Otac koji nestaje

[Avocado]

пре 7 минута, Јелена011 рече

Avokado, ima nas koji moramo uvek na carski pa opet dosje budala i kaze ma daj sad cemo mi to lako prirodno... 

Nekad se mislilo da je prirodni bolji za zenu, caraki ma kako sad rez bio mali opet je ozbiljna hiruska operacija. 

Al onako ko zena, ja sam posle dva dana bila ok, rana me je jako malo bolela, mogla sam hodati, sedeti, vrsiti nuzdu. Sad sa maltene obaveznom epiziotomijom prirodno porodjene zene itekako se posle namuce. Te boli rana, te ne mogu uwc, te za cas dodje zatvor urinarna infekcija i slicno. Nije iato rana na kozi i rana na sluzokozi. Tako da ja te neke razloge i razumem. Nekoliko mojih prijateljica je proslo uzasno sa prirodnim tj ne sa samim porodjajem nego s tim zarastanjem rana. 

Razumem i ja neke razloge ali nešto nisam hteo da pričam o potencijalnim manama prirodnog porođaja pred Natašom (osim ako sama ne pita)... a ti se bre baš zapela... hajde sad u ćošak...

[Јелена011]

Odo ja u krevet. Moju dozu bolnica i lekara sam za danas zavrsila pa dok beba spava jel i mama spava pogotovo sto smo nocas pravili pidzama zurku do jutra heheh. 

[Paradoksologija]

пре 53 минута, Avocado рече

Jedna moja prijateljica se nedavno porodila na carski bez totalne anestezije... ali planiran carski jer je prethodno dete tako rodila... sve je prošlo kako treba i naravno njoj se dopalo mnogo više od totalne anestezije...

 

A ima ih raznih... sa raznim tripovima... u principu, naravno da to ne bi smelo i tu je baš interesantno pitanje etike tih lekara... jedino što su indikacije za carski takve da to uvek može da se našteluje da niko nikad ne može da dokaže, a sporno je da li je lošije od prirodnog porođaja ili isto (ili bolje)... zato pomenuh 300 eura kao ozbiljan medicinski razlog...

 

Da, ima i kod nas ta mogućnost, ali ne svuda i uvek. I verovatno bar donekle zavisi od indikacija u vidu 300 evra.

A pošto se ženama dopušta i da se odluče za ugradnju silikona i za liposukciju, ja ne vidim razlog da se ne dopusti elektivni carski rez, uz potpuno razumevanje potencijalnih problema i posledica, može i uz doplatu. 

[Aleksandra_A]

jedan lep i zanimljiv tekst od jednog naseg psihologa (u pitanju je Nebojsa Jovanovic, ako nekoga bas zanima):

