Усамљеност - тегоба "једнине" - етички аспекти

marija · Октобар 3, 2009

USAMLJENOST-šta je to

Usamljenost je stanje u kome osoba oseća da nema dovoljno bliskosti sa drugim ljudima.To je neprijatan osećaj emocionalne praznine koji osobu čini nezadovoljnom, uznemirenom, tužnom. Takvo stanje ima uticaj na celokupno funkcionisanje osobe i u dužem periodu može ozbiljno da umanji kvalitet života. Treba je razlikovati od dosade koja samo jednim delom može podsećati na usamljenost. Dosada je manje uznemiravajuća za osobu, više se doživljava kao problem okruženja (odsustvo ponude) i lakše se prevazilazi. Zato povećanje broja socijalnih kontakata i veća uključenost u društvene aktivnosti može umanjiti dosadu ali najčesće ne razrešava problem usamljenosti jer je osoba i dalje „nosi” u sebi.

USAMLJENOST-kome se dešava

Usamljenost se ne pojavljuje samo u nekom uzrastu ili samo u nekim okolnostima. Nije polno probirljiva, „napada” i muškarce i žene. Može se pojaviti i kod dece, mladih, odraslih, starih, zatim kod uspešnih, bogatih, lepih i onih za koje okolina nikad nebi rekla da su usamljeni ,jer su okruženi velikim brojem ljudi. Usamljenost ne mora biti tokom celog zivota. Može se pojaviti u nekoj fazi života i uspešno se prevazići ali može trajati duži period života, posebno ako je osoba pasivna i ima očekivanje da će se usamljenost sama od sebe rešiti.

Usamljenost se može javiti kod osoba koje žive u sredini gde je realno mali broj ljudi. Ali osoba je svesna da su takve okolnosti i to je manje uznermirava jer nema sopstvene krivice. Zbog toga, sklona je da pokreće različite aktivnosti u cilju razrešenja problema (na primer selo gde nema devojaka za udaju i momci koji su usamljeni pokreću akciju dovodjenja grupe devojaka iz druge sredine koje su zainteresovane za udaju). Mnogo veći problem je usamljnenost ljudi koji žive u velikim gradovima, zaposleni su, situirani i imaju bogatu socijalnu komunikaciju. Veliki broj površnih kontakata sa nepoznatim ili malo poznatim ljudima, bez razmene misli i osećanja, ne ispunjava osobu i ne umanjuje usamljenost. Čak se može i povećati osećaj usamljenosti sa povećanjem broja ljudi u okruženju („sam u gomili”). To se dešava zato što se usamljenost ne može „pobediti” kvantitetom već kvalitetom. Samo jedna osoba koja nam je bliska i koja zadovoljava naše potrebe, deli naša interesovanja, ume pazljivo da nas sasluša dovoljna je da u potpunosti elininiše osećaj usamljenosti.

Marko B.,35 godina, uspešni pravnik u jednoj firmi kaže: „Već neko vreme kad izadjem sa društvom u kafić da se uz piće relaksiram posle napornog radnog dana osećam kao da tu ne pripadam. Stalno iste priče su mi dosadne, a ljudi daleki. Kad se rastanemo sa mukom odlazim u moj sredjeni stan gde nema nikoga. Sa još težom mukom odlazim kod roditelja jer ni sa njima nemam o čemu da pričam, osim uvek jedno te isto-kad ćes se sine oženiti? I ja zelim da živim sa nekim ali mi to ne polazi za rukom.”

USAMLJENOST-zašto se dešava

Dešava se zato što čovek ima potrebu da se emotivno vezuje za druge ljude, da razmenjuje misli i osećanja. Ljudskoj vrsti je prirodno dato da živi u zajednici. Najvažniji razvoj pojedinca se dešava u primarnoj zajednici-porodici, a najveće zadovoljstvo se postiže osnivanjem sopstvene porodice i radjanjem dece.Vrlo je malo zadovoljstva koje čovek može da ostvari nezavisno od drugih ljudi. Svaka vrsta izolacije, bilo da je ona realna (samica u zatvoru) ili je samo doživljaj da se ne pripada sredini u kojoj se živi, predstavlja vrlo neprijatno iskustvo za čoveka.

