Духовно буђење у затвору: „Oвде сам нашао Бога“

[Guest ага пије млеко]

Сутра идемо у посету затвору. Сакупили смо нешто новца , од кога ћемо купити Нове завете и нешто за пригоду....А највише молитвено сакупљамо Живе Речи Утехе да дамо нашој браћи......

0110_hahaha 0102_laugh

[Маша]

Нас пар је преко ман.Хиландара било у Падинској Скели пре пар година.

Замислите кад су они, које је, по речима управника ''и Бог отписао'', знали за Милоша Обилића - репродукције из Хиландара које сми им носили на дар.

Посебно стање свести, чини ми се, пријемчљивије за све од нас који смо са ове стране.

Некако тамо си сам са собом и Богом и немаш куд.

[Vizantiona]

Свака Вам част браћо прави сте Хришћани са великим !!!

Тада ће рећи Цар онима што стоје са десне стране Његове: "ходите благословени Оца Мојега, примите Царство, које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех, и дадосте Мени да једем; ожеднех, и напојисте Мене; странац бејах, и примисте Мене; наг бејах, и оденусте Мене; болестан бејах, и посетисте Мене; у тамници бејах, и дођосте Мени".

Тада ће праведници Њега упитати са смирењем: "Господе! када видесмо Тебе гладна, и нахранисмо? или жедна, и напојисмо? Кад ли видесмо Тебе странца, и примисмо? или нага, и оденусмо? Кад ли видесмо Тебе болесна или у тамници, и дођосмо Теби?"

Цар ће им одговорити и рећи: "заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове Моје најмање браће (тј. људима којим је потребно), Мени учинисте"

[Guest]

Духовно старање у затворима (први део)

Аутор: Јереј Глигорије Марковић, Број 1094, Рубрика Духовност

Од инструктора религијске дисциплине до пастира

Готово да је немогуће пронаћи неку од институција савремене Западне демократије а да није у некаквој вези са хришћанством. Тако је и у случају данашњег затворског система чије је појављивање проузроковано многим новим тенденцијама епохе у којој је настајао, али које је у самим коренима носило хришћанско наслеђе и искуство Западне цркве. Претече савремених затвора су се појавиле у тек формираним САД крајем 18. века, под директним утицајем протестантских заједница. Али више од чињенице да су протестантске заједнице подстакле формирање ових затвора, хришћанско наслеђе се види у самој идеји рехабилитације, где је боравак у затвору требао да служи повратку у заједницу, а не само као казна за учињени преступ и заштиту заједнице.

До краја 18. века затвор је био место где се чекала пресуда која је најчешће била јавна сурова физичка казна, батинање, сакаћење или погубљење. Само у случају лакших преступа, изрицана је казна присилног рада у рудницима, веслања на галијама, или осуда на тежак рад у колонијама. Кривично законодавство је имало за циљ да оптимизује формулу у којој је жртва задовољена, преступник кажњен, а заједница заштићена од будућих преступа. Истовремено, казна је морала да буде и одраз способности владара да обезбеди сигурност својим поданицима и искаже његову праведност. Веза између затварања као казне за преступ и рехабилитације не налази се у законским уредбама средњевековних држава, али је црквена пракса богата примерима оваквог приступа. Канонско право са својим мерама удаљавања од заједнице управо ради повратка заједници је данас тешко препознатљива подлога овом приступу који се појавио у казненом законодавству. Иако се Просветитељство посматра као прекретница, промене у приступу криминалу и кривичном законодавству су биле уочљиве широм Европе знатно пре краја 18. века и Француске револуције.

