Православље и осећај кривице

[Никола Ђоловић]

Нека нам буде дозвољено да на овом месту приступимо једном додатном разматрању:  шта ослобођење значи за човека,  посебно за савременог човека пост-Фројдовске ере;  шта за њега значи када грех није поистовећен са преступом и кривицом, већ са неуспехом и «промашајем циља». Идеја негована у западном хришћанству, која поистовећује грех са преступом закона а спасење са индивидуалним оправдањем и искупљењем, повезала је хришћанску етику у мислима људи са мноштвом психолошких комплекаса, без могућности да се од њих утекне. Стремљење ка индивидуалном оправдању и искупљењу оставило је човека поробљеног његовој аутономној индивидуалности,  одвојеног од могућности живота и постојања.  Не само то,  већ се [овакво стремљење] често пројављивало као морбидна утамниченост у психолошком супер-егу,  или као схизофрени расцеп ега између стварности живота и апстрактног,  вредносног

«треба».

Безбројни примери друштвеног и индивидуалног начина живљења савременог западног човека –  стремљења и кретања на пољу уметности,  психологије,  социологије и философије,  као и моде и морала –  изгледа да представљају напор човека да одбаци робовање психолошкој тиранији комплекса кривице,  проузрокованим легалистичким схватањем греха.

Оно што ми означавамо  «моралном кризом»  наших дана,  понекад изгледа као очајнички покушај савременог човека да доведе под знак питања,  или да одбаци,  вредносну форму конвенционалне етике –  етике која нема однос са његовим егзистенцијалним проблемима и трагичним подухватом његове слободе. Изгледа да је то његов покушај да се увери у сопствену посебност и слободу превазилазећи безлична,  легална ограничења и утилитарна правила понашања: то је покушај човека да се без страха суочи са истином свог пада, и

чак коначним отуђењем сопствене личности. То је, можда, настојање човека да се ослободи релативности добра и зла,  лажног  «супер-ега»  друштвене пристојности и напокон,  псеудо-хришћанског идеализма,  лажног «ангелоподопства»  утемељеног на конвенционалним формама етике,  која се заснова на прописаним вредностима.

Овај захтев човека – његов напор да се суочи са истином о себи, каква год она била, и његово одбијање да сакрије, или споља зафарба, стварност свог неуспеха,  без страха или законске кривице –  представља једно животно гледиште које није сасвим неповезано са искуством неопходним за разумевање етике у Православној Цркви. Егоцентрични страх од преступа и настојање да се грех прикрије или да се достигне одређена угодност у њему, јесте проширење и последица психолошког осећаја кривице, те за такав страх нема никаквог места у духовној клими Православне етике.  Напротив,  савесно препознавање греха може у Цркви бити од користи као смерница за препознавање наше људске недовољности и тражењу благодати Божије –  живота дарованог човеку као могућност учествовања у заједници и односу са Богом.

У човековом греху, у његовом промашају да буде оно што је позван да буде,  Црква види потврду истине личности:  личност је потврђена чак и у способности човека да каже «не» животу и самом постојању, да каже «не» Богу,  иако су однос и заједница са Њим оно што чини да постојање буде испостас живота. У човековом греху, Црква види трагични пут човекове слободе, што представља људски морал у стварној, онтолошкој истини. Црква види човекову моралност у греху (стварној девијацији)  и у обожењу (природном наставку и последици човековог морала у Цркви).

Нема апстрактних теоријских начела или конвенционалних,  законских  «аксиома»  у етици Цркве,  нема безличних императива.  Основа овакве етике јесте човекова личност;  а личност значи непрестани ризик, слободу од сваке објективизације и силу смрти и васкрсења.

[Никола Ђоловић]

Човек се непотребно оптерећује неком кривицом, док се неко други не опомиње своје савести уопште. Две крајности. Док је човек изван Цркве (изван благодати) кривица га мори, а док је у Цркви кривице више нема јер је све опроштено и све светла радост. Чак и таква ванцрквена кривица нас тера да предузимамо зла дела која изван кривице не бисмо радили. Благо ономе ко без кривице чини добро јер он то ради по слободној љубави а не по осећању дуга.

[Дејан]

Помало је тешко растумачити текст ...

[Oglo]

http://www.verujem.org/teologija/janaras_greh.htm

ovdje je odlično objašnjeno

[Sherlock H.]

