Евхаристијски утопизам - Pijte iz nje svi vs. džaba ako ne tvorimo Njegovu volju

[Sophrosyne]

mozda je ponekad dobro i oklevanje i kolebanje, pa da se dobro porazmisli - sta i kako... jer tako srce moze bolje da prepozna i spozna sta treba da voli i o cemu treba da razmislja, ka cemu treba da tezi i stremi... ociscenjo i pokajanjem umiveno srce kadro je da bolje spoznaje i sagleda, ali nije uvek srce cisto...treba ga odrzavati i uz trud i napor, drzati umivenim i cistim..

mozda ce coveka to oklevanje i kolebanje upsporiti malo, ponekad mnogo... mozda ce ga to ''kostati'' godina i godina... ali je najbitnije da covek ni jednog trena ne obesmisli to svoje trajanje i postojanje i zivljenje...da ne potone na dno, ocaj i beznadje.... da se ne izgubi u neku vestacku ''virtuelnu'' ili nerealnu stavrnost... u neki svet fantazija i iluzija, lepih zelja i snova...

covek treba da svoj Bogom zadobijen talenat umnozi i kroz njega sebe osmisli u nekim na izgled malim stvarima i poslovima...mada nema malih i velikih poslova...U Bozijim ''ocima'' sve ono sto je vrlinsko, sto je dobro i plemenito...dostojno je i vredno coveka... sto u nasim ovozemaljskim ocima izgleda malo i nistavno, beznacajno, u Bozijim ''ocima'' je 0102_laugh veliko, vazno i bitno...

:229229229:

[trapa]

Један пријатеље ми је једном рекао " ако хоћеш нешто храбро и лудо да учиниш, немој много размишљати"

[Vesna V. Lalovic]

i ja sam jednom...poslusala... i ucinila nesto ''jako hrabro i ludo''...bez mnogo razmisljanja...

i provela sam se... ''KAO BOS PO TRNJU''...  pravopop...

[trapa]

pravopop да, али теорија мог друга не говори о томе како ћеш се провести, чим радиш нешто лудо и храбро значи да су велике могућности да настрадаш, али ако много размишљаш онда ћеш се много теже одлучити на такав потез.

[Vesna V. Lalovic]

pa kad nesto radim...zelim bar malo da znam kako cu se provesti...jer ako ne znam bar neki mali sitni detalj...mogu da odustanem lako od takvog posla...i tako mi sve postane jako brzo - neinteresantno...

nekako mi se cini...da covek...kako god cinio i radio...uvek '''strada''...ali ne daj Boze da ''nastrada''...

tacno je to ako se mnogo razmislja...teze se odluciti...ali ipak volim vise da razmisljam...

ako se dobro razmisli i razmislja...manje su greske i ''stradanja''...  pravopop...

[Макрина]

Оклевање у свакој пројави личне врлине као одазова на Царство Небеско са Светом Тројицом, временом постепено али сигурно одузима флексибилност срца да воли и да размишља. И уместо смисла у свему човек почиње да осмишљава своја бесмислена актовања користећи своју благодатну креативност у погрешном правцу.

Или пак?...

Ово је баш лепо написано,чак шта више,одлична дефиниција последице колебљивости.

Верујте,нисмо ни свесни колико све потиче из породице,из првих година живота...толико тога.

[Дика Израиљева]

Сматрам да већина Хришћана данас неме у "хармонији" ово двоје. Да већина има вјеру (има је и ђаво, чак зна Бога) али да њихова дјела, живот није у сагласју са њиховом вјером. Чему дати приоротет и зашто? Како се о одражава на нашу личност?

[Милан Меденица :)]

милости и љубави, остало само дође.

без вере нема дела, без дела нема познања од Кога долазе ...

[Дика Израиљева]

Данас се више "види" вјера него дјела, а дјела су одјелотворена вјера...сад ту нешто не штима.

Данас се убишмо причајући о љубави, а љубав не прича она дјела. Љубав није статична и не може бити.

[Divad]

Данас се више "види" вјера него дјела, а дјела су одјелотворена вјера...сад ту нешто не штима.

Данас се убишмо причајући о љубави, а љубав не прича она дјела. Љубав није статична и не може бити.

:bla: facenew22222222

[Дика Израиљева]

Шта се дешава уствари:

1.Друштво је постало скуп једнинки; нема ту никаве заједнице, скуп егоистичних јединки;

2.Црква нема још јаке литургијске заједнице - даће Бог да их буде јер се кренуло "са обновом литургијског живота". Не само да нема литургијске заједнице, него Хришћани нашавси се у фруштву "скупа јединки", више су "друштвени" него "црквени". Шта хоћу да кажем? Оно штп је у питању теме: имамо људе вјеујуће, а немамо одјелотворење те вјере!

3.Личност се остварује кроз другога. "Један Хришћанин ни један хришћанин", и ми  имамо појаву у Цркви да, осим Литургије, постајемо и ми једнике расуте овдје-ондје.

Као такве, остајемо сами себи "од недеље до недедеље", и та баша вјера остаје само наша. Хоћу рећи да сматрам да постоји опасност умјесто да дође оцрковљења друштва, да дође до одруштвљења Цркве.

На крају крајева, знамо и само колико су и лаици и клир, буквално неспособни и неспремни за и мало добро дјело.

Изгледа да се свело на оно: нека Свето Причешће одради све за нас. Ја не вјерујем такво "христос је глава а ми удови", већ сматрам да Он тражи наше садејство, и то КРОЗ другога.

Као д смо сви постали "пустињаци", и сви смо препуштени свом општењу са Богом. Јесте вјера лични сусрет Бога и ћовјека, ало гдје су људи. Ако смо удови, ако страда један прст, што је шака тако безбрижна, што и њу не боли?

[Милан Меденица :)]

полако брате, ти нас све осуди на мајмунлук  :bla:

[Дика Израиљева]

полако брате, ти нас све осуди на мајмунлук  :bla:

Ја мајмуне нисам помињао, и нисам никога осуђивао већ износим моју слику стања. Она не мора бити тачна, субјективна је. Ја је тако доживљавам.

Што се тиче "осуде": између сентименталности кој аникада не "осуђује" и реалног сагледавања ствари огроман је простор. Ја увијек бирам ралну слику стања изнад сентиментализма јер "људи се очаравају, па се разочаравају" (Николај).

Ја "осуђујем" и себе, сматрајући се у једном Тијелу (Цркви) са тобом/вама, јер нисам за идализовање ствари.

[Милан Меденица :)]

ц, преозбиљан си  :bla:

[Дика Израиљева]

Знаш како брате, постојее озбиљне ствари, а ово јесу зар не?

Ако овакве ствари сведемо на увријеђеност ега и ту увријеђеност изразимо еволуистичком терминологијом, или да кажем објектима њеног истраживање...то јест..све заобилазим ал мораћу - мајмунима ...онда не ваља.

Опрости (што ја не могу да се шалим са оваквим темама).

Кад је наш Владика Николај био мали, па га мати водила у Ћелије (ава није био тада ни рођен) на Литургију, службу како каже наш народ, а дијете звоца, прича, а мати (Катарина ће њему): "Ћути синко, пред светињом се не говори"!

Сходно томе, и ми, ако причамо о озбиљним стварима, требамо бити озбињни...не баш ко "Курсаџије" на ПИНК-у, зар не?