Теологија Митрополита пергамског Јована (Зизијуласа)

[Александар Милојков]

И постојање моштију као услов светости је веома дискутабилно. Ја верујем у благодатност моштију, али требало би дефинисати шта су то мошти? Ваљда светост чини да нечије тело/кости назовемо моштима, а не обрнуто. Ево, скоро је канонизован наш Ава Јустин, а нико није проверавао стање његових земних остатака (шт не би било могуће да је тако стриктно постојање нераспадљивог тела услов за доказивање нечије светости). Међутим, обзиром да је Ава Светитељ, онда његово тело/кости јесу мошти, без обзира у каквом су стању (нераспадљиво тело или само кости). Јер - СВЕТОСТ је услов да се нечије тело/кости/земни остаци назове МОШТИМА.

[Душко Дугоушко]

Извините, Александре, али то што сте написали о моштима је у потпуној несагласности са православним схватањем светих моштију и начина како оне настају.Можда нисте приметили, али о моштима као (једном од) доказа светости говоре и свети Силуан и проф. Романидис. Ја сам их само цитирао (додуше, у потпуности се слажем са њима). И свакако су они само двојица од мноштва православних светитеља и богослова који на сличан начин говоре о томе,као  и Седми васељенски сабор који о поштовању моштију говори у свом седмом правилу. О свему томе можете се обавестити и читајући текст светог Јустина Србског  о светим моштима из његове Догматике.

Уз сво поштовање према Светом Силиану, али он није био образнован у области биохемије, а очигледно то није ни професор Романидис.

Јер - СВЕТОСТ је услов да се нечије тело/кости/земни остаци назове МОШТИМА.

Тачно, светост, а не нераспаднутост. Јер налазили су много нераспаднутих тела изван православља, па ипак, то нису мошти. Иначе би требало све те људе глорификовати за светитеље.

[Родољуб Лазић]

Александре, још једном вам кажем да свете мошти не настају као последица природних процеса распадања. Јер од светих моштију тече и миро и бивају исцељења и многа чуда, а све то никако није последица природних процеса мумификације. Она нису "мумифицирана" услед природних биохемијских процеса, него тела неких светих остају нетрулежна услед преиспуњеношћу благодаћу Духа Светог, који чини да иста та нетрулежна тела и чудотворе. Зато се и називају ""моштима", тј. "моћима", јер су моћне Оним који је Свемоћан.То је јасно веровање Православне Цркве.

Што се тврдње другог Александра тиче, јасно је да нису свима светима остала нераспаднута тела и, опет велим, мошти су један од знакова светости којима Бог посведочава  неке своје угоднике. (И није нетрулежност сама по себи битна, колико оно што Бог преко моштију чини у виду разних доброчинстава, како кажу оци Седмог Васељенског сабора). А видимо да свети Силуан казује да су свете мошти "последица" пребивања благодати не самои у души, него и у телу.

Ево и дела текста светог Јустина Србског о светим моштима:

"Јер благодатна сила Христова прониче, облагодаћује све састојке човекове личности и сву личност као целину. Непрекидним еванђелским подвизима Светитељи постепено испуњују себе Духом Светим, тако да и света тела њихова, по речи светог Апостола, постају храмови Светога Духа (1.Кор. 6,19; 3,17) . Уселивши Христа вером у срца своја (Еф. 3,17), а Бога Оца делотворном љубављу и испуњавањем заповести (Уп. 2.Кор. 13,13; Гал. 5,6; Јн. 14,28) , утврдивши се у Духу Светом благодатним подвизима (Уп. Еф. 3,16; 3,3; 1.Кор. 2,12), Светитељи се отројичују, постају обитељи Свете Тројице (Уп. Јн.14,23; 17,21-23)  , храмови Бога живога (2.Кор. 6,16), и сав им живот протиче: од Оца кроз Сина у Духу Светом. И поштујући побожно свете мошти светитељске, Црква поштује храмове Светога Духа, храмове Бог живога, у којима Бог благодаћу живи и после телесне смрти Светитеља, и по премудром благовољењу Свом чини чудеса из њих и кроз њих. И та чудеса, која бивају од светих моштију, посведочавају да је побожно поштовање њихово од стране људи угодно Богу.