Janaras kao i obicno,pogadja u centar.

Licno znam mnogo ljudi kojima "juridicko" shvatanje etike predstavlja ogroman problem da pridju Crkvi i Bogu.Skoro sam bio sa drustvom u nekom kaficu posle skole,i nemam pojma kako,ali pocela je prica o religiji.Tako,jedan od njih koji je inace vernik ali ne ide u crkvu,ne posti,ne moli se isl,je rekao kako je Bog ljubav,te da nije moguce da Bog od nas trazi da moramo da ispunjavamo njegove zapovesti,da se odricemo svega i svacega,kako bismo zavrsili u raju i izbegli pakao.Mislim da je to centralni problem sa kojem se suocava danasnji vernik.On ne razume i ne vidi smisao u tome da ispunjava zapovesti koje su strane njegovom bicu,njegovom postojanju,samo zato da bi ugodio nekom metafizickom savrsenom bicu.Takva moralnost se dozivljava kao atak na nasu slobodu,i kao nesto potpuno strano coveku.Covek u Crkvu dolazi da bi pronasao spokoj koji ne pronalazi u ovome svetu,a odlazi sa gomilom besmislenih pravila,koja treba da postuje,a da ne zna zbog cega.Naravno,on moze da ispunjava ta pravila,ali,budimo iskreni:zar je takva religioznost i jedan takav odnos prema Bogu ono cemu hriscani teze?Zar u tome pronalazimo svoje spasenje?

Kako bi nas odnos sa Bogom i svim ljudima postao ikona eshatoloske realnosti,neophodno je da hriscansku etiku ne dozivljavamo kao skup pravila,vec kao nesto sto predstavlja prirodnu posledicu naseg odnosa sa drugim.U skladu sa time,vrline i dobra dela sama po sebi,nemaju nikakvu ulogu u nasem spasenju.Dobro delo(ako je iskreno) je samo manifestacija naseg unutrasnjeg stanja,sto znaci da smo svakog coveka spoznali kao svog brata ili sestru,i da u svima njima vidimo odraz eshatoloske istine,tj.da smo ih poznali kao one kojima je namenjeno Carstvo nebesko.

[Јован Чакарески]

Tekst je <3 Hvala!

[Sherlock H.]

Preporucio bih svima da procitaju Janarasovu knjigu "Sloboda morala". http://verujem.org/pdf/hristo_janaras_sloboda_morala.pdf

Nisam je jos zavrsio,ali mogu reci da je super sve sto sam do sada procitao.

[Срђан Ранђеловић]

Смелјанец Јулија Андреевна

 

Практична психологија

Кривица – то је наше стремљење

 да изменимо прошло, садашње или будуће,

 у корист неког другог.

Ричард Бах

 

 

Кривица је непријатан осећај који разједа човека изнутра. Пре или касније то стање је осећао свако од нас. Могли смо да закаснимо на састанак, да не испунимо своја обећања, да разбијемо неку ствар коју је неки човек волео. Из осећаја кривице људи лажу, поклањају скупе поклоне, одричу се од својих жеља и чак склапају брак. Многи се људи суздржавају, не дозвољавају себи "сувишнe" због страха да буду криви пред другим чoвеком, страхујући да ће да га увреде и да наруше његове границе и личне интересе. Страх да се каже "не" веома често происходи из бојазни да увредимо другог својим отказом и самим тим да се нађемо криви пред њим.

 

Човек који је склон да буде крив дубоко унутар себе је убеђен у своје сопствено "свемогућство" – тј. у своју способност да ради све и да буде све свим људима. Немогућност да се испуни тај перфекционистички задатак изазива осећај кривице, када човек не може да уради огромну количину ствари коју је он испланирао. Наравно да постоји и реална кривица за неке учињене поступке, нпр. ако нисте испунили своје обећање, нисте на време вратили дуг... Кривица увек иде у пару са другим непријатним осећањем као што је увреда. Ако сте се увредили на некога, тада ви са своје стране очекујете да ће тај човек да се осећа кривим и да ће се пре или касније раскајати. Тј. кривац "пројектује" своју увреду на другог, тј. њему се чини да се други човек на њега увредио и зато је он дужан да се осећа кривим. Често то остаје неразјашњена фантазија, која, могуће је, и не одговара реалности.

 

Што је то кривица и како се она пројављује?

