Промоције књига и књижевне вечери

[Guest]

 

Црквена општина смедеревска и Народна библиотека у Смедереву у сарадњи са Одбором за просвету и културу Епархије браничевске, а поводом двадесетогодишњице архипастирског служења на трону Браничевске епархије, организовали су у четвртак, 3. јула 2014. године, у Концертној сали Центара за културу у Смедереву, књижевно вече и промоцију богословског опуса нашег владике Игнатија (Мидића).

Поред директора Народне библиотеке у Смедереву,господина Драгана Мрдаковића, који је уводним словом поздравио и присутне подсетио на живот и дело аутора, о богословском делу владике Игнатија говорио је и протонамесник др Жељко Ђурић и протођакон мр Златко Матић, секретар Одбора за просвету и културу Епархије браничевске. Присутнима се, такође, пригодним речима љубави и богословском поуком обратио и сам аутор.

Отац Жељко Ђурић је у своме обраћању навео да богословска дела која су нам дата од Владике не представљају само дела писца, она превазилазе писану реч. Ради се о Епископу Цркве Божије, човеку који је свој живот потпуно усагласио са оним што говори и пише.

Издања коју су нам дата представљају тек делић онога што јесте личност владике Игнатија, а то знају најпре они са којима он живи, богослужи, радује се и састрадава. Посебна је радост, подсећа отац Жељко, да у јубилеју двадесетогодишњице служења нашег Првојерарха, имамо, поред већ објављених његових књига у издању наше Епархије: Сећање на будућност (која је доживела и друго издање), Биће као есхатолошка заједница,Проблем смрти у хришћанској онтологији, као и бројних чланака, и књигу изабраних беседа нашег Епископа под називом Да нам брзо дође Господ.Читањем ове књиге може се стећи увид у Владикину теологију, пошто је сам текст богат искуством, настао спонтано, најчешће на Литургији, изговорен из срца. Могу се уверити колика је брига њиховог Првојерарха за поверену му паству и Цркву уопште. А брига је разумљива, јер је жеља да се народ врати Цркви на истински начин, да у Цркви као заједници види свој живот и свoје спасење и то само кроз другога – кроз ближњега. Епископ Игнатије увек говори о Цркви, чак и када помиње савремени свет, његову философију и културу, његову уметност и политику, увек има у виду темеље Цркве и њено деловање у свету.

Протођакон Златко Матић је подсетио присутне на почетке свеобухватне обнове наше Епархије која лежи на живој литургијској обнови која је настала доласком епископа Игнатија на њен трон. Овакву евхаристијску обнову у корак је пратила и богословска обнова, а све то је помно и стрпљиво пратио и наш часопис Саборност, чији је зачетник управо наш Владика.

Часопис који издајемо, наглашава протођакон Златко, књиге које објављује наш Одбор, у основи имају ту борбу за живот, и то за живот вечни. Аутори чија дела ми објављујемо, пре свега нашег оца и учитеља, Владике браничевског, затим, његов учитеља Јована, митрополита пергамског, не баве се богословљем ради самог богословствовања, нити пишу да би опстали у „теолошкој моди“, нити бирају наручене теме, које пријају већини. Они пишу истину, ма колико она болна била, ма колико их она у животу коштала, јер је она једини пут ка слободи, ка превазилажењу људског крика пред чељустима смрти.

На оваквим богословским ставовима темељи се и богословље нашег Владике и проблеме са којима се он бори, можемо видети на бројним примерима у његовим делима, а навешћемо само неке из наше библиотеке: Савремено богословље.

