Теологија Митрополита пергамског Јована (Зизијуласа)

[Дејан]

нпр. свети Симеон Нови Богослов и свети Силуан Атонски (и не само они) имали су боговиђење мимо Евхаристије.

Кад им је сав живот био Литургија

[Родољуб Лазић]

Е ал си објаснио... Ја сам њих поменуо у смислу да благодат Духа Светог делује и ван Литургије, због чега су и старозаветни праведници (и ван Евхаристије) примали нестворену светлост и постајали свети. 

[Александар Милојков]

У реду Родољубе, то је твоје мишљење и твоја метода тумачења. За мене је критика било чије мисли заснована на таквој методи неозбиљна. Никада такву критику не бих узео у обзир у једном академском раду. Но, добро. Поштујем твоју слободу иако мислим да је не употребљаваш мудро (када је теологија у питању). Ја сам мишљења да човек, да би напредовао у разумевању, у теологији, мора најпре да буде критичан према самоме себи, према своме разумевању. То је пут да заиста напредује и да стигне до циља. Ти си укопан у свој став са тврдоглавим убеђењем да си апсолутно у праву. Зато се не можеш маћи у дијалогу, у разумевању. Са неповерењем гледаш у другост и другачијост. Апсолутно поверење једино имаш према себи и свом схватању. То је управо индивидуализам који је штетан и за тебе а и за Цркву. Праштај, не желим да те вређам. Жив био и нека Бог омекша срца наша, да се разумемо.

[Родољуб Лазић]

Није ми јасно шта подразумеваш под "мојим методом тумачења" који је, по теби, неозбиљан. Ако мислиш на то да се ниједан чланак не може критиковати сам за себе, жао ми је, не мислим тако. Можемо и даље да се бакћемо око тога, али и не морамо. А ако је онај други чланак, "Светотајински доживљај Цркве" написан после овог о Светима, не видим стварно како оно што је написано у њему може да буде ваљано објашњење.

Збиља, мисао мора бити јасна и одређена када се ради о теологији, и ако постоји могућност неразумевања, аутор је дужан да то предвиди и отклони унапред. То је његова одговорност, јер ко зна да ли ће и када неко прочитати неки његов други чланак који би то све додатно објаснио?

Твоја опсервација о потреби критичности према себи јесте општег карактера и могу се сложити са њом. А то значи да она важи за све - и за мене, и за тебе, па чак и за митрополита. Колико видим, та "укопаност" у сопствени став и неповерење према другачијем није само моја специфичност. И опет је све то једна, додуше мало мекша и одмеренија него раније, импутација и дисквалификација с твоје стране. То је нешто што ти од почетка имаш као константу у дијалогу са мном, било у грубој и увредљивој форми, што се често дешавало, или у нешто блажој, као сада. А то је оно што никада не може бити плодотворно за дијалог. Јер ако је неко стално на позицији доцирања и етикетирања, тешко да има у виду дијалог.

Но, у нади да ће се твоја последња реченица-молитвена жеља испунити, да се боље разумемо,али и да се не вређамо, не дисквалификујемо, не етикетирамо - остајем твој доброжелатељ.

[Александар Милојков]

"Светотајински доживљај Цркве" је ауторизовано предавање од 19.03.1990. године (дакле, старије од "Обожења светих..."). Не видим зашто је то битно? Па ваљда да бисмо разумели нечију мисао треба да се трудимо да што више његових дела прочитамо, да прочима и критику, па тек онда да и сами нешто кажемо. Поред тога, нема ничег спорног ни у наведеној студији "Обожење светих...", за оног ко се мало потруди да разуме.

