија, али не и идентична, данашњој улози коју имају помоћни (аузилијарни) епископи и викарни епископи.

У већини локалних православних цркава ова служба је нестала, а њихово место преузимају протопопови (протојереји). Институција хорепископа (даље хе.) сачувана је у кипарској и грузијској ПЦ. Код Копта хе. службу је установио папа Шенуда III. У католичким црквама грчко-мелкитским и оријенталним то је почасна тутула слична монсињору. Хе. постоје у црквама сиријске традиције: православна сиријска, сиријска католичка, источна асирска, халдејска католичка, православна индијска, католичка сиро-маланкарска, сиро-јаковитска. Овде се хе. носе готово идентично као владике, а често служе као заступници на разним службама доприносећи тако њиховом велељепију.

 

3. Почетни историјат институције хорепископа и епископа у ПЦ

 

Структура Речи о хиротонији је хаотична, односно поређана је по одбрамбеним аргументима, па се нема никаква идеја развоја институције хорепископа у ПЦ. Овде бих то покушао да исправим.

Први писани помен постојања хорепископа у ПЦ имамо код Јевсевија Кесаријског, у његовој Историји Цркве, где помиње њихово присуство на сабору у Антиохији 269, где је осуђен Павле Самосатски. Дакле, средином III в. хе. сигурно постоје на Истоку. Но, од када тачно постоје, то не знамо. Немамо никакво историјско сведочанство. Потпуно је непримерено Артемијево позивање на тврдњу из руске Википедије да тај помен имамо још код папе Климента Римског (Clemens Romanus, Ad. Cor. XLII). Артемије вели: „Међутим, бројни канони и историјски споменици (на пример, Писмо коринћанима Климента Римског) сведоче да је поред епископа града (целе епархије) као његов саслужитељ и помоћник у приградском малом месту постојао хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“.

Такозвана Климентова посланица (не зна се име писца, тако је идентификован из предања), настала је отприлике 96/7 г. Тачно је да „бројни канони“ сведоче о постојању хе., али није тачно да имамо и друге историјске споменике; зато Артемије, замагљујући ствар, вели успутно „на пример, Писмо коринћанима Климента Римског“. Нема никаквих историјских споменика, а ни Климентова посланица не говори о хе. Наиме, апостолско доба не зна за постојање монархијског епископа у потоњем смислу, односно овом нашем. То је институција која се полако развија из Павлове школе. Наиме, првобитна црква је имала синагогални, тј. синодски начин управе кроз веће стараца (презвитера), који је наследила од Јевреја јер је хришћанство настало као јудејска секта. Како богослужење, тако и управа је наликовала јеврејској. „Климент“ није могао бити никакав папа, односно монархијски епископ, јер је римском црквом управљао колегијум презвитера, и о монархијском епископу Рима може се говорити тек од папе Виктора (189-199), јер, Рим и Александрија су биле последње цркве које су са синодалног прешле на монархијски начин управе.

Погубно је непознавање историје. Управо овај факт би био довољан да православни заувек зачепе уста паполатристима, јер не постоји никаква директна сукцесија епископства од Петра. Јер, „јака“ папска теза подразумева да је од Петра предата благодат и власт првом папи, па онда следећем итд. Но, све то нема никакве везе са историјском науком, нити ће се наћи више неки католички научник који би слично тврдио. Истина их је ослободила. За сведока тог процеса имамо св. Јеронима који покушава да да један од разлога који су довели до моно-епископата. У писму 146, овако вели: „Апостол јасно показује да су презвитери и епископи једна те иста ствар... Дакле, доказано је без сумње да су епископи и презвитери иста реалност“. Ствари бивају још јасније када Јероним коментарише Посланицу Титу: Презвитер је исто што и владика, а пре него што је демон почео да сеје индивидуалистичке идеје: Ја сам Павлов, ја Аполов, ја Кифин (1 Кор. 1, 12) итд., Црква је била управљана са стране презвитерског колегијума. Како су новокрштени почели да се позивају на појединачне људе као на своје духовне оце, ово је довело до дискусија и раздора. Да би се поделе превазишле и бесконачне дискусије прекинуле, полако се власт преселила у руке једног ко би пресудио. „Зато, као што и презвитери знају да су потчињени једноме који је постављен изнад њих, тако и епископи морају да знају да су изнад презвитера по једном црквеном обичају (ex Ecclesiae consuetudine), а не по апсолутној Господњој наредби (quam dispositionis Dominicae veritate). Уз то, морају да знају да треба да Црквом управљају заједно са презвитерима, опонашајући Мојсија који је, иако имајући  власт да сам управља Израиљом, одабрао себи седамдесет презвитера са којима је управљао народом“ (Commentaria in Epistolam ad Titum, PL 26, 562-563d).[4]

Дакле, не постоје никакви бројни историјски споменици из простог разлога што није ни било епископа у нашем смислу речи. У апостолско време презвитер и епископ су синоними. Артемије би хтео да ова институција хе. вуче порекло од апостола, али ми о томе немамо никаквог доказа. Чак и да јесте тако, ПЦ је мењала апостолске институције. 1 Тим. 3, 2 вели да „епископ“ буде муж једне жене. Онда Артемије не може да буде епископ. Да ли се овде подразумева презвитер? Не знамо. У сваком случају је глава једне заједнице, предводник. Апостоли јесу постављали такве предводнике по градовима и местима где су проповедали. Само о томе говори „папа Климент“. Никакви хе. се код њега не спомињу.[5] У сваком случају апостолска је институција свештенство (презвитер/епископ/пророк/учитељ) које се после по ингеренцијама раздвајају (не по благодати и прејемству!), тако да Артемије није имао никакве потребе за овим недоказивим вратоломијама. Институција хе. је била канонска и то нико не доводи у сумњу.