У својој студији Проблем смрти у хришћанској онтологији, он каже: „Хришћанство полази од проблема смрти у природи и спасење о коме говори хришћанство, јесте спасење од смрти. Нема истинског постојања Цркве ако њени чланови умиру.“ Или: „Централни проблем хришћанства јесте смрт и превазилажење смрти за читаву творевину. Смрт је претња бићу небићем, последњи и најгори непријатељ свих створених бића. Једно је бити или не бити, а сасвим друго је бити добар или лош у етичком смислу.“

Оштро подвлачећи дијалектику тварног и нетварног, наводи ђ. Златко, Владика управо циља на дијалог са свим својим савременицима: научницима, уметницима, философима... са свима којима је макар једна ствар заједничка: а то је да макар назиру, буду свесни проблема смрти. Владика управо гаји наду да ће новије генерације теолога успети да промене перспективу посматрања истинског постојања и да ће упутити свет на Цркву, на Литургију која је једина нада свету.

Све Владикине идеје изражене омилитичким речником налазимо у збирци беседа Да нам брзо дође Господ, где аутор једноставно, пастирски, још директније поставља иста круцијална питања и одговоре нуди у простору одговора на сва питања, дакле на Литургији.

Протођакон је завршио речима да онај богослов који ипак успе да доживи дубину свог аутентичног хришћанског предања, а затим то и пренесе заинтересованима, својим порукама ће се приближити својим савременицима који, оковани владарком ужаса, траже лек бесмртности.

После излагања протођакона Златка, присутнима се обратио и аутор, епископ Игнатије. Његово излагање преносимо у већем делу.

Захваљујем се господину Директору, о. Жељку и ђакону Златку који су говорили, али тешко је када неко треба да говори о себи. Зато немојте то да очекујете од мене. Јер ко смо ми? Ко сам ја? Оно што мислимо о себи или оно што други кажу о нама? Мислим да је важније оно шта говоре други о нама, него оно што ми мислимо о себи. Да би вам то било јасније, радије бих да отворим једну тему о којој треба говорити и разговарати.

У свом ужем богословском опусу бавио сам се Црквом, еклисиологијом. Дакле, темом шта је то Црква. Видео сам да постоји проблем код хришћана, а то је проблем идентитета. Када и сами хришћани говоре о хришћанству, говоре све, само не да је оно Црква. Хришћанство је постало за једне слично идеологији или, за неке друге скуп неких закона и норми којих се треба придржавати, или опет неки сматрају да је хришћанство једна вера где верујете, тј. слажете се са оним што кажу људи из Цркве или св. оци. Међутим, врло мало се говори о томе да је хришћанство Црква, да је то једна заједница. Хришћани су себе доживљавали као друштво, као један Нови Израиљ, као једну породицу. Зато су се и звали браћом међу собом. Дакле, то је била и најважнија ствар код хришћана – да буду заједно. Зато, ако пратимо Св. Оце, Црква је поистовећена са литургијским сабрањем. Не са самом вером и ученошћу или сагласношћу са оним што неко говори или само са неким моралним животом. Све је то у реду, али све је то у ствари надилазила идеја да сви ми треба да будемо заједно. Зато је у ствари хришћанство пре свега Црква, а Црква је једна конкретна литургијска заједница где човек зна другог човека, где заједно живите, где једете од истог хлеба и из исте чаше пијете, као што каже апостол Павле. Дакле, делите живот! Код Светих Отаца сам наишао на то да су они управо ту заједницу карактерисали леком против смрти. Зато је и прво моје питање било: како је могуће и на који начин Литургија може да буде та заједница, како она може да буде лек против смрти? Како она може да излечи природу и човека од смрти?

Када узмемо у корелацију тему Цркве као заједнице, и узмемо наш живот (савремени), видимо да је проблем наше савремене цивилизације, у ствари, индивидуализам. Човек не жели заједницу! Нико више неће да живи за другога, свако хоће да живи за себе, другога поштује само уколико може да га искористи. И не само да га одбацује уколико нема користи, већ показује да му тај други смета. Савремена егзистенцијалистичка философија говори о томе отворено: други је мој пакао. Погледајмо само наше животе, му увек за своје неуспехе кривимо друге. За све је други крив!