 

Кривица је директно везана с таквим појмом као инфантилност, тј. дечјим понашањем. Сетите се како се понашају мала деца… Они се осећају најважнији на свету, центром света. И такво схватање себе, за дете је потпуно приридно. Психолог Жан Пиаже је то назвао егоцентричним сазнањем и то није исто што и егоистичко. Егоцентризам (од лат. лат. ego — "ја", centrum — "центар круга") – неспособност или нежелење индивидуе да размотри другу, различиту од сопствене, тачку гледишта као ону која заслужује пажњу. Дете је до пет година убеђено да сви виде свет исто тако као и он. Поставити себе на место  другога, дете то не уме. Тек после пете године, код њега се формира реалистичко мишљење и сазнање, и тада он од егоцентризма прелази к реализму.

 

Проблем се састоји у томе што ми једним делом своје личности одрастамо, а друга нам може остати инфантилна. Као правило, инфантилне, дечје структуре личности остају у емоционалној сфери и у сфери међуличних односа. То значи да се веома често одрастао човек односи према другим људима егоцентрично, као мало дете. "Теби се нешто десило? Сигурно сам ја нешто погрешно урадила?" – пита жена разљућеног мужа. Жени се чини да само она може да буде узрок незадовољства мужа. Она не може да претпостави да код њега постоје неке његове, не повезане с њом, околности, које га терају да се љути и које га доводе у растројство.

 

Кривица и савест

 

Осећај кривице је разултат разрешења централног конфликта, који прати развиће личности човека, Едиповог конфликта. Шта се дешава у том моменту унутар детета? Сваки човек у то време проживљава борбу међу животињским, егоистичким побудама и социјалним нормама и одредбама. Кривица кажњава човека изнутра, када он ради или помишља нешто што сам сматра неисправним. Малени дечачић на дечјем игралишту би веома хтео да лупи увредиоца лопатицом, но уздржава се зато што зна да се то његовој меми неће свидети, највероватније је да ће она да виче на њега. А поред тога, други родитељи ће да га сматрају кавгаџијом. Нормалан осећај кривице служи човеку као сигнал да се налази у опасној зони, када, понекад несвесно, могу почети да се пројављују његове агресивне побуде према другима. Његова савест, потребује отказ од отворене агресије. Страх од спољашње казне од стране моћнијих родитеља се преображава у унутарње ограничење – савест. Сложићете се, да не можемо све и свагда да поверимо тим људима који нас окружују (ближњим, началству, родитељима).

 

Ја нећу дапоновим грешке моје маме!

 

Постоје родитељи који би жарко желели да не понављају грешке својих сопствених оца или мајке. Хоће да васпитају своју децу пажљивије, образованије. „Моја мама се све време на мене љутила“, -размишља таква жена, – „Ја на своје дете нећу да се љутим“.

Крајности су свагда лоше. Када се ми уопште не љутимо на своје дете, сматрајући то испод свог достојанства, тада ми спречавамо развиће код детета нормалног осећаја кривице. Деца израстају "безосећајна" или с видним недостатком савести. Они немају унутарњег орјентира у узајамним односима с другим људима у друштву. Сетите се историја најпознатијих убица и насилника, као правило нико се од њих није кајао за учињено. Историја сваког из њих, дечја историја, је пуна насиља, фрустрација, жестоког обраћања с њима од стране одраслих. Тј. они су одрасли у средини у којој је било немогуће да се формирају адекватни морални принципи и врености. Једно од дефиниција кривице звучи овако, кривица – то је емоцијонално стање у којем се нашао човек који је нарушио моралне или правне норме, које регулишу понашање људи у друштву. Кривица (Guilt). Сазнање човека да се он удаљио од важних норми, помоћу којих он одржава односе с људима.

 

"Љубав", кроз увреду и кривицу

 

Постоје породице, где помоћу осећања кривице регулишу односе.

Где се дечје-родитељски односи успостављају кроз свезу осећања увреда-кривица. Обично у таквим породицама избегавају да питају директно, зато поглед који означава да је он увређен постаје команда к дејству, тј. скривена молба, а пре ће бити чак и захтев. "Ја хоћу…" – говори такав поглед, "и мени није важно како се ти притом осрећаш". Оставити другог кривим – то је начин казнити га за то што ближњи није поступио тако, како сам ја од њега очекивао. Није опрао посуђе, није научио лекцију, није поклонио жељени поклон.