Погледајмо хронолошки шта канони говоре о хе., да би се разумело колика је одрживост Артемијевог наставка: „хорепископ који је био по благодати и апостолском прејемству потпуно раван градском епископу“, мада се, у овом параграфу, нећу задржавати на Артемијевим интерпретацијама.

 

4. Даљи историјат институције хорепископа у ПЦ

 

Први помен хе. имамо на Анкир. 314, кан. 13: Хорепископ не сме да рукополаже презвитере и ђаконе без писмене епископове дозволе.[6] Ово означава да је он подчињен свом, градском, епископу. Како су се ствари отимале контроли, градски епископи су забранили хе. да по свом нахођењу рукополажу. Интересантно је да Валсамон неће да се упушта у шире тумачење овог канона, јер вели да је то бесмислено зато што више нема хе. Најбитнији моменат је да хе., има munus ordinandi (дар рукополагања) који припада владици, па може да рукополаже презвитере и ђаконе, али нема јуриздикцијску моћ, него ради као легат једног еп.

Затим налазимо Неок. 314-319, кан. 13: Сеоски презвитери не могу вршити принос у градској цркви, осим кад их позову епископи или градски презвитери да их замене, јер морају одсуствовати; 14: Хорепископи могу, јер су они слика седамдесеторице апостола. Сабор прави аналогију 12 апостола = градски еп., 70 апостола = хе. На овом сабору су волели симболику бројева па у кан. 15: Треба у сваком граду да буде седам ђакона, ма колико он велик био, јер се тако каже у књизи Дела (6, 1-6). Овај канон је после избачен као погрешно тумачење Писма, Трул. (692) 16: Не треба да важи правило које је донео Неокесаријски сабор, наиме, да у сваком граду треба да буде седам ђакона, јер је то произишло из погрешног тумачења једног места из Дела Апостолских. Треба прихватити мишљење Јована Златоустог, да се под тим ђаконима не могу подразумевати рукоположени ђакони, него просто служитељи, који су се бринули о потребама људи, а не о светим Тајнама.

I Вас. 325, кан. 8: Клирици оних који се називају катарима, тј. чистима, примају се у Цркву стављањем руку на њих, и тада могу остати клирици. Морају писмено потврдити да ће држати догмате и општити са другобрачнима и палима који су издржали своју казну. Тамо где нема клирика католичке Цркве, они нека остану клирици. Тамо пак где има епископа, катарски епископ ће бити презвитер или хорепископ или ће задржати само име епископско, јер не могу бити два епископа у једном граду. Канон недвосмислено, као и претходни, показује да је презвитерска и еп. благодат иста, али да се правно разликују ингеренције. Наиме, никаква деградација не погађа катарског епископа, него ће само бити у благодати (чину) коју поседује, а која се назива презвитерском, хе. (зависи од расположивог места да ли ће се звати презвитером или хе.); тиме се чува институција монархијског епископа, првог који је изнад осталих.

Антиох. 341, кан. 8: Сеоски презвитери не могу давати канонске листе, него само просте; хорепископи који су ван сумње, могу давати писма, тј. листе мира. 10: Они који су предстојатељи у селима и мањим местима, такозвани хорепископи, мада су и рукоположени као епископи, могу постављати читаче, ипођаконе и заклињаче. Ђаконе и презвитере не могу рукополагати без епископа коме су потчињени; хорепископе поставља градски епископ коме припадају. Хе. могу да дају, оно што ми данас зовемо, „канонски отпуст“, тако да лице може да пређе у другу епархију. Но, то могу да чине само ако нису под неким судским процесом. Наиме, дешавало се да разни хе. мешетари отпуштају сумњиве особе или преваранте, тако да су их други по незнању примали.

Ако су пак претходни канони допуштали да хе. могу рукополагати ђаконе и презвитере, кан. 10, како тумачи Валсамон, забрањује им то сасвим. Наиме, иако су примили епископско рукоположење, речи „без епископа“ (δίχα τοῦ ἐν τῇ πόλει ἐπισκόπου) не означавају „без дозволе епископа“, него да градски епископ има да обави то рукоположење. Валсамон има право, јер гр. придев δίχα значи растављено на две гомиле, места, одвојено, сасвим сам, несложно, противно. Дакле, од 341 можемо рачунати да хе. губи право рукополагања презвитера и ђакона. Наравно да канон није одмах и у целој цркви прихваћен, зато да видимо даље.

Сард. 343, кан. 6. Не треба никако поставити епископа у селу или малом граду где је довољан један презвитер (Μὴ ἐξεῖναι δὲ ἁπλῶς καθιστᾷν ἐπίσκοπον ἐν κώμῃ τινὶ ἢ βραχείᾳ πόλει, ᾗ τινι καὶ εἷς μόνος πρεσβύτερος ἐπαρκεῖ), да се не би омаловажавало епископство. Ако неки мали град постане великим, треба му поставити епископа. Сардички сабор жели да забрани сасвим институцију хе. Користи прилог ἁπλῶς, који значи никако, нипошто. Институција (титула, име) епископа је добила на толико великом достојанству да он не може бити на селу.

Лаод., крај четвртог века, у кан. 57, понавља Сард. забрану: Не треба постављати епископе у селима и малим местима, него периодевте. Епископи који су већ постављени у таквим местима, не могу да раде ништа без дозволе градског епископа; исто важи за презвитере. Овај канон је још рестриктивнији. Даје се надзорницима, легатима да обилазе та мања места, а сугерише се да када помру хе. који су тамо већ били постављени, да се други не рукополажу. Канон да наслутити и да чак ни ниже клирике ови хе. нису могли рукопроизводити.

