Рад на себи у нас Хришћана (размишљања на тему)

[Гром]

Немам времена за то, а није то ни лака ствар, то враћање залуталих оваца, у шуми има и вукова који баш и не желе да се овце врате стаду

[Никола Поповић]

jadne ovce... pa one su uvek samo... - ovce 

 

Toliko o radu na sebi i pomoci drugima... e moj Grome... 

[Никола Поповић]

Дуго сам размишљао о томе да ли да напишем мало опширнији текст на ову тему. 

 

Имам прилику да разговарам и дођем у додир са много људи. Истина је, откако сам почео интензивније да радим на себи, што подразумева и повремене разговоре са психологом, почео сам да примећујем на шта ми људи ,,падамо". Раније сам читао о томе како је гордост наша највећа бољка и да онда када се ослободимо гордости, онда нам нико не може ништа. Нисам веровао. Заправо, мислио сам да сам добар и да нисам горд, већ да је нешто друго проблем. Чак и када сам са одушевљењем читао и слушао беседе оца Тадеја, нисам доживљао гордост као нешто блиско, већ као нешто што се некоме другоме дешава. 

Да будемо јасни, ја сам горд, и погубљен, и мало занесењак, а опет врло свестан за све што се дешава око мене. Одувек сам мислио да овај свет може бити једно боље место и да је на нама да га чинимо бољим. А како то постижемо - тиме што ћемо бити фини до бола, а онда када тај неко мање фин окрене леђа, онда ћемо да оплетемо по њему и тако олакшамо своју ,,добру и праведну" душу. Нисам никако разумео оне који се расправљају, штавише, био сам убеђен да чине неправду и праве пометњу, за разлику од мене, ,,доброг и нежног" који само жалим да се људи воле и мире, а који ће када окрене леђа тај неко, да опет олакша своју душу тиме што ће бар њих петоро да позове и да се пожали на тако страшну судбину... Наравно, када ово све прочитам, ја се стидим и сматрам да би требало да се стидим, међутим, ја у тим моментима, радије бирам наношење зла оговарањем и осудом, него да човека зауставим баш тамо где јесте и можда му помогнем. Зашто? Па зато што сам ја ,,добар и фин", зар није логично?!

 

Као што рекох, много разговарам, али баш разговарам. Улазим у многе суштине и покушавам да разумем зашто је нешто овде црно, а тамо бело и обрнуто. Покушавам да схватим зашто је овде добро, а овде зло и јако често не разумем промисао. Мислим на Божију промисао, јер јасно, ствар посматрам најчешће тренутно и њено тренутно значење, заборављајући да постоји период пре и после. Никада ми није било јасно како то да ја не могу да променим ток историје. Раније сам имао жељу да проповедам, да причам, салећем, да убеђујем људе како они могу боље и онда кад би падали ја бих се у себи јео, наравно и био фин. Ћутао сам јако често. Што због страха од конфликта, а што због страха да та особа не може да поднесе шта имам да јој кажем. Наравно, ово су била моја размишљања само, а главна је овде ствар да нисам јако често говорио истину човеку у лице, јер сам се бојао да ћу изгубити наклоност те особе, тј. да ће ме она оставити и ја више нећу бити фин и добар.

Дакле, моја вредност се свела на то да по сваку цену будем добар и фин, а притом и чиним потенцијално зло. Ја то зло нисам видео, осим у пар наврата када сам осећао да постоји нешто што није у реду у таквом једном односу, али ја сам одвећ био купљен комплиментима да сам добар и фин, да сам се бојао да рушим ту слику. Моја истинска вредност се свела на придеве које ће неко у неком тренутку изговорити. Ако би неко рекао за мене, он је лош, ја сам се осећао лоше. Ако би неко рекао да сам геј, ја бих се уплашио - шта ако ја то стварно јесам, а ја то не знам!? Ако би неко рекао да сам изгубљен, ја бих се поистоветио и са тим... Укратко, људи и речи су ми давали вредност и карактер. Ја сам се наравно трудио да сваки критеријум задовољим, и најискренији да будем, не знам када сам се тачно зауставио. Дешава се да су ми најзначајније промене у личности дошле врло неопажено, односно да сам их открио у једном сасвим необичном моменту, када су оне већ постале део карактера. Волим да кажем да је то Божанска интервенција, јер дефинитивно без Њега ништа не бих ни могао. 

