Теологија Митрополита пергамског Јована (Зизијуласа)

[Душко Дугоушко]

Међутим, постоје свети које Црква посебно истиче, канонизује.

А како могу да буду сигурни да је неко кога канонизују заиста спасен? То је моје питање.

[sqny]

Дакле, човекова интервенција у природи неопходна је и за природу и за човека. Човек се служи природом узимајући и умножавајући храну, суочавајући се са различитим претњама самог живота и природе. Али и природа, ако буде остављена сама, без човекове интервенције, нити се може осетно развити нити преживети.

Ne razumem ovo - deluje potpuno neistinito.

Разлика између богословског приступа и Дарвинизма не састоји се у догађају еволуције, него у (дарвинистичком) схватању разноликости врста као производа и простог резултата њихове борбе, једног случајног симптома целе еволуције. Не одбацујући еволуцију саму по себи, оно што је у нашем богословском приступу од значаја, јесте то што су појединачне врсте дошле у постојање као израз воље Божије. Дакле, ако човек интервенише у погледу разлика врста, у том случају подређује творачку вољу Божију својој стваралачкој вољи. Ово јасно изводимо из библијског приповедања о стварању света.

Међутим, ако се изврши пресађивање генетске материје са врсте на врсту, која је с правом законом забрањена, тада се ради о интервенцији против творачке воље Божије која налаже биолошко разликовање између свиње и човека.

Ovo je problem ako pogledamo na primer Ebolu ili smallpox. Zar nije lepse smatrati da su one proizvod slucajne evolucije nego stvaralcke Bozije volje.

Од када је presadjivanje genetske materije nezakonito? Japanci su napravili one floroscentne svinje skoro algabacaju. I onog misa koji cvrkuce algabacaju .

Трансплатације су један простор врло опасан, уколико се не постави овај граничник. Митолошка бића, сирене, кентауруси итд., могу се показати као стварност ако се успе с укрштањем врсте на врсту трансплатацијом генетске материје. Укрштање унутар исте врсте је и дозвољено и корисно, оно се употребљава и у пољопривреди и у сточној исхрани итд. Према томе, неопходно је да одржимо границу разликовања врста.

Ovo nije istina, ukrstanje izmedju vrsta se od vajkada koristi u poljoprivredi. Mozda je nesporazum u definiciji pojma vrsta, ali u svakom slucaju pozivanje na kentaure banalizuje problem. A cisto teorijski, efekat bilo koje transplantacije gena, mozemo postici i vestackom selekcijom.

Treba naravno da postoji granicnik, ali ne mislim da je korisno ni razlozno da se zacrta bas na tom mestu.

[Дејан]

Дакле, човекова интервенција у природи неопходна је и за природу и за човека. Човек се служи природом узимајући и умножавајући храну, суочавајући се са различитим претњама самог живота и природе. Али и природа, ако буде остављена сама, без човекове интервенције, нити се може осетно развити нити преживети.

Ne razumem ovo - deluje potpuno neistinito.

У принципу је истинито.

Човек је доместикацијом и селекцијом развио племените животиње и биљке,које имају велику производњу и приносе.

Уколико се такви организми нађу ван људске контроле готово је немогуће да преживе јер су веома осетљиве.

[Дејан]

Трансплатације су један простор врло опасан, уколико се не постави овај граничник. Митолошка бића, сирене, кентауруси итд., могу се показати као стварност ако се успе с укрштањем врсте на врсту трансплатацијом генетске материје. Укрштање унутар исте врсте је и дозвољено и корисно, оно се употребљава и у пољопривреди и у сточној исхрани итд. Према томе, неопходно је да одржимо границу разликовања врста.

Ovo nije istina, ukrstanje izmedju vrsta se od vajkada koristi u poljoprivredi. Mozda je nesporazum u definiciji pojma vrsta, ali u svakom slucaju pozivanje na kentaure banalizuje problem. A cisto teorijski, efekat bilo koje transplantacije gena, mozemo postici i vestackom selekcijom.