Sasvim je sigurno da je usamljenost pratila čoveka od njegovog postanka, ali težak život i borba za opstanak nisu ostavljali mnogo prostora za takva osećanja. Osim toga, upravo zbog velike životne ugroženosti (bolesti, klimatske nepogode, ratovi, nemaština...) ljudi su se udruživali i tako “zbijeni” lakše preživljavali nevolje. Sa razvojem ljudskog društva život čoveka je postajao lakši ali su ljudi počeli da se udaljavaju jedni od drugih. Uzajamna zavisnost jednih od drugih za “goli” opstanak se smanjivala, ali potreba za drugim bliskim biće nije se menjala. Zajednički imenitelj mnogih projekcija koje su imale za cilj da odgovore na pitanje kako će živeti ćovek u budućnosti bio je udaljavanje jednih od drugih, otuđenost, usamljenost. Savremene tehnologije komunikacije iako napravljene sa osnovnom idejom da olakšaju komunikaciju među ljudima izazvale su upravo suprotan efekat. Danas se sa sigurnošću može tvrditi da je usamljenost jedna od najčešćih tegoba ljudi 21. veka.

Mirela T., 28 godina, živi u manjem mestu i opredelila se da nastavi školovanje i završi studije menadžmenta studiranjem on line. Većina njenih drugarica se udala i neke od njih imaju decu. Slobodni momci su uglavnom otišli u veće gradove. Veruje da će studirajući na daljinu ipak uspeti da upozna nekog sa kim bi mogla da bude u emotivnoj vezi jer je svakodnevno, putem kompjutera, u komunikaciji sa tridesetak ljudi. Čim se probudi gleda da li je bilo poruka, a do kasno u noć četuje sa osobama koje nikada nije videla u živo. U poslednjih pola godine ugojila se 5 kilograma i kako je poremetila dnevni ritam sve češće koristi pilule za spavanje.

USAMLJENOST- zašto je važno boriti se protiv nje

Osim što umanjuje kvalitet života, u dužem vremenskom periodu usamljenost može postati dobra podloga za brojne psihosomatske tegobe (lupanje srca, čir, povišen šećer, krvni pritisak...), zloupotrebu alkohola, droge, tableta i uvod u depresiju. Ona vremenom menja ljude. Od veselih, optimističnih osoba usamljenost ih pretvara u cinike, kritizere svega i svačega, večite nezadovoljnike koje okolina sve više izbegava čime se glavni problem još više povećava po principu proročanstvo koje samo sebe ostvaruje.Tome su najviše podložne one osobe koje nemaju dovoljno uvida u sopstvene misli i osećanja, kao i osobe koje različitim mehanizmima nastoje da marginalizuju problem koji imaju sa usamljenošću.

Vesna K.,45 godina, nastavnik u srednjoj školi, od mladosti puno putuje i bavi se sportom. Nikad joj nije bio problem da nađe društvo za letovanje i zimovanje. Međutim, prošle i ove godine nema sa kim da ode na odmor. Neki od njenih poznanika sa kojima je ranije putovala otvoreno su joj rekli da ne žele više sa njom da putuju jer im je naporna.Dvoumi se da li da putuje sama. To ne samo da poskupljuje troškove već veruje da joj takvo putovanje ne bi prijalo.Savet da se prijavi u agenciju za traženje partnera sa gnušanjem odbija.Nada se da će uspeti da nagovori drugaricu da ne ide na more sa suprugom i kćerkom od 15 godina već sa njom. Našla je divan aražman za Tasos.

USAMLJENOST-prvi korak u borbi protiv usamljenosti

Usamljenost je neprijatno stanje koje ometa osobu u njenom svakodnevnom životu. Međutim, često se dešava da osoba ne sagledava pravu prirodu svog problema, negira da je usamljena ili se “brani” različitim odbrambenim mehanizmima.

