Протојереј Александар Шмеман - Посни стил живота

[JESSY]

...

[Срђан Ранђеловић]

Пре тридесет година, 13. децембра 1983. године, уснуо је у Господу велики пастир и богослов Цркве, декан и професор Академије Светог Владимира, писац великог броја богословских дела и неколико стотина богословских текстова, вишедеценијски учесник у бројним међуправославним и међухришћанским комсијама и симпосионима, један од најистакнутијих хришћанских интелекуалаца и мисионара Православља на Западу, баћушка прото-јереј др Александар Шмеман, без кога је немогуће замислити православно богословље ХХ века.

 

Ово је био и више него довољан повод да, са благословом Епископа нишког г. Јована, у Богословију Светог Кирила и Методија у Нишу 13. децембра 2013. године дође и о оцу Александру говори један од његових ученика, Епископ бихаћко-петровачки г. Атанасије. Наслов предавања је био Радост живота у делу и личности оца Александра Шмемана.

 

Уводну реч дао је свештеник Бобан Стојковић, професор Богословије, после чега се присутнима у великој сали Богословије обратио владика Атанасије. У једночасовном предавању Владика се осврнуо на детаље из познанства са великим богословом Цркве, као и на аутентично богословље, следећи Светим Оцима. По личном ставу епископа Атанасија, отац Александар је највећи духовник Цркве у XX веку.

 

 

http://www.svetigora.com/audio/download/13952/16.12.%20KATEDRA_Vl.%20Atanasije%20Rakita_O%20SMEMANU.mp3

 

 

Светигора

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[JESSY]

Недеља Мироносица

 

Недеља Мироносица je трећа недеља после Васкрса, које је посвећена женама мироносицама, првим сведоцима Христовог Васкрсења, а такође и Јосифу Ариматејском, једном од тајних Христових ученика као и Никодиму, који је тајно долазио Христу и слушао његову науку. Обојица су извршила погреб Христов. Поред Марије из Магдале, остале мироносице које су у први дан недеље дошле на гроб да помажу Христа, биле су: Саломија, кћи Јосифа Обручника, а супруга Зеведејева, мајка Апостола Јована Богослова и Јакова и Марија, мати Јакова Малога и Јосије (Мк 15,40). Апостол Лука спомиње још и Јовану (Лк 24,10).

У Синаксару Недеље мироносица помињу се још Марта и Марија, сестре Лазареве, Марија Клеопова и Сосана. Празник је установљен у IX веку, а песме за празник писали су Анатолије, игуман студијског манастира (IX век) или солунски Епископ (IX или X век), Косма монах (око 743) и Теофан (после 843). У служби ове недеље певају из посљедованија Великог петка и песме посвећене мироносицама и тајним ученицима Христовим.

Те недеље, као и три наредне, на вечерњу се после стихире на стиховње певају стихире Пасхе: "Пасха свјашченаја", а на јутрењу читав Пасхални канон са додатком нарочитих богородичних (који се и током Светле седмице певају после тропара Пасхалног канона свакодневно, осим првог дана). Тамо где је храм посвећен женама мироносицама, додаје се још и величаније. Особеност суботње службе ове седмице је то што се на њој врши оданије празника, па се зато на "Господи воззвах" певају исте стихире као и на сам празник.

[JESSY]

Беседа у Недељу жена мироносица

Данашњи недељни дан Света Христова Црква је одредила за поштовање сећања на свете жене-мироносице. Ко су биле жене-мироносице? Сви јеванђелисти пре свега наводе Марију, рођену у галилејском граду Магдала, управо ону из које је Исус истерао седам демона. За такво доброчинство Марија Магдалина је Господу узвратила ватреном љубављу. Друга мироносица -Марија Јосијина, мајка Јакова и Јосије, следила је за Спаситељем до самог гроба. Син ове Марије, Јаков Алфејев, био је један од 12 апостола. Саломија је била мајка Заведејевих синова, апостола Јована и Јакова. Осим Марије Магдалине и Марије Јаковљеве свети апостол Лука наводи жене-мироносице – Јовану, као и друге, не називајући их по именима (Лк. 24, 10). Ко је била ова Јована? Жена Хузе, Иродовог домоуправитеља коју је Господ такође исцелио. По речима светог апостола Луке међу женама су несумњиво биле Сусана (Лк.8, 1-3) и многе друге које су служиле Христу својим иметком. Наравно, женама-мироносицама су припадале Марија и Марта, Лазареве сестре које су тако ватрено волеле Господа.