...

Васељенску веру Цркве о побожном поштовању светих моштију потврдили су богоносни Оци Светога Седмог Васељенског Сабора својом одлуком: "Господ наш Исус Христос подарио нам је мошти Светитеља као спасоносне изворе који изливају разноврсна доброчинства на немоћне. Стога они који се дрзну одбацити мошти Мученика: ако се епископи - да се свргну, а ако су монаси и световњаци - да се лише општења . У правилу 7. истог Васељенског Сабора вели се: Ако су који свети храмови освећени без светих моштију Мученика, наређујемо да се у њима положе мошти уз уобичајену молитву."

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/Mosti.htm

А да се свети пројављују кроз чудотворење својих моштију, што је знак да је Бог прославио неког угодника, видимо и из житија Светог Саве који, поводом поновног мироточења моштију светог Симеона у Студеници, на годишњицу упокојења, каже:

"Ево, молитве и милостиње и сва остала добра оца нaшeг изиђоше на памет Богу, и за добра он је од Бога примио добра; као што сами видите данас: пред свима вама Бог га прослави и узвелича дивним чудесима, те не само точи миро из светих моштију својих, и недужне исцељује, и духове изгони, него учини да и на зиду насликана чесна икона његова провре миром из тврдог камена и сухог малтера. To ce већ једном догоди у туђој земљи, у Светој Гори; то се и сада понови међу вама чедима његовим, у земљи сопственог народа његовог. Тако се он пење из славе у славу, да бисмо ми, видећи славу његову, постали подражаваоци добрих дела његових, којима он угоди Богу. Хотећи да нас придобије за љубав Своју, Бог преко светих Својих чини чудеса међу нама, да бисмо схватили да Он зна љубав свакога према Њему, и да се ничије добро, учињено Њега ради, неће сакрити од свевидећег ока Његовог, јер је Он наградитељ добрих."

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/AvaJustin/ZitijaSvetih/ZitijaSvetih0114.htm

Но, мошти су само један од аспеката светитељства. Оно о чему овде говоримо јесте разлика која постоји у схватању светитељства код митрополита Јована пергамског у односу на општеприваћено схватање у Православној Цркви. Но, мошти су само један од аспеката светитељства. Оно о чему овде говоримо јесте разлика која постоји у схватању светитељства код митрополита Јована пергамског у односу на општеприваћено схватање у Православној Цркви, како се могло видети из прве моје поруке на овој теми.

[Александар Милојков]

Што се тврдње другог Александра тиче, јасно је да нису свима светима остала нераспаднута тела и, опет велим, мошти су један од знакова светости којима Бог посведочава  неке своје угоднике. (И није нетрулежност сама по себи битна, колико оно што Бог преко моштију чини у виду разних доброчинстава, како кажу оци Седмог Васељенског сабора).

Са овим се слажем.

Но, мошти су само један од аспеката светитељства. Оно о чему овде говоримо јесте разлика која постоји у схватању светитељства код митрополита Јована пергамског у односу на општеприваћено схватање у Православној Цркви.

Све је ствар разумевања и тумачења. Мислим да не треба схватити митрополита да он говори против подвига и врлина као пута досезања светости, пута сједињења са Једним Светим. Ја бих рекао да он говори против аутономије подвига, против самодовољности подвига (често је тај део пренаглашен у нашој свести и управо тиме меримо светост, погрешно закључујући да је светост човеку самодостижна - заборављамо на евхаристијску димензију светости). На много места у својим писањима митрополит говори о борби против страсти, првенствено о борби са кореном свих страст - самољубљем. Говори и о крстонсоном хришћанском животу. Они који га познају кажу да у току Великог поста живи на семенкама. Све би то било несхавтљиво, ако бисмо ову његову студију разумели као негирање подвига. Митрополит се у својим писањима бори против пијетистичког доживљаја и поимања подвига, против самодовољне индивидуалне акезе, лишене нужности евхаристијког опита и зајеничарења. Његово писање и настаје, углавном, у околностима дискусије и критике западног пијетизма, интелектуализма и индивидуализма (у првом реду англиканског и опште протестантског). Све то треба знати да би се митрополит правилно разумео.