Treba naravno da postoji granicnik, ali ne mislim da je korisno ni razlozno da se zacrta bas na tom mestu.

Укрштања између различитих врста се зове бастардизација и њихови потомци бастарди и ово се радило само експериментално.

Никада није добијена нека високопродуктивна животиња.

Трансплатација гена се ради и то је генетски модификована, рецимо ,соја.

Дакле,ГМО биљка постоји али никада се не зна у ком правцу ће да крене та генетска модификација,у будућности.

[Дејан]

Проблем са укрштањем различитих врста је неједнак број хромозома

[Родољуб Лазић]

Митрополит Јован пергамски каже:

На тај начин, појам светости изгледа да је у мишљењу људи повезан са моралистичким и психолошким критеријумима. Што неко више врлина поседује, то је више свет.И што је неко већи харизматик и показује способности које немају обични људи (као напр. да чита наше мисли, да нам предвиђа будућност итд.), то нас више убеђује да га сматрамо светим. Исто важи у супротном смеру: кад год приметимо неку мањкавост у карактеру или понашању нечијем (много једе, љути се итд.), тада га бришемо са листе светих. Или, ако не испољи натприродне способности на један или други начин, одбојна нам је чак и сама мисао да би такав могао бити свет.

Што неко више врлина поседује, то је више свет

Јесте, свети су они који су преиспуњени врлинама, они који су узрасли у "човека савршена, у меру раста висине Христове" светим Тајнама и еванђелским подвижничким животом, који су заволели Бога свом душом и умом и постали сасуди Духа Светог. Они који су ишли "уским путем који води у живот", који су очистили срце своје и удостојили се да виде Господа:

Св. Максим Исповедник:

"34. Награда за напоре око врлине јесте бестрашће и познање: њих двоје су заступници за Царство небеско, као што су страсти и незнање заступници за вечно мучење. Онај, дакле, ко се не труди ради самог добра, него ради људске славе, чуће речи из [Светог] Писма: Иштете u не примате, јер погрешно иштете (Јак.4,3)."

(Друга стотина о љубави, 34)

"72. Спаситељ каже: Блажени чисти срцем, јер ћe Бога видети (Мт.5,8). Они ће видети Њега и блага у Њему уколико љубављу и уздржањем себе очисте. И утолико ће га више [видети], уколико више узрастају у очишћењу.

78. Обећавши ти вечна блага (уп. Тит.1,2) и давши ти залог Духа у срце (2.Кор.1,22), Бог ти је заповедио да се бринеш о животу, тј. да унутрашњи човек, ослободивши се од страсти, још одавде почне да се наслађује вечним благима."

(Четврта стотина о љубави, 72, 78)

''98. Ко се неокаљане побожности и са правим познањем држи пута врлине, не застрањујући ни на једну страну, искусиће благодарећи свом бестрашћу присуство Божије. Јер "певам и о правом путу размишљам кад год (Ти) дођеш к мени" (Пс. 100; 1). Певање је врлннско делање, (а) размишљање је гностичко сазнање врлини својствено, по којем опажамо приступање Божанског док у врлини Господа ишчекујемо."

(Главе о богословљу и домостроју оваплоћења Сина Божјег, Друга стотина, 98)

Свети Симеон Нови Богослов:

"3. Сва хвала и блажење светих састоји се у овоме: у православној вери и похвалном животу, и у дару Светога Духа и Његовој благодати. Уз то двоје иде и треће. Наиме, када неко проживи добро и богољубиво у православном духу и прими благодат од Бога и прослави се даром Духа, њега прати похвала и блажење од читаве Цркве верних и од свих њених учитеља. А ако се у потпуности не удруже вера и дела, немогуће је да се икада доживи присуство Божанског Духа Који прима поклоњење, нити да ико од људи прими Његов дар. А ако се то у човеку не догоди, нити се Он осетно настани у Њему, потпуно је неприкладно таквога човека називати духовним. Јер ко није постао духован како ће постати свет?