И тако, ја раније размишљам - јао да ли сам се допао овоме? Или, шта мисли он/она о мени?! Да ли ће остати у мојој близини, да ли ће желети да буде близу? У тренуцима својих несигурности играо сам (ипак несвесно) и на ту карту да у пријатељским односима пристајем на све, само да пријатељ ту и остане. Хвалио сам, потврђивао, увек био ту, спреман био да будем ту, оговарао, осуђивао, једном речју - лагао. Јако често користимо еуфемизме за лаж. Ја бар. Највећи број пута нисам рекао људима у лице шта заиста мислим и где се не слажем. Наравно, ја сам тако чинио из страха, мислећи да је то и из љубави и правдао се да је тако боље да би овај свет био срећнији - другим речима, ја сам лагао. 

Онда када не кажем истину - ја лажем. Онда када прећутим да се не слажем и да мислим да може боље - ја лажем. Онда када видим да брат пада и ја да не бих изазивао конфликт ћутим о томе - ја лажем, или можда само гледам своја посла (еуфемизам). 

Дакле, ја сам лагао. И то је факат. И овим не мењам тај факат, но, он дефинитивно није оно на чему бих желео да се концентришем. Крећем мало дубље да тражим извор проблема и наилазим на страх - шта је страх и зашто се у одређеним ситуацијама појави? Јако често ми није јасно, али ако само мало изместим себе из приче и погледам се ,,са стране" видим себе како покушавам да страхом нешто сакријем. Још један страх. Да ме неће волети. Да неће провалити да сам заправо ја лош. Да манипулишем. Наравно, како се мењају ћелије сваке секунде, тако је карактер, став и мишљење јако често подложан промени. Ја се мењам, ти се мењаш, ми се сви изнова мењамо и никада више нисмо у потпуности исти, али истина, неке ствари остају тамо где јесу, бар док се не спакују и одложе на право место.

Ја сам у једном оваквом свету био јако заправо збуњен. Упорно сам скретао поглед са себе и уперавао у друге не бих ли нашао проблем у неком другом. И да, не можеш да не нађеш у другоме мане, довољно је само да мало озбиљније погледаш и оне су ту. Туђе мане су помогале да се још мало удаљим од себе и да још више почнем да зависим од другога. Од његовог/њеног мишљења, од њиховог суда... Суптилно се увуче под кожу осећање зависности, а несигурност, неповерење према Богу и другима ово осећање само још потпомажу. Одједном човек добија идеју да је он тај који мора да спаси овај свет. У оваквим стањима се чак и патња, која је просто искрена у тренутку пројави за неког другог. Човек постане још више увредљив, или још боље ,,осетљив", сваку упућену реч мери и сече по три пута... ствара приче у глави, задржава се на ситницама и оно што је најбитније - промашује суштину и личност. 

У оваквом стању, човек једино може да пати, јер је у константном тражењу за афирмацијом, а онда када не дође до афирмације, исти тај човек, иначе ,,мукица" уме тако добро да оплете по ближњем, да се и ближњи запрепасте и питају се откуда то, а то је заправо само потиснут бес који у неконтролисаном афекту изађе на површину. Јасно је да је овакав вид ,,испражњавања" јако мучан за све, а онога који се себе довео у овакву прилику, ово може само још више да затвори, јер он то себи неће опростити. Зашто? Зато што је фин. 

У тренуцима када сам схватао да нешто није у реду, умео сам да слушам, што друге људе како говоре о себи, што људе који говоре директно мени и дају ми савете како. Увек сам се питао, како то да ми тај човек/жена каже да овде будем непријатан, зар он/она не зна да могу зато бити осуђен, зар не знају да могу да завршим у паклу?! А овамо ја пакао правим сам. У оваквој једној фази сасвим је нормално да посла нема, ни на видику, да су односи са ближњима доста охладнели и да се константно свађамо уместо миримо, међусобно повређујемо и правимо фаму бола и непрежљене туге за сваку лошу упућену реч, питајући се тобоже, како је то могуће?! Како је само тако могао/ла?! Оплакујући своју тужну судбину... Тада су последња времена, у правом смисулу последња. Људи око нас су неваспитани и зли, нема никога поштеног, само демон царује, а Бог је ту, да чује наше јадне судбине и да се сажали.. Ми смо јадни и бедни, АЛИ ми НЕ ОДУСТАЈЕМО од тога, да смо посебни и да ми морамо да наставимо да спашавамо свет. 