Тада долазимо до оне, пре свега јеванђелске, а затим и светоотачке мисли, да је живот, да је васкрсење – плод заједнице, сједињење са Богом. Само у том заједништву Бога и човека се рађа живот. На тој основи је постављена читава наша теологија и светоотачка мисао. То у ствари и изражава Литургија, док читав наш подвижнички живот, у свом искону и аутентичности је, у ствари, жеђ за заједницом, он је пут у заједницу. И само монаштво се темељи на одрицању човека од своје воље. Не моја воља да буде, него твоја. Без тога немате заједништва. Можемо бити у суживоту, можемо да будемо толерантни, да сапостојимо, али ту заједнице нема. То изгледа парадоксално, и о томе често и не размишљамо. Наши бракови, као и друге заједнице, се распадају, а често се одржавају тако да неко силом успева да наметне своје мишљење и силом га одржава. Али то није заједница, уверавам Вас. То је лаж, то је лицемерје, то је само скривање.

Јеванђелској мисли која је почела одатле да се живот рађа као заједница љубави Бога и човека, а затим и човека и другог човека и природе је у ствари нешто што је наука на добром путу да потврди. Не говоримо о друштвеним наукама које су идеолошке пре свега, већ о егзактној науци, о физици, о биологији. Узмите нпр. Ајнштајнову физику, или код квантних физичара, код Хајнзенберга и других, они говоре о томе да ништа не може да постоји само, без релације у односу на другога, без заједнице са другим. И сам Господ нас упућује на љубав према другом човеку. Он не каже: „Ко не воли мене...“, већ: „Ко не воли ближњег, не познаје Бога, јер Бог је љубав“.

Уверио сам се у току своје свештеничке службе да је горући проблем у Цркви помањкање заједнице, помањкање свести код човека да без другога не може да постоји. Ако се то не обнови, тешко да можемо рачунати на неки успех, јер ће се сваки успех показати као нечији неуспех. А данас се у сваком сегменту живота успеси граде на тим основама – на несрећи другога. Чак се и деца у школама томе уче; више их нико не учи да се жртвују за другога, већ се уче да манипулишу другим.

Оно што би требала Црква да учини јесте да измери наш живот и наше понашање из перспективе заједништва и да на основу тога каже да ли једна цивилизација, једни друштво, напредује или не. Данас, нпр. сви користе мобилне телефоне, компјутере, телевизоре, чак и људи Цркве, свештенство. Међутим, нико се не пита да ли је то добро. Када се погледа из перспективе заједништва, све је то „продавање магле“ и уништавање заједништва. Користећи овакве видове комуникације, губимо потребу да се видимо са живим човеком. Зато је Црква Литургију ставила у центар. Она се не може заменити никаквим знањем нити ТВ преносом, јер ништа не може да замени лични однос. Све остало је, са дистанце заједништва, сурогат. Не треба заборавити да на тај начин чинимо и на штету природе израбљујући и уништавајући је, црпећи енергију којом оживљавамо апарате, само да би смо имали играчке којима се играмо, а које нам замењују живог човека.

Посебно је битно да знамо шта за нас значи тo што ми верујемо у Бога који је Света Тројица. Има ли то неке консеквенце у нашем животу? Нажалост, та тема је дуго била заборављена, још од Отаца 6–7. века, па све до 19–20. века када се јављају велики богослови, то да је Бог у кога верујемо Један живи, јединопостојећи, због тога што је заједница личности Оца и Сина и Светога Духа. Ако смо иконе Божје, ако смо створени по лику Божјем, то значи да смо и бића заједнице, да не можемо постојати сами. Зато сам и почео вечерас речима: Ко сам ја? Оно што мислим о себи или оно што други каже? Јер други чини да јесам. Може да ми се не свиди шта други кажу у смислу описа, али то је најмање важно. Битно је да други стоји као извор мога живота. Док је он – постојим и ја. То је много важније него шта неко мисли о вама, јер прво је онтологија, а друго психологија. Када неко има заједницу са вама, то вам даје живот. Нажалост, ми то сада не видимо, јер смо пала бића и још увек смо у свету смрти, док нам опет, природа даје утисак да смо независни, да нам други не треба, да нам смета.