[dragisa]

mozda bi radi smislenosti rasprave trebalo potraziti preciznu definiciju MOSTI-ju, jer ovako, kako se meni cini da je Alexandar u pravu, tvoj citat Siluana Atonskog nije ni u kakvoj suprotnosti sa Alexandrovimm postom.

Занимљиво је и сведочење св. Силуана Атонског о ступњевима љубави и узрастања у светости:

"Ко се боји да Бога чиме не увреди има једну љубав. Ко има ум слободан од злих мисли, другу љубав, већу од прве. Ко осетно има благодат у души својој - има трећу љубав, још већу. Четврту, савршену љубав према Богу има онај ко поседује благодат светог Духа у души и телу. Код њега се и тело освећује, и од њега ће остати мошти. То бива код великих мученика, пророка и преподобних." (стр. 287). А на страни 304 каже: "Уколико је савршенија љубав, утолико је светији живот".

Међутим, обзиром да је Ава Светитељ, онда његово тело/кости јесу мошти, без обзира у каквом су стању (нераспадљиво тело или само кости). Јер - СВЕТОСТ је услов да се нечије тело/кости/земни остаци назове МОШТИМА.

npr slicna je situacija sa Crkvama kao objektima. jel mi nepostujemo svetinju koja je recimo razorena u nekom ratu pa ostale samo rusevine? ili postujemo samo one svetinje koje su netaknute do danas?

[Александар Милојков]

У вези митрополита Зизјуласа и његовог схватања подвига, да не буде датврдим напамет, наводим један део из његове студије (предавања) "Свтеотајински доживљај Цркве" (Видослов 52/2011, стр. 75):

(у контексту индивидуализма, пиејтизма и интелектуализма, насупрот евхаристијском, заједничарском поимању вере, подвига, светости)

"...Други елемент је такође веома важан: назвали бисмо га саборно искуство у супротности са индивидуалним искуством; тј. једно је рећи "верујем", аможеш рећи, макар и са личним обавезивањем, као што претходно рекосмо, као једника, сам (у кући, на улици, на послу), а друго је рећи "верујем", као члан Заједнице; да исповедаш заједно са другима, дате вера повезује са другима, а не само особно са Богом. Да би се тај вид доживљаја остварио претпоставља се извесно очишћење од страсти, од свих страсти, јер све страсти имају за корен и центар индивидуализам, егоцентричност. Да би се неко очистио и могао да каже да има саборно искуство вере, треба свако да очисти себе од поменутих страсти, које га везују, пре свега, са самим собом, већма него са другима и са превасходним Другим, тј. са Богом.

Очишћење је одрична страна саборног искуства: Потврдну страну чини улазак у сплет односа, не егоцентричних, већ богоцентричних. Није довољно рећи да се ослобађаш од индивидуализма и страсти, које проистичу из егоцентричности, већ треба ићи даље и учинити позитиван корак, који бисмо назвали кораком љубави, и ступити у лични однос са другима и Богом. Доживљавање вере са поменутим претпоставкама уводи човека у простор Цркве."

