Прекомерна туга - смрт најближих

[maria iz daleka]

I jos nesto, draga Marija...

Ako ne mozes da nadjes izlaz iz tuge, obrati se nekome zaista za pomoc. Svestenik u parohijskoj crkvi? Slobodno popricaj sa njim, reci mu da ti je tesko, mozda ti neki licniji razgovor vise pomogne od ovog naseg kuckanja... Ili psiholog, zasto da ne?

draga Aljonka nazalost nemam nas svestenik je taj dan otisao na odmor ka se to desilo sa tatom tako da ga nije ni ispratio na zadnji njegov put i tu sam bila ljuta i razocarrana jer tata mu je bio vjerni sluga no necuu o tome. Morali smo da zoovemo svestenika koji je 60km od naseg grada udalej da on odrzi opijelo. A nas svestenik dolazi poslije 4 sedmicce godisnjeg, znaci jos skoro dvije. A kod pshijatra sam termin zakazalo no i kod nejga se ceka red i nece me on on uuzeti preko reda zato sto je moja muka sad velika...... ali ici cu

A da odes sa suprugom kod tog svestenika koji je 60km dalje? Nije to tako daleko, posebno ako imas u vidu da ti taj put moze pomoci.

U svakom slucaju, mislim da je jako koirstan savet koji ti je dao Andrej.

Ја ђу укратко поновити став који см изнео и на тој теми - такве губитке једино време може да излечи. Било би Вам корисно да пронађете неку активност којом бисте се бавили, а која би Вам, колико-толико одвукла мисли даље од патње коју с разлогом и осећате.

Postoji li nesto cime si zelela da se bavis, a nikad nisi... Znam da mozda zvuci banalno, ali zaista je korisno nekad samo okupirati misli necim drugim.

Ja ti mogu pomoci ako te zanima fotografija... Tavita takodje, ima dara. Ona ti moze pomoci i sa slikarstvom... Jesi li pokusala nekad da pises? Takodje imamo i temu o rucnim radovima... Hajde da vidimo sta bi moglo da te zanima, pa cemo se svi potruditi da ti pomognemo.

hvala draga Aljonka, imala sam ja stotine hobija i ovdje sam zavrsila gradjeviski fakultet i radila kako Arhitekta i imala bi posla preko glave da hocu. Dala sam odkaz kad sam saznala da sam trudna posto nisam po gradejevini htijela da skaceim i da mi se nebi nesto desilo posto sam citavo vrijeme na gradjevini. Tako da od 1.8 sam kuci a tata nas napustio 2.8 kad hoce ono hoce. Iskreno receno i nemam volje za bilo cime neznam dali bi i mogla nesto da odpocnem pametno. Nemam snage.

Kod tog drugog svvestenika idemo svake nedelje, ali ovdje na zapadu to nije kao dole kod nas. Ti si za njega kako kad odes kod doktora novi pacijent i nece on puno stobom da se zanima i zanosi posto zna da nisi iz njegove parohije i da ces opet otici. Tako da je malo sve tesko.

Meni pomaze prica i odgovori na pitanja.

Pitala sam Justinijana mozda mi i ti mozes pomoci:

Staa simbolizuje svijeca i paljenje svije pokojnicima?

Kako moje molitve pomazu tati u mitarstvima?

Hvala unapriijed

[Аљонка]

Evo brzinski odgovor koji sam pronasla za tebe na sajtu Lepavnickog manastira:

Duhovno značenje crkvene sveće – naše žrtve Bogu

Sveće, koje vernici kupuju u crkvi, kako bi ih stavili na svećnjak pored ikona, imaju nekoliko duhovnih značenja: pošto se sveća kupuje, ona je znak dobrovoljne čovekove žrtve Bogu i Njegovoj crkvi, ispoljavanja čovekove spremnosti na poslušanje Bogu (mekoća voska), njegovog stremljenja ka oboženju, pretvaranja u novu tvar (gorenje sveće). Sveća je takodje svedočanstvo vere, čovekovog prisajedinjenja Božanskoj svetlosti. Sveća predstavlja toplinu i plamen čovekove ljubavi prema Gospodu, Majci Božijoj, Angelu ili Svetitelju, pored čijih ikona vernik postavlja svoju sveću.