Уџбенике које сам писао за децу, писао сам са жељом да их покренем на љубав према другима, и да се свет може разумети на други начин ако имамо заједницу љубави са неким. А тада можемо да схватимо и сву трагедију овог света. Без заједнице љубави не може се разумети ни трагедија смрти. Хришћани су донели једну нову димензију тог личног односа и на њему засновали постојање, зато што Бог у кога верујемо, а кога нам је открио Христос, постоји управо на личном односу. На томе се и развила и ова теологија, и ја вам је преносим. Друго је када посматрате свет кроз једну личност коју волите, за коју сте везани, јер тада се и живот другачије схвата, али и смрт. Смрт није обична природна промена или природни процес. Не може мати која изгуби дете да каже: ово је природни процес; као што би то могли рећи физичари: ту нема проблема, јер се материја врти у круг. Е то неће бити! То су потпуно различита искуства на којима градимо нешто.

Многима се ово моје искуство, моја жеља да покажем да је основ живота лична заједница, не свиђа. Чак и онима који су у Цркви. Многи би да свој однос са другим заснују на природи или на бесмртности душе. Неће бити да су тако св. оци говорили. Душа је бесмртна само зато што је Христос узима у своју заједницу, али у том контексту је и тело. Св. оци никад нису одвајали душу од тела. Св. Максим је изричит када каже да душа без тела не може да постоји као што не може да постоји ни тело без душе. Или како каже о. Георгије Флоровски: душа без тела је фантазија (привиђење), а тело без душе је леш. Човек је и једно и друго. Бесмртност коју нам је Христос обећао није нешто што се темељи на својој природи, већ на заједници, на љубави коју Он има према нама и тражи од нас да и ми имамо љубави према њему. А зашто тражи? Зато што без нашег пристанка нема заједнице, нема љубави без слободног пристанка. Често кажем у својим проповедима да Бог може све да учини за нас, он је свемогућ. Али једно не може. Не може да нас натера да га волимо ако нећемо. О томе виси сав закон и пророци. св. оци кажу: Христос је исцелио природу и учинио да она неће умрети својим рођењем, оваплоћењем, али воља људска се не може тако исцелити. Она тражи да ви сами то желите.

Лепо је било што смо се видели вечерас, захваљујем се свима присутнима, и као што имам обичај да кажем на крају Литургије: хвала вам што сте били! Без вас не бих могао да будем то што јесам, јер ми зависимо један од другог. Поздрављам вас и да вам Господ да свако добро.

Испуњена сала Центра за културу у Смедереву показала је велику заинтересованост и потребу да се што чешће виђамо, пре свега на литургијским сабрањима са нашим Владиком, а затим и на оваквим скуповима, са жељом и надом: Да нам брзо дође Господ!

Презвитер Иван Весић

 

Саборност.орг

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Милан Ракић]

На Православном богословском факултету, у организацији Актива за научни подмладак, 11. децембра 2014. године, одржана је промоција књиге „Европа је скончала у Приштини“ Жака Огара (Jacques Hogard), команданта специјалних јединица француске војске на Косову и Метохији у оквиру НАТО, 1999. године.

 

После интонирања српске и француске химне, председник Студентског парламента ПБФ-а Марко Весић је, у својству домаћина, поздравио госте: Жака Огара – аутора, Слободана Деспота – издавача, Вукицу Ђурђевац Грујић – преводиоца, Љубомира Манасијевића – појца и Мирјану Парлић испред Удружења киднапованих и несталих Срба са Косова и Метохије.