Вас. Вел. + 379, у кан. 89 вели: Ако се настави са непоштовањем правила Отаца, доћи ће до кобних последица. Једно од правила који се крше, јесте оно које забрањује да се постављају црквени служитељи без пажљивог испитивања. Хорепископ не може да постави некога без одобрења градског епископа; ако га постави, тај се враћа у ред лаика.

Писмо је датирано 370 г. Прва ствар коју је Василије урадио је била да доведе у ред епархију. Поткресао је крила хе., који су без икаквог одобрења рукополагали, а мотивисани различитим побудама као што су непотизам, или опасност од предстојећег рата (φόβῳ τῆς στρατολογίας), па Василије жели да стане на реп тима који су у црквену службу ушли из сличних разлога, а недостојни, јер он хоће да „поново успостави правила Отаца“ (ἀναγκαίως ἦλθον εἰς τὸ ἀνανεώσασθαι τοὺς τῶν Πατέρων κανόνας).

VII Вас. 787 кан. 14: Клирике може постављати само епископ. Игумани који су презвитери и хорепископи могу постављати читаче, али само у свом храму и по пуномоћју коју им даје епископ. Овде су по презвитерству изједначени игумани и хе. Но, дато им је право да рукопроизводе чтечеве. Нема више права за рукополагање ђакона и презвитера јер се усвојила кроз Трул. 2 одредба Антиох. 8. Види се да препоруке Сард. 6 и Лаод. 57, о забрани рукополагања хе., нису још добиле на консенсусу, али су хе., јасно ограничени на презвитерску службу, односно да не могу да функционишу као потпуни епископи.

 

5. Артемијева апологија у светлу канона

 

Пошто је напокон терен разминиран, можемо да пређемо на Артемијево образложење чина рукоположења бившег архимандрита Николаја Николића у чин хе. Најпре да поменем да формално чин није проблематичан. Сваки православни еп. може да рукоположи хе. Та институција никада није званично укинута, мада се не поштује препорука сард. и лаод. сабора, иако су њихови канони стављени на снагу трулским сабором. Видели смо пак да је Византија изгубила ту институцију јер је прихватила ове одредбе. Зато Валсамон и неће да се задржава око овог историјског а не више правног питања. Нећу да прибегнем непристојном аргументу како та институција не постоји у светосавској цркви и како је угашена у готово свим ПЦ, и то са правом; јер, Сард. 6 и Лаод. 57 су потврђени кроз Трул. 2. Но, неко би могао да каже: „Ипак ми не знамо шта су тачно трулски оци одобрили од ових канона“. Наравно да је овакав аргумент детињаст, али сличних детињарија и будалаштина смо се нагледали у историји цркве. Да Артемије нема мене за саговорника, него неког другог Артемија, чуо би: „Трулски сабор потврђује Сард. и Лаод. каноне, тачка“! Нема рукополагања хе. Но, на сву срећу, ја нисам Артемије.

Видели смо да служба хе. има дубоке корене и да се у једном општијем смислу може позивати на апостолску установу, мада никако и у строгом смислу, као што смо видели неутемељеност позивања на папу Климента и као што је непримерено читати термине из апостолске и субапостолске епохе у нашем кључу. То би био дилетантизам.

Нама пак Артемије тумачи зашто је настала служба хе. Вели: „Како би Црква изашла на крај са јересима и прогонима, које је трпела од безбожних јеретика и осталих богобораца, морала је у своје свештено предање да угради и установи институцију хорепископа. Црква, као брижна мати, породила је и изнедрила канонско предање хиротонисања хорепископа, од стране епископа једне епархије, онда када је у временима борбе за очување вере православне и тиме очување Цркве, било потребно више епископа, чак и на нивоу једне епархије. Хорепископи су, дакле, део предања које је изникло из крваве и дуге борбе Цркве са јересима и јеретицима, када је за Њу најважније и пресудно било изборити се са јересима и јеретицима и осталим гонитељима Цркве“.

Ово су, најблаже речено, бесмислице. Опростите на тешкој речи, али када појасним, онда ће бити јасно да је мој израз и благ. Нигде ни у једном документу који се бави институцијом хе., нисмо наишли на ово образложење. Сигурно би га неко поменуо. Где је ово Артемије прочитао? Ми прођосмо све каноне, нигде помена да су хе. света инквизиција ПЦ! Црква не може да породи канонско предање, него да следи предање. Црква данас порађа предање? Зашто нас онда оптужују за новотарство? Црква следи предање зато што је оно дато с' више. Наравно да га промишља и креира. Не сипа се као у бунар. Но, ако је институција хе. од апостола, зашто се онда накнадно „порађа“? Ако је институција хе. од апостола, какве су се то јереси по селима проповедале када пре апостолске проповеди сељаци нису чули за Христа? Апостоли су проповедали готово искључиво по градовима. Наравно да нису пропуштали прилику да и у мањим местима, где су пролазили, не говоре о Месији. Но, никакве хе. нису рукополагали да би се ови препирали са јеретицима.

Поставља се питање: презвитери и ђакони не треба да се боре против јереси? Обични лаици, ткз. царско свештенство, треба да ћуте када им хуле на Господа? Кад су они довољни, зашто би хе. били „инквизитори“, специјалне снаге за борбу против јереси? Логика и текстови нам говоре да Артемије нешто фантазира.

У позадини овог фантазма лежи идеја да епископски дар подразумева пуноћу свих дарова. Да је неки „супермен“. Довољно је осврнути се око себе и видети да то није тако. Да и они као људи имају посебне дарове, а као епископи су постављени да управљају црквама. Многима је за топлу препоруку да не проповедају. Црква зна за лаике и ниже клирике који су били бранитељи вере. Никакав епископски дар није потребан за то. Максим Исповедник, на кога се Радосављевић толико позива беше обичан монах. Лаик. Ни ђакон, ни поп. А такав стуб православља! И православље преживе без хе.! Са друге стране, немамо ниједно хе. име које је забележено у борби против јереси. Други разлог за ово (да не кажем какво) тумачење, налази се и у „актуализовању“ борбе против јереси, али на то ћу се осврнути касније.

