Ненад Поповић: Складан однос Руса и Татара: изражен национални идентитет као брана од међуетничког сукоба

[коЖељ њацИ]

Ненад Поповић: Складан однос Руса и Татара: изражен национални идентитет као брана од међуетничког сукоба

09 септембар 2014 Ненад Поповић

 

др Ненад Поповић[1]

Складан однос Руса и Татара:

изражен национални идентитет као брана од међуетничког сукоба

 

„Није ми добро ако је мом комшији лоше“ (древна татарска изрека)

 

 

 

 

 

 

На помен међуетничких односа у Руској федерацији, на Западу, па и у Србији, прво падну на памет сукоби и насиље у Чеченији, Дагестану и Ингушетији. Затрпана западним изворима информација који пласирају црно-беле поруке о угрожености муслиманских народа у Руској Федерацији, јавност ретко примећује успешне моделе међуетничких и међуверских односа који су заживели широм највеће земље на свету. Најзначајнији од тих модела је свакако онај у руској Републици Татарстан (3,8 милиона становника), у којој Татари муслиманске вероисповести (53%) и етнички Руси православци (40%)[2] живе складно управо захваљујући могућности да снажно испољавају свој национални идентитет.

Татари су најмногољуднији муслимански народ у Русији и броје око три милиона. У целој Русији по статистикама и проценама живи између 15 и 20 милиона муслимана, има преко 5,000 џамија и преко 100 исламских школа и медреса.[3]

Татари су поборници либералног ислама и отпорни су на радикалан ислам, односно вахабизам који је спојен са политичким сепаратизмом и спољним геополитичким интересима допринео крвавим сукобима на Кавказу, другом муслиманском региону Руске Федерације.

Сам поглед на Татарстан и његов главни град Казањ брише ТВ стереотип о Татарима као „освајачима на коњима са неуредним брадама и тешким бундама“. Додуше, из времена „освајача“, Татари су свету подарили чувени „татар бифтек“ који је по легенди настао тако што су Татари током својих похода стављали сирово месо испод седла, а онда додавали разне травке и зачине на масу која се временом стварала трењем.

Међутим, главни град Татарстана, Казањ, је данас модерна метропола, са свим најсавременијим инфраструктурним, културним и привредним садржајима, што је и показао када је од 6. до 17. јула 2013. био домаћин летње Универзијаде.

Висока лична примања те велика налазишта нафте и гаса свакако су допринели да слика данашњег Татарстана буде позитивна[4]. Ипак, оно што чине посебну снагу ове републике су складни односи Татара и Руса, муслимана и православаца, који се остварују кроз међусобно поштовање историје и традиције.

1. Вековни напори на превазилажењу неповерења

Историјат односа две нације није увек био једноставан. Руси често говоре о „татарском зулуму“ који је трајао три века, све до 1552. године, када је Иван Грозни у свом походу у битци код Казања победио Татаре и припојио град Русији.[5]

Око 100,000 православаца је тада ослобођено од татарске управе, али су се улоге промениле: од тада су се Татари нашли не само под влашћу Русије, већ и на граничном бранику империјалне Русије. 

Међутим, и поред иницијалних напора да Татари пређу из ислама у православље, односи су се релативно брзо стабилизовали. Руске и татарске елите су пронашле заједнички језик и успоставиле модел сарадње, уз уважавање посебности друге стране. Тај модел је касније надграђиван вековима, упркос тензијама и незадовољствима која су тињала.

Ипак, Руси и Татари су кроз све касније изазове пролазили заједно. Катарина Велика је омогућила стварање скупштине и увела додатне верске слободе. Мало људи зна да су Татари служили у царској војсци и морнарици, и имали током службе исламске верске обреде, јели храну без прасетине направљену специјално за њих, те били декорисани орденима са специјалним дизајном без крста.[6]

Каснија комунистичка репресија није правила разлику између вера и у неку руку је приближила и солидарисала вернике муслимане и православне по принципу: „мени као вернику Татару муслиману, верник Рус православац је ближи него Татар атеиста“.[7] Суочени са дискриминацијом, православци и муслимани нису себи смели да допусте међуетничко сукобљавање.