Света Христова Црква прославља сећање на све свете, а хришћанима су посебно драге ове жене-мироносице, срећне Христове сапутнице, које Учитељу нису служиле само иметком, већ и радом својих руку, које су Му биле одане свим срцем и страдале заједно с Господом, налазећи се у Његовој близини не само за време путовања, већ и на крсном путу, на Голготи, покрај самог Крста. Сећања на њихову самопожртвованост, на подвиге, на њихову неупоредиву и нежну љубав према Христу, испуњавају срца верујућих људи истом љубављу према Господу и тежњом да Му служе до саме смрти!

Христос није бирао жене-мироносице и није их звао да иду за Њим, као што је звао апостоле и 70 ученика, али су оне саме кренуле за Њим као за јединственим циљем свог обновљеног живота, као за вечном истином, као за својим Спаситељем и Сином Божјим, без обзира на Његово привидно сиромаштво, једноставност и очигледно непријатељство према Њему првосвештеника и народних наставника. Саме су напустиле своје домове, послове, имовину и породице и кренуле за Господом, радујући се да бар на неки начин могу бити од користи Христу и Његовој заједници. На крсном Христовом путу ка Голготи само су жене-мироносице плакале и ридале. Господ је чуо вапај жена и обратио им се речима утехе. Шта су морале осећати ове жене пуне љубави стојећи покрај Спаситељевог Крста и видећи сву срамоту, ужас, и напокон, смрт вољеног Учитеља?! Сви ученици су се разбежали од страха, чак и апостол Петар, који је обећао да ће умрети с Исусом и који Га се три пута одрекао, и само су Богомајка, Јован Богослов и жене-мироносице остале покрај самог Крста. Затим су Богомајку однели на рукама, јер се онесвестила, али су Марија Магдалина и друге жене-мироносице, које је гомила одгурнула од Крста, остале овде до самог краја. Кад је Син Божји испустио дух, исте ове жене-мироносице су похитале кући како би припремиле миомирисе и миро, а Марија Магдалина и Марија Јосијина су гледале где је Исусово тело положено у гроб. Отишле су тек кад је пала потпуна тама како би у зору поново дошле на гроб. И због своје усрдности према Сину Божијем, због одлучности да Му укажу почасти приликом погреба, због своје непоколебљиве вере ове свете жене су прве међу људима добиле потврду о Христовом Васкрсењу и постале су прве и моћне проповеднице као оне које су за то сазнале из уста Анђела.

Дакле, вољене мајке, жене и сестре, пример побожних жена-мироносица је пред нама! Њихов живот је и данас веома поучан за савремене хришћанке. Оне се нису одликовале врлинама док нису упознале Христа; Марија Магдалина је била обитавалиште злог духа, Марта је била пример овоземаљских жеља и светске таштине, али су их божанско учење Спаситеља, чуда Сина Божијег и Христова благодат птопуно препородили.

По угледу на жене-мироносице многе хришћанске жене су се касније живом вером обратиле ка Христу Који се вазнео на небо. У историји хришћанства видимо мноштво мајки и жена, које су заволеле Христово учење и Свету Цркву више него своје угледно порекло, земаљску славу, почасти, богатства, светске насладе, више од родитеља, мужева и своје деце, које су више волеле да умру него да се одрекну Христа и Његових заповести. Знамо чак и такве мајке које су водиле на погубљење за Христа своју децу и с радошћу их давале не жртву људима како би била прослављена у Царству Божијем. Неке су с великом храброшћу и трпљењем шириле Христово учење и просветиле читаве земље. Многе храмове и манастире градиле су благочестиве царице, кнегиње и бољарке.