 

"Не ради тако како ја хоћу, нека онда сам плати", мисли за себе жена, и "одлази" у увреду, не говорећи са супругом недељама, или му одговарајући "кроз зубе". При томе тајно гајећи наду да ће се он раскајати и  признати своју кривицу. При томе се други: друг, партнер, супруг, дете превраћа у марионету, којом се може управљати. Нпр. демонстративно не дизати телефонску слушалицу у току неколико дана и на тај начин држати га на "кипећој тачки кривице". У породицама где је алкохоличар или наркоман, све је потчињено пребивању у порочном кругу, где епизоде употребљавања супстанце, а затим раскајања, смењују пребивање у осећању кривице и стида за учињене поступке. Веома често жене алкохоличара или родитељи наркомана сматрају себе кривима у томе што се појавила зависност. Наравно, у реалности то уопште није тако. Без обзира на то што својим сазависним понашањем рођаци довољно често подржавају зависност, та појава (зависности) има под собом најразличитије узроке и никако се не може објасниоти утицајем једног-јединог човека. И без обзира на то постојан осећај кривице на дуго не напушта сазависних блиских.

 

Кривица је заразна?

 

Кривицом, као начином успостављања односа, могуће је да се заразимо у својој родитељској породици. Бива да мама или отац хипертрофирају осећај кривице у дете, зато што су сами били тако васпитани и предају му огроман сопствени осећај кривице. У таквим случајевима, се показује да је казна (емоционална или физичка) несразмерна учињеном поступку. За незначајан несташлук дете прима огроман поток прекора на своју адресу, осећање глобалности крвице и немогућности да се кривица искупи.

 

У таквим породицма не знају да праштају себи, ни другима. Дете одрастајући у таквој средини, присваја многообразни опит самокажњавања, пошто код њега нема опита праштања у односу према самом себи. То могу бити неуспеле љубавне везе, у којима човек одиграва "кажњавање" за то, што је он лош, јер управо томе су га научили у његовој родитељској породици. Често понављајуће трауме, преломи и ране могу да буду сведочанством самокажњавања. Неумеће распоређивати новцем, немогућност учинити свој живот бољим, може бити јарко сведочанство тога да човек на подсвесном нивоу не осећа себе добрим и достојним.

 

Дете и његова представа о осећањима, а такође и о томе, како он може да повреди друге људе, формира се у родитељској породици, у дечијем колективу, кроз васпитаче, баке и деке. Повишена увредљивост родитеља може изазвати код детета постојани осећај кривице. Он се боји да направи корак да не би испровоцирао осећања мајке, или да се не би нашао кривим пред њом. Такав стил вапитања веома често изазива у старијем узрасту разне варијанте заштите: као што је наметљива брига о другом, демонстративна љубав, лицемерство, појављена агресивност. Тако се човек понаша према другима из страха да ће остати крив.

 

Стид и кривица – два пара ципела

 

У својој пракси сам се сусретала са ситуацијом када често бркају та два осећања, стид и кривицу. Наравно није искључена ситуација да их човек може осећати истовремено. Постоје људи склонији да осећају стид, други – кривицу. Важно је схватити разлику између та два осећања.

 

Стид – то је стање одсуства подршке, жеља да се кроз земљу пропадне, зато што си ти лош. Кривица – то је осећање да си ти урадио нешто лоше.

 

Стид дотиче централну идентичност човека (ја нисам за ништа, сви ме осуђују), његову целостну самост, његову суштину, док се кривица дотиче његових дела (ја сам урадио лош поступак). Стид и кривица играју важну улогу, то нису ни добра ни лоша осећања, као и било која друга осећања, они нам дају могућност да се орјентишемо у пространству других људи, осећајући своје сопствене границе и оних који нас окружују. Нико не воли те људе који се брину само о том како да удовоље искључиво и само своје потребе.

 

Кривица и одговорност

 

Ми смо већ говорили о томе да понекад егоцентрична позиција принуђује човека да се осећа кривим. Принуђује га да на себе узима непотребан товар кривице, просто по навици. Просто, из разлога што је човек приучен да свагда и у све сумња, у првом реду у самог себе и тек потом почиње да размишља о томе да и други људи такође могу да буду у нечему што направи. Све то изграђује у човеку навику да избегава одговорност. Нпр. избегава директне одговоре, да не би дао обећања, чија нарушења могу да изазову у души осећај кривице. Ништа не ради, "умртвљеност" уместо дејства, може да сведочи о страху - бити крив. Успут речено, такво понашање веома често изазива незадовољство код блиских и колега, и човек свеједно бива крив.