Без обзира што су претече савременог затворског система основане у САД, модели су пренети у европске државе, које су примењена решења прилагођавале сопственим потребама. Од православних земаља, Русија је овај модел применила врло брзо. Специфичност Православља у Русији, овој служби је дала посебан тон, и данас захваљујући великом труду свештеника у затворима царске Русије, постоји помало романтична слика о духовном старању у затворима. Остали православни народи, како су се ослобађали од Турског ропства и успостављали своје националне државе, вршили су уређење и модернизацију државних система по западним узорима. Тако су и преузимали модел затворског система, и у оквиру својих скромних материјалних могућности углавном законодавно регулисали услове у затворима, који су затим ретко били спровођени у дело, али је у свима било присутно затворско свештенство.

Пошто је сама философија новог начина кажњавања истицала значај духовне обнове, пре свега у области морала и интензивној религијској дисциплини, затвори су од самог оснивања имали духовне ауторитете – капелане. Али убрзо, поред проповеди и верских служби, капелани су преузели и друге активности попут описмењавања, са одговарајућим комисијама су доносили процене о степену поправке затворених, цензурисали писма, и уопште су у свакој области затворске дисциплине имали значајан утицај. Тако је већ на почетку, служба капелана померена од духовног и стављена у позицију деловања затворског службеника. У време оснивања ових затвора процес смештања вере у домен личног је тек био у фази припреме, тако да је интерес заједнице још увек био повезиван, пре свега, са моралним садржајима вере.

Временом, ова улога капелана се мењала, а у деветнаестом веку, опште присутни полет стварања новог човека утицао је на постепено потискивање и маргинализовање ове службе у многим областима. Научни елан, рационализам и позитивистички приступ, развој и рашчлањивање наука, све већи утицај социологије и политичко-економских теорија које су на замаху индустријске револуције све више добијале на значају, довео је до тога – да на почетку свеобухватна улога капелана све више буде замењивана службама професионалаца, психолога, васпитача, лекара и слично. Међутим, иако скрајнут, овај носилац затворске службе, задужен за духовну обнову затворених никада није укинут. Процес формирања националних држава у 19. веку је довео до организованог и системског успостављања закона. Ови процеси су правно одвајали државу од Цркве али као и у многим другим областима живота, и овде није повучена јасна граница, те реторика државних органа о покајању, и духовном преобраћању затвореника није превазиђена. Духовно старање је остало присутно у затворима, дајући на тај начин верски ауторитет државним властима, истовремено показујући одређено старање за затворенике. Иако је читав систем изнова теоретизован и реструктуиран, и упркос све израженијој секуларизацији, религија је задржана као важан чинилац затворског система. Оно што се заиста догодило било је преузимање капелана од Цркве и стављање у државну службу. Рад духовних лица у затворима је стављан под ауторитет и власт Министарстава унутрашњих послова. Црква је држави помагала у моралној рехабилитацији. Реформа затвора која се одвијала у другој половини 19. и у првим деценијама 20. века довела је до савршенства употребу религије за постизање дисциплине. Улога капелана и затворских свештеника је била намењена превасходно за постављање затвореника на „прави пут“. У скоро свим земљама затвореници су имали многоструке религиозне обавезе, обавезу присуства на службама, а све ради верске дисциплине као средства обнове. Тако је током процеса одвајања Цркве и државе религија практично стављена у службу интереса који држава остварује у затвору.

Током овог периода, сасвим у складу са процесима, а на основу наслеђених и укорењених искустава, у затворима многих држава видимо присутно ограничење за све који не припадају већинској вери. Вера већине је фаворизована, и сви су били обавезни, без обзира на своју веру, да се у затвору подвргну религиозном дисциплиновању које је спровођено службом већинске религије.

Тек након Другог светског рата са успостављањем неприкосновености људских права као темеља нове будућности и опредељености да се у Европи не догоде страдања и злочини попут оних у Другом светском рату, овакав приступ религији у затворима почео је да се мења. Место и улога капелана се постепено померала од затворског чиновника до особе задужене за духовну бригу, а појам религиозне бриге је замењен духовним старањем.

(крај у следећем броју)

[Guest]

Духовно старање у затворима (други део)

Аутор: Јереј Глигорије Марковић, Број 1095, Рубрика Духовност Од инструктора религијске дисциплине до пастира.