Твој метод тумачења је неозбиљан јер реченице кидаш из њиховог контекста и дајеш им смисао који аутор није имао на уму. Шта је циљ ове твоје конкретне критике? Да заљкучимо да митрополит говори да подвиг и борба са страстима није важна? Да је важно само механичко причешћивање? Шта хоћеш да докажеш? Да супротно учи од Отаца? Није тачно. Нико други није као Свети Оци гласно и јасно говорио о људској сујети, о гордости, о нашој ништавности. Зар се из тога не искљулчује да нас наша дела не чине светима? Зар то није и сам Господ рекао: "Без мене не можете чинити ништа."? Светост је литургијски појам, који подразумева живљење и делање, али не као аутономију, већ као начин приласка и општења са Господом Који нас једини чини светима. Зар није и наш Ава Јустин говорио да је Црква "радионица светости"? Нема светих ван Цркве, ван Евхаристије, без обзира на добра/лоша дела. Евхаристија је та која људе чини светима, али, забога, не лицемерно, ме механички, не без наше воље, дела и чежње за том светошћу. Па зар је то толико тешко закључити из митрополитовог писања?

Збиља, мисао мора бити јасна и одређена када се ради о теологији, и ако постоји могућност неразумевања, аутор је дужан да то предвиди и отклони унапред. То је његова одговорност, јер ко зна да ли ће и када неко прочитати неки његов други чланак који би то све додатно објаснио?

Родољубе, ако теби није јасно то не значи да мисао није јасна по себи. Ја први пут чујем за овакав критеријум. Аутор је дужан да буде искрен и да пише истину. Али и читалац је дужан да се потруди да разуме аутора (ти то ниси урадио и своју кривицу сваљујеш на аутора). Дај, молим те, па Бога нису сви разумели, а камоли да разумеју једног човека. Који је тај који је написао или рекао нешто а да су га сви људи разумели? Кажи који је да му одмах направим метаније. Нема таквог? Чак ни Бог није такав? Па зашто ондатражиш да митрополит мора да испуни такав услов? Разумевање је двострано - подразумева и одговорност друге стране, ЧИТАОЦА. Разумевање захтева улазак у конгенијалност са аутором текста. Не можеш да будеш конгенијалан са аутором? Не желиш да будеш конгенијалан са њим? Онда се окани његових речи и писања и читај нешто друго.

Твоја опсервација о потреби критичности према себи јесте општег карактера и могу се сложити са њом. А то значи да она важи за све - и за мене, и за тебе, па чак и за митрополита. Колико видим, та "укопаност" у сопствени став и неповерење према другачијем није само моја специфичност. И опет је све то једна, додуше мало мекша и одмеренија него раније, импутација и дисквалификација с твоје стране. То је нешто што ти од почетка имаш као константу у дијалогу са мном, било у грубој и увредљивој форми, што се често дешавало, или у нешто блажој, као сада. А то је оно што никада не може бити плодотворно за дијалог. Јер ако је неко стално на позицији доцирања и етикетирања, тешко да има у виду дијалог.

Наравно да важи и за мене и сваког озбиљног човека. Немој мислити да не читам (озбиљну) критику Зизјуласа. И немој мислити да и сам нисам критичан према њему. Ја не мислим да је његова мисао последња и непогрешива, да се не може боље и јасније говорити него што је то он учинио. Међутим, за једну озбиљну, академску критику (а тебе сматрам за академског грађанина), нечија мисао се мора темељно истражити. Не смеју се на основу једног, два чланка или пасуса доносити брзоплети закључци. Видео си да постоје и цитати митрополита који тврде нешто сасвим друго него што си ти разумео. Нечије писање треба ставити у контекст целокупне теолошке свести писца, као и у контекст инспирације самог текста - због чега и коме је писан (веома важно). Јер, када би узео у обзир да наведени чланак ниеј беседа православном српском народу, већ представља академски теолошки одговор западнохришћанском интелектуализму и пијетизму, од кога ни православље није имуно (појединци су под тим утицајем), онда би другачије разумевао сам текст. Не би га разумевао као борбу против подвига, релативизацију морала или евхаристијски утопизам (само се причешћуј, а за своја дела и недела, за мржњу према брату не мари).

Што се тиче твоје сумње да те дисквалификујем, жао ми је што то тако схваташ. Ја те не сматрам непаметним човеком. Напротив. Сматрам те академским грађанином, интелектуалцем у зрелој доби. Али, због тога ми је и жао и чудно ми је да неко са таквим профилом на овакав неакадемски начин прилази проблему. Да је у питању неко "необразован", стварно не бих се упушта у дискусију, нити бих обраћао пажњу на његово писање. Међутим, није добро да интелектуалци имају овакав метод тумачења.

