Усамљеност - тегоба "једнине" - етички аспекти

[JESSY]

U samoći čoveku se otvara put u sopstvenu dubinu, i ako on uspe da siđe u
nju bez straha i zaziranja, vratiće se obogaćen na površinu i tek tada,
kada je otkrio svoje Ja, imaće otvoren i pravi put prema bližnjem,
prema Ti. Gete je ovo izrazio jednostavnim rečima: "Ako samo jednom mogu
da budem na pravi način sam, tada neću biti više usamljen"

 

Već smo istakli da je nedostatak ljubavi, pre svega roditelja, ona prva
odlučna karika u nizu kasnijih, mahom determinisanih zbivanja u
čovekovom životu, koja samoću pretvara u usamljenost, a meditativnu
zagledanost u sebe u neurotični strah od sebe samog. Ukoliko postoji i
neka nasledna sklonost prema razvoju određene strukture ličnosti, onda
će u kombinaciji sa voljnim, a mnogo češće nevoljnim propustima
roditelja pri odgoju deteta odrasla osoba pokazivati, prema nemačkom
psihijatru Anelisi Hajgl, (Annelisa Neig1), nekoliko tipičnih patoloških
stavova u braku i van braka u odnosu na problem samoće i usamljenosti.
Tako će šizoidno strukturisana osoba imati prema licima svoje najbliže
okoline sledeći stav: drugi treba da me potpuno vole, bez obzira koliko
sam neprijatan; depresivna osoba zahteva: drugi treba da mi omogući da u
njega uđem bez ostatka; histerična ličnost očekuje: drugi treba da mi
bude zahvalan što može da me voli i da mi se divi; a opsesivna ličnost
kaže u sebi: drugi treba da se potpuno prema meni upravlja, on treba da
bude uvek spreman da mi služi.

[JESSY]

Čovek, dakle, može prinudno da bude izolovan od drugih ljudi i gurnut,
protiv svoje volje, u usamljenost, ali može i samog sebe da izoluje zbog
prazne sujete, povređenog samoljublja i uskraćenih umišljenih prava.
Ako je teško i preteško ispravljati tu sve anonimniju apstrakciju koja
se zove društvo, i još gore - tu opasnu zahuktalost koja se zove
savremena civilizacija, onda smo sigurno u boljem položaju kada treba da
ispravljamo sami sebe. Otud dobro dolazi Jungovo pismo jednoj njegovoj
poznanici, koja se žalila na usamljenost: "Ako ste usamljeni, to je zbog
toga što ste sami sebe izolovali, ako ste dovoljno skromni nećete
nikada ostati usamljeni. Ništa nas ne izoluje više od moći i prestiža.
Pokušajte da siđete i naučite skromnost i nećete nikada više biti sami."

[JESSY]

Usamljenost je osećanje koje svaki

čovek iskusi barem povremeno usled nekog poremećaja životnog ritma.
Preseljenje, raskid ljubavnog odnosa, svađa sa prijateljima, pretrpanost
poslom i sl., stvaraju privremeni neprijatan osećaj otudjenosti i
napuštenosti koji obično ne traje dugo i ne dovodi do nekih trajnijih
posledica. Ipak, hronična usamljenost je nešto drugo. Kada postane prečesta, postaje problem.

 

Usamljenost je zapravo tuga zbog samoće.
Osećamo da su nam potrebni kontakti sa drugima, a da  to nemamo.
Potrebna nam je sjedinjavanje, a osećamo se izolovano. Usamljena osoba
može da oseća bespomoćnost, strah, samosažaljenje, dosadu. Hronična
usamljenost dovodi do degradacije samopoštovanja i depresije. Pri tome,
osoba ne mora zaista biti fizički izolovana i sama. Nije retka pojava da
se osoba usled nerazumevanja i neprihvatanja od strane svoje okoline,
loših međuljudskih odnosa i svađa,oseća kao da tu ne pripada.

[JESSY]

Ljudi se mogu osećati usamljenima
iz mnogo trazloga kao što su nemanje dovoljno prijatelja, nesposobnost
ostvarivanja bliskosti, ili prosto zbog činjenice da je povremeni osećaj
usamljenosti sastavni deo ljudske prirode. Na ovo pitanje je možda
najbolje odgovoriti kroz posmatranje nekih tipičnih situacija koje ljude
dovode do pojave osećeja  usamljenosti

Usamljenost je nekada rezultat razlike između količine prijatelja i ostalih socijalnih kontakata koje želimo i onoga što stvarno imamo.
Za različite ljude taj broj varira i samo je na osnovu ličnih
preferencija i očekivanja moguće steći pravu sliku. Takođe nekada
postoji raskorak između vrste, tj. kvaliteta odnosa koje želimo da imamo
i onoga što realno imamo. Zato je neophodno osvestiti svoje potrebe i
očekivanja prema drugim ljudima, jer ćemo tek onda kada shvatimo šta
tražimo biti na sigurnom putu da to i dobijemo.