Upaljena sveća je simbol, vidljivi znak, koji izražava našu plamenu ljubav i blagonaklonot prema onome za koga se ta sveća pali. I ukoliko nema te ljubavi i blagonaklonosti, onda sveća nema nikakvo značenje, i naša žrtva je uzaludna.

A sto se molitve tice, sacekacemo nekog od svestenika da ti to objasni. Meni je to jasnije kroz moj licni dozivljaj nego kroz neku definiciju koju sam negde cula. Mi se molitvom Gospodu obracamo za sve, pa i za nase bliznje. A Gospod voli nas i nasu molitvu, i kao svaki dobri Otac uslisice nam sve ono na cemu mu se sa ljubavlju obracamo. Radi nase molitve i ljubavi, bice milostiv i prema nama i prema onima za koje se molimo. Mislim da svaka dusa koja se iskreno moli taj `odgovor` od Gospoda na nase molitve moze i sama da oseti. A i u molitvi se treba truditi, ispravljati...

Nego, ti rece da se arhitekturom bavis... a to znaci da sigurno imas dara za crtanje...

Ok, znam da nemas volje, ali pokreni je bar malo, molim te. Malo truda moze mnogo stvari da pomeri. Jedan crtez na dan...

Ja kad sam tuzna crtam svoja stopala... pokazacu ti ako budes htela.

[Justin Waters]

Pitala sam Justinijana mozda mi i ti mozes pomoci:

Staa simbolizuje svijeca i paljenje svije pokojnicima?

Kako moje molitve pomazu tati u mitarstvima?

Hvala unapriijed

Драга сестро Марија. Као што видиш и сама си свесна да је за исцелење твог тренутног стања најбоље разговарати са неким, јер помињеш како ти помаже прича и то је свакако уреду. Зато сам сигуран да ће твоје стање туге сигурно да се исцели током времена. Ја зато и помињах да је прече да што више са својим супругом разговараш на ту тему невезано за изналажење конкретних одговора, него више исповеднички једно са другим да делите жал, као и са другим вољеним особама. То много помаже, јер на тај начин растерећујеш душу што је узрок иначе нашем туговању. Овде има много људи који ти могу дати одговоре на разна питања, па тако слободно не везано за било шта питај шта год те интересује.

Што се тиче свећа, сестра Аљонка ти је већ дала одговор, а ево ја те упућујем да прочиташ комплетано и добро објашњење због чега се пале свеће, од оца Љубе Милошевића:

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Svece.htm

Ја бих само кратко нешто рекао у вези свећа, а што можда тебе највише интересује, а то је колико свеће помажу твоме оцу за кога их палиш. Сама свећа, као и број њих који се запали не игра никако неку улогу у отпуштању грехова. Грехове може да отпушта само Господ и Њега не може нико или ништа да присли и услови. Свеће су ту ради нас најпре као средство и оно представља наш принос. Могуће је да то дубоко вуче корене из још постадамског периода када се однос људи према Богу свео углавном на приношење разних земаљских добара у очекивању нечега заузврат. Суштина је ипак са каквим стањем душе се оне приносе, јер ако ишта игра улогу у томе хоће ли некоме Господ отпустити грехе или не то је онда наша вера и усрдност са којом се молимо и исказујемо веру у Бога да Он може и хоће да опрашта. Сети се оног догађаја из Јеванђеља када су ревносни чланови фамилије једног болесника скинули кров и унели одозго болесника у постељи и спустили га пред ноге Господа јер нису могли кроз врата проћи од гужве, и Господ је опростио сагрешења одузетоме и исцелио га на основу показане вере његових ближњих, а ближење похвалио за њихову ревност. У том смислу можемо да схватимо колико значе свеће, тј не свеће него усрдност и ревност са којом се молиш Богу да помилује твог оца.