 

Страх да се узме на себе одговорност из опасности "бити кривим", може да се пројављује у речима "Ју да, може бити…", "Ако успем", "Погледаћемо". Обратите пажњу да иза тих одговора нема јасности, нема ни "да", ни "не". Пошто одговорност претпоставља, да човек узима на себе "одговор", овде реч иде о избегавању одговорности. Често се жене или мужеви жале да њихов партнер не може ништа да реши, развлачи "гуму", одуговлачи. Послови се не раде месецима и због тога се не предузимају важна и озбиљна  решења о томе што је важно за сву породицу у целини. Корен свега тога је страх - бити кривим и, наравно, страх - погрешити, донети погрешну одлуку, пошто у човеку нема опита - самоопраштања. Кривица ће га, као огромна рупа, прогутати и однети у сами центар бола, где ће се човек заузети "изједањем" самог себе за своје "ужасне" поступке. Узгред речено, грижа савести је близанац осећању кривице. Грижа савести – изједајуће огорчење, које происходи из осећања - себе кривим, тј осећања кривице. Човек који се мучи грижом савести, је љут на себе. Оно произниче због напрегнутог обраћања пажње на своје недостатке, грешке, грехе. Грижа савести се пројављује у самоукоравању, тј окривљавању и порицању себе. Самоосуђивању, тј. подављивању, понижавању себе. А такође и у самоунижењу, тј. када постојано приносимо извињење, када се и не тражи.

 

Начини рада над собом

 

Ми смо говорили о томе како се осећај кривице формира, о томе да постоји реална и умишљена кривица. Време је да говоримо о томе, како се избавити од осећања кривице.

1. Покушајте да се разаберете да ли заиста ваша кривица има право да постоји, или је то опет покушај да начините себе кривим за све беде на свету. Овде ће помоћи питање "У чему је моја кривица?", и одговор је дужан да буде довољно јасан и конкретан. "Ја сам крив у том и том…". Ако као одговор од себе чујете размазане, нејасне одговоре, онда сте вероватно изнова свалили на себе туђе бреме.

Пре свега, рецимо и то да сви ми живи људи, пре или касније, ненамерно можемо да учимнимо штету, или да емоционално повредимо друге људе. Шта да се ради ако сте ви заиста криви?

2. Молити за опроштај, извинити се, кајати се, надокнадити нанесену штету. Ако сте од друга узели неку ствар и упропастили или изгубили је, нисте испунили обећања, закаснили на састанак итд.

У случају да човека пред којим сте криви, више нема међу живима, постоје разни начини рада с осећањем кривице (написати писмо, просто покајати се, отићи у цркву итд.). Главно знајте, да и код преступника, лопова, рецидивиста постоји право на помиловање и поновно разматрање оптужбе. Упитајте себе, тај суд који се одвија унутар вас, да ли је он праведан?

Понекад, то што происходи код нас у души, слично је најжешћем судском процесу. При том је страна која оптужује активна у својим претензијама и окривљивањима. Тај који оправдава, тражи објашњења учињеним делима, указује на олакшавајуће околности, та унутарња страна ћути. Заштитник ћути. Наш унутарњи оптужени, као да се за раније отказује од заштите, и као разултат прима највишу могућу казну. Зато је могуће покушати узети лист папира и написати нешто у своју заштиту, урачунавајући све околности међу којима и олакшавајуће.

3. Користиће такође и умеће ставити баријеру при покушају наметања кривице и стида са стране. Сваки пут напомените себи да погрешити – то је нормално, сви смо ми људи, но, сами по себи, ми имамо право да будемо такви какви смо.

 

 

 

Познај себе

 

.

[JESSY]

facenew22222222

[JESSY]

Лек против кривице

Додао садржај:: Пријатељ Божији

 

Неокајан грех, учињен у прошлости, у садашњости веома често израста у душевну трагедију. Епилог може бити депресија, покушај самоубиства, безразложна узнемиреност, страхови... Узрок овог страдања је нераскајан, често дубоко сакривен осећај кривице коју човек често не може да схвати и препозна.