[JESSY]

Stidljive osobe često imaju

uverenje da će biti odbijeni ako pokušaju da stupe u kontakt sa
nekim.Često imaju takve doživljaje i u svom prethodnom iskustvu što ih blokira da ponovo pokušaju. Kada
se i usude, to rade trapavo i nevešto, ne znaju šta da kažu ili kažu
nešto neadekvatno, pričaju previše ili premalo, nejasno ili prebrzo,
drugim rečima nemaju uvežbane komunikacijske veštine. To ih dovodi do novog odbacivanja i tako u krug.

 

Ljudi koji imaju neprekidan doživljaj usamljenosti praćen depresivnošću i gnevom,

najčešće se bore sa traumama nastalim u njihovim formativnim godinama.
Ovi doživljaji utiču na sve kasnije odnose sa drugima i samim sobom.
Nedostatak ljubavi i pažnje, zlostavljanje ili zapostavljanje, od strane
roditelja ili bitnih ljudi iz okruženja, mogu uticati na pojavu
usamljenosti i drugih bolnih osećanja, kao reakcije na takve okolnosti.
Permanentnost ovih osećanja govori da postoje dublji problemi koje treba
rešavati i da postoje stvari u nama sa kojima se treba suočiti i koje
,iako vrlo često duboko zatrpane, značajno narušavaju naš kvalitet života.

[JESSY]

Ljudi se često osećaju usamljenima kada pored sebe nemaju neku posebnu osobu sa kojom mogu imati potpunu
bliskost i  veruju da će nalaženjem takve jedne „prave“ osobe zauvek
rešiti problem usamljenosti. Nisu potrebne gomile prijatelja i
socijalnih kontakata već samo jedna, posebna osoba za koju će se vezati,
koja će im dati osećaj sigurnosti i uverenje da su voljeni i zaštićeni.
To su najčešće očekivanja koja se vezuju za partnera iako to može biti i
uloga najbližeg prijatelja, brata ili sestre. Ova ideja potiče od
primarne vezanosti za majku, koja se u kasnijem životu prenosi i na
odnose sa drugim ljudima i traganje za ponovnim sjedinjenjem.

[JESSY]

Iako se usamljenost i samoća često
poistovećuju u svakodnevnom govoru, među njima postoji velika razlika.
Spolja gledano oni mogu izgledati isto. Usamljene osobe su često i u
fičkom smislu same. Ali sličnost tu prestaje. Usamljenost je praćena
osećajem izolovanosti. Osobi nešto nedostaje, oseća prazninu koja često
ne prestaje ni kada je sa drugima.
Samoća je stanje kada smo sami, ali nismo usamljeni. To je konstruktivno i željeno stanje
bavljenja sobom u kome smo sebi dovoljno društvo i kada nam drugi ljudi
nisu potrebni. Samoću možemo iskoristiti za razmišljanje, neometanu samorefleksiju i istraživanje.

Duboko unošenje u neki posao,
čitanje, stapanje sa prirodom, umetnost, meditacija, često zahtevaju
osamljenost. Samoća znači unutrašnji mir koji potiče od ispunjenosti, to
je uživanje u tišini Ona je osvežavajuća, daje nam mogućnost da ponovo
spoznamo sebe i pogledamo stvari iz druge perspektive.

[JESSY]

Usamljenost je, naprotiv, neprijatna, kažnjavajuća, stanje nedostatka,
nezadovoljstva usled otuđenja, svesnost da smo previše sami i da smo
usled toga zakinuti. Iako se ljudi razlikuju po količini samoće koju
mogu da prihvate, ona je svima povremeno potrebna. Ona je neophodna tačka prolaska prema intimnosti
bilo koje vrste. Omogućava nam da shvatimo svoje potrebe prema drugom i
ono što smo spremni da delimo sa drugima. Ona nas obnavlja za izazove
života, osvežava nam perspektivu  i pogled na svet. Vraća nas za kormilo
sopstvenog života u kome lako možemo postati rob raznih planova,
rasporeda, zahteva sredine. Za razliku od usamljenosti koja nas slabi,
samoća obnavlja naše psihofizičko zdravlje vraća nam balans i kontrolu nad sobom.

 

[JESSY]

Osobe koje ne priznaju svoju usamljenost često koriste različite metode bega od te stvarnosti.

*Jedan od načina je izbegavanje suočavanja sa usamljenošću, povlačenje, poricanje i pasivne aktivnosti. Ljudi koji nisu svesni da su usamljeni, ili to ne žele da priznaju ni sebi ni drugima, najbolji su kandidati da iz takvog stanja nikada ne izađu. Ali, problem ostaje videli ga mi ili ne.  Osobe koje ne priznaju svoju usamljenost često koriste različite metode bega od te stvarnosti. Ali te metode su samo beg i ništa više. Ono što situaciju čini gorom je to da sebi ne možemo pobeći.