Дакле, човек постаје свет уздржавањем од греха и делањем добра,свакако не зато што се делима освећује (јер неће се оправдати делима закона ниједна душа), него зато што чињењем тих дела постаје сродан светом Богу...

Нека бисмо Христу у плод донели по тридесет и шездесет и сто од онога што Духом у себи узгајамо, а то су љубав, радост, мир, благост, доброта, дуготрпљење, вера, кротост, уздржање, једење хлеба знања, узрастање у врлинама и достизање мужа савршеног, мере раста пуноће Христа Којем приличи свака слава у векове"

(Десета катихетска беседа)

Свети Григорије Палама:

"13. Поштујмо и ми, браћо, светитеље Божије. На који начин? Тако што ћемо се, подражавајући њих, очистити од сваке нечистоте тела и духа, што ћемо да одступимо од зла, како бисмо на крају, кроз уздржање од зла, дошли до њихове светости; тако што ћемо језик зауздати за заклетве или лажне заклетве, за празнословље и увреде, тако што ћемо уста чувати од лажи и клевете и на тај начин им (светима) принети похвалу."

(25. беседа, на Недељу Свих Светих)

Свети Теофан Затворник:

''Светима који су у Ефесу''- хришћанима који живе у Ефесу.Свет је човек чист и непорочан, сваком врлином украшен и туђ сваком греху, не само оном што се  врши делом него и оном у мислима и осећањима делујућег, и зато се налази у Божјој милости, и близак је и доступан Богу. Зар су верујући Ефешани били такви? – Ничега чудног нема у томе, јер по живој вери и жару ревности, с каквима су тада приступали Господу, а особито по обиљу благодати која се због тога изливала на њих. Грешни су случајност у Цкви; њено суштинско својство је да сви буду свети. У то време су и Црква и појединци, били чисти попут девица, без нечистоте или порока – свети и непорочни (2Кор. 11,2; Еф. 5,27). Свети Златоуст у том смислу говори: ''Погледај – светима назива чак и оне који имају и децу, и жене и слуге... Значи, такву су сви имали безбрижност! Како је много сада ослабила ревност према врлини! И како је много тада било добродетељних, када су се и мирјани називали светим и верним!''

(Тумачење Посланице Ефесцима)

Свети Јустин Србски:

''Но однос земаљских чланова Цркве није подједнак према свој усопшој браћи нашој по вери: друкчији је према светитељима, то јест према оним преминулим члановима Цркве који су својим благодатно-врлинским животом на земљи постигли еванђелско савршенство душе, због чега их је Бог прославио; друкчији пак према осталим несавршеним члановима...

Божанска светост је циљ људског живота на земљи. Ради тога је Бог и постао човек, да нам као Богочовек покаже како се може постати божански свет. Помоћу чега? помоћу светих тајни и светих врлина. Ради тога је Бог и створио човека боголиким: да би за њега било природно живети у Богочовеку Господу Христу, у Богочовечанском телу Цркве, и тако постати божански свет. Та благовест бруји кроз свето Еванђеље. Свети апостол Петар, позивајући хришћане да буду свети као што је и сам Бог и Господ Христос свет, благовести: По Свецу (то јест по Господу Христу) који вас је позвао, и ви будите свети у свему живљењу. Јер је писано: будите свети, јер сам ја свет. Сам Спаситељ наређује Својим следбеницима: Будите савршени, као што је caвршен Отац ваш небески. Сав у срцу богочовечанских благовести Спасових свети апостол Павле благовести хришћанима: Сам Бог мира нека вас потпуно освети.Јер шта Бог хоће од вас? — Светост. Воља Божја је светост ваша.

(Догматика III, стр. 669, 670)

Свети Јустин Српски је о врлинама написао целу студију у оквиру трећег тома Догматике - "Свете врлине" (стр. 577-632).

Исто важи у супротном смеру: кад год приметимо неку мањкавост у карактеру или понашању нечијем (много једе, љути се итд.), тада га бришемо са листе светих.