Владика на литургији рукополаже презвитере и остале клирике. То може да чини сам. Епископа не може сам да рукоположи. Канони експлицитно бране: Епископа треба у принципу постављати када се сакупе сви епископи из епархије. Ако се мора другачије, онда бар тројица нека га поставе, и то кад остали епископи пошаљу сагласна писма. Све то треба и митрополит да потврди (I Вас. 4). Црква одређује да владика бива одобрен од сабора да се не би десило да неки индивидуалац утрчи и онда изазове пометњу. Зато треба консенсус. Не може сваки епископ засебно да рукополаже друге. Тиме се чува црквени поредак. То је био механизам самозаштите. Мало превазиђен, али је још на снази.

Рукоположење, добијање епископског чина, није магијски акт. Оно се врши у заједници. Не може један владика да га да. То важи и за хе. Не може епископска благодат да се преда од једног владике. Ако је хе. епископ, онда као нужни услов мора да има рукоположење од више владика. Нема пресипања „епископске благодати“ са једног на другог. За то ПЦ не зна. Испада да је Николај поново рукоположен за презвитера!

Артемије није разумео шта значи хиротонисања хе. од стране „епископа једне епархије“, јер то не подразумева да га један може рукоположити. Не, тиме су се само штитила права надлежног градског епископа, јер су неки прибегавали митрополитима или патријарсима не би ли се домогли чина, желећи да заобиђу надлежног епископа са којим нису могли да се договоре, о чему говори Валсамон тумачећи Антиох. 10. Да је Артемијево тумачење неосновано, види се и из текста IV Вас. 2: Ко продаје рукоположење или произвођење на неку црквену функцију (епископа, хорепископа, презвитера итд.) - а то никако није ствар за продају - нека се свргне, а такође и онај ко је то купио. Посредник, ако је клирик, нека се свргне, а ако је верник или монах, нека се анатемише. Текст каже буквално: „Ако неки епископ за паре рукоположи... епископа, хорепископа“ (Εἴ τις ἐπίσκοπος, ἐπὶ χρήμασι χειροτονίαν ποιήσαιτο... ἐπίσκοπον, ἢ χωρεπίσκοπον...). Ако бисмо читали канон као Артемије, испало би да један епископ може да рукоположи другог. Наиме, овде се не помињу други, а знамо да нужно морају да буду други епископи присутни на епископској хиротонији, јер је то већ успостављено, како видесмо 325 г., а овде смо у 451 г. Не постоји ниједан канон који тврди да један епископ може да рукоположи другог. Антиох. 10 не тврди да само један епископ рукополаже хе.: „А хорепископ се поставља од епископа града од кога зависи“ (Χωρεπίσκοπον δὲ γίνεσθαι ὑπὸ τοῦ τῆς πόλεως, ᾗ ὑπόκειται, ἐπισκόπου). Не пише ни μόνου ἐπισκόπου нити υφ ενός. Да је тако написано, онда би Артемије имао право. Овако га нема. Ова суманута идеја је пала само на памет још матејевцима,[7] грчким отпадницима, али са православним предањем нема ништа заједничког.    

Све што остаје Артемију је да тврди или да је рукоположио поново Николаја у презвитера, или да за епископско рукоположење није потребно барем тројица епископа.

Несхватљиво је и следеће: „То је изазвало сушту потребу за постављењем хорепископа, канонски зависног од епископа рашко-призренског у егзилу Артемија, који га је и поставио. Овим чином не вређа се епископско достојанство јер је Старорашка област, поверена хорепископу, владици Николају, заправо простор древне Рашке епархије, која је својевремно била и митрополија, са седиштем у Новом Пазару, а обухвата новопазарску и тутинску општину, док су у условима прогонства њему на управу предати наши верници и катакомбе у области општине Чачак као и у следећим окрузима у Србији: Златиборском, Моравичком, Рашком, Расинском, Топличком, Нишавском, Јабланичком, Пчињском и Пиротском“. Из канона које видесмо, како је Николај хе. кад му је дата бивша митрополија, комад старе Србије са градовима? Када је неки хе. имао власт архиепископа и патријарха? Још се вели како није повређен углед владичански! Како би био повређен кад о овој области ни многи митрополити нису могли да сањају! Можда нисмо обавештени да је Артемије постао свеправославни патријарх? Онда би то имало смисла. Овако, изазива само нагон за...

После свега прочитаног можемо само да се смејемо над: „у постављању хорепископа Николаја ниједан канон није повређен“.

 

5. Артемије, завршни чин

 

Све у свему, ово је једна јако тужна прича. Прича о нашој изгубљености. Залуталости, несналажењу, незрелости. Људи из цркве и политичари не падају са неба. Долазе нам из народа. Занесу се. Направи се врзино коло. Заплету се као пиле у кучине. Немајући довољно љубави ка Богу почињу да мисле само о себи. О свом свету. Како га они замишљају. А то су пречесто уски, скучени светови. Нема светлости, нема Бога, само хипертрофирани его. Као да не желимо да схватимо да је Бог изнад нас. Да га ми нисмо створили, него он нас и цео свет. А ми бисмо да мало уредимо тај свет. Бог није био довољно паметан...

Артемије прогласи СПЦ за јеретичку, бранитељ канона, све каноне прекрши, тужилац јереси, паде у јерес Донатову и Новацијанову. Сам је био у тој „јеретичкој“ СПЦ у којој су били Јустин Поповић и Николај Велимировић. „Свејерес екуменизма“ је постојала и за живота ове двојице. Но, они нису напустили цркву. Николај је био активни учесник у екуменским дијалозима. Артемије је од те цркве изабран за епископа, као што је од исте и рашчињен.