Neki beže u prekomeran rad. Osoba se zatrpava poslovima, stalno izmišlja nove, uvek je u žurbi i nema vremena za ljude. Zapravo svojim poslom opravdava svoju usamljenost i time skida odgovornost sa sebe. Time takođe ne dozvoljava sebi da zapadne u usamljeničku krizu zato što nema ni jedan slobodan trenutak da se osvrne na sebe i shvati svoj nezavidan položaj i unutrašnju prazninu. Na kraju dana je toliko istrošena da nema snage za unutrašnju refleksiju i spoznavanje svojih stvarnih potreba.

Čest metod bega je gledanje televizije. To može skrenuti pažnju  sa problema, ali ga ne može rešiti. Pasivno uživljavanje u tuđe živote kakvo nam nudi televizija, koji su pri tom izmišljeni, nerealni i selektivni, može samo pojačati očekivanja koja imamo prema drugim ljudima, uveriti nas kako nikada nećemo imati takav život ili ljude oko sebe. Pored toga što nam televizija daje nerealne modele, socijalne veštine koje se uče i vežbaju degradiraće se, pa ako nekada i odlučimo da ustanemo iz fotelje i probamo da imamo pravi život, krenućemo od niže tačke nego što je bila ona kada smo u tu fotelju seli.

[JESSY]

*Drugi način koji ljudi koriste je pojačavanje socijalnih aktivnosti, koje ima za cilj da poveća mogućnost socijalnog kontakta, a time i šanse povezivanja sa odgovarajućim ljudima. Ljudi se trude da što više izlaze, pokušavaju da rehabilituju neke stare, prekinute kontakte, prihvataju sve pozive za bilo kakva okupljanja i sl.

Ovaj pristup je napredniji od prethodnog i ima bar neke šanse da dovede do zadovoljavajućih rezultata. Problem ovog pristupa je u tome što su aktivnosti često odabrane nasumično, ili neselektivno po sistemu “daj šta daš“, što nužno dovodi u pitanje kvalitet mnogih takvih aktivnosti, i može pojačati anksioznost i pesimizam.

*Aktivna borba protiv usamljenosti zahteva viši stepen introspektivnosti i rada na sebi. Osobe koje zaista umeju da se bore sa usamljenošću su one koje znaju da prepoznaju svoje istinske potrebe i dovoljno su motivisane i voljne da pronađu adekvatne načine da te potrebe zadovolje.  Oni tragaju za stvarnim uzrocima svoga stanja i problem rešavaju krećući od njegove suštine. Tako ne rasipaju vreme i energiju, ali se zato potpuno ulažu u ono što tade

[keka]

Osobe koje ne priznaju svoju usamljenost često koriste različite metode bega od te stvarnosti. *Jedan od načina je izbegavanje suočavanja sa usamljenošću, povlačenje, poricanje i pasivne aktivnosti. Ljudi koji nisu svesni da su usamljeni, ili to ne žele da priznaju ni sebi ni drugima, najbolji su kandidati da iz takvog stanja nikada ne izađu. Ali, problem ostaje videli ga mi ili ne.  Osobe koje ne priznaju svoju usamljenost često koriste različite metode bega od te stvarnosti. Ali te metode su samo beg i ništa više. Ono što situaciju čini gorom je to da sebi ne možemo pobeći. Neki beže u prekomeran rad. Osoba se zatrpava poslovima, stalno izmišlja nove, uvek je u žurbi i nema vremena za ljude. Zapravo svojim poslom opravdava svoju usamljenost i time skida odgovornost sa sebe. Time takođe ne dozvoljava sebi da zapadne u usamljeničku krizu zato što nema ni jedan slobodan trenutak da se osvrne na sebe i shvati svoj nezavidan položaj i unutrašnju prazninu. Na kraju dana je toliko istrošena da nema snage za unutrašnju refleksiju i spoznavanje svojih stvarnih potreba. Čest metod bega je gledanje televizije. To može skrenuti pažnju  sa problema, ali ga ne može rešiti. Pasivno uživljavanje u tuđe živote kakvo nam nudi televizija, koji su pri tom izmišljeni, nerealni i selektivni, može samo pojačati očekivanja koja imamo prema drugim ljudima, uveriti nas kako nikada nećemo imati takav život ili ljude oko sebe. Pored toga što nam televizija daje nerealne modele, socijalne veštine koje se uče i vežbaju degradiraće se, pa ako nekada i odlučimo da ustanemo iz fotelje i probamo da imamo pravi život, krenućemo od niže tačke nego što je bila ona kada smo u tu fotelju seli.

likefaceeeeeeee  

[JESSY]

*Shvatite da smo svi ponekad usamljeni. To ne znači da sa nama nešto nije u redu, niti da će tako ostati. Usamljenosti smo posebno skloni kada nešto menjamo, čak i kada je to promena na bolje. Ako se promena odnosi na istraživanje novih načina i obrazaca življenja, primorani smo da prođemo usamljeničku fazu, dok tragamo za ljudima koji bi delili iste sklonosti  i nova interesovanja sa nama.