Како смо само ми људи сујетни и горди... 

 

Тек сада када ово погледам са једне дистанце разумем речи сујета и гордост, иако сигурно нисам ни на пола пута ка исцелењу од ове опаке болести душе. Позивамо се на непријатеље јако често, а непријатељ је у нама. Позивамо се на немоћ, а немоћ је производ наше неспособности да ствари препустимо Богу. Позивамо се на неосетљивост душа људских, а ми бивајући превише осетљиви (читај - горди) смо само жртве једне тешке ситуације. Ми смо жртве сопствене замке из које чак ни Бог не може да нас избави јер упорно срљамо у њу, окретајући Њему леђа - јер ми умемо боље. 

Дајемо себи за право да скидамо са себе одговорност пред људима за које нисмо ни одговорни, или преузимамо ту исту одговорност на себе потпуно неоправдано. Зашто ми? - зато што Бог не уме боље, па вероватно морамо ми да то чинимо, јер ми умемо боље. 

Не препуштамо ни ствари ни ситуације тренутку, јер Бог само по себи није нам довољан - јер ми умемо боље. 

Када говоримо о љубави само блатимо смисао овако озбиљне ствари, јер оно што ми схватамо и доживљавамо као љубав, најчешће је класичан недостатак, не љубави, него понекад и људскости према оном другом. Па чак и ако неко покуша да нам скрене пажњу на овакве чињенице, ми се тргнемо и бусамо у груди тражећи добре изговоре и оправдања, што је опет, еуфемизам за лаж. 

 

Волети неког значи бити спреман да га пустиш да он сам одлучи где ће и како ће. Волети себе значи бити спреман да будеш доследан себи и да се не уплашиш да ћеш зато бити одбачен. Волети Бога, значи, препусти Му се и поверовати да ОН ЈЕСТЕ ДОБАР и да не може ОН будући ДОБАР лоше допуштати свом детету. 

 

Волети значи бити одговоран према себи, према ближњем и према Богу, односно ИСТИНИ. Јер ако не обитавамо у Истини онда обитавамо у лажи, а знамо од кога лаж долази, макар била и са најбољом могућом намером. 

Зна Бог много боље од нас наше муке, али Он уме савршено да воли и да пусти своје дете да изабере оно што је добро за њега. Ако изабере лоше, Он ће сасвим сигурно да га подсећа да није на добром путу, кроз различите знаке. 

 

Ми толико често говоримо о ,,искушењима" а да притом немамо ни представу колико искушења је било на наше спасење да не бисмо још дубље пали. Језик нам се није сам од себе опоганио, већ смо то урадили ми када смо дозволили лажи да постане замена за истину, из чега је настала и осуда и клевета и раздор. 

 

Рад на себи, није три пута Оче наш дневно и ,,намирили" смо Бога. Он нас чека напољу, у односима, у љубави, у проблему. Посматра да ли Му допуштамо да буде део нас или га одбацујемо (под велом лажи) јер нам је Његово решење јако споро... На крају, да ли ми можемо да волимо некога више него Он?! Ништа више.

 

Мислите о Богу. Мислите о својим поступцима, јер сујета и гордост имају невероватно много облика. Највећи проблем направимо ми сами и онда када мислимо да немамо никакве везе са целом ситуацијом. Ја у ово нисам могао да поверујем, јер увек ћу наћи оправдање за себе, али оправдање ме неће избавити, док Истина хоће. 

 

У праву је отац Тадеј - Смири се и учи стрпљењу, имај благе мисли и видећеш. Нема тог проблема који се неће решити! 

[Млађони]

Написао си много дугачак текст и искрено мрзело ме је да га читам целог. Ја видим литиргију и рад на себи као две блиске ствари. Литургија на неки начин јесте рад на себи. 

[Deki992]

Ja ne znam da li si ti lagao ili nisi lagao ali znam da je ovo posle Harija Potera u ranim osnovnoskolskim danima nesto najduze sto sam procitao....