Света Црква и данас с надом гледа у вас, благочестиве жене и сестре! Ви још увек одржавате веру у вашим породицама и бринете се за украшавање и лепоту храмова. Али, у наше време има много жена с невиђеним у историји хришћанства усмерењем и стањем духа. Желим да вам кажем нешто о онима које не налазе за себе никакву делатност, које се муче у животу, жале се на досаду и искрено питају свакога: шта да раде, чиме да се баве? Оне признају да немају довољно енергије и здравља и да немају никакве тежње, жеље, дарове и љубав према било чему. Као да немају никаквих обавеза, као да нису кћери својих отаца и мајки, као да нису мајке своје деце и као да нису жене својих мужева!? Поставља се питање: шта да раде оне које имају на бризи старе родитеље и досађују се? Нека се брину о родитељима и нека им помажу да се припреме за одлазак у загробни живот. Зар то није обавеза, зар то није дело, зар то није служење родитељима, а што је главно – Богу? Шта да раде удате жене? Да чувају оно што зарађују њихови мужеви, да стварају пријатно огњиште мужевима, да васпитавају децу, да чувају у домовима Дух Божји, да буду пример хришћанског живота за млађе и слуге. Колико деца буду припремљена за духовни живот и борбу са страстима, толико ће им живот бити лакши и ослобођен мука, недаћа и искушења. Али да би мајка породице могла свето да испуни своје важне обавезе, потребни су јој познавање вере, искрена вера, схватање љубави Божије, љубав према Богу и нераздвојни живот од Свете Цркве. Оне које немају сопствену децу могу живот посветити туђој деци која су често сиромашна, одбачена, сирота, која често падају у грех због незнања. Неки још питају: где наћи одмор од свакодневних брига и старања? Чудно питање за световног човека! Јер, на свету је измишљено толико разонода и задовољстава, али треба признати да светска задовољства не разонођавају и не пружају одмор, већ доносе само новчани губитак. Несумњиво је да је тако. Зато нека се ове жене и девојке науче истинском животу од ранијих хришћанки, од својих предака, који су спокој и одмор налазили у духовном штиву, у молитви, у црквеном животу, у доброчинству, у просвећивању народа. Вољене сестре у Христу, помажите пастирима, служите Господу! Амин.

Свештеномученик Серафим (Чичагов)

Извор: www.pravoslavie.ru

[ivona]

Последња проповјед оца Александра Шмемана  

дец13by invia33

Отац Александар Шмеман служио је своју последњу Литургију  24. новембра 1983. у цркви Духовне академије св. Владимира на Дан захвалности. Ово је било нарочито одговарајуће, с обзиром да је цијели свој живот посветио предавању, писању и проповиједању о Евхаристији, а грчка ријеч „евхаристија“ управо значи благодарење или захвалност. На крају Литургије, отац Александар је из џепа извукао кратку бесједу, написану у форми молитве, коју је затим прочитао. То је било необично, јер никада није записивао своје литургијске бесједе. Ово су, како се показало, биле његове последње ријечи изговорене са амвона. Упокојио се 13. децембра 1983.

 Благодаримо Ти, Господе!

Свако ко је способан за благодарење способан је и за спасење и вјечну радост.

Благодаримо Ти, Господе, што си благоизволио да примиш ову Евхаристију, коју приносимо Светој Тројици – Оцу, Сину и Светоме Духу, и која испуњава наша срца радошћу, миром и праведношћу у Духу Светоме.

Благодаримо Ти, Господе, што си нам открио Себе и дао нам предукус Свога Царства.

Благодаримо Ти, Господе, што си нас сјединио једне са другима у служењу Теби и Твојој светој Цркви.

Благодаримо Ти, Господе, што си нам помогао да надвладамо све тешкоће, напоре, страсти и искушења, и што си нам повратио мир, узајамну љубав и радост у заједници Светога Духа.

Благодаримо Ти, Господе, за послата нам страдања, јер нас она очишћују од себичности и подсјећају на „једино потребно”, на Твоје вјечно Царство.

Благодаримо Ти, Господе, што си нам дао ову земљу, у којој можемо слободно да Ти служимо.

Благодаримо Ти, Господе, за ову школу у којој се објављује име Божије.

Благодаримо Ти, Господе, за наше породице: за мужеве, жене и нарочито за дјецу, која нас уче како да прослављамо Твоје свето име у радости, покрету и светој буци.

Благодаримо Ти, Господе, због свега и за све.

Велики си, Господе, и чудна су дјела Твоја, и нема ријечи која може да искаже сва чудеса Твоја!

Господе, добро нам је овдје бити.

http://invia33.wordpress.com/2013/12/13/poslednja-propovjed-oca-aleksandra/

 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Da.

[JESSY]

predivnooooooo...............

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

Published on Dec 15, 2013

http://www.svetigora.com/

Скроман прилог обиљежавању 30 година од упокојења протојереја Алексадра Шмемана.