Понављам, немам намеру дате дисквалификујем нити као интелектуалца, а поготово не као човека. Опрости ако сам тако изгледао у свом писању. Све што бих желео код тебе јесте управи интелектуална и академска одговорност. Наравно, и људска, и хришћанска. Њу, верујем, имаш па ти неће бити проблем да ове друге две покажеш у пуном и правом светлу .

Но, у нади да ће се твоја последња реченица-молитвена жеља испунити, да се боље разумемо,али и да се не вређамо, не дисквалификујемо, не етикетирамо - остајем твој доброжелатељ.

Амин, Боже дај.

[Milan Nikolic]

Сећам се добро да је свети ава Јустин у трећој Догматици, у Еклисолошким темама, посебно наглашавао да Цркви припадају сви чланови међу којима су и грешници. Верујте ми када је и мени било проблематично како је Ава био у тим местима ''либералан''.

Међутим, то је сушта истина. Јер, Црква је ,,радионица светости'' у којој нас Господ чисти и укрепљује. Зато се и наглашава строгост у моралним погледима јер нас тај наш труд доводи до очишћења, али и ту се крију ђавоље замке које су у гордости и обмани да смо способни сами нешто да постигнемо. Све то наглашавају свети Оци, и само је потребно да будемо упорни и мудри у следовању њиховим учењима.

Такође и свети Николај Жички јасно наглашава да је човек потпуно ништаван чак и када се очисти од својих страсти, све док Господ не испуни самога човека. Дакле, то очишћење и спасење мора да буде човекова истрајна борба до самога краја живота, да тражи и прима од Бога сваку ствар коју Господ благослови. А како ћемо проћи то само Господ зна у часу када нам буде судио.

Често се питам да ли постоји неко ко се помолио светом покајнику распетом са Христом на Голготи? Има ли неко ко у потпуности брише сваки појам разбојништва што је карактерисало овог покајника или је само Христос тај који може да опрости и заборави и избрише грехе. Зато ми се чини да је у последње време код хришћана запостављен појам покајања који подразумева тај светоотачки етос, а који се заснива на одрицању и уподобљавању своје воље Господњој вољи.

[Родољуб Лазић]

Александре, нема смисла да вртимо исту причу у круг. Ти опет причаш да ја вадим реченице из контекста и дајем им другачији смисао. То стално понављаш, а то није тачно. Које су то речи извађене из контекста и дат им други смисао?

Даље... Ниси очигледно разумео (или ја нисам био довољно јасан) када сам рекао да мисао аутора мора бити јасна када говори о теологији. Рекао сам да он мора предвидети евентуална неразумевања и унапред, у самом чланку рећи да то што је написао не значи то-и-то. Овде код митрополита имамо разних мисли које нису у складу са Предањем (и то сам јасно у свом првом посту објаснио), а ти накнадно из његових других чланака објашњаваш оно што пише у овом чланку. Када је мисао целовита и јасна, нема потребе за тим. Све смо то већ прошли у овој теми. Како то да је за митрополитове чланке врло често потребно додатно објашњење (па и он сам је принуђен да то чини, као у случају чланака о Христологији и постојању, у смислу да није мислио ово него оно)?

Питаш шта је смисао мог писања? Смисао је да покажем да он у основној тези - да су свети сви који се (макар и достојно) причешћују ("Само и једино учествовање у Светости Божјој освећује и нас. И то је управо оно што нам пружа Свето Причешће.Из ове примедбе излази један низ истина које имају везе са нашом темом. Прва је та што на овај начин разумемо, као што смо навели на почетку нашег излагања, зашто се у Посланицама Апостола Павла сви чланови Цркве називају Свети, упркос томе што их не карактерише морално савршенство. Пошто Светост за људе значи учествовање у Светости Божијој, као што нам се она пружа у Христу, Који ради нас освећује себе у Цркви Својој, сви чланови Цркве који учествују у овом освећењу, могу да се називају Свети."... "Светост нам се "убризгава" преко Духа Светог, Који је Дух освећења, а то се одвија, због посебне улоге Светога Духа у икономији нашега спасења, када се Црква конституише у Тело и осликава Царство Божије које Дух доноси у историју.") - није у праву.