 

Принцип религиозне обавезе је искључен, и вера је од обавезе, замењена у право затвореника, које ако жели, може да оствари, а држава је дужна да се побрине да му то омогући. Постављање људских права за један од темеља затворског система донело је Црквама ослобођење, јер су по први пут од формирања савременог затворског система ослобођене од деловања у корист државе. Деловање може да буде пре свега у корист члана своје Цркве, и у корист читаве Цркве, у складу са темељним поставкама вере, а не са појединим садржајима вере, нпр. попут морала. На овај начин су права додељена свима а не само већинској религији, што је омогућило да свако може да оствари бригу за чланове своје заједнице.

Овај процес који се одвијао у земљама западне Европе, омогућио је и Православним Црквама у тим државама да делују у корист својих чланова који су лишени слободе, било да су осуђени, било да чекају на истрагу, суђење, изрицање казне, тј. да су притворени. Код већине православних народа који су се у 20. веку нашли под комунистичким режимима који су Цркву прогласили непријатељем и сурово прогањали, не само да је прекинут процес трансформације службе затворских свештеника који се одвијао на Западу, већ је и виши и нижи црквени клир, искусио методе преваспитавања које су комунистички режими спроводили у затворима. Поштовање људских права као једног од темеља савременог затворског система омогућило је Православним Црквама да након пада комунизма обнове своју пастирску службу у затворима. Већина Православних Цркава је са државама у којима се налазе направила уговоре за остваривање свог и права својих верника на пастирско старање у затворима, и то је процес који траје последњих 20 година. Вишегодишња растућа тенденција броја затворске популације је дала на значају духовној бризи у затворима, нарочито због могућности различитих верских заједница и Цркава за бригу и укључивање лица у заједницу након изласка из затвора. Разлози за пораст броја затворених су вишеструки и дотичу се свих сфера савременог друштва, политике и економије, свега што се одражава на социјалне односе. Највећи број изречених мера је због разбојништва, крађа, промета и употребе наркотика и убистава, а управо бивше комунистичке државе заузимају првих 10 места у Европи по стопи затворених (броју затворених на 100.000 становника). Све већи број затвореника долази из маргинализованих и проблематичних група друштва (уз велики број зависника од наркотика и ментално болесних), затим етничких мањина и ваневропских народа. Од 1982. г. до 2009. г., у чак 18 европских земаља је забележено повећање броја затвореника од 85%, при чему за 33 земље не постоје комплетни подаци. У првој деценији 21 века, просечно повећање затворске популације на европском нивоу износи 24,6%, при чему је више од две трећине земаља Европе забележило раст већи од 20%. (Сви подаци су изнети на 16. Конференцији директора затворских установа у Страсбуру, “Working together to promote the social reintegration of prisoners„Council of Europe, 13–14 October 2011). Затворски систем, који функционише са свим својим преправкама и редефинисањем последњих 150 година, показује се неадекватним за решавање данашњих проблема.

Због свега наведеног, услови и потребе са којима се данас Православне Цркве суочавају у вршењу своје пастирске бриге у затворима, поред старих, садрже многобројне нове изазове. Чињеница да су данас затвори мултиетнички и мултирелигијски простори, у којима мора да буде обезбеђено поштовање свих људских права за сваку од група. У државама, где се служба капелана финансира новцем пореских обвезника, и где су капелани под управом министра правде, у затворима постоје тимови капелана састављени од припадника различитих вера, којима управља главни капелан. Пошто су затворско особље, ови тимови капелана учествују у свим активностима као и остало затворско особље, тренинзима, састанцима, курсевима, уопште у свим уобичајеним и ванредним активностима. Овај рад са затворском популацијом чија је карактеристика разноврсност, подразумева развијену равноправну сарадњу и међусобно познавање главних учења других вера. Чињеница да су државни службеници, захтева од капелана препознавање и избегавање притисака и ситуација у којима могу да буду искоришћени ван области свог духовног деловања. Такође, капелани се обучавају за сарадњу са локалним и националним службама за подршку затвореника. Сама природа места службе захтева од капелана пре свега испуњавање и поштовање свих мера сигурности, разних ограничења и професионални однос са осталим затворским особљем. У земљама Западне Европе, у којима је дошло до постепене трансформације службе капелана, углавном су развијени механизми за отклањање недостатака и неправилности у раду службе капелана, како у односима међу самим капеланима различитих вера, тако и у односима капелана и осталог затворског особља.