Што се тиче митарстава, ту би ти саветовао да се много не занимаш, јер митарства су ипак мало нејасно подручије загробног живота. Митарства јесу дио предања у Цркви јер постоји обичај да се служи парастос 3, 9 и 40 дана, и то треба поштовати, но не улазити у детаље. Биће да је овај временски интервал од 40 дана нешто због нас, а не због упокојене душе. Душа која се одвоји од тела по смрти излази из временско - просторног континума и за њу не вреде више никаква ограничења јер се она по смрти враћа Богу, а Бог је онај који јесте, дакле не онај који је био нити онај који ће бити него Онај за кога не важи време и простор. Зато опис путовања душе кроз митарства више схвати као неко снисхођење нама који смо на земљи и нашем схватању које је још уоквирено просторно - временском компонентом, а могуће је и да је митарство веровање које је допуштено да преживи у Предању Цркве јер је било јако укорењено код народа античке Грчке и Египта и није било лако да се напусти. Судија људима је Господ никако демони, ако би смо се равнали по житију блажене Теодоре из кога је најверније свеодчанство о митарствима приказано тек у 9 веку, онда се нико не би спасао ко не би за молитвеника таквог кова имао какав је св.Василије Нови. Једино је сигурно, твоја лична молитва, као и нечија друга лична молтива за твог оца, а понајвише молтива Цркве сигурно помаже, и то је сасвим довољно да се не улази у детаље када и колико.

Што се тиче овога што кажеш како да ти се помогне да ојачаш у вери, па најбоље ћеш ојачати у вери тако што ћеш молити Бога да те утврди, као и разговорима са људима о вери. Што више будеш разговарала о вери ти ћеш бивати све јача, јер кроз разговор се може у човеку пробудити ревност и жељу за вером, јер оно се даје благодаћу Божијом онда када је човек спреман да је прими. Биће спреман када одлучи да отвори своје срце за Господа, и у себи да завапи "хоћу да верујем, хоћу да знам истину". Било какав егоизам који човек гаји у себи у коме ставља своје ја изнад скрушености само га спутава у јачању вером.

Иначе баш ми је драго да чујем да си завршила грађевински факултет. Имаш мене онда као колегу из струке, па ето онда разлога више да и ја тебе нешто питам. 

[maria iz daleka]

Pitala sam Justinijana mozda mi i ti mozes pomoci:

Staa simbolizuje svijeca i paljenje svije pokojnicima?

Kako moje molitve pomazu tati u mitarstvima?

Hvala unapriijed

Драга сестро Марија. Као што видиш и сама си свесна да је за исцелење твог тренутног стања најбоље разговарати са неким, јер помињеш како ти помаже прича и то је свакако уреду. Зато сам сигуран да ће твоје стање туге сигурно да се исцели током времена. Ја зато и помињах да је прече да што више са својим супругом разговараш на ту тему невезано за изналажење конкретних одговора, него више исповеднички једно са другим да делите жал, као и са другим вољеним особама. То много помаже, јер на тај начин растерећујеш душу што је узрок иначе нашем туговању. Овде има много људи који ти могу дати одговоре на разна питања, па тако слободно не везано за било шта питај шта год те интересује.