Pre desetak godina dogodilo se nešto što me je ozbiljno zamislilo na temu odnosa genetike i vaspitanja. Pozove me jedna žena iz Crne Gore jer je čula da radim neurofidbek dijagnostiku i trening dece sa ADHDom ( deficit pažnje i hiperaktivnost) i zakažemo testiranje za njenog sina. Došla je sa mužem koji je bio direktor neke velike firme, ali on ih je samo dovezao i otišao odmah nekim poslom. Kod đetića od nekih 6 godina se s vrata videlo da je hiperaktivan. Oči mu igraju kao na ulju, protrčao je odmah pored mene da vidi šta ima po ordinaciji ni ne pogledavši me...Obavimo mi snimanje, i ja konstatujem da đetić ima deficit pažnje prilično izražen. Dam majci neka uputstva oko ishrane, promena u načinu vaspitanja i dogovorimo se da se vidimo za nekoliko meseci kad budu mogli da ostanu duže u Beogradu da krenemo sa neurofidbek treningom.
Dolaze ti oni posle neka 4 meseca. Ovaj put se pojavio i otac. Ja odmah, s vrata, imam utisak da su doveli neko drugo dete. Ovaj mališan me prvo pogledao u oči, pa se pozdravio i učtivo me pitao da li opet možemo da " igramo one igrice što se igraju mozgom". Kad sam napravio prvi EEG snimak neurofidbekom mislio sam da mi se pokvario uređaj. Ovo nije onaj isti mozak. Dete nema deficit pažnje. Kako je to moguće, pitao sam se kad sam se uverio da sve radi kako treba. Drugi mozak! Da mi nisu doveli brata blizanca, da me provere, pomislio sam. Ali to mi je zvučalo budalasto.
"Šta ste mu radili, pa se ovoliko promenio? Da nisu kod vas u Crnoj Gori uveli tansplataciju mozgova?" Upitao sam roditelje.
Otac se smeje, a majka ispriča šta se desilo:
" Kad sam ja rekla mom mužu posle pregleda kod vas da našem djetetu fali pažnja, on je to malo pogrešno shvatio misleći da mu ne posvećujemo dovoljno pažnje. Pa reko: e vala, da *ebe oca, toliko smo pucali kad se rodio, i sad njemu da fali pažnja. Od sjutra ćemo drugačije!"
" I šta ste drugačije radili od sjutra?", upitah.
"Pa, otac ga uvatio pa ne pušta. Vodio ga sa sobom na posa, upoznao sa svima i predstavio ga kao naslednika. "Ovaj će vam jednog dana rukovodit" reka im je. Vodio ga na poslovne sastanke, u proizvodnju, svuda...Posle su se konsultovali sta je pametno raditi u firmi...za zamenika direktora ga proglasio,..ma samo je u wc i u krevet iša bez njega. I eto, samo to se promenilo..."
" Ih, ", razmišljao sam, " kad bi se mogli na recept pripisivati očevi sinovima bar osam sati dnevno umesto concerte , ritalina i sličnih pilula za lilule..."
Završih sa njima čudeći se čudom, sa željom da što pre stignem kući i vidim šta mi rade deca, da im ne fali pažnja možda.

[JESSY]

Оно што отац може да пружи детету, његов специфичан поглед на свет, његово животно искуство, његов јединствен однос који би могао да изгради са дететом, то не може нико да замени!

Отац је битна фигура у одрастању детета једнако колико и мајка. Деца која су одрастала само уз мајку могу бити савршено здрава и срећна (једнако као и она која су имала само оца). Али лишавати дете чврсте емотивне везе са оцем кад је он ту и вољан да буде отац је велика штета и губитак за дете. А то се дешава тако што мајке преузимају главну улогу, а очеви се послушно повлаче у позадину. Мајке су често те преко којих дете комуницира са оцем. Мајка се намеће између оца и детета и „тумачи“ оцу шта неки дететов поступак значи, шта је дете рекло њему или о њему, а детету шта му је отац поручио и шта је отац неким гестом мислио. Мајка више времена проводи са дететом и све га боље упознаје како време пролази, док се отац временом све више осећа скрајнут и отуђен од детета. И на крају се заиста не познају и потребан им је „преводилац“.

*

Дете има право на све оно што отац може да му понуди и очеви морају бити гласнији и јачи у борби за своје место у животу детета. Нема инстинктивне везе мајке са дететом, а да не може да постоји иста таква веза детета са оцем. Мајка рађа и доји дете, отац га не рађа и не доји, и то је једина природна разлика између њих. Све остало су мистификације и културолошки произведене разлике. Очеви не смеју бити заплашени ауторитетом мајки у васпитању. Не смеју дозволити да у свом сопственом филму играју споредну улогу.

 

Очеви свакако обликују нашу слику идеалног партнера. Са татиним особинама и понашањем које препознамо код других људи осећамо се „код куће“.