Упркос напорима совјетских власти, Татари су задржали снажан национални идентитет. Своје незадовољство нису усмерили ка православним Русима, већ ка Комунистичкој партији, те је локална Комунистичка партија, под контролом Султана Галијева, иритирала федералну администрацију, задржавајући снажну националну ноту. Тако је, на пример, 1967. године, Комунистичка партија Татарстана издала саопштење у којем критикује „пролетаријат за непоштовање етничких мањина“.[8]

Татари су, по принципу прављења административних граница, подељени. Створена је Аутономна совјетска социјалистичка Република Татарстан. Међутим, Татарстан је у периоду после Другог светског рата представљао модел „културног отпора“.[9] Татари су били одлучни да сачувају свој национални и културни идентитет. У томе су успели. Почетком 90-их, распадом СССР и након дугих преговора са Михаилом Горбачовом и касније Борисом Јељцином, Татарстан је добио већу територијалну и културну аутономију.

1. 2. Снажан национални идентитет као модел међуентичких односа данас

Татарстан данас контролише своје финансије и уређује област промовисања националне културе и језика. Татари имају право на коришћење свог језика у званичним дописима, али сви говоре и руски језик, што омогућава међуетничку комуникацију.

Један од кључних аспеката међуетничке и међуверске толеранције је чињеница да се Татари држе либералне интерпретације ислама. Оваква интерпретација ислама је подржана и од самог републичког врха. Политички саветник председника Татарстана, Рафаел Хакимов, овако оцењује начин на који су Татари применили исламску веру у контекст православне Русије:

„Шеријат не функционише у Русији, већину чине православни хришћани. Муслимани би требало да се ускладе с овим животним контекстом... ова земља је једноставно другачија. То је наша судбина, да пронађемо прави пут у овим условима. Од нас не може да се направи Саудијска Арабија, али не можемо ни да постанемо хришћанска Европа. Таква смо какви смо. Урме не расту на руској земљи“.[10]

Управо је оваква „флексибилност“ омогућила Русима и Татарима да живе заједно у миру још од времена Ивана Грозног.[11] У совјетско време, татарски муласи су дозволили да се жене моле у џамијама заједно са мушкарцима. То је створило ефекат јединства унутар татарског народа и смањило разлике између муслимана и православаца. Аналитичари оцењују да се „захваљујући реформском „џадизизму“, код Татара пробудила свест о томе да су они, иако припадају старом народу који има своје традиције и своје специфичности, ипак део велике Русије. У њима се родио „здрав“ национализам који их није терао да се супроставе Русима, већ да уђу у дијалог са њима како би се изборили за што већу аутономију“.[12]

Данас су односи између поглавара православне и муслиманске цркве у најмању руку присни. Када је 2005. године казањски Кремљ рестауриран, а Кул Шариф џамија обнављана унутар зидина  Кремља, патријарх руски Алексеј је вратио у Казањ најсветију икону града, икону Богородице. Татари су у овом гесту препознали „гест дубоког поштовања Татарстана и татарске културе од стране Руске православне цркве“[13].

Током церемоније, патријарх Алексеј је оценио да је таква сарадња омогућила Русима и Татарима да „одрже мир, да сарађују у спречавању уништавања моралних начела и да очувају традиционалне културне вредности“.[14]

Аналитичари у самом Татарстану оцењују да су „свеукупно гледајући, верници – Руси и Татари – толерантнији једни према другима него они који нису верници“.[15]

Спољни аналитичари оцењују да је „упркос историјским разлозима за антагонизам и бројним мањим контроверзама претходних година, културна толеранција између Руса и Татара – снажна. Захваљујући снажним верским позивима на толеранцију, широким економским слободама и просперитетом за татарску мањину, Руси и Татари су одржали добре међусобне односе“.[16]

3.Руски модел за цео свет

Канадски аутор Кристофер Баркер оцењује да је Москва добро проценила потребу регионалне аутономије те да Татарстан може да пружи „грубе оквире за федералну политику у конфликтним зонама“. Он сматра да Русија, као и све федерације, имају тежак задатак балансирања, те да „федерације које се суочавају са етничким поделама могу да науче више ствари из примера Татарстана“. Најпре, Русија је на примеру Татарстана показала да етнички анимозитет може да буде превазиђен. Наравно, ово је изузетно спор процес и поверење се не стиче за дан или изборни циклус, већ сви укључени у процес морају да покажу стрпљење и упорност“. Затим, Татарстан је доказ како централна влада може да преносом овлашћења ослаби нетрпељивост и отпор према влади. Најзад, татарски пример показује важну улогу коју могу да имају црква и невладино цивилно друштво уколико преузимају лидерске улоге у друштву с циљем  јачања међуетничке сарадње.[17]