Neretko usamljena osoba je pasivna i ništa ne čini da reši svoj problem ili nesvesno stvara lažnu sliku o sebi prikazujući se kao neko ko je prepun obaveza, kao neko ko je nepristupačan jer nema vremena za druge ljude i zbog toga okolina ne prepoznaje da se radi o odbrambenom mehanizmu. Osoba koja potencira svoju nezavisnost, odsustvo potrebe da sa nekim živi, ukoliko zaista tako ne misli, zavarava i sebe i druge.

Dakle, prvi korak u borbi sa usamljenošću jeste (kao i kod mnogih drugih problema) da osoba sama sebi prizna da je usamljena. To nije lako zato što se priznavanje problema često dožvljava kao neka vrsta nesposobnosti i neuspeh, što svakako nije tačno.

USAMLJENOST-sledeći koraci

Prihvatanje da je usamljenost problem „otvara vrata” osobi da dalje „radi” na sebi u smislu prepoznavanja koje su prepreke da se problem prevaziđe i koje promene treba učiniti da se stanje popravi. Postizanje otvorenosti za promene je prvi sledeći korak, a zatim slede usvajanje nekih novih stavova, vrednosti, uverenja i redefinisanje osećanja. Konačni cilj je postizanje spremnosti za aktivnosti kojima se prevazilazi usamljenost i sprovođenje u život tih aktivnosti

USAMLJENOST-ko može pomoći

Usamljenoj osobi može ponekad pomoći i neko iz okruženja ko je dovoljno vešt da prepozna problem i pronadje način kako da pruži pomoć. Medjutim, takvih ljudi je malo i sami imaju svoje probleme. Posebno je teško na takav način pružiti pomoć osobama koje su uspešne u poslovnom svetu, koje su izgradile svoje socijalne odnose sa okruženjem uglavnom kroz posao, koje vešto kriju usamljenost, od sebe i drugih, i koji imaju malo slobodnog vremena. Njima je potrebna stručna pomoć.

marija · Октобар 3, 2009

Usamljenost je mučna i bolna i nije ograničena na fizičku samoću. Mnogi pokušavaju da pobegnu od usamljenosti tako što će se stalno nalaziti u nekoj gužvi i biti neprekidno okruženi ljudima. I, naravno, u tome ne uspevaju. Osoba se može osećati očajnički usamljenom i onda kada se nalazi među ljudima.

Šta stvara osećanje usamljenosti?

To je utisak osobe da je drugi zapravo ne primećuju. Da na nju ne obraćaju pažnju. Da ih ne zanima. Da su prema njoj ravnodušni. Da je ne razumeju i ne uvažavaju.

Usamljena osoba se oseća izneverenom, napuštenom, zanemarenom, odbačenom, nepoželjnom, što često podriva njenu veru u sebe i podstiče osećanje lične bezvrednosti.

Usamljena osoba je veoma kivna na svet koji je ne razume, bez obzira da li je ova ljutnja prigušena i prikrivena ili se ispoljava na otvoren i napadan način.

Naravno, čovek se zaista može naći u okruženju koje mu ne odgovara i koje ga suštinski ne razume. Ali ljudi koji pate od hronične usamljenosti ili uopšte ne pokušavaju da pronađu sebi prikladnije društvo ili se u svakom društvu osećaju jednako usamljenim, jednako zanemarenim.

Korisno je, međutim, da se osoba uvek zapita da li drugi za nju zaista ne pokazaju dovoljno interesovanja i uvažavanja ili ona to zapravo zahteva previše? Možda traži da uvek bude u centru pažnje, da joj se uvek povlađuje i odobrava pa neispunjavanje ovih zahteva doživljava kao nepravedno odbacivanje i okrutnu ravnodušnost? Preterani zahtevi za tuđom pažnjom i odobravanjem su čest uzrok osećanja usamljenosti.

Dalje, šta je sa interesovanjem usamljene osobe za druge ljude? Koliko pažnje, brige, topline, razumevanja ona poklanja drugima? Želi li i ume li da daje, ne samo da prima? Oseća li se iznutra iskreno i duboko povezana sa ljudima ili je sa njima prekinula svaku unutrašnju vezu? Mora se osećati usamljenim onaj koji je iznutra prekinuo vezu sa drugima iz jednostavnog razloga što se sam osamio.

