Евхаристијски утопизам - Pijte iz nje svi vs. džaba ako ne tvorimo Njegovu volju

[Милан Меденица :)]

увређеност ега? баш се нисам увредио нити то покушао да усмерим као опаску, а опаска о мајмунлуку је била не еволуционистичког карактера или упоређивање са бесловесним бићима већ синоним за папазјанију  :bla:

и претерујеш кад ову тему упоређујеш са Литургијом, па још и патронажним тоном  0205_whistling

чак и смрти се може обрадовати, верујем да схваташ то  0102_laugh

иначе, не могу да ти опростим, пошто ти нисам ни замерио, ал мислим да ти измачиње поента мог писања: радост.  bliss jeeee

кад би мало више с радошћу, а далеко мање са претераном и/или умишљеном озбиљношћу приступали свему, па и Литургији, већ би се далеко више видела и љубав и вера и нада и дела свега тога.

а твоја слика стања зависи од твојих унутарњих кретања и мисли, а какве су ти мисли - такав ти је и живот.

на крају крајева, и поред свега што се деси у Цркви, Дух Свети је држи на окупу и поред све папзјаније која се десила, дешава и десити па се опет људи спасавају ...

за мене, то је појам вере, основ и темељ - игнорисати ту греоту и видети да се ипак све креће ка Богу иако изгледа да је на раскрсници и скренуло се лево или десно ОД Бога.

и не, не исповедам апокатастазу или хипи-ај-јеј православље  0102_laugh

[Дика Израиљева]

Одлично...разумијемо се коначно...у оној мјери у којој се познајемо.

[dragisa]

Данас се више "види" вјера него дјела, а дјела су одјелотворена вјера...сад ту нешто не штима.

Данас се убишмо причајући о љубави, а љубав не прича она дјела. Љубав није статична и не може бити.

0205_whistling bliss jeeee 0102_laugh

[dragisa]

Шта се дешава уствари:

1.Друштво је постало скуп једнинки; нема ту никаве заједнице, скуп егоистичних јединки;

2.Црква нема још јаке литургијске заједнице - даће Бог да их буде јер се кренуло "са обновом литургијског живота". Не само да нема литургијске заједнице, него Хришћани нашавси се у фруштву "скупа јединки", више су "друштвени" него "црквени". Шта хоћу да кажем? Оно штп је у питању теме: имамо људе вјеујуће, а немамо одјелотворење те вјере!

3.Личност се остварује кроз другога. "Један Хришћанин ни један хришћанин", и ми  имамо појаву у Цркви да, осим Литургије, постајемо и ми једнике расуте овдје-ондје.

Као такве, остајемо сами себи "од недеље до недедеље", и та баша вјера остаје само наша. Хоћу рећи да сматрам да постоји опасност умјесто да дође оцрковљења друштва, да дође до одруштвљења Цркве.

На крају крајева, знамо и само колико су и лаици и клир, буквално неспособни и неспремни за и мало добро дјело.

Изгледа да се свело на оно: нека Свето Причешће одради све за нас. Ја не вјерујем такво "христос је глава а ми удови", већ сматрам да Он тражи наше садејство, и то КРОЗ другога.

Као д смо сви постали "пустињаци", и сви смо препуштени свом општењу са Богом. Јесте вјера лични сусрет Бога и ћовјека, ало гдје су људи. Ако смо удови, ако страда један прст, што је шака тако безбрижна, што и њу не боли?

0205_whistling bliss jeeee 0102_laugh

ovo je alarmantno tacno a pogotovo boldovani deo.

prosto se zapitam nekad da li mi kao hriscani i dalje bolujemo od formalizma ¨zakona¨ kao nekadasnji jevreji koji silom prilika nisu imali Poznanje dubljih istina sakrivenih u ¨zakonu¨ ili smo svesni da smo DUZNI da kroz DELANJE poznamo samu Istinu, dakle kroz nasu slobodu koja trazi celog coveka ali istom merom i tvori Cekog Coveka.