Радосављевић би, хипотетички, могао да се позове на каноне Цариградског сабора одржаног у храму Светих Апостола (859 и 861): 14: Епископ који прекине општење са својим митрополитом, и не хтедне да га помиње на литургији, пре доношења саборске пресуде, нека се свргне, и 15: Да се свргну они који прекину општење са патријархом, пре него се донесе саборска одлука. Ова правила не погађају оне, који се пре доношења саборске одлуке, одвоје од епископа који проповеда јерес.

Артемије пак поступа по овом канону али се лукаво на њега не позива, зато што је канон веома прецизан и онемогућава било какву арбитрарност, јер говори о проповедању већ осуђених јереси: „А они, који се одељују од општења са својим епископом због какве јереси, која је од светих сабора, или од Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и откривене главе о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборне одлуке оделили се од таквога епископа, него ће, напротив, бити заслужни части која православнима пристоји“.

Ниједан српски владика не проповеда филиокве, папску власт у западном кључу, незаблудивост (на страну што скоро сваки мисли интимно за себе да је непогрешив) или непорочно зачеће (мада је било Отаца који су били склони том учењу, па га чак и потврђивали)... О екуменском дијалогу свако може да мисли приватно оно што жели, али факат је да ниједан општи или помесни православни сабор није осудио екуменизам као јерес, док етнофилетизам јесте. Екуменски сабор је био и Флорентински, а тамо је и св. Марко Ефески певао, љубио се са папом... И он јеретик?

Када су се грчки старокалендарци одвојили од званичне цркве, они су се позивали на овај канон (јер није било великог сабора који би осудио новокалендарце). Само, онда се не разуме зашто се светитељи, Николај Охридски и Јустин Ћелијски, нису одвојили од цркве. Новокалендарство неко може да сматра најцрњом јереси, али то његово приватно мишљење не обавезује никога. Због тога сви они који се одвоје од поглавара цркве који не проповеда сабором осуђену „јерес“, бивају рашчињени по овом канону. Јеретиком би неки од ових необдарених интелигенцијом прогласио и Максима Исповедника и Кирила Александријског јер су исповедали филиокве.

Артемије би био по овим канонима рашчињен чак и када га Сабор не би рашчинио. Сабор га је пак већ одавно рашчинио. Сви акти које он чини као епископ су ништавни. Чак није битно ни да ли је неко праведно или неправедно рашчињен. Рашчињени епископ може да прибегне вишој инстанци. Артемије би могао, јер видесмо да он каноне не гледа хронолошки него како њему одговара, да тражи од папе да га врати у епископско достојанство. Наиме, Сард. 3: Међусобан спор два епископа, нека се расправи у њиховој епархији. Епископ који је незадовољан пресудом, може да тражи од Јулија, епископа Римског, јер треба одати почаст успомени  апостола Петра, да му се обнови спор, и да назначи епископе који ће судити. Ако пак не може да докаже да је оправдано то што хоће обнову процеса, нека пресуда остане на снази; 4: Не треба поставити на место свргнутог епископа другога, све док Римски епископ не одлучи да ли ће се обновити процес. Црква је апелационо право дала римском папи. Наравно, не само Јулију, него папи као институцији. Зато су њему прибегавали византијски светитељи када су имали какав спор (Максим Исповедник, Теодор Студит, Игњатије итд.). Проблем је што Артемије не може да прибегне папи зато што ПЦ и КЦ још немају канонског и евхаристијског јединства, мада су анатеме укинуте. Папа би могао да замоли патријарха Иринеја, али правно не би могао да га присили да се обнови процес. По логици ствари, апелационо право је прешло на цариградског патријарха. Коначни проблем је што су сви поглавари православних цркава прихватили одлуку сабора СПЦ о Артемијевом рашчињењу.

Канони забрањују и регуларним епископима да рукополажу у туђим епархијама, односно тамо где су канонски епископи (нпр. Антиох. 22). Наравно да је казна рашчињење. У овом конкретном случају имамо посла само са сектом. Нико не може данас забранити суботарима или пентекосталцима да постављају њихове пасторе. Нико то не може забранити ни Артемију. У древним временима Артемијеве присталице би гонио царски закон, али тога данас немамо. Такође ми је несхватљива и претерана икономија коју је патријарх Иринеј показао према Артемију задржавши му монашки статус. Монашки завет подразумева послушање. Он би морао да буде у неком манастиру где би био на послушању код игумана. По Душановом Законику, одбеглог монаха би заточили у ћелији у манастиру све док не би изјавио да неће више да бежи и да ће ходати само у манастирском кругу. Но, на срећу или жалост, овај закон је данас неприменљив.

Привео бих и духовит осврт Александра Живковића: „Шта значи прича да је епархијски систем старији од митрополијског или патријаршијског, нијесу ли ови потоњи ваљано кодификовани на Васељенским саборима? Какво образложење на познату ствар да два епископа не смију бити у истом граду, може да пружи епископ Артемије, који по туђим епархијама отвара 'катакомбе', служи итд? По канонима 'страни' епископ не смије ни да бесједи на територији другог епископа, без благослова овог, да се не би показивао 'ученији' пред вјерницима, а, камоли шта друго. Није било мудрости да се епископу Артемију по умировљењу дозволи да духовно руководи косовско-метохијским и рашким монаштвом које то жели, али то не може да буде оправдање за канонски беспоредак. Даље, Артемије се поистоветио са својим 'архинепријатељем' браничевским Игнатијем по учењу да је Први, само онај Први у епархијама. Без Првог у сваком народу и епархијски архијереј да не чини ништа значајније, кажу канони“.[8]