Inace,sustina teksta,ako sam dobro razumeo,je da je najveci "podvig" za svakog od nas da bude iskren prema samom sebi.
Sa tim se u potpunosti slazem.

[Deki992]

Sto se tice same komunikacije sa drugim ljudima,ja sam tu uveo jos jednu aktivnost,ignorisanje.
Jednostavno,kod onih osoba i na one teme gde procenim da nasa komunikacija nece doneti nikakvu korist,naprotiv,ja jednostavno ignorisem tu pricu i cekam da se promeni tema,ako je moguce.
Zbog toga sto je istina(iz mog ugla naravno ) kao sto rece Vladika Nikolaj,gorka i lekovita,nekada je ta gorcina toliko jaka da je jednostavno sagovornik ne moze prevariti na najbolji nacin.
Inace,to je meni,buduci strasnom brbljivcu veoma tesko ali trudim se iz petnih zila da zadrzim jezik na startnoj poziciji.

[Дијана.]

Jako lijepo i iscrpno razmisljanje. Zaista, svako treba da radi na sebi, da ne bi kroz zivot isao nosen stihijama koje ne razumije, ili pogresno razumije. Neko osnovno znanje psihologije iz skole i procitati nesto recimo bar od Froma, stvar je opste kulture. Covjek sto vise zna o sebi licno i ljudskoj prirodi uopste, vise moze da kontrolise u najljepsem smislu sebe i odnose s drugima. Ljubav i odgovornost najbitniji su u ljudskom zivotu uopste. Fromova definicija ljubavi (ljubav je poznavanje, postovanje, briga i odgovornost) je po meni najuniverzalnija, najsazetija i najtacnija cak i u svjetlu i hriscanskog poimanja ljubavi. SVI ljudski odnosi (ukljucujuci i erotsku ljubav) mogu se filtrirati kroz to jednostavno pravilo. Poznavanje, sto manje fikcije, postovanje licnosti i slobode drugoga da bude to sto jeste i da bude prihvacen kakav stvarno jeste, briga, prirodno uz ljubav, odgovornost za postupanje prema drugom u raznim ulogama u kojima se nalazimo. Kad se 'poruse' simbioze (dusevne zavisnosti od bilo koga) i projekcije (zamisljanja o tome kakav je drugi pripisivanjem mu svojih osobina ili teznji), ono sto ostaje moze da se podvede pod stvarnu ljubav.

Tim vise za hriscanina, rad na sebi je svakodnevni i posvednevni zadatak. Za nas, to je balans voljenja Boga (svim bicem svojim) i bliznjeg (kao samog sebe), sto podrazumijeva da volimo i samog sebe. Ovo zadnje samo kroz prizmu ljubavi prema Bogu, tada ta ljubav nije slijepa i razorna vec graditeljna, zivotvorna, ona koja podstice razvoj u sebi i drugome. Volis Boga, znaci vjeran si mu, i postujes Njegove zapovijesti (drzacete zapovijesti moje ako me ljubite). To znaci stalni rad na preobrazavanju svoje prirodne (teoloskim jezikom pale) prirode, i ici za razvnojnim potencijalom svoje cvojecne i ocovjecene prirode - jer nam je u prirodi, ili u nesvjesnom, i teznja za preobrazavanjem puke nagonske prirode, ideali, teznja za ostvarenjem svojih potencijala, teznja za osmisljavanjem i smislom. Volis sebe kao Bozije stvorenje, ni manje ni vise, nema krajnosti mazohizma i samoljublja i egoizma. Volis drugog na takav isti nacin. Zbog naseg prirodnog egoizma, kao da hriscanstvo insisitira na toj ljubavi prema drugome, uceci stalno o tome i vracajuci nas na to, ali zdrava ljubav prema sebi takoddje oznacava postovanje sebe i odgovornost. 