Рафаел Хакимов оцењује да руско искуство у Татарстану показује важност „не само историјске традиције, већ и реформе ислама (...)  и финансирање из сопствених извора како би се уништио утицај непожељних фондација. Ово последње је проблем у целом свету и руско искуство би могло да буде корисно“.[18]

Руско руководство, на челу са председником Владимиром Путином, добро је разумело важност међуетничких и међуверских односа. Крајем 2012. године, усвојена је нова „Национална стратегија за етничке односе до 2025. године“ и председник Путин је нагласио важност њене пуне имплементације.

„Морамо пуно да тога да урадимо да ова стратегија не остане само декларација о намерама“, истакао је Путин на састанку председничког Савета за међуетничке односе у фебруару 2013. године.[19]

Он је истакао важност више тачака које су од важности за примену.

Пре свега, рекао је Путин, „руски језик, наш национални језик, је фундаментална основа националног јединства наше земље као језик међуетничке комуникације. Он обликује заједнички грађанско, културно и образовно окружење. Сваки грађанин Русије мора да га добро говори... али је неопходно створити добре основе да се то оствари“.

Руска влада је у том контексту усвојила документ „Руски језик од 2011-2015“, по којем ће до 2015. године бити издвојено 2,5 милијарде рубаља.

Друга тачка на којој је Путин инсистирао је улога школства у обликовању и јачању међуетничких односа.

„У уџбеницима, спефицични примери морају да буду искоришћени да би показали да је судбина Русије створена на уједињењу различитих народа, традиција и култура“, рекао је Путин, истовремено наглашавајући да је „формално моралисање потпуно неприхватљиво и неефикасно, те чак понекад може да буде и контрапродуктивно“.

С тим у вези, Путин је нагласио и трећу тачку, а то је улога невладиних организација.

„Данас Русија има 989 регистрованих етничких културних аутономија. Поред тога постоје бројна етничка удружења, асоцијације и све ове организације имају огроман хуманитарни потенцијал и могу да постану ефективна платформа за етничку и културну размену (...) у складу са новим одредбама федералног Закона о непрофитним организацијама, све ове организације могу сада да конкуришу за државну помоћ као друштвено оријентисане непрофитне организације“.

Руски председник је закључио да „свако мора да научи праву историју уједињења државе, уједињења руских земаља у једну моћну мултиетничку државу ...а не да учи на основу псеудо-научних, пристрасних шпекулација о овом питању“.

Русија је данас, упркос многобројним проблемима и изазовима, једна од најмоћнијих земаља света – не само у војном, енергетском и економском смислу. Дипломатска улога Русије у данашњем свету у којем јача конфронтација између Запада и ислама, где се преплићу „хуманитарне“ интервенције с једне и радикални фундаметализам с друге стране, може да буде изузетно велика.

Татарски пример говори о томе да је поштовање и очување снажног националног идентитета предуслов за дипломатско самопоуздање, а ауторитет Русије да буде прави медијатор у данашњим и будућим сукобима цивилизација црпи се, у великој мери, и из искустава која има у сопственом дворишту.

Кључан предуслов, међутим, остаје напор да се одбрани национални идентитет уопште у данашњем глобализованом свету, о чему говори патријарх руски Кирил:

„Ако Европа, можда и цео свет, буду унификовани на основу јединствене културно-цивилизацијске норме, можда ће њима бити лакше управљати, али у њима, по свему судећи, неће бити више лепоте која произилази из плурализма, нити ће бити више људске среће. Осим тога, данас потпуно очигледна постаје немогућност бесконфликтне експанзије либерализма нарочито у оним сферама егзистенције друштва које најјаче држе вредности изнедрене у националној и духовно-културној традицији (...) на европском континенту морају да постоје вредности заједничке за све, вредности без којих је немогуће постојати у условима глобализације (али) ми настојимо да постигнемо да у инвентар ограничења манифестација људских права буде укључена вера. Не смеју се вређати национална осећања. И додајемо: не смеју се вређати ни верска осећања, не смеју се разарати светиње“.[20]

 

 

 

РЕФЕРЕНЦЕ

Barker, Christopher, “Russian Federalism and Tatarstan’s Ethnic Peace”, Federal Governance, vol. 8, no. 2, pp. 44, 2011.