Свети Симеон Нови Богослов:

"Наиме, као што извор из кога вечно тече вода, ако накратко стане,ишчезне и претвори се не у извор него у бару, тако и онај ко себе самога увек чисти делањем заповести и Бог га чисти и освећује, ако накратко отпадне од делања, сразмерно томе отпада од светости. А онај ко се свесно упусти у један грех сав отпада од чистоте, као што се и малом нечистотом огади читав суд са водом. Не говорим о греху који се чини само телом,него и о другим страстима које су унутра у нама и које ми невидљиво чинимо.

Тако бива и са сваком другом жељом и сваком страшћу. Ако се неко својевољно препусти било зависти, било среброљубљу или суревњивости, или непријатељству или неком другом злу, он неће достићи венац правде. Јер праведни Бог не трпи да има заједницу са неправеднима и,будући чист, не прља се са нечистим, као бестрастан не обитава са страснима и као свет не улази у душу испрљану и лукаву."

(Десета катихетска беседа)

Пита митрополит Јован пергамски:

1)  Уколико се светост састоји углавном у држању моралних начела, зашто је онда фарисеј  осуђен од Господа а цариник оправдан, у свима нам познатој јеванђелској параболи?

Зашто? Зато што се гордио својим испуњавањем закона. Свети Силуан Атонски каже:

"Душа онога који извршује све заповести непрестано ће осећати благодат, макар она била и сасвим мала. али благодат се лако губи због славољубља и чак због једне горде мисли. Можемо много постити и много се молити и многа добра дела чинити, али ако се при томе будемо узносили, сва ће наша добра дела бити празна, као бубањ који много галами а изнутра је шупаљ. Славољубље пустоши душу и треба бити веома искусан и много се борити да би се оно победило"

(Старац Силуан, издање ман. Хиландар, стр. 276)

2) Слично питање искрсава и из употребе термина "Свет" и "светитељи" од стране Апостола Павла у његовим Посланицама. Обраћајући се хришћанима Коринта, Солуна, Галатије итд., Павле их назива Светима. Међутим, у наставку ових Посланица, изобличава хиљаде моралних пропуста истих ових хришћана, за које их и најжешће осуђује...

Како се то десило да се први хришћани називају "Светима", кад је сигурно да њихов свакодневни живот није био сагласан са моралним налозима саме њихове вере

Сва места на почецима посланица, где Апостол Павле, поздрављајући хришћане у појединим местима,назива их "светима" Свети Јефрем Сиријски у својим тумачењима Посланица св. Апостола Павла доследно

тумачи као "крштени", што опет треба повезати са изабраношћу хришћана и одвојеношћу од света (Јн. 15,16 19; 1Петр. 2, 9).

Ово такође видимо и у св. Тајни крштења, где се помиње стих из 1Кор. 6,11 "али се опрасте и посветисте и оправдасте именом Господа Исуса Христа и Духом Бога нашег".

Свети су они који су се осветили именом Господа Исуса Христа и постали род изабрани, царско свештенство. Али то је тек семе које треба да донесе плод светости узрастањем у меру раста висине Христове, јер срца тек треба да се утврде у светости (1Сол. 3, 13) да би се посветили потпуно, да се васцели дух и душа и тело сачувају без порока (1Сол. 5,23), јер неправедници неће наследити Царство Божје (1Кор. 6,9)

3) Ако је светост повезана са натприродним даровима, тада би се она могла потражити и наћи и изван Цркве. Познато је да и зли дуси чине натприродне ствари. Светитељи нису мађионичари и факири. Нити се њихова светост процењује на основу поседовања таквих "харизми". Постоје Свети у нашој Цркви којима се не приписују чуда. А постојали су и чудотворци који никада нису признати и проглашени светима.

Да, светост је повезана и са натприродним даровима, јер је Господ обећао знаке онима који буду веровали у Њега (Мк. 16,17,18; Лк. 10, 19; Мт. 10, 8), и да ће чинити дела и већа од оних која Он чини (Јн. 14,12), а то се и збивало од почетка Цркве кроз целу њену историју као дар Духа Светог (Д.Ап. 14, 3;Рим. 15, 19; 2.Кор. 12,12; Јевр. 2,4 1. Кор. 12, 28-31).