У специјалној емисији, коју данас, на 30. годишњицу уснућа оца Алексаднра Шмемана, чујте шта о овом великом богослову говоре његов колега са духовне акадимије Св. Владимир отац Томас Хапко, блажењејши архиепископ антиохијске цркве у Америци г. Филип, митрополит Теодосије негашњи предсједавајући епископ Православне Цркве у Америци, Архиепископ Јаков који био је на челу грчке православне заједнице у Америци и професор Веселин Кесић. У прилогу можете чути и изводе из двије бесједе оца Александра Шмемана које казује наш колега Зоран Ристовић.

[Volim_Sina_Bozjeg]

Могуће или је једноставно био систематичан.

Sistem je postavljen tako da nijednu misao ne ispusti kako bi reka života tekla i posle njega...

[Иван Недић]

 

Најсрдачније препоручујем бисер и понос наше породичне преводилачке радионице! У питању су недавно откривени транскрипти четири предавања оца Александра Шмемана на тему православног доживљаја смрти и његовог одраза у богослужењу Цркве

У интернет-продавници Епархије шумадијске: http://www.eparhija.rs/index.php?route=product%2Fproduct&product_id=2700&search=%D0%A8%D0%BC%D0%B5%D0%BC%D0%B0%D0%BD

[Срђан Ранђеловић]

Отац Александар Шмеман:Рођење Пресвете Богородице

 

 

Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништив-ши смрт, дарова нам живот вечни.

 

 

 

Основа поштовања коју је Црква указивала Дјеви Марији је било Њено послушање Богу и слободно поверење којим је Она одговорила на позив који никада, пре тога, нису чуле људске уши. Православна Црква је свагда наглашавала ту везу Дјеве Мараје са човештвом и свагда се, ако тако може да се каже, дивила Дјеви Марији као најбољем, најчистијем и најузвишенијем плоду људске нсторије, људскота искања Бога и, у Богу, крајњега смисла и крајњега садржаја самога човештва. И док је на Западу, у западном Хришћанству, у средишту поштовања Марије свагда стајао Њен лик као лик Дјеве, чије Девство није било нарушено Њеним Материнством, на православном Истоку у средишту љубави према Дјеви Марији, у средишту сагледања и понављам још једном - радосног дивљења Њеној тајни, од самога почетка стоја и до данас остаје Њено Материнство м Њена крвна свеза са Исусом Христом.

 

Православни Исток се, пре свега, радује томе што је у доласку Сина Божијег на земљу - у спаситељском јављењу Бога Који је постао човек да ба сједннио човека са Богом – учествовао и сам човек, само човештво. И оно што је најдубље и најрадосннје у хришћа-нској вери је управо та Христова "саприродност" нама људима: то што је Он - истински човек а не нек а утвара која личи на нас и не неко тајанствено приказање, што је Он један од нас, што је Он Својим човештвом свезан са нама занавек!

 

Када то схватимо онда нам постаје сасвим јасао и љубвено поштовање које Црква указује Оној Која је Христу дала то човештво, Која Му је дала наше тело и нашу крв, и благодарећи Којој је Он, Христос, могао назвати Себе онако како је утек Себе називао - "Син Човечији": Син Божији и Син Човечији!

 

Бог Који се умањио до човека да би човека учинио божанским али како говоре учитељи Цркве - да би обожио човека и учинио га причасником Божанства! И управо ту, у том потребном откровењу о истинској природи и истинском призвању човека и јесте извор нашег благадарног и љубвеног односа према Дјеви Марији као нашој вези са Христом и, у Њему, са Богом.

 

И нигде се то не открива јасније него у празаику Рођења Богородице. О том догађају у Светом Писму ништа није казано. Уосталом шта се посебно може рећи о рођењу детета, рођењу које личи на свако друго рођење.

 

Црква је, временом, почела да се у оквиру посебног празника сећа рођења Дјеве Марије и да га празнује, ала не зато што је Њено рођење по нечему бало изузетно, чудесно или дотад незабележно, већ управо због тога што је осетала да сама  свакидашњост Њеног рођења открива нови и блистави смисао у свему ономе што називамо "свакидашњицом", да свакидашњост Њенога рођења даје нову дубину свим оним детаљима људ-скога живота које тако често сматрамо потпуно неважним.