 

http://prviputsocem.com/очеви-не-дозволите/

[Aleksandra_A]

Dobrota je uslov emocionalnog zdravlja. Ono se ne može kupiti drugom valutom, iako ljudi stalno pokušavaju da ga dobiju „ispod ruke, „preko veze“, nekim drugim sredstvima. Samo dobar čovek može biti emocionalno zdrav.
Jedan moj klijent se dugo borio protiv toga da dobrotom i autentičnom zainteresovanošću za druga ljudska bića plati cenu za svoje emocionalno zdravlje. Svesno, nikako to nije mogao da dovede u vezu jedno sa drugim. Međutim, jedan deo njega je sve vreme to znao i govorio mu, kroz san koji se ponavljao, šta je izlaz, šta će ga spasti. Za njega je, međutim, taj san bio „noćna mora“ zbog koje se plašio da zaspi. Panično je bežao od onoga što je najbolje u njemu.
Na psihoterapiju je došao zbog napada panike i čestih stanja anksioznosti. Napadi su počeli neposredno posle smrti njegovog oca. Majka mu je umrla kada je imao 11 godina i otac se brinuo o njemu do dvadeset i neke godine. Opisuje oca kao vrednog, dobrog čoveka, predanog roditelja koji se hrabro nosio sa životom i pored svoje bolesti. Otac je patio od napada astme, i često je imao napade gušenja i kašljanja. Pored toga imao je i ozbiljne srčane tegobe. Slušajući ga kako priča o tim očevim napadima, imao sam utisak da se plaši za sebe, da se i njemu ne desi nešto takvo, da mu „ne pređe bolest“ ili da se on ne uznemiri emocionalno zbog očevih napada...kao da misli samo na sebe, a ne na oca, na to kako je njemu. Seća se kako je, neposredno pred očevu smrt, razgovarao sa njim telefonom, kada je otac, u sred razgovora, dobio napad kašlja. Klijent je pomislio kako je dobro što nije kod kuće, pa ne mora da se plaši da će ga očev napad uznemiriti, jer može da odalji slušalicu...ili da je spusti.
Nakon očeve smrti nije smeo da prespava u njihovoj kući. „Kao da je u njoj neki očev duh kojeg se plaši“. „Šta bi vam duh uradio, čega se plašite“, pitao sam ga. „Ne znam...“, odgovarao je, „oca se nisam plašio, on mi nikada ne bi naudio, ali...ne znam, samo se plašim..“. Odmah posle sahrane preselio se u kuću svoje devojke sa kojom se zabavljao nekoliko godina. Zapravo, u kuću njenih roditelja sa kojima je živeo narednih dve godine. Oni su ga „usvojili“. Nije mu se baš sviđalo u toj kući. Njen otac je bio alkoholičar, majka radoholičar, odnosi su bili zategnuti, atmosfera neprijatna...ali, on se plašio da ode u svoju kuću.
Nakon dve godine, kada se zaposlio, iznajmio je stan, a očevu kuću izdao podstanarima. Devojka sa kojom je živeo mu je postala dosadna jer mu je stalno pričala o problemima sa ocem, o problemima na poslu koje nije mogla da podnese. Očekivala je od njega da joj pomogne u tome da ona napusti posao koji nije mogla da podnese, da se preseli kod njega i da on finansira njihov zajednički život neko vreme dok ona ne nađe drugi posao. „Zašto bi on to radio?“, pitao se. Ona mu samo „unosi negativnu energiju koja može da pogorša njegove napade anksioznosti“. O „revanšu“ na tome što je parazitirao u porodici njenih roditelja dve godine nije ni razmišljao. Zapravo, racionalizovao je da to nije bio njegov izbor, da je „morao da ih trpi“ jer nije imao kuda.