Rad na sebi hriscana kroz eticki kodeks: prosto, uocavajuci u sebi sklonost ili manifestacije onog sto se naziva grijesi i strasti. U 'Nevidljivoj borbi' procitah da svako ima jednu glavnu strast na kojoj treba raditi i najvise se na nju koncentrisati. (To mozda zato sto je pisao monah i svetitelj); ali mi vjerovatnije imamo vise takvih strasti. Gordost je najzilavija (pored mozda jos gnjeva i bluda) i najprirodnija u smislu biologije i psihologije (samoljublje, agresivnost i polni nagon) ili 'palosti prirode'. Tako da mozemo slobodno sta god prepoznamo u sebi kao glavnu strast tj.grehovnu sklonost ..... staviti u zagradu (gordost,..gnjev..blud). Ove tri ako nisu u tackicama ili u zagradi, onda je to laganje sebe i nepoznavanje sebe. Gordost ce iskriviti percepciju, tj. 'oko nece biti svijetlo' i onemogucice stvarnu ljubav prema drugome. Agresivnost/gnjev je prirodna, ponekad dobra, cesce nije dobra.  Polni nagon/blud, itekako prirodna, ali neces postati covjek dok to ne oplemenis i ne nadrastes.

Moglo bi se pricati na temu i vise...

[Никола Поповић]

Написао си много дугачак текст и искрено мрзело ме је да га читам целог. Ја видим литиргију и рад на себи као две блиске ствари. Литургија на неки начин јесте рад на себи. 

 

Znas Milosavljevicu, dodje mi ponekad da te cmoknem ovako blesavog!  

 

hehe smisao teksta je bio da upravo ljudi koji idu cesto na Liturgije mogu da zastrane u nekim svojim prelestima pod velom gordosti, a da to i ne znaju. Zato se pozivam na stalnu budnost i rad na sebi, da strazimo na sobom, jer ne znamo kad cemo da padnemo. 

[Никола Поповић]

Jako lijepo i iscrpno razmisljanje. Zaista, svako treba da radi na sebi, da ne bi kroz zivot isao nosen stihijama koje ne razumije, ili pogresno razumije. Neko osnovno znanje psihologije iz skole i procitati nesto recimo bar od Froma, stvar je opste kulture. Covjek sto vise zna o sebi licno i ljudskoj prirodi uopste, vise moze da kontrolise u najljepsem smislu sebe i odnose s drugima. Ljubav i odgovornost najbitniji su u ljudskom zivotu uopste. Fromova definicija ljubavi (ljubav je poznavanje, postovanje, briga i odgovornost) je po meni najuniverzalnija, najsazetija i najtacnija cak i u svjetlu i hriscanskog poimanja ljubavi. SVI ljudski odnosi (ukljucujuci i erotsku ljubav) mogu se filtrirati kroz to jednostavno pravilo. Poznavanje, sto manje fikcije, postovanje licnosti i slobode drugoga da bude to sto jeste i da bude prihvacen kakav stvarno jeste, briga, prirodno uz ljubav, odgovornost za postupanje prema drugom u raznim ulogama u kojima se nalazimo. Kad se 'poruse' simbioze (dusevne zavisnosti od bilo koga) i projekcije (zamisljanja o tome kakav je drugi pripisivanjem mu svojih osobina ili teznji), ono sto ostaje moze da se podvede pod stvarnu ljubav.

Tim vise za hriscanina, rad na sebi je svakodnevni i posvednevni zadatak. Za nas, to je balans voljenja Boga (svim bicem svojim) i bliznjeg (kao samog sebe), sto podrazumijeva da volimo i samog sebe. Ovo zadnje samo kroz prizmu ljubavi prema Bogu, tada ta ljubav nije slijepa i razorna vec graditeljna, zivotvorna, ona koja podstice razvoj u sebi i drugome. Volis Boga, znaci vjeran si mu, i postujes Njegove zapovijesti (drzacete zapovijesti moje ako me ljubite). To znaci stalni rad na preobrazavanju svoje prirodne (teoloskim jezikom pale) prirode, i ici za razvnojnim potencijalom svoje cvojecne i ocovjecene prirode - jer nam je u prirodi, ili u nesvjesnom, i teznja za preobrazavanjem puke nagonske prirode, ideali, teznja za ostvarenjem svojih potencijala, teznja za osmisljavanjem i smislom. Volis sebe kao Bozije stvorenje, ni manje ni vise, nema krajnosti mazohizma i samoljublja i egoizma. Volis drugog na takav isti nacin. Zbog naseg prirodnog egoizma, kao da hriscanstvo insisitira na toj ljubavi prema drugome, uceci stalno o tome i vracajuci nas na to, ali zdrava ljubav prema sebi takoddje oznacava postovanje sebe i odgovornost. 