 

 

 

Царство Небеско је Узвишена Љубав, а нераскајана кривица представља препреку ка њему. Многи од нас су рођени с талентом да воле, као што је заповедио Господ. Потребно је дуго и упорно усвајати ову науку. Нажалост, нема школе у којој би нас научили љубави према ближњем...

Али, постоји Божија Црква, постоји природа, и постоје деца. Исус Христос је рекао: «Ако се не обратите и не постанете као деца, неће вам се отворити Царство Небеско».

Депресија, покушаји самоубиства, безразложна узнемиреност и страхови, проблеми су са којима се често људи обраћају психологу. Да би помогли пацијенту, специјалисти су дужни да схвате узрок његовог страдања. И, веома често узрок овог страдања је нераскајан, често дубоко сакривен осећај кривице. Неокајан грех, учињен у прошлости, у садашњости израста у душевну трагедију. И човек често не може да схвати: због чега? А, лек је, уствари, сасвим близу. 

Кратка биографија: Наталија Волкова се родила у Алма-Ати (Казахстану). 1974. године је завршила казахстански универзитет из области «руски језик и књижевност». 1997. је на Лонг-Ајландском универзитету (САД) добила диплому магистра психотерапије. Данас живи у САД, на психотрапеутском Институту Блејера. Верник је цркве Благовести Пресвете Богородице у Њу Јорку.

 

[Снежана]

Мој лични утисак је да су људи данас више "аутистични" него депресивни.

[JESSY]

Погрешна емоција

Човек одувек има осећај кривце. Још у Рају Адам је окривио Еву због саблазни, Ева је окривила змију за искушење. Од првог греха грешници покушавају да пребаце своју кривицу на другога. Свако од нас на овај или онај начин препознаје ово мучно осећање: урадили смо нешто што није требало да урадимо, прекршили смо неки закон познат нашој савести.
 
Током свих ових година своје клиничке праксе уочила сам овај необичан феномен: очигледну изгубљеност психолога пред кривицом као неискорењеним симптомом озбиљне патологије и неуроза. Какве све теорије и методе нису обрађиване, колико само научних радова је написано, а осећај кривице и даље наставља да узнемирава човеков разум и психу. Класична Фројдова психоанализа, по мојем мишљењу, једва да се изборила са задатком, предлажући неуверљиво «лек од осећаја кривице» - правдајући га поступцима других људи, и пре свега родитељима.
 
У савременој поп-психологији, посебно западној, распрострањене су теорије и праксе које имају задатак да на било који начин уздижу човекову самовредност. Сматра се да људи треба да престану да суде себи и да треба осећају своју важност независно од својих поступака, и од околности. Претпоставља се да је човеку одређено да удовољава својим потребама («Ја сам заслужио, стога што ја постојим») и зато никакве кривице и не може бити.

Неки иду још даље, представљајући кривицу грешком емоција, и предлажу просто да се уништи «зона кривице» заувек, као бескористан опит, као нешто срамно и негативно. Резултат покушаја «залечити» или «анулирати» кривицу довео је до повећања броја људи са хроничном депресијом, стањем патолошког немира, неуроза, психоза, самоубистава.
 
Непрестано се увећава и број оних који покушавају утопити «кривицу у кривици» или побећи од ње у наркотичке отрове. Често људи сами долазе код психотерапеута, да би се ослободили од мучних осећања, често и откривају своје природне падове, очекујући да чују да увек има нешто или неко - муж, жена, родитељи, деца, тешко детињстово, друштво, недостатак новца и слично, што их је навело да изврше глуп поступак, да наруше морални закон.
 
Једном речју, кривица за учињено не лежи на њима, а то значи, да немају никакве одговорности. Али, формално оправдање греха у ординацији психотерапеута има само привремени ефекат, и то само у ретким случајевима. Незнање или непризнавање кривице, као скривени гнојни чир, наставиће да обавља свој рушилачки посао у човеку.
 
Човек није способан да сам себе ослободи од кривице. Ето по чему су, чак и најискренија жаљења и муке савести, преживљавања у самоћи, без Бога, као што је било са генералом Хлудовим, у ствари безуспешни.