 

Слободан Деспот је, на самом почетку промоције, рекао да је Жак Огар ову књигу објавио прошлог пролећа на француском језику, те да је он – као издавач који објављује књиге искључиво на страним језицима – препознао њен значај за српску јавност и направио изузетак објављујући ово сведочанство на српском језику. Говорећи о Жаку Огару, Деспот је истакао да је он пре свега скроман човек, хришћанин, који је после повратка са КиМ, након службе коју је тамо обављао и након свега што је на Косову и Метохији доживео, скинуо униформу и постао цивил. „За официра и племића који је дванаеста генерација војника – то је велики гест и велика животна одлука. Цена његовог ангажовања за нас је веома висока и све то говори о врлинама овог нашег пријатеља, коме је веома стало да овде сретне што више људи и да им изнесе истину – с обзиром на то да у Србији званични медији и званична политика на сваки начин блокирају изношење истине. Стога је веома важно пренети ову реч даље, да што више људи буде упознато са истином“ – истакао је Деспот.

 

Пред пуним амфитеатром ПБФ-а аутор књиге Жак Огар је говорио о личним искуствима током службе на Косову и Метохији, као и о разлозима који су га навели да, одмах по повратку, напусти војну службу и пензионише се.

Имао је каријеру официра у француској војсци дугу 26 година, најчешће у Африци у склопу Легије странаца. Тих 26 година службе окончало се једним великим откривењем – упркос драматичним околностима у којима се све то десило – на Косову и Метохију у јуну, 1999. године. Иако је он, пре свега, војник, а не писац, написао је две књижице, до сада, о истој ствари које су се дешавале у два сасвим различита дела света. Оне су настале као израз његове личне побуне против лажи и дезинформација.

 

Прва књига се односила на једну малу афричку земљу – Руанду, где се одиграо страшан геноцид који је омогућио непријатељима Француске да је оптуже као одговорну за та дешавања, а друга књига се односи на српску покрајину – Косово и Метохију. Рођен у традиционалној војничкој породици, још као дечак слушао је приче свога оца о Србима као великим пријатељима Француске. Како је већину времена провео на служби у Африци није био упознат са ситуацијом на Балкану. Међутим, када је дошло време да у оквиру НАТО-а буде ангажован на Косову и Метохији отац га је испратио речима: „Немој да се огрешиш о Србе.“ С том реченицом и књижицом Душана Батаковића „Косово – спирала мржње“ отишао је у Македонију, одакле је са својом јединицом требало да уђе на Косово и Метохију, после потписивања Кумановског споразума. Његова мисија је била кратка – трајала је свега 18 дана. У Француску се вратио промењен, те је неколико месеци касније одлучио да заувек напусти француску војску – која је била сав његов живот. Ову књижицу је написао одмах, након самих збивања, а почетком ове године одлучио је да књига изађе на 15. годишњицу НАТО бомбардовања.

 

 

За писање ове књиге аутор је навео три мотива: први – истина и борба против лажи и дезинформација, јер је рат наметнут Србији почивао на лажи и на дезинформисању, што су 1999. године рекли и многи француски политичари. Цела операција против Србије је започета лажима – да је извршен геноцид на Косову у коме је страдало преко 100.000 Албанаца, иако је НАТО установио да је било мање од 4000 жртава на обе стране у току ратног сукоба (интервенције НАТО). Тако се створила слика о злим Србима и јадним Албанцима – која је оставила дубок траг, све до данас, у француској јавности. Дакле, ваљало се борити против те демонизације и то му је изгледало као елементарни задатак који треба да изврши у част правде и истине. „Ако је и било злих Срба на КиМ, ја их нисам видео али сам видео зле Албанце“ – рекао је Огар.

 

Други мотив за објављивање ове књиге јесте љубав према историји, јер као официр воли историју и сматра да нам познавање историје омогућава да уочимо главне тенденције у међународној политици. „Стога се не сме чинити историјска инверзија ствари које су се десиле. И не може се издати историјско пријатељство које је осведочено крвљу у Првом светском рату, а да се не осетите бар мало посрамљеним.“ Његов деда-стриц је погинуо на југу Косова и Метохије, 1916. године, борећи се раме уз раме са Србима против бугарске војске.