 

*Budite u kontaktu sa ljudima koje znate, čak i ako oni nisu osobe sa kojima biste se u tom trenutku družili. Ostati u socijalnom kontaktu je bitno za vežbanje socijalnih veština, a time i stvaranje novih, poželjnijih kontakata.

 

*Bavite se stvarima koje će vam omogućiti da upoznajete ljude. Upišite neki interesantan kurs, vilontirajte, uključite se u neku grupu koja deli slična interesovanja vašim. Ako ste stidljivi, internet može biti od pomoći kao polazna tačka da to preaziđete, ali je lični kontakt kao konačan ishod, naravno neophodan.

 

*Pokušajte da doprete do nekoga ko je usamljen kao i vi. Pored toga što ćete steći prijatelja, postaćete receptivniji za slične pokušaje drugih da se približe vama.

[JESSY]

*Vežbajte da budete sami. Naučite razliku između samoće i usamljenosti. Kada bi vam ovo bio poslednji dan koji ćete ikada provesti sami, šta biste u toj situaciji želeli da radite? Usredsredite se na sopstvene potrebe i načine kako ih sami možete zadovoljiti.

 

*Nemojte samo sedeti i čekati da prođe. Usamljenost je pasivno stanje, a ako (p)ostajemo pasivni (p)ostajemo usamljeni i tako u krug. Bavite se kreativnim stvarima, fizičkim aktivnostima, čitajte, meditirajte. Nemojte unapred procenjivati šta će vam potencijalna aktivnost doneti ili neće. Usamljen čovek ima suženu perspektivu i uzdrman optimizam i često umanjuje moguću dobrobit koja dolazi od stvari koje bi mogao da radi. Sačekajte da vidite na delu šta ćete dobiti.

 

*Radite ono što ste nekada voleli da radite sa partnerom ili nekim prijateljima. Ponekad nisu ljudi ono što nedostaje, već aktivnosi u kojima smo zajedno učestvovali.

 

*Zaboravite na savršenog partnera ili prijatelja. Povežite se sa svima za koje osetite da su iskreni i dobronamerni. Spontanost i intuitivnost bi ovde mogli biti od presudne pomoći.

 

*Budite dalekovidi. Ugovorite socijalne aktivnosti onda kada ne osećate usamljenost i kada vam je samopouzdanje i optimizam na dovoljno visokom nivou.

[JESSY]

Da bi neko živeo kvalitetno mora imati i kvalitetne odnose sa ljudima, mora biti povezan sa njima jednom vrstom ljubavi. I to je najvažnije, jer je ljubav alternativa usamljenosti.

 

vox-magazin

 

Koliko samo mladih danas tumara našim ulicama usamljeno, „tupih“ pogleda i sa osećajem da ih niko ne shvata, ne čuje i ne voli - ne zna se pouzdano. Koliko se njih sličnih „teši“ kraj kompjutera sa virtulenim prijateljima - naslućuje se. Tek, o problemu usamljenosti među mladima se sve ćešće može čuti iz usta zabrinutih stručnjaka. Procenjuje se, inače, da je od 10 do 15 odsto svetske populacije hronično usamljeno, što je između 29 i 45 miliona ljudi, a i u poslednje vreme, naučnici otkrivaju sve više socijalno izolovanih osoba na svim stranama sveta.

 

Usamljenim osobama nedostaju neke važne međuljudske veze i osobe s kojima mogu biti istinski bliske i otvorene a ne broj ljudi kojima su okruženi pa zabluda da usamljeni ljudi ne mogu imati veliki broj prijatelja samo usporava razresenje ovog problema.

Koliko je ova „boljka“ bila nepoznata pre četiri, pet decenija svedoči i činjenica da se u stručnoj literaturi sve do 1969. godine termin „usamljenost“ skoro i nije mogao pronaći. Kada je ranih ’70-ih tadašnji profesor sa Odseka za psihijatriju na Harvardu, doktor Robert Vajs počeo da istražuje ovu temu, otkrio je da se četvrtina ispitanika oseća usamljeno. Danas bi ta slika verovatno delovala još poraznije, jer ova savremena ”boljka”, čini se, svakim danom “napadne” po nekog novog, dok su “na udaru” sve više mladi.

[ego]

Dovoljni sami sebi 

 

.mislise.