Изван Цркве постоје лажна чуда, управо зато што и демони чине натприродне ствари. Али то не значи да су сва чуда демонска, нити да су светитељи мађионичари и факири, већ су светитељи они којима Господ, када нађе за потребно, даје и такве дарове. Чуда сама по себи нису нужан атрибут светости, али јесу, тачније - могу бити пројава дарова Духа Светог. Такође и други дарови које митрополит своди на душевно-психолошка искуства (а то би могли бити нпр. прозорљивост, лебдење у ваздуху и сл.) јесу дарови које Дух Свети дарује онима који су свети по једином Светом, а који је такође и био прозорљив, и ходао по води, и чинио разна и многа чуда.

Ако пак желимо да кажемо да је светост могућа само унутар Цркве, тада треба да значење и смисао светости потражимо с ону страну критеријума које смо горе навели. Дакле, с ону страну моралног савршенства и натприродних сила и искустава.

На основу свега горе реченог и посведоченог у Светом Писму и од Светих Отаца , не можемо се сложити са овом констатацијом.

Али, када се већ толико дезавуише морал и моралност, ево из Предговора Житијима Светих и о етици

"Поред тога, "Житија светих" садрже у себи и сву православну Етику, православну наравственост, у пуном сјају њене богочовечанске узвишености и бесмртне животворности. У њима је на најубедљивији начин показано и доказано: да су свете тајне извор светих врлина; да су свете врлине плод и род светих тајни: рађају се од њих, развијају се помоћу њих, хране се њима, живе њима, усавршавају се њима, бесмртују њима, вечнују њима. Сви божански морални закони истичу из светих тајни и остварују се светим врлинама. Отуда "Житија светих" и јесу доживљена Етика, примењена Етика. Уствари, "Житија светих" непобитно показују да Етика и није друго до примењена Догматика. Сав живот светитеља састоји се од светих тајни и светих врлина; а свете тајне и свете врлине дарови су Духа Светога који чини све у свему (1 Кор. 12, 4.6.11)."

А наш труд и подвиг не производе као резултат нашу светост, пошто могу да се покажу као трице и кучине без икакве вредности.

Свака Светост која се заснива на нашим врлинама, на нашем моралу, нашим способностима, нашем подвигу итд. јесте демонска и нема никакве везе са Светошћу наше Цркве

И ово је такође нешто што нема потврду у светоотачком учењу. Видели смо шта каже свети Симеон Нови Богослов у својој беседи

"Наиме, као што извор из кога вечно тече вода, ако накратко стане,ишчезне и претвори се не у извор него у бару, тако и онај ко себе самога увек чисти делањем заповести и Бог га чисти и освећује, ако накратко отпадне од делања, сразмерно томе отпада од светости."

Такође и св. Максим Исповедник у цитатима на почетку овог разматрања.

Од неизмерног мноштва светоотачких сведочења, за ову прилику, скоро насумце, можемо одабрати и ове речи св. Максима:

"74. Подвижник, који је чврсто издржао испитивање кроз искушења и очистио се телесним подвигом и стекао савршенство трудом око узвишених умозрења, удостојава се божанске утехе. Јер Мојсије каже: ''Господ дође од Сиона'', то јест из искушења, ''и јави нам се са Сира'', то јест кроз телесне напоре и '' сиђе са горе Фаранске и дође са мноштвом светих'' (5. Мојс. 33,2) – то јест од горе вере са мноштвом светих знања."

(Главе о богословљу и домостроју оваплоћења Сина Божјег, 1, 74)

Пошто Светост за људе значи учествовање у Светости Божијој, као што нам се она пружа у Христу, Који ради нас освећује себе у Цркви Својој, сви чланови Цркве који учествују у овом освећењу, могу да се називају Свети. Истом логиком у језику Цркве, већ од првих векова, и елементи Евхаристије добили су назив "Светиње" (попут израза "Светиње Светима"), упркос томе што по својој природи ови елементи нису свети.