Чињеница је да у бившим комунистичким земљама ови механизми не делују ефикасно и често се јављају проблеми у односима капелана различитих вера, нарочито у земљама где су односи различитих вера традиционално били проблематични. Државне власти најчешће подржавају ове сукобе фаворизовањем, тј пружањем већег простора за деловање некој од вера, и примењивањем законских решења која на формално исправан начин сужавају деловање друге. Зато се и поставља питање да ли је уопште добро пребацивање духовне бриге о затвореним у одговорност државе формирањем затворске духовничке службе под управом министра правде, што је у многим посткомунистичким земљама случај.

Затвори свакако представљају посебно окружење за обављање духовне бриге, која у случају Православне Цркве мора да буде заснована на богослужбеном животу, као изворишту читаве духовности Цркве. Када је духовник државни чиновник антиномије су неминовне већ у самим поставкама, зато што треба да истине вере усаглашава са потребама и вредностима државе и друштва, што се историјски исувише често показало као штетно за Цркву. Превазилажење антиномија држава–Царство Божје, грађанин–човек, закон–хришћански етос, преступ–светост, сигурност–духовна брига, што свештеник у затвору мора да оствари својом службом, могуће је у условима када је свештеник није државни службеник, већ слуга Божији који не доноси суд већ светлост истина Јеванђеља, наравно поштујући специфичност услова у којима служи.

---------------------------------------------

Историја савременог затворског система траје од 1800. г. до данас. Разликујемо неколико фаза – пенитрациони покрет 1829–1865. г., реформацију 1870–1910. г., индустријски затворски модел 1900–1940. г., транзициони период, од 1935–1960. г., и период пренасељености од 1980. г. до данас. Развој савременог затворског система укључује нове поставке и преиспитивање философије кажњавања, кривичног законодавства, односа према криминалу, и везан је за стварање нових визија од почетка новог века до данас, са укључивањем свих политичких, економских и социјалних приступа човеку. Први савремени затвори су постављени на новој философији кажњавања, настали су у САД, у Пенсилванији и Њујорку. Били су засновани на два различита приступа, који су у основи садржали исто, тежак рад, дисциплину, религију и међусобну комуникацију затворених сведену на минимум. Ови модели су даље усавршавани, а архитектура затвора је прилагођена философским поставкама казне и преваспитавања. Моделе су преузеле европске државе, где су даље усавршавани. Све до средине седамдесетих година затворима су се бавили криминолози, када је пажњу проблему кажњавања скренуо Мишел Фуко својим делом Дисциплина и казна. Данас је бављење проблемима затвора и кажњавања углавном препуштено криминолозима, правницима, социолозима и психолозима, уз неизоставну употребу у политичке сврхе.

---------------------------------------------

На основу Закона о извршењу казни лишења слободе из 1929. г. у Краљевини СХС, било је предвиђено да сваки затвор има по једног православног и католичког свештеника, али и хонорарног вероучитеља друге вере по указаној потреби. Недељом је одлазак у Цркву био обавезан, што су комунисти извргавали руглу, ометајући службу различитим звуковима, попут кијања, кашљања, и слично. Затворска популација Краљевине Југославије су углавном били комунисти и други политички затвореници, као и припадници најсиромашнијих слојева који су у крајњој беди чинили крађе. Закон из 1929. г. је спадао у једне од најнапреднијих европских закона, али је недостатак средстава, као и незаинтересованост свих нивоа државне управе за спровођење истог учинио да нема никаквих резултата.