[Toma]

Делотворна вера или вереносна дела, ко ће то да преломи...?

0205_whistling

[Дика Израиљева]

Ја само износим мој лични доживљај свега, свејстан да чу звучати као "зилот", "ревнитељ", мада искрено то није ни битно. Али некако осјећам и доживљавам (у сусрету са браћом, лаицима и клиром) да је све то даааалеко, предалеко од неке љубави, срдачности (у кој нас је Запад превазишао, мада она није сврха, али јесте средство, "огранак" хришћанске љубави).

Толико се прича о љубави у Цркви а њу нигдје да видиш, осјетиш. Јер, огре брат помиње литургијску радост, да...али....како оно рече +Атанасије узевши за примјер неку жену која је рекла "ма показаћу ја њој само док се причестим"...Литургија има свој "продужетак" у стварном животу, а он је, Боже ми опрости, не баш литургијски, већ егоистичан.

Милион примјера се може навести, од шалтерске нетрпељивости, до самог понашања у храму, или приступа некох свештеника.

Знам људе који су "пусте душе", приведени од анђела и Светих, ко зна како, и ко зна кроз које страдање "сина којега љуби њега и кара" закорачили први корак ка цркви, и баш ту добили "последњи камен", што је више него трагично.

Како каже оно владика Николај "не би дете никада вољело мајку, да мајка не пружа љубав детету".

Ја не могу да појмим да нека књига, или Нови Завјет у два храма на 1 км разлике могу да коштају и до 100% више. То су "мале" ствари али ако нисмо способни, ако немамо љубави за те мале, па како да причамо о љубави и према КОМЕ да ју покажемо ако је, пуних уста, имамо?

Гдје је она? Не требају Богу наша дјела ради њега, него ради ДРУГОГА, јер само КРОЗ другога ми се остварујемо као личности, и он кроз нас. Наш љубавни однос ка другоме је РАДИ нас, а њега нигдје да видиш.

[anajrim]

Шта се дешава уствари:

1.Друштво је постало скуп једнинки; нема ту никаве заједнице, скуп егоистичних јединки;

2.Црква нема још јаке литургијске заједнице - даће Бог да их буде јер се кренуло "са обновом литургијског живота". Не само да нема литургијске заједнице, него Хришћани нашавси се у фруштву "скупа јединки", више су "друштвени" него "црквени". Шта хоћу да кажем? Оно штп је у питању теме: имамо људе вјеујуће, а немамо одјелотворење те вјере!

3.Личност се остварује кроз другога. "Један Хришћанин ни један хришћанин", и ми  имамо појаву у Цркви да, осим Литургије, постајемо и ми једнике расуте овдје-ондје.

Као такве, остајемо сами себи "од недеље до недедеље", и та баша вјера остаје само наша. Хоћу рећи да сматрам да постоји опасност умјесто да дође оцрковљења друштва, да дође до одруштвљења Цркве.

На крају крајева, знамо и само колико су и лаици и клир, буквално неспособни и неспремни за и мало добро дјело.

Изгледа да се свело на оно: нека Свето Причешће одради све за нас. Ја не вјерујем такво "христос је глава а ми удови", већ сматрам да Он тражи наше садејство, и то КРОЗ другога.

Као д смо сви постали "пустињаци", и сви смо препуштени свом општењу са Богом. Јесте вјера лични сусрет Бога и ћовјека, ало гдје су људи. Ако смо удови, ако страда један прст, што је шака тако безбрижна, што и њу не боли?

...svidja mi se ovaj tvoj tekst,a ono sto me se nekako najvise dotice je to sto sve vise primjecujem bas ovo sto kazes-"neka sveto pricesce odradi sve za nas"...i ako moram da biram,onda biram djela...oboje je idealno,ali pojedinacno mi je vjera bez djela,puno vise mizernija od djela bez vjere...cak nekako mislim da onaj ko ima djela,automatski ima i vjeru,ne mora cak da bude toga svjestan,ali mislim da je takav sigurno s Bogom i da se neki dio bica,srce recimo,opredijelilo za Boga...