Екер, Кристијан, “Боснизација зависи од Москве“,  дневни лист Данас, 12. септембар 2012, http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/bosnizacija_zavisi_od_moskve.14.html?news_id=247454#sthash.Akdjj5XN.dpuf

Khakimov, Rafael, “An Untapped Politcal Capial”, Russia in Global Affairs, no. 3, Jul-septembar 2008.,  9 august 2008, http://eng.globalaffairs.ru/number/n_11277

Hahn, Gordon “Russia’s Islamic Threat”, London, Yale, 2007.

Malashenko, Alexei, "The Islamic Factor in Russia," New Europe Review, Nov. 2004, www.neweuropereview.com/English/english-maIashenko.cfm

Мinistry of Economy of the Republic of Tatarstan, http://mert.tatarstan.ru/eng/

Митрополит волоколамски Иларион, „Патријарх Кирил: Живот и гледишта“, Службени гласник, Београд, 2012.

Official Tatarstan, http://tatarstan.ru/eng/about/population.htm

Putin, Vladimir, 17. фебруар 2013, излагање http://eng.kremlin.ru/news/5017

RIA Novosti, “Patriarch Alexei says Christian-Muslim dialogue is a Priority for the Russian Orthodox Church”, RIA, 25. jul 2005.

Rorlich, A.A. “The Volga Tatars”, Hoover Press: Stanford, 1986.

 

 

 

 

[1] Потпредседник Народне скупштине Републике Србије.

[2] Official Tatarstan, http://tatarstan.ru/eng/about/population.htm

[3] Alexei Malashenko, "The Islamic Factor in Russia," New Europe Review, Nov. 2004, www.neweuropereview.com/English/english-maIashenko.cfm

[4] Ministry of Economy of the Republic of Tatarstan, http://mert.tatarstan.ru/eng/

[5] Храм св. Василија Блаженога на Црвеном тргу у Москви је посвећен комеморацији победе Ивана Грозног над Татарима. Свака од купола на храму представља победу у царском походу.

[6] Rafael Khakimov “An Untapped Political Capital”, Russia in Global Affairs, no. 3, Jul-septembar 2008.,  9 august 2008, http://eng.globalaffairs.ru/number/n_11277

[7] Christopher Barker, “Russian Federalism and Tatarstan’s Ethnic Peace”, Federal Governance, vol. 8, no. 2, pp. 44, 2011.

[8] Ibid, 45.

[9] Rorlich, A.A. “The Volga Tatars”, Hoover Press: Stanford, 1986.

[10] Hahn, Gordon “Russia’s Islamic Threat”, London, Yale, 2007.

[11] Barker, 48.

[12] Кристијан Екер,“Боснизација зависи од Москве“,  Данас, 12. септембар 2012, http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/terazije/bosnizacija_zavisi_od_moskve.14.html?news_id=247454#sthash.Akdjj5XN.dpuf

[13] Ibid.

[14] RIA Novosti, “Patriarch Alexei says Christian-Muslim dialogue is a Priority for the Russian Orthodox Church”, RIA, 25. jul 2005.

[15] Интервју са Д.К. Мукхетдиновим, Barker, 49.

[16] Barker, 50.

[17] Barker, 51.

[18] Rafael Khakimov “An Untapped Politcal Capial”, Russia in Global Affairs, no. 3, Jul-septembar 2008.,  9 august 2008, http://eng.globalaffairs.ru/number/n_11277

[19] Излагање Владимира Путина на сајту Кремља, http://eng.kremlin.ru/news/5017

 

 

 

[20]Митрополит волоколамски Иларион, „Патријарх Кирил: Живот и гледишта“, Службени гласник, Београд,  2012, стр. 560.

 

Izvor: Vidovdan