Што се тиче свећа, сестра Аљонка ти је већ дала одговор, а ево ја те упућујем да прочиташ комплетано и добро објашњење због чега се пале свеће, од оца Љубе Милошевића:

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Svece.htm

Ја бих само кратко нешто рекао у вези свећа, а што можда тебе највише интересује, а то је колико свеће помажу твоме оцу за кога их палиш. Сама свећа, као и број њих који се запали не игра никако неку улогу у отпуштању грехова. Грехове може да отпушта само Господ и Њега не може нико или ништа да присли и услови. Свеће су ту ради нас најпре као средство и оно представља наш принос. Могуће је да то дубоко вуче корене из још постадамског периода када се однос људи према Богу свео углавном на приношење разних земаљских добара у очекивању нечега заузврат. Суштина је ипак са каквим стањем душе се оне приносе, јер ако ишта игра улогу у томе хоће ли некоме Господ отпустити грехе или не то је онда наша вера и усрдност са којом се молимо и исказујемо веру у Бога да Он може и хоће да опрашта. Сети се оног догађаја из Јеванђеља када су ревносни чланови фамилије једног болесника скинули кров и унели одозго болесника у постељи и спустили га пред ноге Господа јер нису могли кроз врата проћи од гужве, и Господ је опростио сагрешења одузетоме и исцелио га на основу показане вере његових ближњих, а ближење похвалио за њихову ревност. У том смислу можемо да схватимо колико значе свеће, тј не свеће него усрдност и ревност са којом се молиш Богу да помилује твог оца.

Што се тиче митарстава, ту би ти саветовао да се много не занимаш, јер митарства су ипак мало нејасно подручије загробног живота. Митарства јесу дио предања у Цркви јер постоји обичај да се служи парастос 3, 9 и 40 дана, и то треба поштовати, но не улазити у детаље. Биће да је овај временски интервал од 40 дана нешто због нас, а не због упокојене душе. Душа која се одвоји од тела по смрти излази из временско - просторног континума и за њу не вреде више никаква ограничења јер се она по смрти враћа Богу, а Бог је онај који јесте, дакле не онај који је био нити онај који ће бити него Онај за кога не важи време и простор. Зато опис путовања душе кроз митарства више схвати као неко снисхођење нама који смо на земљи и нашем схватању које је још уоквирено просторно - временском компонентом, а могуће је и да је митарство веровање које је допуштено да преживи у Предању Цркве јер је било јако укорењено код народа античке Грчке и Египта и није било лако да се напусти. Судија људима је Господ никако демони, ако би смо се равнали по житију блажене Теодоре из кога је најверније свеодчанство о митарствима приказано тек у 9 веку, онда се нико не би спасао ко не би за молитвеника таквог кова имао какав је св.Василије Нови. Једино је сигурно, твоја лична молитва, као и нечија друга лична молтива за твог оца, а понајвише молтива Цркве сигурно помаже, и то је сасвим довољно да се не улази у детаље када и колико.

Што се тиче овога што кажеш како да ти се помогне да ојачаш у вери, па најбоље ћеш ојачати у вери тако што ћеш молити Бога да те утврди, као и разговорима са људима о вери. Што више будеш разговарала о вери ти ћеш бивати све јача, јер кроз разговор се може у човеку пробудити ревност и жељу за вером, јер оно се даје благодаћу Божијом онда када је човек спреман да је прими. Биће спреман када одлучи да отвори своје срце за Господа, и у себи да завапи "хоћу да верујем, хоћу да знам истину". Било какав егоизам који човек гаји у себи у коме ставља своје ја изнад скрушености само га спутава у јачању вером.

Иначе баш ми је драго да чујем да си завршила грађевински факултет. Имаш мене онда као колегу из струке, па ето онда разлога више да и ја тебе нешто питам. 

dragi Justiniane ja sam ti ko malo dijete, sto se tice pravoslavnih obicaja zato i pitam i meni trebaju odgovori ko djetetu sto uci slova da bi mogla recenicu sastaviti. Znaci paljenje scvijece je vise simbolicno molitva je bitna. Vidis meni je neka zena rekla da im se u mraku upali svjeto kad se svijeca upali :-(