Приводећи крају овај кратки осврт који није оптерећен нотама и свом потребном научном апаратуром (јер ни Артемијев текст није такав), мада се оне могу додати у неком другом моменту, поменућу још једно Радосављевићево „оправдање“: „Опште прихваћено канонско начело у Цркви јесте да свети канони, будући прописивани за уређење функционисања Цркве у редовним околностима, као такви у пуном смислу и важе само у редовним околностима, када се Црква наслађује благословеним миром“. Када питате Артемија: У ком канону, пријатељу, то пише? -  он ћути. То је његово мудровање. Већ смо видели Василија Великог који за канонски беспоредак не оправдава ни ратно стање! Нека се мени не верује, ни Василију, али имамо и каноне светог Григорија Чудотворца: 2: Да се истерају из Цркве они који, користећи најезду варвара пљачкају, јер помишљају да је то дозвољено у таквој прилици; 3: Треба се сетити да је Ахаров грех погодио цео народ (Ис. Нав. гл. 7), али је његов грех био лакши од греха наших верника, јер је он узео од непријатеља, а ови од сабраће; 4: Нека се нико не изговара тиме да је нашао неку ствар, јер је забрањено да се извлачи корист из нађеног, како од онога што се брату загубило (Пнз. 22, 1-3), тако и од непријатељевог (Изл. 4, 5).

Црква је стално у рату. Живи је организам. Када нема „мученика у крви“, има „мученике савести“. Духовни рат је непрестан. Канони су оружје. Због тога нема ниједног канона који би потврдио њихову суспензију у ванредним околностима. Наравно, канони нису догмати, подложни су мењању зато што се односе на дисциплину и очување поретка у цркви. Да се онемогући анархија, коју управо Артемије и његови следбеници желе да уведу, не сећајући се Кипријанових речи да ни мученичка смрт не може искупити грех раскола, или: Ко квари каноне, поквариће њега Бог.

Артемије прибегава провидним софизмима у својој егзегези канона, а није ни први ни последњи. Невероватне ствари могу пасти софистима на памет. Нпр. у канону 91 Василије Велики каже: Не сме се узети новац да би се неко рукоположио, јер је то продаја благодати. Софистичко је правдање неких који кажу, да не узимају новац за време рукоположења, него после, јер је узимање узимање, ма кад да се обави. Тако видесмо и Артемијеве софизме када тврди да један епископ може да рукоположи хе., да су ови настали из потребе да би се борило са јересима, да се канони суспендују у ванредним околностима, да је његова епархија католичка црква (то је свака евхаристија јер конституише цело есхатолошко Христово тело, али није таква ако је ван општења са осталим ПЦ), да се не вређа епископско достојанство јер је Николај рукоположен за село Лозницу (а фактички делује на подручју које је веће од многих древних митрополија, и које обухвата градове).

Артемије неће да чита хронолошки каноне јер му то не одговара. Наиме, наредни канони поништавају претходне или их надграђују. Тиме се види да је институција хе. укинута (како урадише византинци), трансформисана у викарног или помоћног епископа, односно да је фактички сведена на презвитерску улогу. Зашто Артемије не чита хронолошки? Не одговара му јер у свом софистичком уму хоће да из чињенице да је хе. епископ узме да му да да рукополаже презвитере и ђаконе (што је канонима укинуто). Онда ће са њиме и да рукополаже друге епископе, све правдајући овим перверзним тумачењем канона. То је све тешко иживљавање над канонским поретком цркве. Но, може му се. Наравно не по црквеном закону.

Могао бих да помогнем Артемију. Он може да се позове на апостолску праксу (Марко јеванђелиста) александријске цркве где су презвитери рукополагали владику, који се звао најпре баба (у преводу ђед), а после папа. Но, ни Север Антиохијски, један од најумнијих јеретика, није отишао у овакво „резоновање“. Казао је: јесте да је древна пракса александријске цркве била да епископа рукополажу презвитери, ми се пак морамо држати нових канонских одредби, никејског сабора, који одређује да најмање тројица епископа рукополажу другог. Дакле, Артемије има елегантније и интелектуално поштеније решење: ванредна је ситуација, нека презвитери рукополажу владике! Па ни св. авва Пимен, када су му дошли неки који су одбили да буду у заједници са александријским папом, говорећи да је овај јеретик јер је и рукоположен од презвитера, није осудио александријску праксу (Apophthegmata patrum, Abba Poimen 77, PG 65, 341B)! Још да приметим, александријска пракса је исправнија јер сабор поставља епископа, а не један.

Сада и мени може да падне на памет идеја: рани епископи су били жењени све до одлуке трулског сабора, мада су и касније постојали, да узмем двојицу-тројицу презвитера или рашчињених владика па и мене да рукоположе за владику! - Није ово смешно, ово је жалосно. Јасно је да је неканонско рукоположење које је Артемије обавио, као што ни Николај не може да рукополаже презвитере и ђаконе, па све и када би био канонски хе. Но, гледајући како бивши епископ размишља, онда је све могуће: Хајде да се играмо цркве!

 

 

 

О. Зоран Ђуровић

 

Рим, 29.04.2015

         

         

[1] Текст образложења је пренело више медија, а имамо га и на „Стању ствари“ (СС): http://wp.me/p3RqN8-4gm. Текст је насловљен: „Р еч о хиротонији новопостављеног хорепископа Николаја старорашког и лозничког“.

[2] З. Ђуровић, Црквени канони. Синопсис, Београд 1997.

[3] I Вас. - I Васељенски

IV Вас. - IV Васељенски

VII Вас. - VII Васељенски

Трул. - Трулски

Антиох. - Антиохија  

Анкир. - Анкира

Неок. - Неокесарија

Сард. - Сардика

Лаод. - Лаодикија

Вас. Вел. - Василије Кесаријски (Велики).