И да притом  врлина и подвиг немају практично никаквог значаја, шта више - да подвиг и врлина још испадају демонска ствар.

"светост...не зависи од моралних достигнућа човека, колико год да су она значајна, него од дара и благодати Божије и од степена личног односа нашег са Личним Богом."

То свети Оци нису говорили и то просто није тачно. Свете тајне и свете врлине су узајамно повезане и заједно чине некога светим. Ко хоће, нека поново прочита оно што сам цитирао од Светог Максима и других светих Отаца у свом првом посту, па ће се уверити. Светост подразумева боговиђење, а боговиђења нема без чистог срца, а чисто срце је оно које је очишћено од страсти. И бестрашће није негативан појам, различит од љубави (како си цитирао из другог његовог чланка) него су, као што сам показао - иста духовна реалност.

Кажеш да сам вадио из контекста и слично, па указујеш на друге текстове где он говори другачије. Али свако ко чита чланак о Светима зна да није ништа извађено из контекста, него је ствар у томе да је он недовољно опрезно и јасно писао. Могао је да каже и другачије, али није...Светост јесте оно што каже св. Јустин - савршенство хришћанског живота постигнуто светим Тајнама и светим врлинама, које савршенство се достиже постепено, у процесу обожења, узрастања у меру раста висине Христове. Постоји, како каже нпр. Романидис поступност - очишћење, просвећење и обожење. Нису сви који су у Цркви и на Литургији, и причесте се - свети.  "...Обожење није вакцинисање божанством, него боговиђење, прослављење. Када, дакле, човек досегне просветљење којим Дух Свети долази и моли се у њему, тада постоји претпоставка да достигне боговиђење."

Митрополит каже: "Да ли би дакле преподобна Марија била Света да се била очистила од страсти а да се није причестила? Одговор је, вероватно, негативан." А да ли би била света да се причестила, а да није живела у подвигу у каквом је живела и стекла врлине какве је стекла? Одговор је такође негативан.

Показао сам и како свети Силуан мисли о светости, да постоје стерени благодати и љубави, и да се не могу сви звати светима. Ако ти не видиш разлику, жао ми је.

           Такође, јасно је да његова тврдња о називу "свети" у посланицама ап. Павла није исправна, ни његово дезавуисање харизми, које се своде на мађионичарство и факиризам, иако је јасно да су чуда била дар Духа Светог којима је Бог обдаривао кога је хтео. Исто и тврдња о светлости на иконама, па тврдња о "елементима" Литургије...

Питаш ко је писао тако да га сви разумеју. Па, например, светог Николаја Српског и светог Јустина Српског сви разумеју и нико нема проблема да јасно схвати шта они хоће да кажу. И никад није било потребно мноштво тумачења. А код митрополита свако мало - није он мислио ово него оно, али то људи не разумеју, нису дорасли, ваде из контекста...

Не можеш да будеш конгенијалан са аутором? Не желиш да будеш конгенијалан са њим? Онда се окани његових речи и писања и читај нешто друго.

Ма да, овај текст је толико компликован и толико узвишен да је потребно не-знам-шта имати у глави да би се схватио. Како да не!... Читалац јесте дужан да разуме аутора, али и аутор је дужан да омогући читаоцу (јасноћом и одређеношћу својих мисли) да читалац нема недоумица.

"Текст није писан за српског православног читаоца"... А текстови Серафима Роуза су писани за православног Србина? Нису, наравно. Па нема никаквих проблема у разумевању. Као ни са текстовима других православних теолога -  Шмемана, Мајендорфа, Калиста Вера... Ни са текстовима многих светих Отаца кроз историју, који такође нису писани за православног Србина. И сви се они могу разумети сами за себе, само је за сваки митрополитов чланак неопходно имати контекст своих његових претходних текстова да би се правилно схватио!?

А ако је то (што није писан за православног Србина) толико битно за овај текст, зашто није стављена та напомена приликом објављивања, са малим појмовником шта која реч или појам у контексту чланка значи. Јер тај текст је објављен у "Видослову" који чита широка православна публика, а не само стручна јавност.