a tu pricu oko Sv. teodore sam i procitala u toj knjizi i pomislih odmah na mog oca i rado bi da nisam nista ni cula o tome jer me to sad zanima? Jer to je uzas sazmisliti tih 20 mitarstva i krozasta njegova dusa prolazi. Ja sam tii sad ko malo djjete mislim svaki dan na njega i na te strase  ispite. I ono u crkvi kad kazu: da dobar odgovor dam na strasnom sudu e to mi je u glavi! a nemogu da prestanem da mislim jer mislim da je to nekako vezano za vjeru da se nobjimo i i da nezivimo posteno onda bi svako radio sta hoce i bilo bi kao u onoj prici o djavolu koji je pitao svoje skugo ko je najvise nepravednika uvukaou pakao. To sam negdje ovdje procitala i htjela muzu da protucam ali nazalost nemogu vise da nedjem tu pricu. Po meni treba da postoje zakoni i vise od onih 10 bozijih zapovjeti a u mitarsttvima su malo opsirniji jer da nije njih sta bi od nas i naseg morala ostalo?

Da zarvsila sam Arhitekturu i radila zadnje 2 godine na univerzitetu ( nisam predavala) vec za drzavu radila kao Arhitekta, pitaj sta te interesuje, AKO BUDEM RAZUMILA RADO CU ODGOVORIITI RADIS LI TI U SVOJOJ STRUCI?

Moj Mile me uvjek zezao posto mi je rodjak jedan koji isto zivi ovdje u Njemackoj govorio: tu kucu koju ti izplaniras a on pokrije srusice se odmah :-)

Njemu za ljubav sam zavrsila fakultet prije toga sam radila 10 god kao gradjevisnki tehnicar i onda sa 32 upisla fakultet i za 3 godine diplomirala! Niko od nejga nije bio ponisniji na ovom svijetu a meni je uvjek bilo bitno da je on ponosan i njemu da ugodim a sta sad kome sad da to cinim??

Nedostaje mi neopisivoooooo Milence mojee milooo

ps. sa muzem nemogu da pricam rekla sam ti vvec jednom jer cim pocnem da pricam odmah i suze krenu i njemu bude zao sto placem i okrece temu. Biji se za mene i trudnocu a sestra i majka su jos dole u Srbiji u dolaze za 2 sedmice nazad. Ali mislim da i sa njima necu moci priicati svaka od nas zali za njim na svoj nacin?

Ovako me niko ne poznaje dodjem procitam postove izplacem se i cekam drugi dan da vdim sta drugi pisu kako drugi zive sa bolom i tako se tjesim...

[ego]

Не мора да значи да је нешто априрори тачно, само због тога што су неки од отаца то тако исповедали. И мени је учење о митарствима "нелогично". Сав суд је предат демонима, зашто? Ко су они да мени суде? Смрадови гори него што сам ја. Па како онда могу да ми суде?

Борба са духовима у поднебесју, о којима говори апостол Павле, односи се на нашу борбу док смо живи, у телу.

Има озбоиљних индиција да је то учење продрло у отачку мисао из егопастке митологије. У Књизи мртвих је такође описано путовање душе кроз 20 (!) капија. Египатске фантазије су у хришћанску мисоа допрле преко гностика, са којима су оци жестоко полемисали. Као што је и отачко учење о души био одговор на паганско, грчко учење, тако је и ово, настало као плод интелектуалног окршаја са гностицима.

Учење о митарствима не може се помирити са хришћанским догматским учењима о Богу, човеку, спасењу... Ако прихватимо један такав приступ, онда нужно одбацујемо нешто што исповедамо у Символу вере: ...Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века.

Многи људи узимају здраво за готово нешто што су оци беседили а што није догмат вере. То је потпуно погрешно, јер нема оца а да није говорио барем неку ствар која се не може прихватити као исправна. То је просто људски, а оци су људи а не богови.

[Љубичица]

Драга Мариа,

Покушаћу једноставно да ти пишем, пошто си тако тражила.

Бог ће спасити твог оца - кажеш да је добар човјек. Бог види његову душу.