[Дејан]

У шабачком затвору, осуђеници уредили капелу Светог Илије и помагали на изградњи конака цркве Светог Василија Острошког

Затворска капела Светог Илије (Фото З. Анастасијевић)

Шабац – Давно је високи мушкарац, тиркизно плавих очију, био талентовани иконописац. Потом га је, ваљда нечастиви, онај који ровари у нама, искушава нас, провоцира, шапуће како смо неспособни, несналажљиви у свету створеном само за махере, скренуо са утабаног пута.

Иконописцу су се смучиле боје, четкица је почела да га нервира, руке да дрхте. Свеци су постајали све безличнији, цркве све хладније... Слободан Борић је изабрао другачију врсту вере. Почео је да се моли еврима и доларима, да се дружи са опасном екипом, која се крстила само када би им успели мутни послови, само када би помислили да су победили онога одозго.

Слободан је почео да тргује људима. Кријумчарио их је преко границе, преводио их у непознати свет, охолост га је окаменила, несрећни људи из далеких светова за њега су представљали само бројке које су се гомилале... 

Сада је иконописац византијског стила поново на почетку. Руке му не дрхте док држи четкицу, боје поново имају онај привлачан мирис, очи светаца му поручују да му је опроштено. Ваљда му је опроштено.

На великом зиду затворске капеле Светог Илије, Слободан слика иконе светог Петра и Павла. Осуђен је на 15 месеци затвора. У Казнено-поправни завод у Шапцу стигао је пре месец дана.

Полицијски инспектор Миленко Поповић није од оних осуђеника који изговарају класичну реплику: лежим невин, на правди Бога, лажно су ме оптужили, сместили су ми.

Стиска вилице, гледа право у очи и каже ми:

– Крив сам и одслужићу. Затворићу ово животно поглавље и кренути испочетка. Мени казна од две године затвора није била потребна, сам сам себе довољно казнио – говори гласно, јасно, као на рапорту на који га нико није позвао. Пошто је извесно време провео у капели, изашао је нестварно миран.  

Полицајац са оне стране решетки, често цитира Светог Саву: „Мртав сам и пре смрти, пре суда сам себе осуђујем, пре бесконачне муке, сам себе мучим...”

И он је, попут иконописца, неколико месеци радио на подизању затворске капеле, претварајући запуштени магацин за складиштење кромпира у духовну оазу у којој осуђеници траже опроштај, проналазе мир, чезну за спокојем. Већина осуђеника стоји испред капеле.

Погранични полицајац који је примао мито, одрадио је сјајно молерске радове, претварајући гомиле стиропора у реплику камена. Младић из Старе Пазове, коме су пронашли пиштољ у колима, четрдесетчетворогодишњак из Сремске Митровице, који је изазвао саобраћајни удес, осуђен на 18 месеци, још један момак из Владимираца, који је изазвао несрећу на путу.

Стицај околности или њихова непажња, глупост или грамзивост, све једно, спојили су их за извесно време. Радили су заједно, стварали капелу, покушавајући да потраже опрост грехова. Само они знају колико им је то потребно.

Њихов духовник, свештеник Бранко Симић, познаје свакога понаособ.

– Спријатељили смо се последњих неколико месеци, радећи у капели, али и на изградњи конака цркве Светог Василија Острошког у Шапцу – прича духовник. Зна их у душу, осећа њихове немире, постали су му драги, не крије то. Старешина храма отац Иван Јанчић их је неколико пута возио у својој „лади” до конака. Понекад би их два километара даље, од затворске капије до храма, одвозила затворска марица. Понекад би робијаши сели у аутобус и отишли сами, без стражара.
Робијаши, то је тешка реч за ситне преступнике који су починили казнена дела по први пут. Саобраћајке, ситне преваре, мито од неколико стотина евра, који је узео погранични полицајац са талентом за молера...