 

Трећи мотив је – хришћанска солидарност. „Ја сам хришћански официр“ – рекао је Огар. „Нисам савршен човек, грешан сам као и сви људи, али сам из саме утробе хришћанин и поздрављам вековну борбу Срба на првој линији хришћанског фронта. Када сам видео како се руше српски манастири и то у присуству НАТО – ја то нисам могао да истрпим.“

 

Иако заштита манастира није била његов задатак, одазвао се молби мати Макарије, игуманије манастира Соколица, да заштити манастир Девич – који се тада нашао на мети ОВК. Она је, видећи француску заставу у Косовској Митровици, дошла у штаб пуковника Огара и затражила заштиту сестринства у Девичу, рекавши да долази из Приштине где је тражила заштиту од Британаца, који су је грубо одбили и отерали. Говорећи о овом догађају, Жак Огар је истакао да то не сматра херојским чином већ применом старог закона хришћанске солидарности и да се тога морамо присетити и сада када наша браћа на Блиском Истоку доживљавају невиђена зверства у општем немару и индиферентности међународне заједнице.

 

Књизи је дао наслов „Европа је скончала у Приштини“ одговарајући Бернару Кушнеру „који се усудио да изјави поред свих драматичних догађаја који су се јуна 1999. године одвијали у јужној српској покрајини:Европа се рађа у Приштини.“

 

„Да је ЕУ умрла у Приштини – када се повиновала Америци и то са драматичним последицама, и када је, нажалост, моја отаџбина Француска издала једно старо и поуздано пријатељство не би ли следила Европу и САД – заслуживало је да кажем неку реч у име истине и правде. Захвалан сам мом француском издавачу, који на почетку није веровао у ову књигу, а она се сада веома добро продаје у Француској. Штампано је треће издање, а књига се налази на листи најпродаваних од јуна месеца. Не ради се овде о мојој ауторској таштини. Мени је само циљ да додирнем француско јавно мњење, не бих ли га мало обавестио о истини. А истина нам је сваког дана потребна, имајући у виду дешавања у Сирији и свега онога што се дешава нашој руској браћи у Украјини“ – рекао је Жак Огар.

 

Пуковника Жака Огара, чија је јединица штитила српске цркве и манастире на Косову и Метохији, Српска православна црква одликовала је орденом Светог Саве првог степена.

Скупу се обратила и Милена Парлић, испред Удружења киднапованих и несталих Срба на Косову и Метохији, рекавши: „Свака жртва је губитак за цео људски род. Ми наше жртве не смемо и нећемо прећутати, јер свака од њих имала је живот, име и презиме. Цивилизацијско и људско настојање јесте да свака жртва има право на сећање, иако им је у току рата био ускраћен достојан покоп и означен гроб. Свима нама који смо изгубили чланове наших породица остаје да се надамо истини и правди за њихово невино страдање. Остаје нам и да свакодневно подсећамо на злочине, да свакодневно говоримо и да не ћутимо о томе. Иако нас, годинама уназад, нагоне да ћутке прихватимо жртве, неправду, злочин.“ Потом је казивала стихове из своје песме „Сапатници моји“ коју је посветила свим мајкама које су изгубиле своје најмилије на Косову и Метохији.

На крају је публика заједно са појцем, Љубомиром Манасијевићем,отпевала „Востани Сербие“ и „Ој, Косово, Косово“, а потом је Жак Огар потписивао књиге Београђанима који су стрпљиво чекали у реду дуже од сат времена.

 

Одломак из књиге „Европа је скончала у Приштини“

 

Ређају се драматични доживљаји.

 

Током вечери 17. јуна сазнајемо да је команда ОВК заповедила да се приреди заседа конвоју српских цивила који се креће од југа ка северу – ради се о колони од 200 трактора који превозе мушкарце, жене и старце – на путу који повезује Пећ и Косовску Митровицу изнад места Котаре. Шаљем наоружане војнике да хеликоптером изврше увиђај ситуације и забележе положаје елемената ОВК. Па им наређујем да испале неколико рафала упозорења да их натера да се распрше и одустану од безочне агресије против ненаоружаних цивила.