У одређеном смислу, ово јесте тачно. Али не постају нужно свети сви који учествују у Евхаристији, него они који достојно учествују, одн. који се достојно причешћују. О томе говори и Апостол Павле у 1Кор. 11, 28-31), а и св. Максим Исповедник у Мистагогији, гл. 21: "Који се причешћују св. Тајном на достојан начин, Тајна их преображава саобразно самој себи и чини по благодати и саучествовању подобним првоузрочном Добру и примаоцима свега онога што припада Њему, колико је то могуће и доступно људима".

Свети Симеон Нови Богослов, видели смо на почетку, каже

"А ако се у потпуности не удруже вера и дела, немогуће је да се икада доживи присуство Божанског Духа Који прима поклоњење, нити да ико од људи прими Његов дар. А ако се то у човеку не догоди, нити се он осетно настани у Њему, потпуно је неприкладно таквога човека називати духовним. Јер ко није постао духован како ће постати свет?"

Остаје да свако од нас самери себе са овим критеријумом "осетног настањивања у Христу" и, у складу са тим, потврди или оповргне сопствену духовност и светост.

Занимљиво је и сведочење св. Силуана Атонског о ступњевима љубави и узрастања у светости:

"Ко се боји да Бога чиме не увреди има једну љубав. Ко има ум слободан од злих мисли, другу љубав, већу од прве. Ко осетно има благодат у души својој - има трећу љубав, још већу. Четврту, савршену љубав према Богу има онај ко поседује благодат светог Духа у души и телу. Код њега се и тело освећује, и од њега ће остати мошти. То бива код великих мученика, пророка и преподобних." (стр. 287). А на страни 304 каже: "Уколико је савршенија љубав, утолико је светији живот".

Ако ово имамо у виду, онда ипак морамо направити дистинкцију између овакве светости и оне о којој говори митрополит.

Узгред, није јасно шта митрополит хоће да каже овиме:

и елементи Евхаристије добили су назив "Светиње" (попут израза "Светиње Светима"), упркос томе што по својој природи ови елементи нису свети.

Ови "елементи" Евхаристије свакако јесу свети јер су пречисто Тело и Крв Господња.

Такође, ова тврдња

. Карактеристично је у византијској агиографији (иконографији) да светлост пада на светитеље споља а не одашиља се из њих.

није довољно јасна. Наиме, ако су свети постали богови по благодати, храмови и сасуди Духа Светог, ако је Царство Божје унутра у њима, зашто би светлост падала на њих (само) споља, а не би зрачила и из њих? Колико примера у Житијима имамо да су светитељи управо зрачили том нествореном светлошћу. Шта је "преображај" светог Серафима Саровског пред Мотовиловим ако не сведочанство о томе да су светитељи и за живота причасници нестворене светлости Божанске.

Светост не претходи евхаристијској Заједници и Причешћу, него следи за њом. Уколико смо свети пре но што се причестимо, тада чему Свето Причешће?

Наравно да је светост присутна у евхаристијској заједници и Причешћу, али не по аутоматизму, као што смо видели. Осим тога, ако би светост била искључиво плод евхаристијске заједнице, немогуће би било признати светост свим старозаветним Светима, јер они нису учествовали у Евхаристији за свога живота.

И на крају, још једном реч светог Јустина о Светима:

''Побожно поштовање Светитеља састоји се у молитве ом односу према њиховим христоликим личностима, у прослављању њихових богочежњивих врлина, у смиреном подражавању светог живота њиховог, и у молитвеном призивању њихове благодатне помоћи. Прослављајући свете подвижнике вере, Црква их прославља као прославитеље Бога, као богоносце, као оне у којима је Бог неисказано диван: „диван је Бог у Светима Својим". Величајући њихове благодатне подвиге на земљи, Црква их велича као неуморне трудбенике и испунитеље Еванђеља Христова, као Христоносце, као оне у којима Христос живи и обитава. У самој ствари, указујући побожно поштовање Светитељима, ми га указујемо Богу у њима, Богу „који у Светима обитава"; указујемо га Христу у њима, Христу који живи у светим душама. Поштујући Светитеље побожно и молитвено, ми их ни у ком случају не боготворимо, не поштујемо као богове, већ као угоднике Божје, као пријатеље Божје, као пријатеље Христове, као домаће Богу, као сажитеље Богу, као сунаследнике Христове, као посреднике и заступнике наше пред Богом. То своје побожно поштовање ми им указујемо на разне начине: празновањем њихових празника, подизањем храмова у њихово име, угледањем на њихове врлине и подвиге, молитвеним призивањем."

[sqny]

У принципу је истинито. Човек је доместикацијом и селекцијом развио племените животиње и биљке,које имају велику производњу и приносе.Уколико се такви организми нађу ван људске контроле готово је немогуће да преживе јер су веома осетљиве.

Ma to vazi mozda za 100 tinjak vrsta od miliona koje postoje. Zivot je prosao kroz vise extinction event-ova i sa neverovatnom lakocem se izvukao. Preziveo bi i coveka komotno sa sve potencijalnim termonuklearnim zimama.

Stiven Gould se sa pravom odusevljavao cinjenicom, da proces evolucije i zivota za 3 i kusur milijarde godina nikad nije u svom oscilovanju dotakao x-osu. Zivot je zilava zivuljka .

Проблем са укрштањем различитих врста је неједнак број хромозома

U tekstu nije pricano o sparivanju, vec o genetskom inzinjeringu - presadjivanju jednog ili vise gena sa jedne u drugu vrstu. Tu broj hromozoma ne igra ulogu.

Ko sto rekoh malo sam zbunjen ovom Zizjalusovom kritikom genetskog inzinjeringa. Naime pribojava se 'presadjivanja gena' zato sto bi to vodilo ukrstanja vrsta. Ali kada bi lupam, presadili neki gen iz kaktusa u paradajz da bi on mogao da raste u pustinji (stvarno lupam ), to bi valjda i dalje bio paradajz. A on kao da zamislja da ce sada geneticari da prave polu konja polu zirafu?!

To je toliko daleko od danasnje tehnologije, a i toliko beskorisno pa ispada neozbiljno to potencirati.

[sqny]

`Дакле, ако човек интервенише у погледу разлика врста, у том случају подређује творачку вољу Божију својој стваралачкој вољи. Ово јасно изводимо из библијског приповедања о стварању света.`

Covek vec hiljadama godina utice na 'razliku vrsta', tako sto ih sistematski unistava . Ako su te vrste nesto tako sjajno sto se ne treba dirati - postavlja se pitanje zasto je kroz istoriju 99% svih vrsta koje su nastale izumrelo.

[sqny]

Inace, sto se tice druge teme teksta - kloniranje ima poucnih zakljucaka. Svidja mi se sto je pomenuo blizance - jer jednojacani blizancu su upravo ekvivalentni klonovima. Zapravo su i mnogo vise 'klonovi' od samih klonova - jer su potekli od iste jajne celije - sto znaci da dele slicne mitohondrije, istu citoplazmu sa slicnim transcription faktorima... mnogo slicnije prenatalno okruzenje...

Ja verujem da tvrdnja da kloniranjem dobijas istu licnost, jendak tvrdnji da su dve sobe identicne ako imaju istu kvadraturu. I kad bi svih 6 milijardi ljudi bilo klonirano - i dalje bi to bilo 6 milijardi jedinstvenih licnosti.

Naravno varijacije cine svet mogo zanimljivijim, lepsim i bogatijim .

[Родољуб Лазић]

Не брини. Ако/кад буде изашла, теби ћу поклонити примерак са посветом.

[Родољуб Лазић]

Непосредно у вези са темом су ове мисли проф. Романидиса:

"Али у светоотачком предању обожење није вакцинисање божанством, него боговиђење, прослављење. Када, дакле, човек досегне просветљење којим Дух Свети долази и моли се у њему, тада постоји претпоставка да достигне боговиђење. (стр. 85)

....