[JESSY]

Практичан пример

Ево неколико примера из моје праксе:

Пацијент Михаил К. (променили смо имена), 45 година, два покушаја самоубиства, променио је неколико психотерапеута, много година страда од депресије, неконтролисане узнемирености, несанице, према људима је агресиван, мрзи жене. Био је кратко ожењен, другова нема, ни на једном послу се није могао задржати дуже од пола године. После неколико недеља психотерапије, појавио се корен његових проблема – дубоко сакривен осећај кривице пред мајком. У младалачком добу, приликом свађе, Михаил ју је гурнуо на зид. После несрећног пада, мајка се разболела, а син који није то могао да поднесе, отишао је од куће. Вратио се после три године, када мајке више није било.

Други пацијент, Борис. А., 64. године, раније успешан бизнисмен, директор велике фирме, разведен, болује од стања психичког притиска, раздражљивости и наглих промена расположења. На првој сеанси признао је да има неконтролисан страх од смрти. Једини његов син живи у другом граду, не виде се и не контактирају више од 20 година. После неколико месеци психотерапије, препознао је свој главни проблем – скривени осећај кривице пред сином, којега је цели живот потцењивао и понижавао зато што није оправдао очева надања: није наставио са учењем, и што није постао велики човек и што срамоти његово име јер је изабрао обичну професију керамичара.

Ево још један примјер. Дина С., 40 година, страда од тешке врсте депресије, хроничне панике, страхова, звуковних халуцинација – непрестано чује дечије гласове. Живи сама, тешко се разуме с другим људима (по њеним речима, бежи од њих, бојећи се да је у нечему не открију (признак параноје). Страшна самоуништавајућа сила и тотални унутарњи терор овладали су већим делом њеног живота. Требало је пола године интензивне терапије, пре него што се њен душевни гнојни чир отворио и она је испричала да је са 18 година оставила дете од годину дана човеку, с којим је тада живела, и побегла с другим. Причајући о своме трагичном животу, пљуснуло је из ње као устајала вода из бране језера, и она је признала: «Ја сам се дуго времена покушавала оправдати, мислећи, била сам још дете. Али сада знам, да је дете била моја кћерка, а ја сам била мајка».

Многе такве судбине и многе сличне овима, имају нешто заједничко – осећај кривице, скривен у највећим дубинама бића. Често, бринући о добром изгледу спољне фасаде, ми и не сумњамо, какав страшан рушилачки посао црв потиснуте кривице чини у нашој души. У овим судбинама постоји и нешто друго –заједничко, очигледно за мене, као православног психолога, а то је потпуно одсуство љубави. Пре свега, необјашњиви страх пред сваким њеним појављивањем. Свако од њих је реаговао готово увек неодговарајуће на моје просто питање: има ли у њиховом животу људи које би они могли истински волети?

Царство Небеско је Узвишена Љубав, а нераскајана кривица представља препеку ка њему. Многи од нас су рођени с талентом да воле, као што је заповедио Господ. Потребно је дуго и упорно усвајати ову науку. Нажалост, нема школе у којој би нас научили љубави према ближњем. Али, постоји Божија Црква, постоји природа, и постоје деца. Исус Христос је рекао: «Ако се не обратите и не постанете као деца, неће вам се отворити Царство Небеско».

[JESSY]

Има ли и без кривице кривих?
 
 Недавно сам имала срећу да упознам занимљивог дечака од 6 година. Играо је лаки бумеранг са својим вршњацима. Када је дошао његов ред да баци – бацио је и бумеранг је полетио лепо увис. Једна од девојчица, задивљена његовим летом, потрчала је да га ухвати. Изненада је јак ветар окренуо бумеранг и он је ударио девојчицу. Заплакала је и одрасли су пришли да је утеше. Малишан је отишао у страну и чучнуо. Пришла сам му, спустила се поред њега. Лице дечака је имало израз дубоке туге.  
 
Први је почео да говори: ...Случајно сам... Нисам хтео намерно... Она је потрчала и бумеранг је ударио. А, пошто је мало поћутао, додао је: ...свеједно, ја сам крив јер то је њу заболело…Истог тренутка је признао кривцу, чак и за овај ненамерни случај и истовремено имао такво искрено покајање у тренутку. 
 