Onda je upoznao drugu devojku koja je bila „veselija“ i opuštenija, ali nije hteo da napusti prvu „za svaki slučaj“, dok se ne uveri da je sa ovom drugom sigurno. Držao je „kao rezervu“. Međutim, ona je slučajno videla poruku na njegovom mobilnom telefonu i otkrila da ima drugu. „Pobegao je“ u svoj stan, i narednih nekoliko meseci odbijao da se vidi sa devojkom koja je tražila da razgovaraju, da joj objasni o čemu se radi, zašto...Na moje pitanje zašto je izbegava, zašto ne raščisti...odgovarao je: „pa, bilo bi mi neprijatno.“. Rekao sam mu da mu je, izgleda, uvek važnije da mu ne bude neprijatno nego to kako je osobama sa kojima je bio u značajnim odnosima. „Da...“, odgovorio je, „ne podnosim neprijatnost, plašim je se...“. Nakon nekoliko meseci izbegavanja počeo je da paniči zbog ideje da će mu se ona osvetiti, da će ga negde obukati, doći mu na vrata i drati se pred publikom…(što se kasnije i desilo). Da li da ga žalim, ili da ga klepim? Stalno su mi se mešale ta dva osećanja vezana za njega.
On je, s jedne strane, bio prijatna osoba, dobroćudnog izgleda i izazivao je u meni pozitivna osećanja i neke zaštitničke potrebe. Mogao sam da empatišem sa njegovim osećanjem nesigurnosti zbog odrastanja u kući u kojoj su bolest i očekivanje smrti bili stalno prisutni, jer je majka obolela od raka od njegove druge godine. Mogao sam da osetim tu atmosferu u kojoj je bilo neprilično radovati se, biti živahan, nestašan…u kojoj je vezati se značilo izgubiti. Sa druge strane, ta njegova okupiranost sobom, tretiranje drugih kao sredstva za umirenje i zaštitu, bez razumevanje potrebe da se nešto i uzvrati, izazivale su u meni osećaj da sam i ja neki analgetik, sredstvo za smirenje…prema kojem se on odnosio sa velikim uvažavanjem, ali samo kad mu je potrebno.
Psihoterapija je jedan jako čudan posao. Psihoterapeuti se uče da grade odnos u kojem ne očekuju od klijenta ništa. Klijent nije tu da zadovoljava potrebe terapeuta. Nešto kao, “iskoristi me dok ti ne bude bolje, onda idi…”. I to je u redu. Međutim, to je u isto vreme i veoma intiman odnos u kojem se stvara snažno poverenje, klijent deli sa terapeutom svoja najintimnija iskustva, pa i ona koja ni sa kim nije podelio, a terapeut empatiše, pokušava da ih razume, prima klijenta u sebe…oseća, reaguje…kao svaki čovek. Upravo te njegove ljudske reakcije, ako nisu njegove projekcije (zbog toga psihoterapeuti u svojoj obuci idu na ličnu psihoterapiju, da bi mogli da prepoznaju sopstvene projekcije i ”transfere” I odvoje ih od autentičnih reakcija) mogu da pomognu terapeutu da razume kako se osećaju i reaguju drugi ljudi iz klijentovog života u odnosu sa njim.
Ovaj momak je bio vrlo revnosan u dolaženju kada mu je bilo loše, kada su ga savladavali napadi panike i anksioznost. Međutim, kada bi se osećao bolje, jednostavno bi prestajao da dolazi bez najave, razgovora o tome da bi malo pauzirao, ili da mu više ne treba terapija…Završili bimo neki sastanak sa dogovorom da će javiti da zakaže kad bude video raspored na poslu…I onda ga, jednostavno, nema nekoliko meseci. Kad krene neka “frka”, eto njega ponovo. Ne objašnjava ništa zašto nije dolazio, već samo krene da priča o onome što ga trenutno muči. Kao da je izvukao analgetik iz fijoke, i šta se ima analgetiku objašnjavati. Tako je doživljavao i svog oca. Pitao sam se kako li se njegov otac osećao u vezi sa tom njegovom osobinom. A nesvesno se i on pitao baš to. O tome govori i san koji mu se često ponavljao i plašio ga.