Данас чујемо свештенике како говоре да ако сте крштени, онда сте храмови Духа Светог, а ако сте храмови Духа Светог, оно што пише апостол Павле важи за све нас! Читајући, међутим светог Јована Дамаскина и друге који су писали о моштима светитеља Цркве, видимо да он само светима приписује оно што пише апостол Павле о томе ко је храм Духа Светог. Свети Јован Дамаскин такође објашњава зашто су свети били свети Цркве. Он објашњава да су они заиста били храмови Духа Светог и само свете назива  храмовима Духа Духа Светог. Доказ за то јесу мошти светих. Јер ако би било тако, да сви ми који смо крштени јесмо уједно и храмови Духа Светог, тада, у складу с оним што говоре савремени православни теолози, свима нама ће остати нетрулежне мошти и сви ћемо да будемо свети. Али тако нешто не бива. (стр. 108)

...

Имамо, дакле, обожујућу благодат, имамо просвећујућу благодат и имамо очишћујућу благодат. Први степен духовног живота јесте очишћење. Овај степен јесте дело Духа Светог. Дело Духа Светог јесте оно које очишћује, просвећује и обожује. Бог је, дакле, тај који очишћује, просвећује и обожује." (стр. 108)

(Протопрезвитер Јован Романидис: Светоотачко богословље, издање Задужбине манастира Хиландар, Београд, 2005).

Као што видимо, ни професор Романидис не прихвата тезу да су сви крштени свети, нити да су свети сви они који се причешћују светим Тајнама Христовим.

[Душко Дугоушко]

Читајући, међутим светог Јована Дамаскина и друге који су писали о моштима светитеља Цркве, видимо да он само светима приписује оно што пише апостол Павле о томе ко је храм Духа Светог... Доказ за то јесу мошти светих. Јер ако би било тако, да сви ми који смо крштени јесмо уједно и храмови Духа Светог, тада, у складу с оним што говоре савремени православни теолози, свима нама ће остати нетрулежне мошти и сви ћемо да будемо свети. Али тако нешто не бива.

Извините Родољубе, али мошти нису апсолутно никакав доказ ни зашта осим за дешавање неких од природних процеса мумификације. Е сад у зависности од тога каква се мумификација десила може доћи и до миришљафих моштију, ако је дошло до сапонификације. То није апсолутно никакав доказ светости.  Ако је околина сува и то ће такође изазвати мумификацију. The retardation of decomposition also occurs if the ground is composed of soil that is high in certain compounds that bring the bodies' moisture to the surface of the skin. Такође сматра се да тела са мање мишића и масних наслага (нпр. испосници) спорије труле. Тако да све то узевши у обзир, мошти не могу бити аргумент у било каквој, а поготово не озбиљној теолошој расправи.

[Sherlock H.]

Takodje,ukoliko prihvatimo Rodoljubovo glediste kao ispravno,sta cemo sa svetiteljima koji nemaju nterulezne mosti?

[Родољуб Лазић]

Извините, Александре, али то што сте написали о моштима је у потпуној несагласности са православним схватањем светих моштију и начина како оне настају.Можда нисте приметили, али о моштима као (једном од) доказа светости говоре и свети Силуан и проф. Романидис. Ја сам их само цитирао (додуше, у потпуности се слажем са њима).

И свакако су они само двојица од мноштва православних светитеља и богослова који на сличан начин говоре о томе,као  и Седми васељенски сабор који о поштовању моштију говори у свом седмом правилу.

О свему томе можете се обавестити и читајући текст светог Јустина Србског  о светим моштима из његове Догматике:

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/Mosti.htm

[Александар Милојков]

Мошти могу да буду и само кости (не мора да буде нераспаднуто тело као conditio sine qua non светих моштију). Пример: Свети Николај Жички и Охридски, Света Анастасија, превлачки Мученици, итд.