И Господ види твоју љубав према оцу. Због твоје љубави може да помилује твог оца и смјести га у рај.

Лично мислим да митарства не постоје.

Знаш како ја видим страшни суд?

На примјер, загаламим на мужа без разлога. А муж буде добар према мени.

И онда мени буде криво.

Е, то је мој пакао.

Тако и Бог неће никог да ставља на роштиљ, ни да га туче. Нама ће бити криво што смо изневјерили Бога.

Ако искрено вјерујеш да ће Бог спасити твог оца и не будеш туговала за њим, вјерујем да ће га Бог спасити.

Довољно је можда само једном дневно да се помолиш за оца, јер Бог види твоје срце.

[Љубичица]

mense0198626478946378946

Не мора да значи да је нешто априрори тачно, само због тога што су неки од отаца то тако исповедали. И мени је учење о митарствима "нелогично". Сав суд је предат демонима, зашто? Ко су они да мени суде? Смрадови гори него што сам ја. Па како онда могу да ми суде?

Борба са духовима у поднебесју, о којима говори апостол Павле, односи се на нашу борбу док смо живи, у телу.

Има озбоиљних индиција да је то учење продрло у отачку мисао из егопастке митологије. У Књизи мртвих је такође описано путовање душе кроз 20 (!) капија. Египатске фантазије су у хришћанску мисоа допрле преко гностика, са којима су оци жестоко полемисали. Као што је и отачко учење о души био одговор на паганско, грчко учење, тако је и ово, настало као плод интелектуалног окршаја са гностицима.

Учење о митарствима не може се помирити са хришћанским догматским учењима о Богу, човеку, спасењу... Ако прихватимо један такав приступ, онда нужно одбацујемо нешто што исповедамо у Символу вере: ...Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века.

Многи људи узимају здраво за готово нешто што су оци беседили а што није догмат вере. То је потпуно погрешно, јер нема оца а да није говорио барем неку ствар која се не може прихватити као исправна. То је просто људски, а оци су људи а не богови.

[Jadranka1]

Neka Gospod oprosti dusu tvog dobrog oca.Nemoj tugovati,to nije dobro ni za tvog oca,ni za tvoju bebu ni za tebe.Smiri se,moli se Gospodu za njegovu dusu,da i on otuda moli Gospoda za sve vas na ovom svetu.Ja mislim da tu najvise sada strada tvoja beba i to ne smes da dozvolis.Vidis kako je milostiv Gospod ,trudnoca posle 16 godina braka je cudo!!!Raduj se novom zivotu.Meni je sestra umrla prosle godine u 33-oj godini,39 dana pre mog porodjaja,ali nisam se dala tugovanju zbog bebe,naravno,koliko sam to mogla.Pa i sa toliko odupiranja tuzi,beba mi je bila malokrvna,pa se razbolela posle dva meseca od bronhitisa,pa i ja isto,i sta sam uradila i zbog tog malog prepustanja tim mislima?A sta ti onda da cekas ako tako ocajavas?Molim te,zbog bebe koja treba da se rodi,ustani i napred gledaj,sta je bilo ,bilo je,moralo je biti.Neka te  crvenilo i  Bogorodicaaaaaa cuvaju.

[Сефора]

.....наставак

Међутим, постоји и ђаво. Ђаво нам у главу убацује разне мисли. Ђаво жели да ми тугујемо.

Можемо имати све најбоље у животу, али ђаво у главу убацује помисли како нам није добро.

Чак и људи кажу да 10 пута поновљена лаж постаје истина.

Ђаво каже- није ти добро, није ти добро, немаш оца, немаш баку, како ћеш, јадна ти. И ти га послушаш и наставиш да понављаш оно што ти је он у главу убацио- није ми добро, није ми добро, немам оца, немам баку, како ћу, јадна ја...

И не да ти да мислиш о добрим стварима.

Твој отац је сада са Богом Живим и нигдје на овој земљи му не може бити боље него на небу...На небу је живот бесконачни, вјечни...