Затвор у Шапцу, прекривен снегом, са залеђеним језером и паткама које су се скупиле у средини, представља казнено-поправни завод отвореног типа, али за починиоце прекршаја, који немају да плате 30, 40 хиљада динара, идилично је место за опоравак, као уклети хотел у ком опрост греха по дану вреди 1.000 динара. 

– Овде су на издржавању казне први пут осуђени на казне до три године, као и за сва дела учињена из нехата – прича управник Владимир Буквић, док шетамо отвореним делом затвора. Осуђеници нису под стражом. Шетају слободно, телефонирају, гледају телевизор. И, моле се. Управник Буквић и владика шабачки Лаврентије, пре неколико месеци су потписали уговор о пословно-техничкој сарадњи, који подразумева да „слободњаци” иза бодљикаве жице, по потреби, помажу у црквеним пословима.

Отац Иван је веома задовољан њиховим радом. Осећао је понос осуђеника који су вапили за још једном шансом. Окајавали су грехе и сваки од њих је уткао део себе у капелу и конак, оставио је траг своје судбине. Конак је подигнут, али ће од пролећа започети послови на изградњи крстионице под ведрим небом, реплике Витлејемске пећине. Саградиће се и два бокса за поније, како би црква отворила школу јахања...

Многи од осуђеника који су градили капелу и конак, отићи ће кућама. Доћи ће неки нови грешници у потрази за опростом. Хоће ли им свеци, које су насликали њихови претходници, икада опростити? Ваљда хоће.

Перановић најпознатији притвореник

Најпознатији осуђеник је свештеник Бранислав Перановић, који у затвореном делу установе, притвору, чека пресуду по оптужници за тешко убиство штићеника Небојше Зарупца у кампу за одвикавање зависника од дроге. Перановић је искористио своје право, уз сагласност суда, да у капели разговара са духовником.

Политика

[JESSY]

Парох храма св. цара Константина и царице Јелене на Вождовцу и духовник у специјалној затворској болници и Окружном затвору, отац Глигорије Марковић, говорио је данас о комплексности свештеничке службе и проблематици духовног живота у затвору, а било је речи и о првом симпосиону на ову тему који је пре годину дана одржан у Београду. "Људи који су починили злочин су слика туге. Покајање је трајно опредељење да прихватимо наш живот таквим какав јесте и да наставимо да га живимо (али побољшаног)", рекао је између осталог о. Глигорије.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/96/14/05/14.05.14_rec_pastira_o_gligorije_markovic_64kbps.mp3

[LISA]

Imala sam priliku da upoznam oca Gligorija. Borac. Delatan covek koji svojim delovanjem u zatvoru stoji iza izgovorenih reci. Samo napred oce!

[JESSY]

Imala sam priliku da upoznam oca Gligorija. Borac. Delatan covek koji svojim delovanjem u zatvoru stoji iza izgovorenih reci. Samo napred oce!

да....стварно има тежак задатак и никакве услове за рад....слушала сам га на једном предавању....ваљда ће неко наћи слуха и за тај проблем....

[LISA]

да....стварно има тежак задатак и никакве услове за рад....слушала сам га на једном предавању....ваљда ће неко наћи слуха и за тај проблем....

 

Situacija se znatno poboljsala u poslednje vreme, Bogu hvala. Radi se punom parom uz saradnju sa rukovodstvom Okruznog zatvora u Beogradu!

[JESSY]

Situacija se znatno poboljsala u poslednje vreme, Bogu hvala. Radi se punom parom uz saradnju sa rukovodstvom Okruznog zatvora u Beogradu!

[Grizzly Adams]

Ти си Џес шампион. И Лиза исто...

[LISA]

Ти си Џес шампион. И Лиза исто...

?

[JESSY]

Ти си Џес шампион. И Лиза исто...

:.mislise.

[Grizzly Adams]

Лепе су вам теме и коментари.