Света тајна свештенства

[Rada ex guscije pero]

Јадранка је ово добро приметила. Због црквене некултуре, ако смем тако да кажем, наш народ погрешно схвата беседе свештеника, његов труд да каже коју реч на опелима... и ова ујдурма око старог-новог служења је последица црквене и верске необразованости.

Но, одмах се намеће питање: шта је последица верске некултуре? Многи обичаји су проистекли управо из одвојености свештеника и верника, па су тако људи посећању стварали обичаје које је данас врло тешко искоренити и ако немају никакву црквену основу. Мислим да те обичаје треба трансформисати а не искорењивати.

Mozda je tako i bolje, da bi se tako prije postiglo zeljeno...

[Mironosica]

Мислим да је доста битно да покренемо разговор на ову тему. Сви знате да свако село, град има неке своје верске обичаје. Чак, на једној парохији која има више села или улица, обичаји се дијаметрално разликују. Постоје обичаји који имају своје утемељење у етосу Цркве, али постоје и они који немају ама баш ништа са Црквом.

Питање је:

Шта мислите, како један свештеник треба да се понаша када наиђе на обичаје који су потпуно у нескладу са црквеним етосом? Докле треба да снисходи, да ли треба да се мири са тим и не скреће пажњу о узалудности тих нецрквених обичаја?

Највише обичаја, као и увек, има на сахранама мада не заостају пуно ни обичаји око крштења, венчања, парастоса...

:0104cheesy:

tiha voda breg roni

treba i da snishodi ,ali postepeno  da ispravlja , jer sto je brzo to je i kuso ( divne su nase poslovice )

[JESSY]

Само да се исправим, мислила сам на пагантсво а не сујеверје :0104cheesy:

[andrej]

Мислим да је доста битно да покренемо разговор на ову тему. Сви знате да свако село, град има неке своје верске обичаје. Чак, на једној парохији која има више села или улица, обичаји се дијаметрално разликују. Постоје обичаји који имају своје утемељење у етосу Цркве, али постоје и они који немају ама баш ништа са Црквом.

Питање је:

Шта мислите, како један свештеник треба да се понаша када наиђе на обичаје који су потпуно у нескладу са црквеним етосом? Докле треба да снисходи, да ли треба да се мири са тим и не скреће пажњу о узалудности тих нецрквених обичаја?

Највише обичаја, као и увек, има на сахранама мада не заостају пуно ни обичаји око крштења, венчања, парастоса...

:0104cheesy:

tiha voda breg roni

treba i da snishodi ,ali postepeno  da ispravlja , jer sto je brzo to je i kuso ( divne su nase poslovice )

Слажем се са сестром Петријом. Ако је један свети Сава допустио толики уплив паганских обичаја у Срба, тиме се управо показао као слуга икономије спасења а не сопственог "знања" и "гордости." Пастир у сеоској средини данас има јединствен и важан задатак - да неодступно и ИСКЉУЧИВО СОПСТВЕНИМ ПРИМЕРОМ сведочи истину вере. Никоме не треба наметати мислење и став о исправности/неисправности обредне праксе... Једно време, неће се догађати ништа. Али, и сељаци тестирају, подозревају, гледају какав је нови поп - да ли воли паре, да ли мерка снајке, да ли се прави паметан, да ли је сноб. Од веома еминентних духовника сам чуо добар рецепт:

Сваки дан читати Свето Јеванђеље (само мало, али не формалистички), подсећати се ко су били апостоли пре Педесетнице - и народу дати такав, пре свега, јеванђелски пример живота. Постепено, мало по мало, један по један, почеће стидиво да долазе до попа да поразговарају, питају за мислење и савет... А кад то почне, не треба им давати готова мислења и ставове, него их питатњима довести до ситуације да сами нешто закључе...

Рецимо, "да ли мисле да "има нешто" у гледању у шољицу од кафе?" "зашто тако мисле?" "шта знају о Цркви?" "шта мисле о живопису?" - укратко (а књига пастирских упутстава би се могла написати на ову тему), управо као што сестра Петрија рече: "Тиха вода брег рони..."  crvenilo :0104cheesy:

[о. Горан]

Имам доста искуства са тим пошто сам свештеник на селу. Данашњи човек је млак верник, а велики поштовалац свога ''обичаја''. Питаш га да ли зна зашто је то тако, а он наравно каже ваља се. Случајно ли му нешто кажеш одмах настане хаос. Боље да ниси ни дошао, рецимо на опело.

МИшљења сам да су обичаји веома вредна особина једног народа која даје идентитет одређеног поднебља, фамилије...и самиом тим треба да се негују.

Али ако се ти обичаји косе са црквеним правилима и обичајима саме Цркве, онда то свакако треба искорењивати.

Имам неколико примера. Рецимо срп у лавору са водом који обавезно стоји испод покојника док је у кући, онда приликом изношења из куће спуштају га три пута и враћају(као не да се, неће да иде igranjeupesku), свештеник за вечером после сахране мора свињску главу која је пред њим да приликом благосиљања трпезе расчеречи ухативши је за вилице. Налазио сам у платну за крштење пару која је умотана са црвеним концем.