Rad na sebi hriscana kroz eticki kodeks: prosto, uocavajuci u sebi sklonost ili manifestacije onog sto se naziva grijesi i strasti. U 'Nevidljivoj borbi' procitah da svako ima jednu glavnu strast na kojoj treba raditi i najvise se na nju koncentrisati. (To mozda zato sto je pisao monah i svetitelj); ali mi vjerovatnije imamo vise takvih strasti. Gordost je najzilavija (pored mozda jos gnjeva i bluda) i najprirodnija u smislu biologije i psihologije (samoljublje, agresivnost i polni nagon) ili 'palosti prirode'. Tako da mozemo slobodno sta god prepoznamo u sebi kao glavnu strast tj.grehovnu sklonost ..... staviti u zagradu (gordost,..gnjev..blud). Ove tri ako nisu u tackicama ili u zagradi, onda je to laganje sebe i nepoznavanje sebe. Gordost ce iskriviti percepciju, tj. 'oko nece biti svijetlo' i onemogucice stvarnu ljubav prema drugome. Agresivnost/gnjev je prirodna, ponekad dobra, cesce nije dobra.  Polni nagon/blud, itekako prirodna, ali neces postati covjek dok to ne oplemenis i ne nadrastes.

Moglo bi se pricati na temu i vise...

 

Draga Dijana, 

 

Mnogo ti hvala na ovom iscrpnom odgovoru, apsolutno se slazem sa tobom. 

 

Sinoc sam osetio potrebu da pisem o svemu ovome jer sto vise razgovaram sa ljudima, to vise vidim kako nemaju svest u tome da glavni problem u njihovim zivotima su oni sami. Da smo svi sposobni da sebi zacinimo corbu, a da pritom sve vreme mislimo da nam je ucinjena nepravda. Prosto, sve vrvi kod nas od ,,nepravdi"... a Boga uporno zaboravljamo... 

[Дијана.]

pazi da i ovo prosvecivanje ne bude plod gordosti :P salim se naravno

Zato sam napomenula o psihologiji - rijetko ko moze da vidi sebe 'sa strane', i sve ostalo malo objektivnije, i da izadje iz prizme svoga ja, ili mi. Svi su drugi krivi tj.odgovorni, svijet, dodje se tu i do roptanja na Boga, manje vise prikrivenog, samo ne mi.

Nepravde koje nas najvise bole i sa kojima se najteze mirimo uglavnom su determinisane ljudima.. Bog je tu morao samo da dopusti. 

Kako da svijet ucinimo boljim? Tako da mi postanemo bolji. Da nekako jos i druge navedemo da i oni postanu bolji... Sad, da li se truditi i van - kroz komunikaciju, ideje, interakcije, ili samo iznutra - poboljsavajuci sebe - a to su dva osnovna nastrojenja psihe i svetitelji su cinili oboje...

[Саша од Москве]

Знам да мораш имати са неким да разговараш, да те слуша - да те разуме... Да те просто види... Е онда ти и знаш да си негде и неко (сад да ли си добар, лош, зао... питање је и тренутка), али ти је заиста неопходна комуникација, допринос другог да би могао да се промениш. Колико пута ми се десило да ми Бог допусти да видим нешто ново покушавајући другом да објасним како се осећам, и управо тад се смирим. Просто та једна нијанса коју нисам видела у тренутку утиша мој бес и бол због неправде коју (као) трпим, а у ствари се мучим и ,,не дам на се'', борим се и против неправде и нарочито против особе која неправду наноси. А онда, само мала промена угла (на коју ме ,,натера'' саговорник - у мом случају сапатник, јер буквално има директан пренос хаоса у мојој глави) и све се одједном стиша, и имаш поново неку нову почетну позицију од које ћеш даље градити свој став и однос према другом, а тај поред тебе је твој свет који ће те натерати да сагледаш своје (не)моћи и научити да поштујеш другог, ако ти је до (сопственог) мира стало.

 

Али ти је и неопходно да се повучеш од све буке понекад, будеш сам са Богом у молитви... Једино са Њим може нешто од тога свега...