Дакле, не би требало да митрополита тумачимо онако као се он, нажалост, обично тумачи, када је у питању однос светости и подвига. Није тачно да митрополит заступа тезу "мани се етике и подвига", "само се причешћуј без обзира на све и постаћеш свет". Никако. Митрополит говори да није могуће постати свет без сједињења са Једним Светим (без Евхаристије и Причешћа). Светост је онтолошка а не етичка категорија - светост се добија као дар од Онога Који је Свет по Себи. Међутим, то не значи нашу пасивност. Испред тог сједињења стоји пут нашег очишћења од страсти, стоји подвиг. Али, подвиг није аутономана и не сме се завршити као самоме себи циљ. Подвиг нас мора, како митрополит каже, увести у сплет односа, у љубавну заједницу са Богом и ближњима - у Цркву, у Евхаристију, у Причешће. Тек тада постајемо свети. Никако митрополит не говори против етике и подвига. Он се само бори да етика и подвиг не смеју добити димензију самодовољности - што директоно води у индивидуализам, чинећи потребу за зејадницом сувишном. Таква се етика и подвиг своде на обично "моралисање" и фарисејштину. Митрополит користи израз "онтолошка етика", показујући тиме де је наше делање и подвиг везано са путем уласка у заједницу, у евхаристијско општење - борба за праву и пуну онтологију, за вечно постојање, за обожење, а не за пуко поштовање некаквих моралних начела који су сами себи циљ и зашта човеку није потребна заједница (можемо и као индивидуе бити морални људи, али онда чему наша моралност?).

[Родољуб Лазић]

А у чему је проблем да митрополит то све лепо и напише, па да не буде недоумица? Уместо тога, он напише:

"На тај начин, појам светости изгледа да је у мишљењу људи повезан са моралистичким и психолошким критеријумима. Што неко више врлина поседује, то је више свет.И што је неко већи харизматик и показује способности које немају обични људи (као напр. да чита наше мисли, да нам предвиђа будућност итд.), то нас више убеђује да га сматрамо светим. Исто важи у супротном смеру: кад год приметимо неку мањкавост у карактеру или понашању нечијем (много једе, љути се итд.), тада га бришемо са листе светих. Или, ако не испољи натприродне способности на један или други начин, одбојна нам је чак и сама мисао да би такав могао бити свет."

И напише ово:

"А наш труд и подвиг не производе као резултат нашу светост, пошто могу да се покажу као трице и кучине без икакве вредности."

И ово:

"Свака Светост која се заснива на нашим врлинама, на нашем моралу, нашим способностима, нашем подвигу итд. јесте демонска и нема никакве везе са Светошћу наше Цркве."

Није ми јасно ко је то икад мислио да својим сопственим подвигом, сопственим снагама, достиже светост? То су можда говорили месалијанци, али нико у Цркви тако нешто не мисли и не говори да би сада требало писати овако како то митрополит чини.

Свети Јустин то врло једноставно и јасно каже да су свети они који су благодатно-врлинским животом достигли савршенство.

Али митрополит у свом чланку не помиње само подвиг него  и нека друга питања у вези са светошћу, и то сам такође поменуо и објаснио у  првој својој поруци (назив ''свети'' у Посланицама апостола Павла, прича о митару и фартисеју, светлост на икони, итд. итд.).

[Milan Nikolic]

Цитати Јована Зизјуласа

,,Познање Бога не представља питање ума или чулâ, него је то практично и етичко питање, односно питање да ли ће човек чинити оно што је по Божијој вољи.''

„Ко достојно заједничари у божанској Евхаристији, тај Бога „види“ јасније него што Га је Мојсије видео.“

„Без очишћења од страсти, немогуће је видети Бога (на пример, „који мрзи брата својега“, тај не може видети Бога; уп. 1 Јов.3,10).“

„(...) Огроман значај имају речи светог Григорија Богослова (...): „Није свакоме доступно умовати о Богу“, него „они који теоријски испитују и созерцавају, пре тога треба своју душу и своје тело да пречисте“ (Против евномијеваца 3).“

[Александар Милојков]

Митрополит није писао и говорио међу православним Србима, већ међу "западњацима" (као и против утицаја тог "западњаштва" на православну свест). Све његове мисли треба зато ставити у прави контекст. Опасно је извлачити их из контекста. Једноставно, митрополитова мисао, без увреде, није да је свако чита. Тврда је то храна.