Размишљај како је твом оцу боље на небесима...тамо нема ни бола, ни секирације.

Не дај ђаволу да те смути. Твој отац није мртав, него жив...живљи од тебе и мене заједно. Само се моли Богу да га спаси...и остало је у Божијим рукама. Бог жели да твом оцу буде добро, да теби буде добро, да мени буде добро.

Amin

[ego]

Мариа, ма колико да волиш свога оца, не можеш га волети колико га воли сам Бог и колико се брине о њему. Колико је небо више од земље, толико је љубав Божија виша од наше. Једноставно, имај поверења у Бога, да ће се Он најбоље постарати о њему, као и о вама.

Стрес - знамо ли довољно?

[Адмирал]

...

    Najveći dokaz da Bog brine u našim pokojnicima je to što se mi brinemo i zauzimamoza njih.U stvari to se Bog stara za njih kroz nas.

[maria iz daleka]

...

     Najveći dokaz da Bog brine u našim pokojnicima je to što se mi brinemo i zauzimamoza njih.U stvari to se Bog stara za njih kroz nas.

pomaze Bog drage braco i sestre,

i hvala na svim odgovorima, ja odlutah malo sa foruma neko mi ovdje predlozi da pogledam diskusije : imali spasa za one koji nisu pravoslavci?

Pa su me diskusije toliko zanijele da sam bila par dana samo na toj stranici?

Ali ovo gore mi je malo... mi se brinemo za njih koliko  mozemo, jha nazalost necu moci vise od jedanput godisnje otiici svome ocu na ggroblje ostalo vrijeme ce on biti u mom srcu i tu cu ga i dok sam ziva zadrzati i oplakivati. Mi se zauzimamo za njih zato sto smo ih poznava sto su nas kroz zivot vodili sto su bili dio nas i kako onda se se sa smrcu i dalje ne brinemo za njih?

Pozz Marija

[maria iz daleka]

diskusije : imali spasa za one koji nisu pravoslavci?

Su me bas onako potrese i shvatila sam koliko sam plitka u vjeri i koliko malo znam. Sestra Jestina je bas sto bi rekli nasi stari dobeo podkovama i divila sam se kako je mogla da vodi diskusije sa onoliko sagovornika. Mada iskreno receno nisam vise od pola shvatila? Ali koliko mi je bilo moguce sam shvatila i dosla do zakljucka da je moja vjera djetinjasta i da u meni ima vjere onoliko koliko je moja Baka unijela u mene svojom mirnomi seljackom iskrenoscu, nije tu bilo neke tezine. Bili su praznici koji su se postovali, bile su nocne molitve koje su se ponekad govorile. Onda kad sam dosla ovamo, bilo je to citanje Biblije i diskutovanje. Ali kad vidim tamo one diskusije mozda me i sramota da postavim pitanja koja su ostala otvorena a na koje smo moj Mile i ja trazili odgovore u Sv. Knjizi.

Ali bilo kako bi ja opet cu pittati a vi shvatite kako hocete i ponekad moram reci da su odgovori za mene ne dovoljni. Kao Bog sve vidi Bog sve zna Bog ce dobro dobrim da da. Al meni treba odgovor koji mogu rukom uhvatiti, bicem shvatiti i da se sklopi kao slagaljka. Odgovor za djete cija vjera ja djetinjasta.

Dajte mi odgovor na pitanja:

1)Kako moja molitva pomaze tati dok njegova dusa prolazi Strasni Sud? Slicno kao i Teodori ili drugacije?

2) Dali moram da postim da bi se ispovjedala ili mogu da sa pokajenjem u srcu to ucinim?

3) Dali je moguce da postim i da se izpovejdim i molim za tatu i jedan njegov grijeh koji sam saznala poslije njegovog odlaska?