У сваком случају, драго ми је да смо ти и ја најзад почели да разговарамо. Мада и даље имаш ту неодступну тенденцију да непотребно (и претенциозно) доцираш. Но добро, где има навике, има и одвике.

[Александар Милојков]

У сваком случају, драго ми је да смо ти и ја најзад почели да разговарамо.

Слава Богу. Ето, пост даје прве резултате... greengrin

Добро, Родољубе. Све што си навео јесте твоје тумачење и твој приступ. Ја у овој студији као и у комплетном богослвљу митрополита Прегамског видим сасвим нешто друго него што видиш ти, сасвим другачије разумевам митрополитово писање. Не само да није занемарен подвиг. већ, напротив, кроз митрополитову мисао успео сам да разумем суштину хришћанског подвига и аскезе (остаје да се потрудим да то заиста приемним у животу). Но добро, не вреди даље млатити једно и исто. Рекли смо, па нека људи читају и нека свако просуди по својој савести. Теби Рођо свако добро. Причаћемо ја и ти још, верујем у све бољем разумевању, а сигурно у бољем обостраном уважавању.

[Родољуб Лазић]

Тако је, нека свако просуди сам за себе, има довољно материјала за то.

Међусобно разумевање би свакако било пожељно, мада се бојим да ће то ићи прилично тешко. Али узајамно уважавање је нешто што је неопходно да бисмо уопште разговарали као хришћани.

И теби свако добро од Господа.

[Родољуб Лазић]

Ево шта о светости пише још један свети - Филарет Московски:

"Ако живите без старања и без наде да будете свети, значи да живите не по Светоме који вас је позвао, не одговарате достојанству позваних од Бога и синова завета Божјег - ви сте хришћани по имену, а не по суштини. До чега доводи такав живот, може се видети из друге апостолске изреке: "Старајте се да имате мир са свима и светост, без које нико неће видјети Господа" (Јевр. 12:14). Јасније: имајте мир са свима, имајте светост, јер без мира и светости нико неће видети Господа, то јест, неће достићи вечно блаженство.

Дакле, ако безбрижно и немарно мислимо да не треба да будемо свети, сами себи пишемо пресуду да не видимо Господа, да будемо туђи вечном блаженству.

[...]

Покајање чисти земљу срца од трња, обделава, омекшава. Вера сеје у њу небеско семе. Раст овог новог семена јесте држање заповести и чињење добра. Његов цвет је унутрашње духовно просвећење, а зрели, савршени плод - светост. Потребно је да пшеница достигне зрелост да би се унела у житнице. Потребно је да човек достигне светост да би био уведен у Царство Небеско.

[...]

По савету апостола Павла: "очистимо себе од сваке нечистоте тијела и духа, творећи светињу у страху Божјему" (2 Кор. 7:1). И по савету апостола Петра: "Зато опасавши бедра разума својега, будите трезвени, сасвим се надајте благодати која ће вам се донијети откривењем Исуса Христа. Као чеда послушности не поводите се за пређашњим жељама из времена вашега незнања, него по Светоме који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу. Јер је написано: Будите свети, јер сам ја свет" (1 Петр. 1: 13-16).

Ако у овим речима сусрећете прилично високе захтеве: творити светињу, бити свет, заједно са тим су и прилично једноставна средства да се задовоље ови велики захтеви: одбацити похоте, трудити се на очишћењу себе од нечистота тела и духа. У мери у којој се човек делатно и стварно са своје стране подвизава у очишћењу себе од нечистих дела, жеља и страсти, нечистих мисли, на њега, уз посредство Цркве и Њених Тајни, силази освећење Божје, којег да све нас учини причасницима сведелатна благодат Оца и Сина и Светога Духа. Амин."

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SvetostFilaretMoskovski.htm

Колико видим, и његово мишљење о светости се прилично разликује од онога што нам о томе говори митрополит Јован пергамски.