"На тај начин, појам светости изгледа да је у мишљењу људи повезан са моралистичким и психолошким критеријумима. Што неко више врлина поседује, то је више свет.И што је неко већи харизматик и показује способности које немају обични људи (као напр. да чита наше мисли, да нам предвиђа будућност итд.), то нас више убеђује да га сматрамо светим. Исто важи у супротном смеру: кад год приметимо неку мањкавост у карактеру или понашању нечијем (много једе, љути се итд.), тада га бришемо са листе светих. Или, ако не испољи натприродне способности на један или други начин, одбојна нам је чак и сама мисао да би такав могао бити свет."

Стави ово у контекст критике индивидуализма и онда те неће саблажњавати.

"А наш труд и подвиг не производе као резултат нашу светост, пошто могу да се покажу као трице и кучине без икакве вредности."

А зар производе? Они су свакако неопходни, али труд и подвиг не производе светост. Светост је дар који даје Један Свети - онима који за тим даром чезну. Како кажемо на Литургији? Свештеник: "Светиње светима!", а народ одговара: "Један је Свет, један Господ Исус Христос..."

"Свака Светост која се заснива на нашим врлинама, на нашем моралу, нашим способностима, нашем подвигу итд. јесте демонска и нема никакве везе са Светошћу наше Цркве."

Шта овде има спорно? Онај ко мисли да га његова дела чине светим теј је заиста у демонској прелести. Није ли фарисеј који се хвалио својим делима био један такав прелашћени, морално савршени човек? Зашто су Светитељи себе сматрали највећим грешницима? Зар мислимо да је то била само нека смиренумна "жвака"? Међутим, ПОГРЕШНО је из свега овога извлачити закључак да дела и подвиг нису потребни - у смислу "радио, не радио - свира ти радио". То је онда ПОГРЕШНО разумевање Зизјуласа.

То добро показују и цитати које је Милан навео, као и горњи пасус који сам ја навео.

Цитати Јована Зизјуласа

,,Познање Бога не представља питање ума или чулâ, него је то практично и етичко питање, односно питање да ли ће човек чинити оно што је по Божијој вољи.''

„Ко достојно заједничари у божанској Евхаристији, тај Бога „види“ јасније него што Га је Мојсије видео.“

„Без очишћења од страсти, немогуће је видети Бога (на пример, „који мрзи брата својега“, тај не може видети Бога; уп. 1 Јов.3,10).“

„(...) Огроман значај имају речи светог Григорија Богослова (...): „Није свакоме доступно умовати о Богу“, него „они који теоријски испитују и созерцавају, пре тога треба своју душу и своје тело да пречисте“ (Против евномијеваца 3).“

[Родољуб Лазић]

Смешно је решавати проблематична питања у тексту тако што ћете сваки пут рећи да неко нешто извлачи из контекста или да не разуме текст. То може да прође два-три пута, али стално се на то позивати је неозбиљно. Студенти двадесетогодишњаци на БФ-у могу да га читају и разумеју митрополитове текстове, а ја,као, не могу. За мене је тврда храна.

Стави ово у контекст критике индивидуализма и онда те неће саблажњавати.

Немам шта да стављам у било какав контекст. Сам текст одређује свој контекст и довољно је јасан.

А зар производе? Они су свакако неопходни, али труд и подвиг не производе светост. Светост је дар који даје Један Свети - онима који за тим даром чезну. Како кажемо на Литургији? Свештеник: "Светиње светима!", а народ одговара: "Један је Свет, један Господ Исус Христос..."

Наравно да сами не производе, али погледај како о томе говори нпр. св. Максим или Симеон нови Богослов - оно што сам од њих цитирао, па види разлику.