Hvala, vasa neupucena Marija

[Сефора]

Jos nesto u braku sam vec 16 godina i tek sad sam trudna i ocekujemo nasu malu Lenu

ili mozda po tati MILEnu tacno na njegovu slavu Sv. Nikolu.

Уфффф

Сада мораш да мислиш о својој бебици !

Васпитавање детета почиње од тренутка његовог зачећа. Ембрион чује и осећа у мајчиној утроби. Да, он чује и види мајчиним очима, разумева њене покрете и осећа иако му ум још није развијен. Чим се смркне мајчино лице - смрачи се и његово. Нервира ли се мајка - нервира се и он. Оно што осећа мајка, - тугу, бол, страх, узнемиреност и слично, - то доживљава и он. Ако мајка не жели ембрион, ако га не воли, он то осећа и у његовој нежној души стварају се трауме које ће га пратити кроз читав живот. Сасвим супротно дешава се кад га прате мајчина света осећања. Кад мајка осећа радост, мир и љубав према ембриону, она све то тајанствено преноси на њега, као што касније преноси и на већ рођену децу.

Стога мајка треба веома много да се моли за време трудноће и да воли своје још нерођено чедо, да милује свој стомак, да чита Свето Писмо, да живи светим животом. То је и њој самој на корист, али тиме се жртвује и за љубав детета зачетог у њој, да би њено будуће дете постало што светије и да би од самога почетка имало свете животне основе. Видите ли колико је за жену осетљива ствар зачеће и ношење детета, колика је то одговорност и каква част?

Понављам ...

[maria iz daleka]

Jos nesto u braku sam vec 16 godina i tek sad sam trudna i ocekujemo nasu malu Lenu

ili mozda po tati MILEnu tacno na njegovu slavu Sv. Nikolu.

Уфффф

Сада мораш да мислиш о својој бебици !

Васпитавање детета почиње од тренутка његовог зачећа. Ембрион чује и осећа у мајчиној утроби. Да, он чује и види мајчиним очима, разумева њене покрете и осећа иако му ум још није развијен. Чим се смркне мајчино лице - смрачи се и његово. Нервира ли се мајка - нервира се и он. Оно што осећа мајка, - тугу, бол, страх, узнемиреност и слично, - то доживљава и он. Ако мајка не жели ембрион, ако га не воли, он то осећа и у његовој нежној души стварају се трауме које ће га пратити кроз читав живот. Сасвим супротно дешава се кад га прате мајчина света осећања. Кад мајка осећа радост, мир и љубав према ембриону, она све то тајанствено преноси на њега, као што касније преноси и на већ рођену децу.

Стога мајка треба веома много да се моли за време трудноће и да воли своје још нерођено чедо, да милује свој стомак, да чита Свето Писмо, да живи светим животом. То је и њој самој на корист, али тиме се жртвује и за љубав детета зачетог у њој, да би њено будуће дете постало што светије и да би од самога почетка имало свете животне основе. Видите ли колико је за жену осетљива ствар зачеће и ношење детета, колика је то одговорност и каква част?

Понављам ...

ili vi mene ne razumjete ili ja vas ne.

NEMOGU VOLIM SVOG OCA, VEZANA SAM ZA NJEGA i nemogu da ne mislim budim i lijezem sa njim u mislima.

Nije to sve u mnalom prstu pa da kazem odsjecu ga sad je vazna trudnoca. NEIDEEEE. Veza izmedju srca i razima je neprekidiva. Nedostaje mi i njega znam sanjim sam provela dobar dio svog zivota, vodio me za ruku svojom dobrotom i svojim cvtrsim karakteróm a sad ga nema.

OSjecam se malo djete u tuneluu , mracnom tuneklu a nigdje ni tracka svjetlosti.

Ovu maliu bebu jos ne poznajem i nemogu nju vise voliti od nekoga koga sam pozavala, volila i gledala u njega ko u Boga.

Sefora utjesi me odgovorima koji ce mi pomoci a ne ovako.

Marija