[4] О преласку са презвитерског на монархијански модел управе Црквом, видети: M. Simonetti, Roma cristiana tra vescovi e presbiteri, in Vetera Christianorum, 43 (2006) 5-17; id., Presbiteri e vescovi nella chiesa del I e II secolo, in Vetera Christianorum, 33 (1996) 115-132; A. Viciano, “Vescovo”, in Nuovo Dizionario Patristico e di antichità cristiane, a cura di A. Di Berardino, Genova-Milano 2008, pp. 5584-5593. J. Zizioulas, Épiskopè et Épiskopos dans l'Église primitive: bref inventaire de la documentation, in Irénikon 56 (1983) 484- 502; R. M. Hübner, Die Anfünge von Diakonat, Presbyteriat und Episkopat in der frühen Kirche, in A. Rauch - P. Imbof (eds.), Das Priestertum in der Einen Kirche, Aschaffenburg 1987, 45-89; J. Neumann, Bischof  I: TRE 6 (1980) 653-682; Damiano Spataru, Sacerdoti e diaconesse: la gerarchia ecclesiastica secondo i padri cappadoci,  [Claustrum 27], ed. Studio Domenicano, 2007.           

[5] „ХLIII. 1. Апостоли су постали благовесници нама од Господа Исуса Христа, Исус Христос је послан од Бога. 2. Христос је, дакле, од Бога, и Апостоли од Христа; обоје је, зато, било према добром поретку од воље Божије. 3. (Апостоли), опет, добивши заповести и испунивши се увереношћу кроз васкрсење Господа нашег Исуса Христа и потврђени речју Божијом, са пуноћом Духа Светога изишли су благовестећи да ће Царство Божије доћи. 4. Проповедајући, пак, по земљама и градовима, они постављаху првенце своје, опробавши их Духом, за епископе и ђаконе оних који буду поверовали. 5. И то није ново, јер је из давних времена написано о епископима и ђаконима. Јер овако вели Писмо на једном месту: Поставићу епископе њихове у правди, и ђаконе њихове у вери".

[6] Каноне наводим по мом синопсису, јер би било некомотно наводити их све текстуално. Но, свима су доступне збирке у преводима на српски (Милаш, Јевтић), као и на другим језицима тако да их лако може наћи и упоредити. Све сам упоредио са грчким текстом да не би било неких мањкавости, а коментаторе, као што је Валсамон, имамо на изванредном руском сајту: http://www.agioskanon.ru/.   

[7] http://oodegr.co/oode/biblia/Sxisma_Zilwtikou_Palaioimerologitismou/2_1_10.htm

[8]http://stanjestvari.com/2015/04/27/%D0%B5%D0%BF%D0%B0%D1%80%D1%85%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%80%D0%BF%D0%B8%D0%BA%D0%BC-%D1%83-%D0%B5%D0%B3%D0%B7%D0%B8%D0%BB%D1%83-%D1%85%D0%B8%D1%80%D0%BE%D1%82%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%85%D0%BE/

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[drakce]

Занимљив чланак. Мораћу да га прочитам више пута.

 

Оно што ме, на први поглед, буни је што ми је познато да је велики број свршених студената теологије Бе-Еф годинама заговарао повратак "предањској пракси", између осталог помињући управо и хорепископе.

 

Како сам аутор каже, хорепископи сада не постоје, иако су "предањска" институција, а њихов положај се током историје мењао.

 

Шта је онда спорно, изузев што аутор не признаје канонски чин и статус оном ко је хиротонију хорепископа извршио?

 

А ако је статус дотичног заиста споран, да ли се на његово рашчињење такође примењују канони Васељенских Сабора који се односе на писану оптужницу, достављање те оптужнице, рок за његово изјашњење по оптужници и онда суђење по Сабору?

[Zoran Đurović]

Није проблем институција хе. На страну то што рашчињени не може никога да рукоположи. Само рукоположење, све да га је извршио канонски владика је неканонско јер један сам владика не може да рукоположи другог, а ни назначење није хе., јер обухвата митрополијску област, што је нон-сенс. 

[marko_13]

Зашто кажеш хоро, а мислиш на хорор...

[Лазар Нешић]

Kao što smo već svi navikli, odličan tekst oca Zorana, našeg avve

 

P.S.

Na žalost, mislim da grupa ljudi okupljenih oko monaha Artemija (pa sada i NIkolaja) ima potencijalno plodnu budućnost, tj. da će se sve veći broj aktivnih vernika Srba odlivati kod njih - a i klirika (najviše monaha) koji nemaju neke posebne karijere unutar SPC - pre svega onih vernika koji su sablažnjeni crkvenom svakodnevicom, ali i onih vernika koji traže nešto više nego što trenutna Crkva u Srbiji (SPC) može da ponudi. Daj Bože da grešim!

[миомира]

Није проблем институција хе. На страну то што рашчињени не може никога да рукоположи. Само рукоположење, све да га је извршио канонски владика је неканонско јер један сам владика не може да рукоположи другог, а ни назначење није хе., јер обухвата митрополијску област, што је нон-сенс. 

 

Ovde artemijevci daju apologiju takvog rukopolozenja. U komentarima je neko pomenuo Sv. Savu i to da je i on tako rukopolozio episkope za Srbiju, je li to tacno?

[о.Небојша]

Тако се то ради. Кратко и ефикасно.

 

Само дугмићи остали

[Тања1]

Господине Ђуровићу, ако је језик створен ради добре комуникације, зашто сте у овој реченици пуни двосмислених речи?

 

Но, на срећу или жалост, овај закон је данас неприменљив.