[-Владимир-]

Одличан, искрен текст . И ја размишљам о томе . Колико има ствари којих се грчевито држимо само да не би видели колико смо лоши и колико ниско падамо . Наравно, бог нам пошаље нештп или неког да нас подсети . Хвала Му за то .

[Никола Поповић]

Pa upravo to. Hvala Vladimire. 

 

Inace, fokus mi je bio ovde na otpalost od Boga. Jer sada mnogo bolje vidim svoju otpalost i nesposobnost da se prepustim u potpunosti. Nekako usputne lazi (u oblicima koje sam naveo) i nesigurnosti mi dodju kao mala maca, jer primecujem povremeno promasenu sustinu... 

 

Zato sam i zeleo da pokrenem ovu pricu, da sve vas, bracu i sestre i one koji zele da rade na sebi podsetim koliko je bitno da razmislimo onda kada smo povredjeni i ljuti. Da dobro razmislimo zasto je to tako. Da ne lepimo ljudima odmah one najstrasnije medj nas hriscane etikete - on je lud, on je los, on je ovakav, onakav, pa i djavoiman.. ili ona... Ovo su opasne stvari. A nekad se ispostavi da ja upravo ta i ta situacija nama pomogla da nesto resimo, da se otarasimo nekog ogromnog tereta. Ali avaj! Jako cesto biramo da ostanemo tamo gde jesmo i budemo zrtve. To me plasi. Zaista. 

[Дијана.]

ma kakva zrtva, jadan ja, to je suprotno od gordosti - mada, kad bolje razmislim, uninije/ocajanje je izvrnuta gordost, lice i nalicje istog...

To ti najbolje kaze pjesnik "Tvoj bol je gorki lijek kojim Ljekar vida tvoje bolesno Jastvo".

Ili u pravoslavlju: Bog dopusta - da djavo napada - preko nekih ljudi, i oni su tu samo zalosno orudje, a mi nesto treba da pretrpimo i naucimo. Ima cak i ono radikalno, da se radujemo sto se tako lijecimo od gordosti ili sto stradamo radi Hrista, da se molimo da njima bude bolje, ne da bi nama bilo bolje, itd. ali nismo mi na tom nivou. Nesigurnost i ugadjanje drugima iz nesigurnosti dovodi do nezadovoljstva koje ce eksplodirati na ovaj ili na onaj nacin, na onome ko ga je izazvao ili na pogodnom objektu. Optuzba na racun drugih za bilo sta je samo mehanizam odbrane, cak ni u psihologiji on ne pali uvijek i kod svakoga, a kad se unese u rijeci, u odnos, eto zla.. Da smo svi mi zajedno bolji,i svijet bi bio bolji. Odgovornost izabranih je, dakako, veca za opste stanje. 

hm.. bas si tesku temu pokrenuo. Kako nadrasti sopstvenu slabost u odnosu na samog sebe i na druge.

[Олимп]

Брате, ја да се захвалим за овај текст. Било је оно: "Змији се пуца право у главу". Не бих ништа имао да додам, само хоћу да себи забележим следеће ствари.

 

Мислим на Божију промисао, јер јасно, ствар посматрам најчешће тренутно и њено тренутно значење, заборављајући да постоји период пре и после.

 

Дакле, моја вредност се свела на то да по сваку цену будем добар и фин, а притом и чиним потенцијално зло. Ја то зло нисам видео, осим у пар наврата када сам осећао да постоји нешто што није у реду у таквом једном односу, али ја сам одвећ био купљен комплиментима да сам добар и фин, да сам се бојао да рушим ту слику.

 

Моја истинска вредност се свела на придеве које ће неко у неком тренутку изговорити

 

Укратко, људи и речи су ми давали вредност и карактер.

 

Волети неког значи бити спреман да га пустиш да он сам одлучи где ће и како ће.

 

Рад на себи, није три пута Оче наш дневно и ,,намирили" смо Бога. Он нас чека напољу, у односима, у љубави, у проблему. Посматра да ли Му допуштамо да буде део нас или га одбацујемо (под велом лажи) јер нам је Његово решење јако споро... На крају, да ли ми можемо да волимо некога више него Он?! Ништа више.

 

Мислите о Богу. Мислите о својим поступцима, јер сујета и гордост имају невероватно много облика.