Онда, чуо сам да узимају са покојника конце којима су биле везане руке и марамица којом су покривана уста за бајање.

Овакве ствари су недопустиве и мислим да их треба одмах сасећи. Знам одмах да ће се многи бунити, ал то буде још боља реклама јер се брзо прочује по селу шта не смеју да раде. То може да траје један временски период али брзо се аклиматизују.

Са друге стране, неке ситније ствари можеш толерисати и полако говорити, као што су непарни број постављених хлебова, венци...

Све у свему није лако бити поп у селу!!! https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/pravilaa.gif pravilaa pravilaa 0706_read catfight 70A.gif

[Guest свештеник Иван]

Ја ту свињску главу не черечим нити ми пада на памет, али они који хоће да је једу и черече нека изволе. И код мене постоји тај обичај и имао сам мало проблема у почетку док сам објаснио да ја нисам касапин већ свештеник и да не чупам свињске језике и уши.

[Gospodin Jakov]

I ja mislim da to treba saseči odmah. Ne zna Srbin dok ne zalaješ na njega.... Samo onda postoji mogućnost da te stvari kriomice rade, tajno ......

[Mironosica]

izvinjavam se sto sam se umesala jer stvarno nisam znala da se cerece svinjske glave (za to prvi put cujem ) i naravno da se ne slazem s tim ,i to treba seci u korenu ,ali neke sitnije stvari postepeno treba menjati

[Guest свештеник Иван]

Хе, мени се често дешавало да ме људи питају како треба нешто да се обави, па када ја кажем како треба, њих десет кажу: Е, то тако никад није било...не, не тако то не може.

Има Богу хвала и оних људи ( велика већина) који слушају свештеника и препусте да он "води ред". Тада нема никаквих проблема.

Најсмешније су сцене када дође неко са стране (из другог места), па не може да укапира све обичаје једног села, па онда нешто покушава да усклади... док му њих триста говори "не тако, не тако, овако, онако", а он никако да погоди како...

[Guest свештеник Иван]

Како ке уведем обичај черечења главе од стране свештеника? Шта мислиш о. Горане?

[sekastarča]

catfight  Стварно није лако!!!   

Не живимо по закону!!!   

Треба сваку своју овцу ипак упознати да би знао како да јој приђеш! Па нико се није родио научен!!!

Можда се и у томе крије гордост, у смислу види ове немају појма!!!  igranjeupesku

Па не знају, а свештеник је позван да буде пастир, мудар као змија,а благ као голуб! Па тактички и стрпљиво!!!

0706_read

[Guest свештеник Иван]

Ја мислим да је увођење обичаја черечења главуџе свињске потекао од онога "глава глави иде", па је свештеник рашчеречивши главу пола одлагао у торбу а пола дао да се свако послужи "по мало".

Мислим ако је то истина, ја се слажем да остане, али да се замени са неким бутом...

Мало се шалим, али заиста не видим која је друга сврха свињске главе и њеног сецирања.

Иначе, када је пост, тада је безвезе да се једе рибља глава (то се "не ваља" пошто и нема шта ту да се једе), већ иде цела риба.

[JESSY]

igranjeupesku 0706_read

[andrej]

Ја мислим да је увођење обичаја черечења главуџе свињске потекао од онога "глава глави иде", па је свештеник рашчеречивши главу пола одлагао у торбу а пола дао да се свако послужи "по мало".

Мислим ако је то истина, ја се слажем да остане, али да се замени са неким бутом...

Мало се шалим, али заиста не видим која је друга сврха свињске главе и њеног сецирања.

Иначе, када је пост, тада је безвезе да се једе рибља глава (то се "не ваља" пошто и нема шта ту да се једе), већ иде цела риба.

Мислим да је черечење свињске главе реликт фузије прасловенског шаманизма и јеванђелске приче о Гедаринском демонијаку, из кога је Господ истерао Легион управо у крдо свиња. Свештеник је "Христос" те зато черечи нечисту животињу јер ће од њега нечисти дух који у њој пребива побећи уместо да га поседне - уосталом "ваља се тако... и нема ту шта..."  igranjeupesku

[sekastarča]

На северу Русије, у оним великим, непрегледним брезовим шумама живео је један човек-дрвосеча. Тај човек је живео у времену када се РУСКИ род још увек клацкао између Перуна и Речи Божије. Заправо, он је био многобожац. Реч још увек није стигла до његових, брезових шума... Али ето, живео је простим, једноставним животом. Био је снажне телесне грађе, а у грудима је имао добру душу. Знао је да разликује добро од зла... Био је добар човек.

Једнога дана, док је седео испред своје колибе, и загревао ручно направљен, (склепан) "самовар", зачуо је неки глас, а убрзо и видео човека са чудном капом и дугом седом брадом. На себи је имао црну, исхабану дугачку хаљину и гуњ преко. Тако обучен, погрбљен провлачио се између бреза, и на сав глас викао:

-Узмите свој Крст, и пођите за Исусом Христом, Сином Божијим! Узмите свој крст, и пођите за Исусом Христом, Сином Божијим!-И тако стално.