Шта овде има спорно? Онај ко мисли да га његова дела чине светим теј је заиста у демонској прелести. Није ли фарисеј који се хвалио својим делима био један такав прелашћени, морално савршени човек? Зашто су Светитељи себе сматрали највећим грешницима? Зар мислимо да је то била само нека смиренумна "жвака"? Међутим, ПОГРЕШНО је из свега овога извлачити закључак да дела и подвиг нису потребни - у смислу "радио, не радио - свира ти радио". То је онда ПОГРЕШНО разумевање Зизјуласа.

Опет кажем - ко то нормалан мисли да он сам "постиже" светост? Мислим да и најједноставнији катихизис казује управо то - да је спасење и обожење дар Божји. Али у контексту светости рећи да је свеједно да ли неко поседује врлине или не, просто није тачно. (И ту тезу бранити позивањем на то да Апостол Павле у Посланицама све хришћане назива светима.)

Даље, митрополит каже: "Уколико смо свети пре но што се причестимо, тада чему Свето Причешће? Само и једино учествовање у Светости Божјој освећује и нас. И то је управо оно што нам пружа Свето Причешће." Да је тако, онда нико од старозаветних не би био свет. С друге стране, сви ми који учествујемо у Евхаристији МОЖЕМО  бити свети тек уколико узрастамо у благодати Божјој, као што вели свети Силуан, или као што каже свети Јустин: "Непрекидним еванђелским подвизима Светитељи постепено испуњују себе Духом Светим, тако да и света тела њихова, по речи светог Апостола, постају храмови Светога Дух". Или, како указује професор Романидис, постоје степени у узрастању у благодати - очишћење, просвећење, обожење. "...Обожење није вакцинисање божанством, него боговиђење, прослављење. Када, дакле, човек досегне просветљење којим Дух Свети долази и моли се у њему, тада постоји претпоставка да достигне боговиђење." И зато нису сви хришћани свети, него они који, како вели св. Јустин, светим Тајнама и светим врлинама УЗРАСТУ до светости.

Такође није тачно ни оно што је речено о светлости у иконопису, нити о "елементима" Евхаристије који "нису свети по својој природи".

[uros]

„Ко достојно заједничари у божанској Евхаристији, тај Бога „види“ јасније него што Га је Мојсије видео.“

Каква мисао, феноменално. Поготово за нас да се мало запитамо, како то ми онда заједничаримо у божанској Евхаристији ако Бога не видимо јасније него Мојсије? И за оне који одређују да ли је или не неко "достојан", да ли и он види Бога јасније него Мојсије?

[uros]

"Свака Светост која се заснива на нашим врлинама, на нашем моралу, нашим способностима, нашем подвигу итд. јесте демонска и нема никакве везе са Светошћу наше Цркве."

Овде не да нема апсолутно ништа спорно него је ствар коју би сваки хришћанин требало да понавља као мантру. Не каже џабе св. Јован Лествичник да оног момента када неки инок који је победио све страсти,  па макар и после деценијског најстрожег подвига и труда, помисли да је било шта од тога његова заслуга пашће дубље него било који други ко није окусио ову најстрашнију и најпогубнију демонску страст - гордост (парафраза). Итекако је важно да се то истиче, и ни у ком смислу то не унизава ничији подвиг, напротив, овакве речи епископа могу само да разбистре ум подвижников и помогну му да остане у благословеној трезвености. И опет: потенцијални виновник ове страсти итекако може да буде "нормалан", и не само нормалан него и чудотворац, али далеко од тога да можемо да кажемо да је на било који начин имун на њу. Баш зато оци ово и понављају непрестано.

[Александар Милојков]

Опет кажем - ко то нормалан мисли да он сам "постиже" светост? Мислим да и најједноставнији катихизис казује управо то - да је спасење и обожење дар Божји. Али у контексту светости рећи да је свеједно да ли неко поседује врлине или не, просто није тачно. (И ту тезу бранити позивањем на то да Апостол Павле у Посланицама све хришћане назива светима.)