Када смо ми изгубили ову детињу способност да се истога тренутка очистимо покајањем? Зашто је нама тако тешко да признамо и да свима кажемо, себи, и пре свега, Богу: ...Крив сам, јер је њих, њега, њу то заболело?У причи Николаја Носова «Краставци» су приказани сви степени човековог сазнања о осећају кривице и ослобађања од ње. Мајка је на приступачан начин објаснила сину да краставце он није «само узео», него украо, и да га чувар може казнити и истерати из куће заједно са краставцима. Дечак је хтео да баци краставце у јарак и да слаже да их је вратио, али није могао: покајање му помаже да савлада страх од тамне пусте улице и од гнева чувара.
 
Константин је извадио краставце и положио их на гредицу.

-И сви су ту, је ли? – питао је старац. 
-Не... Једног нема, - одговорио је Константин и опет се расплакао. 
-А зашто нема једног, где је он? 
-Дедице, ја сам један краствац појео. Шта ће сад бити? 
-А шта може бити? Ништа неће бити. Појео, па појео. На здравље ти. 
-А вама, дедице, неће ништа бити што нема једног краставца?
 
-Па шта онда! – насмејао се старац. -Не, за један краставац ништа неће бити. Али да ниси остале донео, тада би било а овако неће ништа бити. Константин је потрчао кући и повикао тек издалека: 

-Дедице, дедице! 
-И шта је опет? 
-А онај краставац, који сам појео, како изгледа – да ли сам га украо или не? 
-Хм!- рече дед. – Гле какав задатак! Ништа за то, рецимо да ниси украо. 
-Како то? 
- Е, сматрај, да сам ти га ја поклонио. 
-Благодарим, дедице, идем ја. 
-Иди, иди, сине.
 
Константин је из све снаге појурио пољем, преко јарка, по мостићу, преко потока, а онда, не журећи, пошао селом кући. У његовој души је била радост».
 

[JESSY]

Шта скрива фластер самооправдања

Наш природни идеал није ништа друго него наша савест, која има у себи Закон Божији о добру и злу, о томе, шта је добро, а шта лоше. Ми увек имамо избор – залепити је фластером самооправдања или открити своје душевне ране, верујући у њихово исцељење.

 
Учинити прво је без сумње лакше. Чак и ако се испочетка наша савест, мучена грехом и смутњом, томе успротиви и захтева очишћење од греха, други и трећи следећи покушај да угушимо ову потребу постаје све лакши. Срце се хлади, ум постаје циничнији, а душа даје све мање знакова живота. Све то није далеко ни од најгорег излаза – духовног распадања личности и духовне смрти. За кривицу – непоказану отворено, душевну рану – многи од мојих пацијената су платили скупо: годинама очајања и болести.
 
У својој пракси, радећи са несрећним људима и нераскајаним, све време пратим ову танку границу, после које човек може упасти у непролазни мрак, ако у њему нема светлости вере.
 
Кривица и прошлост – сталне су теме мојих разговора с људима за време психотерапијских сеанси. А онима, који не одбацују веру, већ покушавају да пронађу до ње свој пут, увек се даје могућност спознаје важне истине, а то је да када нарушавамо законе исписане у нашој савести, криви смо, независно од тога да ли се ми осећамо кривима или не. Када се искрено кајемо, прашта нам се, чак иако ми не осећамо у себи да нам је опроштено.
 
Кривица, осећај кривице и конфликт, долазе од овог осећаја – духовне изгубљености. Зато њено решење треба тражити у човековом духовном, животу, у вери. Као православни психолог, трудим се пре свега да се ослањам на веру у самом процесу терапије. Када људи постану свесни своје одговорности за учињено, они сами траже очишћење кроз покајање и дубоко жале. И тек тада – кроз бол и радост – у човекову душу улази мир, тек тада настаје исцељење, тј. оздрављење.
 
После разлаза са кнезом Болконским, тек кроз искрено покајање, Наташа је добила снагу и наду да настави да живи даље. И Бог јој је дао сусрет и потпуно мирење с тим, пред киме је она била крива.
 
  Једна од мојих бивших пацијенткиња, некада је у младости урадила седам абортуса и остала је и без деце и без породице, дошла је до покајања кроз страшне душевне муке. Непрестана молитва за душе њене нерођене деце, засјала је од њих Божијом светлости и милости, родила се у њој нада за нови живот.
 
Како је говорио светитељ Димитрије Ростовски, покајање подиже палу душу, чинећи је из отуђености – Божијим пријатељем; покајање бодри растрзану душу, крепи колебљиву, исцељује скрушену, тј. смирену, даје здравље рањеној.