[Александар Милојков]

У књизи "Communion and otherness" митрополит је веома јасно и прецизно показао како правилно схвата подвиг и светост у Цркви. Крст, кеносис, борба против темеља свих страсти и грехова - себељубља, осуђивање других, љубав према непријатељу, праштање - теме су које митрополит, између осталог,  истиче у овој књизи. Ових дана излази и превод ове књиге на српски језик.

[Guest - . . .-]

У књизи "Communion and otherness" митрополит је веома јасно и прецизно показао како правилно схвата подвиг и светост у Цркви. Крст, кеносис, борба против темеља свих страсти и грехова - себељубља, осуђивање других, љубав према непријатељу, праштање - теме су које митрополит, између осталог,  истиче у овој књизи. Ових дана излази и превод ове књиге на српски језик.

Мислим да је већ изашао, чекам од пријатеља свештеника из браничевске епархије да ми стигне књига.

[Александар Милојков]

Ко буде читао видеће да митрополит заступа следећи етос: осуду властитог греха, бављење својим гресима и њиховим кореном: самољубљем. Са друге стране, безусловна љубав према другом грешнику.

"The begining of salvation for everyone is to condemn himself."

Да ли митрополит, што му се често прирписује, релативизује подвиг, морал и сл.? Да ли игнорише постојање зла?

"Evil is not ignored or overlooked, but is passed from the Other to the Self. The Other has prirority and supremacy over the Self; he must not be judged; he must be stripped of his moral qualities; he must be himself and loved for who he is."

Наравно, митрополит примећује да је овако нешто ирационално, нелогично, када се посматра из угла палог начина постојања (логика овога света). Гледано онтолошки, односно гледано из угла крајњег смисал и циља творевине, из угла Христовог примера, оваква поставка има оправдање:

"All this may be totally irrational, at best, an exercise in the virtue of humanity with no ontological foundation or truth for its justification. And yet, if it is carefurly analysed, this attitude is found to be based on a firm theological and ontological foundation. The theological justifucation is Chrsitological: Christ himself made his own the sins of others on the Cross...

Behind the ethos of self-condemption for the sake of the Other lies the Christlogy of kenosis..." и даље наводи пример и речи Светог Софронија Сахарова и Светог Силуана Атонског.

Дакле, етос самоосуде, етос ношења и подношења туђег греха, етос безусловног праштања и љубави према другом - крстоносна и кенотичка Христова љубав - то је оно што митрополит представља као православно поимање аскезе.

[Родољуб Лазић]

Опет иста прича - шта је митрополит говорио у неком другом чланку. А шта је митрополит рекао у свом чланку о светима?

Ево шта је рекао, између осталог:

"На тај начин, појам светости изгледа да је у мишљењу људи повезан са моралистичким и психолошким критеријумима. Што неко више врлина поседује, то је више свет.И што је неко већи харизматик и показује способности које немају обични људи (као напр. да чита наше мисли, да нам предвиђа будућност итд.), то нас више убеђује да га сматрамо светим. Исто важи у супротном смеру: кад год приметимо неку мањкавост у карактеру или понашању нечијем (много једе, љути се итд.), тада га бришемо са листе светих. Или, ако не испољи натприродне способности на један или други начин, одбојна нам је чак и сама мисао да би такав могао бити свет...

А наш труд и подвиг не производе као резултат нашу светост, пошто могу да се покажу као трице и кучине без икакве вредности...

Свака Светост која се заснива на нашим врлинама, на нашем моралу, нашим способностима, нашем подвигу итд. јесте демонска и нема никакве везе са Светошћу наше Цркве...

Ако пак желимо да кажемо да је светост могућа само унутар Цркве, тада треба да значење и смисао светости потражимо с ону страну критеријума које смо горе навели. Дакле, с ону страну моралног савршенства..."

У сваком случају, оно што митрополит говори у чланку који је посветио теми светости, говори другачије и од светог Филарета Московског, и од светог Максима Исповедника, и од светог Симеона Новог Богослова... Нико му није забранио да то што цитираш из другог чланка управо каже у овом чланку о светости. Али он то није учинио. Рекао је, као што видимо, нешто друго.

И није мој, него његов проблем, што је рекао то друго.

[Александар Милојков]

А шта не ваља у овим реченицама, Родољубе?