I, naravno, uvek se moramo vratiti na suštinsko pitanje. Šta je sa našim interesovanjem za sebe same? Jesmo li sebe zanemarili pa nam se zato čini da nas drugi zanemaruju? Jesmo li sebe napustili pa nam zato izgleda da nas drugi napuštaju? Jesmo li sebe odbacili pa zato verujemo da nas drugi odbacuju?

Usamljenost nije odnos drugih prema nama već nas prema drugima i prema sebi samima. Ko održi i razvije živo interesovanje za sebe i ljude oko sebe nikada se neće osećati usamljenim jer nikada to neće ni biti.

d.s

Дејан · Децембар 11, 2011

Самоћа није категорија хоризонтале, и ми кад осећамо самоћу ми осећамо самољубље али самољубље као одсуства љубави према Богу.

Јер ако ми имамо заједницу са Богом и знамо да нас Бог воли, ми за друштво имамо најнеопходнијег, за пријатеља некога који је најпотребнији нама.

Дакле, ако имао Бога за пријатеља, ако смо са њим у заједници ми онда никада не можемо бити сами, и ако се трудимо да узвратимо у ту заједницу увек ћемо бити у заједници са свима онима који су чланови евхаристијске заједнице, али опет и опет.. по мери нашег подвига и по мери наше љубави.

Дакле, кад год се осећамо да смо усамљени, да смо тужни, да смо напуштени, да нас нико не разуме морамо знати да имамо проблема са собом и са својим егоизмом и то је наш највећи непријатељ.

Морамо знати да се онда укључила у наш живот више него што је то потребно логика на уштрб љубави.

Логика има потребу да брани свој его, да брани своја права, према томе нема другог излаза него да пођемо путем крста, да пођемо путем распећа и путем жртве али увек имајући на уму Христа.

Зато што, ако ми хоћемо да испуњавамо заповести о љубави Божијој, заповест о жртви а при томе се не сећамо Христа, то ће нам онда постати терет и постаће мука.

То је као кад имате конфликт са неким нпр. муж са женом и сад муж зна, да он треба да отрпи јер то каже Јеванђеље, а уопште се не сећа Христа и не види у томе могућност да у томе учествује у крсту Христовом, онда то његово трпљење ће постати гутање.

У ствари, трпљење када је у Христу и Христа ради, онда је то трпљење које ослобађа, које афирмише и које је пут у радост пут у живот.

Све зависи од нашег односа са Христом, нема ту много мудровања, све заиста једноставно. Све је врло, врло једноставно.

Христос воли сваког од нас на непоновљив начин и заувек, и тако какав јесте и Христос је сваког од нас већ васкрсао јер је већ смрт победио. Ту онда нема много мудровања, него само да препознамо и почнемо да живимо у складу са том љубављу такви какви смо, немоћни и јадни, искомплексирани и шта све не, али ћемо ићи мало по мало напред.

Ако ми међутим будемо чистунци, не пушимо, не пијемо, трпимо, лишавамо се разних природних својих потреба, јер све оно што се извитопери у грех и страст у основи и у потенцијалу постоји као богом дани природни потенцијал за љубав.

Ако ми дакле лишавамо себе свега што захтева наша природа, а не чинимо то Христа ради, не сећамо се Христа онда ћемо у најмању руку запасти у психозу.

Значи Христос је центар, и он је Истина, Он је Пут, Он је Живот. Према томе морамо се непрестано сећати Христа, живети у Њему, живети за Њега и онда ћемо на своје питање добити лак и једноставан одговор а увек ћемо бити радосни.

IZVOR

bosanac · Децембар 11, 2011

Oženiš se Srbijankom.Obzirom da mi je žena vašeg porijekla ja sam nekako uvijek s vama vezan.Ili me vi učite pameti ili ona.Nikako nemogu da se osamim.Ali ni da pameti dođem.

Гост · Јануар 4, 2012

115 posetilaca :o

Dolazite ovamo ljudi

Ljubić Nenad Šone · Фебруар 13, 2013