 

Мисли се на „Душанов Законик“:

 

 

Такође ми је несхватљива и претерана икономија коју је патријарх Иринеј показао према Артемију задржавши му монашки статус. Монашки завет подразумева послушање. Он би морао да буде у неком манастиру где би био на послушању код игумана. По Душановом Законику, одбеглог монаха би заточили у ћелији у манастиру све док не би изјавио да неће више да бежи и да ће ходати само у манастирском кругу. Но, на срећу или жалост, овај закон је данас неприменљив.

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

 

 

Зашто серија речи које могу имати различита мишљења? Ако вам је био циљ да пренесете прецизне информације људима, онда ова нејасноћа може бити добра? Истина, двосмисленост чини комуникацију ефикаснијом,  и служи за потпуно различите намене, на пример, структуирање сопствених мисли. Али видимо два различита значења речи које се лако ваде из контекста за понову употребу. Онда је двосмисленост проблем – то је нешто што сам сада искористила, али не у различитим контекстима, већ за постављање питања и провере да ли држи воду. Хоћете бити љубазни да ми  разјасните, да ли је на срећу или на жалост? Не може се рећи „имао сам среће, нажалост“. Јел’ тако? Или, на чију срећу а на чију жалост? Шта сте овим мислили рећи у контексту целог цитата (ако хоћете можете неки други пример)?

 

Унапред хвала на одговору.

[Zoran Đurović]

Ovde artemijevci daju apologiju takvog rukopolozenja. U komentarima je neko pomenuo Sv. Savu i to da je i on tako rukopolozio episkope za Srbiju, je li to tacno?

Не. Ово су само халуцинације. Никејски сабор само санкционише као апостолску праксу да се епископ рукополаже саборно. Не може сам. И ја бих сада могао да исфабрикујем не знам колико бесмислица (непроверљивих) па да онда неко тражи да једну по једну демантује (нпр. Св. Сава је имао урастао нокат на малом прсту десне ноге). Мени је било довољно да покажем неоправданост, ништавност ове Артемијеве радње, чак и у случају да је валидан епископ, а он је рашчињен. Очигледна је његова идеја да као парамецијум генерише неколико оваквих епископа и да прави пара-синагогу. Но, све је то само ружно завитлавање са црквом и њеним предањем.   

[Zoran Đurović]

Господине Ђуровићу, ако је језик створен ради добре комуникације, зашто сте у овој реченици пуни двосмислених речи?

 

Но, на срећу или жалост, овај закон је данас неприменљив.

 

Мисли се на „Душанов Законик“:

 

 

Зашто серија речи које могу имати различита мишљења? Ако вам је био циљ да пренесете прецизне информације људима, онда ова нејасноћа може бити добра? Истина, двосмисленост чини комуникацију ефикаснијом,  и служи за потпуно различите намене, на пример, структуирање сопствених мисли. Али видимо два различита значења речи које се лако ваде из контекста за понову употребу. Онда је двосмисленост проблем – то је нешто што сам сада искористила, али не у различитим контекстима, већ за постављање питања и провере да ли држи воду. Хоћете бити љубазни да ми  разјасните, да ли је на срећу или на жалост? Не може се рећи „имао сам среће, нажалост“. Јел’ тако? Или, на чију срећу а на чију жалост? Шта сте овим мислили рећи у контексту целог цитата (ако хоћете можете неки други пример)?

 

Унапред хвала на одговору.

Због таквих као што сте ви. 

[миомира]

Не. Ово су само халуцинације. Никејски сабор само санкционише као апостолску праксу да се епископ рукополаже саборно. Не може сам. И ја бих сада могао да исфабрикујем не знам колико бесмислица (непроверљивих) па да онда неко тражи да једну по једну демантује (нпр. Св. Сава је имао урастао нокат на малом прсту десне ноге). Мени је било довољно да покажем неоправданост, ништавност ове Артемијеве радње, чак и у случају да је валидан епископ, а он је рашчињен. Очигледна је његова идеја да као парамецијум генерише неколико оваквих епископа и да прави пара-синагогу. Но, све је то само ружно завитлавање са црквом и њеним предањем.   

 Ali s kim je Sv. Sava rukopolagao? Sacuvana su imena prvih srpskih episkopa, kako se ne zna s kim ih je rukopolozio? Sigurno nije niko iz Ohridske AE jer je Homatijan bio ljut na njega sto ga je zaobisao. Mada se ne secam detalja.

[Тања1]

Због таквих као што сте ви. 

 

Сада сам више - мање разумела. Мада, могли сте дати пример

неког кога боље познајете од мене, односно, мене ни не познајете,

не могу вам признати за одговор.

 

На моју срећу или на жалост - "Душанов Законик".

[Ignjatije]

Када би Артемије знао колико не подносим Ватикан и папизам.... можда и мене рукоположио.

 

 

Епископ да будем!

[Zoran Đurović]

 Ali s kim je Sv. Sava rukopolagao? Sacuvana su imena prvih srpskih episkopa, kako se ne zna s kim ih je rukopolozio? Sigurno nije niko iz Ohridske AE jer je Homatijan bio ljut na njega sto ga je zaobisao. Mada se ne secam detalja.

Па као Артемије. Сам. Стално је ванредна ситуација и зато каноне мачку о реп. Само ми није јасно што је превео и уредио Номоканон... Ако можете да ми уклоните ту амбигву, био бих вам захвалан... 

[миомира]

Па као Артемије. Сам. Стално је ванредна ситуација и зато каноне мачку о реп. Само ми није јасно што је превео и уредио Номоканон... Ако можете да ми уклоните ту амбигву, био бих вам захвалан... 

Νe mogu, zato sam Vas i pitala. Meni je ambigva i kako je uopste zaobisao Homatijana a preveo Nomokanon, ali to sad nije tema.