Само неколико минута касније, на моје запрепашћење, преко радио-станице ме зове британски генерал Мејсон и наређује да обуставим хеликоптерску ватру на његове САС командосе! Тада схватам да припаднике ОВК који врше те гнусне нападе против ненаоружаних цивила кадрирају, или им бар праве друштво, моја „браћа по оружју“, из специјалних британских снага.“

 

Марија Тодоровић, Стање ствари

 

 

[JESSY]

[Иван Ивковић]

Промоција књига издавачке куће "Чувари"

 

 

 

Преузми аудио запис

[Иван Ивковић]

Промоција књиге "КАКО ПОРОДИЦИ ВРАТИТИ ИЗГУБЉЕНУ РАДОСТ"

 

 

Преузми аудио запис

 

Kako vratiti....pdf

[Kaludjerovic Sreten]

Промоција књиге "КАКО ПОРОДИЦИ ВРАТИТИ ИЗГУБЉЕНУ РАДОСТ"

 

Преузми аудио запис

 

Kako vratiti....pdf

imam ovu knjigu procitao sam je pre neku godinu , dobio je na poklon od kume.  preporucio bih svima da je procitaju.

[Данче*]

Мр Слободан Радуловић: Вујански крст патријарха Павла

У манастиру Вујну, светињи познатој и по томе што је у њој од 1944. до 1946. године боловао и исцелио се искушеник Гојко Стојчевић (након чега је приложио манастиру данас знаменити изрезбарени крст познат као Вујански крст Патријарха Павла) у петак 6. новембра представљена је књига Вујанскикрст Патријарха Павла аутора мр Слободана Радуловића.

Високопреподобни архимандрит Јован (Никитовић), игуман манастира и домаћин сабрања, казивао је о чудесном исцелењу искушеника Гојка, потоњег Епископа рашко-призренског и Патријарха српског Павла, који, сазнавши да му нема живота до три месеца, одлучује да се замонаши и умре као монах. Господ је у милости својој услишио молитве благочестивог Гојка над моштима Вујанског светитеља у манастирској цркви.

Благодаран Господу, те 1946. године Гојко је изрезбарио крст у дрвету који се чува у овом манастиру и пред којим верни народ код моштију Вујанског светитеља моли Господа за исцељење.  

 

    

Велики број слушалаца из Чачка, Горњег Милановца и околних места слушали су стручно предавање протођакона Радомира Ракића о Патријарху Павлу, који је нагласиода је блаженопоч. Патријарх био изузетан литургичар: писао је о богослужењима, с посебним освртом на историју богослужења што до њега није много урађено у нас, и по томе познат у Српској Цркви, али и широм васељене. Патријарх Павле је био велики научник; о њему можемо говорити као о библисти, догматском писцу, етичком писцу, о њему као светачком лику, казивао је протођакон Ракић и именовао богослужбене књиге и, уопште, стваралачки опус Патријарха Павла. Захваљујући управо његовим залагањима и изванредном познавању Светога Писма и светих Отаца, добили смо нови превод Новога завета (тзв. Синодски превод), чије прво издање је изашло 1984. г., да би уследила још четири редакцијска подухвата под његовом стручном руком. Патријарх је познат као усрдни радник на преводу Служебника, Требника, Архијерејског чиновника... Његовим залагањима је својевремено објављено допуњено издање  Србљака. Радио је и на црквеном песништву.

Предавач је посебно нагласио значај Патријархове тротомне књиге Да нам буду јаснија нека питања наше вере, које дело се прештампава у целини и изводима; овај подухват је стваралачки опус једног научника, нагласио је предавач. При том, блаженопочивши Патријарх се бавио научним радом као епархијски архијереј Рашко-призренске епархије, која је преживљавала тешке дане своје историје, и као Патријарх једне покрајинске Цркве, што је претпостављало посебно научно залагање, поред послова епархијског архијереја.