Даље, митрополит каже: "Уколико смо свети пре но што се причестимо, тада чему Свето Причешће? Само и једино учествовање у Светости Божјој освећује и нас. И то је управо оно што нам пружа Свето Причешће." Да је тако, онда нико од старозаветних не би био свет. С друге стране, сви ми који учествујемо у Евхаристији МОЖЕМО  бити свети тек уколико узрастамо у благодати Божјој, као што вели свети Силуан, или као што каже свети Јустин: "Непрекидним еванђелским подвизима Светитељи постепено испуњују себе Духом Светим, тако да и света тела њихова, по речи светог Апостола, постају храмови Светога Дух". Или, како указује професор Романидис, постоје степени у узрастању у благодати - очишћење, просвећење, обожење. "...Обожење није вакцинисање божанством, него боговиђење, прослављење. Када, дакле, човек досегне просветљење којим Дух Свети долази и моли се у њему, тада постоји претпоставка да достигне боговиђење." И зато нису сви хришћани свети, него они који, како вели св. Јустин, светим Тајнама и светим врлинама УЗРАСТУ до светости.

Такође није тачно ни оно што је речено о светлости у иконопису, нити о "елементима" Евхаристије који "нису свети по својој природи".

Рођо, све си ово леп рекао и митрополит не говори против тога. Једино са чим се не бих сложио јесте ово освећење (у пуном и правом смислу) старозаветних личности. Не, нису их њихова дела осветила. Њихова дела су их довела до Оног Који их је осветио. Иначе, зашто би старозаветни светитељи били у аду све до Христа?

Напсиао сам, не само свето причешће као "радио, не радио - свира ти радио". Митрополит јасно каже шта је потребно пре тога:

да исповедаш заједно са другима, дате вера повезује са другима, а не само особно са Богом. Да би се тај вид доживљаја остварио претпоставља се извесно очишћење од страсти, од свих страсти, јер све страсти имају за корен и центар индивидуализам, егоцентричност. Да би се неко очистио и могао да каже да има саборно искуство вере, треба свако да очисти себе од поменутих страсти, које га везују, пре свега, са самим собом, већма него са другима и са превасходним Другим, тј. са Богом.

Не без овога, али и не само ово. Након очишћења од страсти долази:

Није довољно рећи да се ослобађаш од индивидуализма и страсти, које проистичу из егоцентричности, већ треба ићи даље и учинити позитиван корак, који бисмо назвали кораком љубави, и ступити у лични однос са другима и Богом.

Е, ондапостајеш свет.

Студенти двадесетогодишњаци на БФ-у могу да га читају и разумеју митрополитове текстове, а ја,као, не могу. За мене је тврда храна.

Не секирај се. И за многе од њих је такође тврда храна. Највише из разлога што не желе да се ослободе својих предрасуда.

[Александар Милојков]

Још нешто. Немој Рођо да помислиш да те сматрам мање паметним човеком зато што тврдим да не разумеш +Зизјуласа и даје то мало тврђа храна. Не, није ту ствар у томе. +Зизјулас је тврђа храна јер за схватање његове мисли потребно је припремити се (имати основна знања из философије и теологије) и потрбно је посветити се озбиљном проучавању његових дела (своје мастер студије посветио сам управо темељном изучавању митрополитове мисли на теми "Онтологија и етика"). Овако, на прву, на цитат, обично се извлаче погрешни закључци. Веруј ми Родољубе, подвиг је итекако низоставна компонента у теологији митрополитовој. Подвиг, аскеза, крст, смирење, кеносис - честе речи које митрополит користи да би објаснио суштину личносне онтологије.

[Родољуб Лазић]

Рођо, све си ово леп рекао и митрополит не говори против тога.

Ти сматраш да не говори, а ја сматрам да говори и претходно сам већ навео шта и како, па не бих да понављам и трећи пут.

Ја сам поменуо освећење старозаветних светитеља у смислу да се не може тврдити да да постајемо свети само учешћем у Евхаристији. Јер старозаветници нису учествовали у Евхаристији, али јесу свети зато што благодат Духа Светог делује и у Евхаристији, али и мимо ње: нпр. свети Симеон Нови Богослов и свети Силуан Атонски (и не само они) имали су боговиђење мимо Евхаристије.