 

Но, погледајмо икону овога празника, загледајмо се у њу нашим духовним видом. На постељи лежи жена која тек што се породила. Црквено предање говори да се та жена звала Ана. Крај ње стоји отац новорођеног детета чије је име - такође по том Предању – било Јоаким. Поред постеље се налазе жене које врше прво купање новорођенчета. Сасвим свакидашња и ни по чему посебна сцена. Но, да ли је баш тако? Зар Црква том иконом не жели да нам, пре свега, каже да је рођење новог људског бића на овај свет и у овај живот - истинско чудо над чудима, чудо које потпуно надвладава ту свакидашњост, јер представља почетак коме више нема и неће бити краја. Почетак јединственог и непоновивог људског живота, појаву нове личности у којој као да се изнова ствара читав свет. И, гле, тај поново створени свет се том новом човеку дарује као његов живот, његов пут и његово стваралаштво.

 

Прво што празнујемо у празнику Рођења Пресвете Богородице јесте - долазак Човека на свет, долазак за који је у Јеванђељу казано да се, када се он деси, "више не сећамо жалости због радости што се родио човек на свет".

 

Друго: у том празнику сазнајемо чије рођење и чији долазак славимо. Сазнајемо јединственост, лепоту и благодатност новорођене Пресвете Дјеве Марије, њене судбине и значаја њене судбине за нас и читав свет.

 

И треће: празнујемо и све оне претке који су својим животима "припремили" рођење Дјеве Марије, обдаривши Је благодатношћу и лепотом. У наше дане се много говори о наследности која се дефинише у ропском и детерминистичком смислу. Црква, такође, ве-рује у наследност, али духовну. Колико је само људске вере, колико људскога добра, коли-ко поколења људи, који су живели оним узвишеним и небеским, било потребно да би на дрвету човештва расцветао тај чудесни и миомирисни цвет - пречиста Дјева и свесвета Мајка Божија! Зато је празник Рођења Богородице такође и празник самог човештва, вере у човека и радовања човеку.

 

Али, нама је - авај! - много ближа идеја о наследности зла. И, заиста, толико је зла око нас да је та вера у човека, у његову слободу, у могућност добре и светле наследности већ готово сасвим умрла у нама и уступила место скептицизму и сумњи. Упркос свему то-ме, Црква нас на дан када, са великом вером и радошћу, празнује рођење мале Девојчице Марије - у Којој су се сустекли све добро, сва морална лепота и све савршенство који чине истинску човекову природу - позива да одбацимо управо тај и такав зли скептицизам и ту, очајањем затровану, сумњу. Њоме, том новорођеном Девојчицом, и у Њој свет среће Христа Који му долази у сусрет. Она јенаш дар Христу и наш сусрет са Богом. И, гле, ево нас већ на путу ка Витлејемској пећини, на путу и сверадосној тајни Богоматеринства.

Протојереј Александар Шмеман

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[obi-wan]

"Svako razmisljanje koje je iskljucivo logicko je zastrasujuce: bez zivota je, i bez ploda. Racionalna i logicna osoba se tesko kaje."

 

Dnevnik, str. 15

utorak, 6. mart 1973.

[Срђан Ранђеловић]

"Чврста вера ублажава тежину проблема. У тим ретким моментима када човек кроз веру успева да дође до Бога, нема проблема, јер Бог није део света. У тим моментима свет сам постаје живот у Њему, сусрет с Њим, додир с Њим. Свет не постаје Бог, већ живот са Богом, испуњен и радостан. То је Божије спасење света. Испуњава се сваки пут када верујемо. Црква није религиозна установа, већ присуство спасеног света у свету. Али често је Црква заплетена у проблеме који су у вери непостојећи и штетни. "Духовност", "црквеност" - опасни и неодређени концепти. Толико пута су људи за које знам да трагају за духовношћу, ускогруди, нетолерантни и тешки, немају радости, а врло често оптужују друге да нису довољно духовни. Често су они сами центар своје савести, а не Хростос, не Јеванђеље, не Бог. У њиховом присуству човек се не озари; напротив, човек се згрчи. Гордост, егоцентризам, самозадовољност и ускогрудост - који је онда смисао духовности? Неко ће ми можда рећи да ово није истинска духовност, да је то псеудо-духовност. Где онда наћи праву духовност? - Можда у пустињи или монашкој келији. А опет, духовност присутна у Цркви ме на неки начин плаши. Нема ничег горег од професионалне религиозности. Сва та окретања бројаница усред црквеног трача, сав тај стил уздисања и спуштања очију, тако често изгледа лажно."

Субота, 16. фебруар 1974.