[Милан Меденица :)]

вама двома треба објаснити подробније дело трпљења  0409_feel

[Дика Израиљева]

Иде Јован не једе, и вичу: у њему је ђаво; иде Исус једе и вичу: у њему је ђаво.

[Aquilius Cratus]

@ Dika Izraeljeva

Zar ne mislis da su ovo potpuno solipsisticki sudovi i da je besmisleno cak opasno o ovome pokuavati

postavljati neke objektivne analize?! To po meni moze odvesti samo u osudjivanje a nikad na pravu

kritiku ma kako da je dobra namera.

[Дика Израиљева]

@solipsisticki?

[Aquilius Cratus]

@solipsisticki?

Da. Koliko ja ili osoba x ima poverenje u Boga (jer to je u pravom teoloskom smislu vera a ne ubedjenost da

Bog postoji) i koliko deluje prema tom uverenje se tacno moze odrediti samo iz njegovog oka. Nikako iz oka

osobe y.

Nemoguce je analizirati to spolja jer je to sve istiniuto samo u oku posmatraca. Zato i stoji ona otacka da se

ne bavimo drugima vec da se neprestano samopreispitujemo.

[Дика Израиљева]

Ја баш и говорим о томе да је то наше "поверење" у Бога прерасло у нашу пасивност.

Свјестан сам ја да је Православље "мијењај себе да би тако промијенио (побољшао) свијет", али брате/оче, мЛого нешто смо то препустили, Боже прости, Богу.

Гдје је оно "видјех лице брата свога видјех Бога мога"?

Те приче "осуђивање" су мало одурне постале, и иза њих се често крије пасивност и небрига. Да бих се бринуо з аближњега, помогао му, био му брат, прво мораш уоћити недостатке (што није осуда), па му онда помоћи. Ја не говорим о томе да Црква постене социјална установа (католици) него о односу ка ближњем, и одмах се потежу "мачеви" осуђивање.

Никога ја не осуђујем, али није све тако идилично као што ми (рекох "ми") иделаизујемо.

[anajrim]

[quote author=Милан Меденица ака Меда Брутал link=topic=14104.msg440931#msg440931 date=1305572947]

вама двома треба објаснити подробније дело трпљења 

@solipsisticki?

Da. Koliko ja ili osoba x ima poverenje u Boga (jer to je u pravom teoloskom smislu vera a ne ubedjenost da

Bog postoji) i koliko deluje prema tom uverenje se tacno moze odrediti samo iz njegovog oka. Nikako iz oka

osobe y.

Nemoguce je analizirati to spolja jer je to sve istiniuto samo u oku posmatraca. Zato i stoji ona otacka da se

ne bavimo drugima vec da se neprestano samopreispitujemo.

...ne bavimo se drugima,vec eto prosto komentarisemo 0212_rolleyes a,zar nije ocito kad neko ima vrline,zar se Svjetlost moze sakriti?! ili,obrnuto?

[Дика Израиљева]

вама двома треба објаснити подробније дело трпљења  crvenilo

Видиш Милане, ја сам овдје говорио о односу нас Хришћана, Срба Православних, а ти алудираш (не алудираш, директно упућујеш) на трпљење.

Ту и јесте та жалосна чињеница, да говоримо о љубави а морамо да се трпимо.

Нешто ми је трпљење далеко од љубави. Кад узмем у обзир наш пад и грешност, и нетрпељивост и све што јесмо, опет је жлосно да се "трпимо" а причамо како се волимо.

Слажем се ја са тобом да треба да се трпимо, ја то н епоричем, али само говорим да треба мало да излазимо из стања причајмо-о-љубави-а-трпимо-се, и покуавамо се уздизати колико можемо ка љубимо-једни-друге!