-Ја знам шта је крст.-рече дрвосеча. То је оно што се ставља на кров брвнаре, да би кров био јачи. Па добро. Овај чудно обучени човек сигурно сакупља војску за рат. Чим гране пролеће, крену и ратоиви... Али ко је тај Исус? Сигурно је великог рода, чим га овај гласник зове Сином Божијим. Па добро, направићу крст, и идем да нађем тог Исуса... Гласник зове!

И тако, наш дрвосеча посече две брезе и направи немали крст. Спремио је и нешто хране за пут... Упрти крст на леђа и крену тамо куда је онај чудни гласник замакао. Крст је био тежак, те се дрвосеча са тешком муком пробијао кроз шуму. Понекад би застао, јер није знао куда даље... Али онда би као по неком правилу чуо глас:

-Узмите свој крст, и пођите за Исусом Христом, Сином Божијим!

-Аха, тамо треба ићи. И ишао је за гласом.

Прошла су тако пуна четири дана. Напокон је изашао на један пропланак. Глас који га је водио све време више није чуо. Куда даље? У даљини је видео неколико кућа-брвнара ограђених високом дрвеном оградом.

-Идем тамо. Тамо ће ми сигурно рећи где је тај Исус Син Божији... Ваља се прикључити војсци. И стави на леђа онај брезови крст, па крену даље.

Дошавши близу, виде на крову једне куће крст сличан ономе који је он носио, али много мањи. Његовој срећи као да није било караја.

-Ево, ево овде живи тај Исус, Син Божији! Ево знака на његовој кући! Покуцаћу на врата и питати за Исуса-рече.

Као маљем стаде ударати у вратницу.

-Има ли кога... Исусе, отвори ја сам дошао! Видео сам и чуо твога гласнаика... Има ли кога! Отворите!

Врата се отворише и на њма се појавише два црнорисца. Помало уплашени и збуњени запиташе горостасног дрвосечу кога тражи, и шта то носи на леђима.

-Па носим крст, и тражим Исуса Сина Божијег... Ево ја сам дошао, јер сам чуо од његовог гласника, који је обучен исто као и ви, да зове: "Узмите свој крст, и пођите за Исусом Христом, Сином Божијим!"

-Ајде брате остави твој крст ту испред, па да се одмориш, и нечим окрепиш.-рекоше му монаси.

-Не, крст нећу да оставим. А где су ваши крстови?-запита.

Један од монаха оде и позва игумана. То је био један стари, и по мудрости познат духовник.

Дошавши испред капије, игуман уведе дрвосечу у манастир.

-Хајде нешто да поједеш, па ћемо видети... Исус Христос ће нам рећи како да расудимо даље.

-Код нас је обичај-рече игуман-да брату који дође у манастир, доделимо и неко послушање, неки посао.

-Шта треба да се ради-рече дрвосеча.

-Узми посуду са водом и ону циглу па иди у кућу што има на крову крст и орибај дрвени под.

Рибајући под, дрвосеча дође до иконостаса.

-Све је овде некако лепо, а и лепо мирише.-помисли.

Полако је подигао поглед ка врху иконостаса, и застао... Нека тежина му се спустила у груди... Зачуђен, задивљен... Видео је осликан крст, и на крсту човека-распетога. Из руку и ногу. и из ребара текла је крв... Неки људи и жене око њега... Туга.

-Па ко си ти...? -рече дрвосеча, као ван себе. -Па ко си ти, ко ти је то урадио?-ридао је. Па шта си ти то учинио да те тако казне?-плакао је. Није могао да одвоји поглед са распећа. За њега више није ништа постојало. Онако горостасан, плакао је као дете после добијених батина.

И... У том часу Господ је сишао и стао испред дрвосече, који је још увек савијен плакао.

-Устани, и немој плакати више-рече Он. -Ја сам Исус Христос Син Божији.

Дрвосеча је подигао главу.

-А јеси ли ти Исусе Сине Божији гладан?-запита дрвосеча онако кроз сузе, радостан што види Исуса да је жив.

-Јесам, иди код игумана и питај га за мало хлеба.

Излетевши из цркве, дрвосеча налете баш на игумана.

-Молим те старче, дај ми још мало хлеба. Ево сам у цркви упознао једног човека. То је онај човек што сам га тражио... Зове се Исус Син Божији... Гладан је. Молим те да ми даш за њега мало хлеба.

-Иди у кухињу и узми...-промуца игуман.

Вративши се у цркву и пошто је дао Господу кришку хлеба, Исус му рече:

-Ниси ти за овај свет. Да ли би ти кренуо замном?

-Ја због тога и дошао. А да поведемо и игуман, добар је човек?

-Њега још увек не можемо повести, јер није спреман.

Изашавши из цркве, дрвосеча затече игуман како још увек стоји на оном истом месту.

-Ето, ја морам да иде са Исусом. Не могу више да останем овде. А и ти ћеш ускоро за нама.

Мало касније у цркви су нашли дрвосечу наслоњеног на иконостас, као да спава.

igranjeupesku ludi drvoseča!!!