Рецензент књиге академик проф. др Славко Каравидић је истакао да је књига Вујански крст патријарха Павла аутора мр Слободана Радуловића сведочанство о једном од најважнијих збивања у животу Патријарха Павла, о свемогућем Промислу Божјем, о безмерној вери, нади и љубави којом је, упркос тада смртоносној болести, био обујмљен тадашњи млади вероучитељ Гојко Стојчевић. Видео је тада Патријарх Павле даље од сопственог краја, сазнао истину и молитвом победио смрт.  

У име Града Чачка госте је поздравио г. Милан Бојовић, помоћник градоначелника, и пожелео да се овај зрак светлости над Вујанским крстом Патријарха Павла распростре на све нас и да Патријархов речиБудимо људи, које су, иначе, међу корицама ове књиге, буду путовођа свима нама.

 

    

Од министра Владе Србије за ванредне ситуације г. Велимира Илића сазнали смо, између осталог, и један нови детаљ из Патријарховог живота: једном приликом када су извођени радови у каменолому и када је почела да се надомак манастира Раковице гради болница, манастир је био угрожен; игуманија мати Евгенија је замолила за помоћ. Господин Илић је разговарао са Патријархом о новонасталом проблему, којом приликом је Патријарх изговорио: "Немојте се бојати за Раковицу, ја ћу је заштитити!" Тада нико није знао да је Патријархова жеља била да буде погрбен у манастиру Раковици.  

Аутор књиге г. Радуловић је заблагодарио на гостопримству високопреподобном архимандриту Јовану, као и братији свештеницима и, верном народу што су, идући у сусрет шестој годишњици од упокојења Патријарха Павла, духовним сабрањем, сећањима, приповедањима обележили живот и дело свеца који хода, како смо још за живота звали и знали Патријарха Павла. За ову прилику, аутор је из овог вредног сочиненија, које се састоји из сећања, занимљивости и фотографија, прочитао неке од догађаја везаних за Патријарха, али и за приповедаче – духовне горостасе којих више нема међу нама (архимандрити Василије /Домановић/, Јулијан /Кнежевић/, Сава /Милошевић/ Студенички), а чији су потомци ту да проносе са колена на колено сећања о времену и духу Патријарховом. Живо су приказани ликови и архимандрита Јована (Радосављевића), Георгија (Добросављевића) и Јована (Никитовића) и других монаха углавним из овчарско-кабларских светиња.

Игуман манастира отац Јован је донео из цркве вујански крст Патријарха Павла како би га присутни целивали. И то је био посебан доживљај.

 

    

Сабрању у препуној манастирској сали присуствовали су братија свештеници, монаштво и рођаци приповедача о животу блаженопочившег патријарха Павла, а чији су искази забележени у овом сочиненију.

Пребогата историја и улога манастира Вујна у устанцима и у другим важним догађајима везаним за српски народ, за време Карађорђу, војводу Лазара Мутапа (који је сахрањен у овом манастиру), ктитора Николу Луњевицу, деду краљице Драге Обреновић (који је такође овде погребен) и друге бројне историјских личности и збивања, били су нам такође предочени.

Зорица Зец

Информативна служба Српске Православне Цркве

09 / 11 / 2015

[JESSY]

Ожиљци и опомене: проф. Милан Милић, психијатар

 

Са професором Милићем смо разговарали о његовој књизи „Острва свести“ која представља пишчев начин промишљања тема које су изазов његове стручне, али и научничке каријере: лаж, истина, егоизам, правда, добро и зло, љубав... Писац тумачи „уплићући“ своје психијатријско искуство и знање на користан и приступачан начин, користећи и своју ерудицију великог распона. Тако нам књига сугерише да су многи психијатријски изазови и ставови садржани у делима Сенеке, Шопенхауера или Унамуна. И у нашем разговору професор Милић је својим поукама и цитатима философа и писаца расветлио разне проблеме данашњег човека.

 

http://www.svetigora.com/audio/download/18236/29.01.2016_prof.dr-Milam_Milic.mp3

 

http://www.svetigora.com/