Мени је јако жао, али метод тумачења било ког текста тако што ћемо потврду за нешто наћи у неком другом тексту истог аутора не делује ми као коректан. Нарочито ако се потврда тражи у тексту који је написан касније. Овај текст о Светима јесте предавање одржано 1998. године, код нас објављено 2000. године. Ти сада објашњаваш његове мисли наводима из текста који је вероватно писан касније, јер видим да је код нас објављен 2011. године. А шта би било да сам ја ове примедбе изнео нпр. 2004. године, када овај други текст није ни постојао? Ти би рекао - сачекај још коју годину, па ће митрополит то објаснити у другом чланку. Или шта да тај други чланак није преведен, или из неког другог разлога није доступан? Шта би онда било? Хоћу да кажем да то није коректно објашњење, нити се може стално тражити на другом месту оно што је требало бити у тексту писаном на одређену тему. Све то што ти помињеш из другог митрополитовог чланка он сам је могао да каже у чланку који је посвети управо теми светитељства. Али није. Написао је нешто друго, тачније - другачије, а то што је написао нема потврду у Предању.

Није довољно рећи да се ослобађаш од индивидуализма и страсти, које проистичу из егоцентричности, већ треба ићи даље и учинити позитиван корак, који бисмо назвали кораком љубави, и ступити у лични однос са другима и Богом.

И овде Свети Оци говоре другачије: св. Јован Лествичник каже у 30. поуци:"Бестрашће, љубав и богоусиновљење разликују између себе само по називу, као што се светлост, пламен и огањ стичу у једном дејству, тако треба замишљати и те три врлине". Архимандрит Софроније вели : "Нестворена светлост која исходи од бестрасног Бога својим јављањем саопштава (предаје) човеку богоподобно бестрашће које и јесте коначни циљ хришћанског живота" и : "Бестрастан човек је пун љубави, самилости,саосећања, премда све то произилази од Бога, који дејствује у њему. Бестрашће би се могло одредити као "стицање Светог Духа", као Христос који живи у нама" (Предговор књизи "Старац Силуан", стр. 162, 164). Дакле, није бестрашће негативно одређење које представља претходни корак за љубав, него је бестрашће исто што и љубав.

Не секирај се. И за многе од њих је такође тврда храна. Највише из разлога што не желе да се ослободе својих предрасуда.

Немам разлога да се секирам. Можда за њих јесте тврда храна. Ти МИСЛИШ да је и за мене, али грешиш. Он за мене уопште није тврда храна.

Још нешто. Немој Рођо да помислиш да те сматрам мање паметним човеком зато што тврдим да не разумеш +Зизјуласа и даје то мало тврђа храна. Не, није ту ствар у томе. +Зизјулас је тврђа храна јер за схватање његове мисли потребно је припремити се (имати основна знања из философије и теологије) и потрбно је посветити се озбиљном проучавању његових дела (своје мастер студије посветио сам управо темељном изучавању митрополитове мисли на теми "Онтологија и етика"). Овако, на прву, на цитат, обично се извлаче погрешни закључци. Веруј ми Родољубе, подвиг је итекако низоставна компонента у теологији митрополитовој. Подвиг, аскеза, крст, смирење, кеносис - честе речи које митрополит користи да би објаснио суштину личносне онтологије.

Добро, ти мислиш да га не разумем, ја мислим да га разумем. Кажеш "на цитат". Али овде управо имамо не цитат, него цео чланак и јасан контекст сваког цитираног места. Мени је жао, али свако ко се бави теологијом, морао би да кристално јасно изриче своје мисли, поготову када се ради о писаном тексту, како би се избегла неразумевања. Морао би да предвиди могуће погрешно тумачење одређених места (у овом случају нпр. мисли о врлини и подвигу) и да тако нешто предупреди  додатним објашњењем у самом тексту. Али то митрополит није урадио.