Često je sanjao kako sanja, a u sobi pored njega je njegov otac i gleda ga. Kao da hoće nešto da mu kaže. On ne vidi lice oca, ali oseća da je on tu. Ne zna da li je ljut. Ne zna šta hoće da mu kaže. Samo ga posmatra. Budio bi se u strahu. Kroz analizu sna došli smo do toga da se osećao krivim što nije bio tu kada je otac umro. Došao je nekoliko sati kasnije. Zašto bi ga ta krivica toliko mučila? Obavlljao je neke poslove u gradu, otac je bio dobro pre nego što je krenuo…Osećao se krivim i zbog toga što je kukavica, što je pobegao iz kuće, umesto da nastavi da živi u kući koju je njegov otac teškom mukom izgradio, da je održava. Ali, zašto se plašio duha oca odmah posle njegove smrti? Otac je uvek bio dobar prema njemu.
Posle godinu dana psihoterapije bitno se smanjila njegova anksioznost, smogao je snage da se vrati u kuću, da je sredi i bio je ponosan na to. Pripremao je kuću da u njoj pravi porodicu i da se oženi devojkom u koju je u međuvremenu postao siguran. Osećao se bolje i prestao je da dolazi.
Posle nekih godinu dana javio se ponovo. Opet se pojačala anksioznost i san sa ocem je sanjao skoro svaku noć. “Taman sam mislio das mo se pomirili”, žalio se, “da je zadovoljan što sam se vratio u kuću, što je dobio unuku… Zašto ga ponovo sanjam ? I dalje kao da nešto hoće da mi kaže, ali ne znam šta. Manje se plašim, ali i dalje mi je san neprijatan”.
Potom mi je pričao o tome kako podnosi bračne i roditeljske obaveze. Kako ima dana kada mu to nije teško, ali je više onih dana kada ga uhvati anksioznost pri pomisli na to šta sve treba da obavi tog dana…kao da se u sebi nekako “kenjka”, sažaljeva sebe što to mora da radi. Bolje se oseća kad te obaveze prođu, kad može uveče da se “ušuška”. Ali, onda mu dođe otac u san…I to ga uznemiri. “Šta li to sada hoće da mi kaže”, pitao se.
Pričao mi je i o tome kako mu je bilo teško što su na krštenju bili ženini roditelji, a on, “kao siroče” nije imao nikoga. Ponovo samosaželjenje umesto žaljenja. Samosažaljenje je destruktivna emocija, dok je žaljenje osećanje koje nas oporavlja. On nije žalio za roditeljima, već je sažaljevao sebe što je “siroče”. Osećao sam da tačno znam šta će mu otac reći onoga dana kada on bude spreman da čuje, ali nisam hteo da ja to izgovorim. To je ono što pripada ocu u njemu. A taj otac ga je vodio ka spoznaji oca u sebi, jer i sin je postao otac.
Sledeće što je pričao mi je ukazivalo na to. Počeo je da se oseća krivim što zbog svojih strahova i anksioznosti nije dovoljno dobar otac, kakav je njegov bio. Baveći se svojim strahovima nije bio dovoljno radostan i otvoren da se igra sa detetom. Kada ga uhvate periodi paničnih napada izbegavao je da se udaljava od kuće, što ga je onemogućavalo da sa porodicom ode na neka lepa mesta, provede zabavno vreme. “Kenjkao je nad životom kao neko sebično dete”. Ali, počeo je da razmišlja o nekome drugom, o dobrobiti svog deteta. Prvi put sam ga čuo kako ne razmišlja samo o tome kako je njemu.
Jednog dana je njegova ćerka pala i raskrvarila glavu, i to baš u trenutku kad je on doživljavao jak napad anksioznosti. “Kad sam je video onako krvavu, nisam se ni setio da imam napad aknsioznosti…dohvatio sam dete i otrčao sa njom u rukama do doma zdravlja. Kakvi strahovi, kakvi bakrači, oće li srce da mi stane ili da prolupa, ma to je iz neke druge priče. Kao da se nešto prelomilo u meni. Sve je dobro završilo, hvala Bogu. Uveče sam ponovo sanjao oca, ali sam ga ovaj put i video i čuo…onaj njegov blagi lik…rekao je samo “sine, budi dobar čovek”. “Bože, zašto sam se ja toga toliko plašio!? , zapitao se…I počeo da plače. “Šta bih dao da sada mogu da razgovaram sa njim…tako mi nedostaje, da vidi, da uživa u unuci…sada bih baš imao o čemu sa njim da pričam…”
“Pa, pričate”, rekao sam.
(Nebojsa Jovanovic, psihoterapeut)

[Kafanski amater]

Отац који нестаје је (отац) на службеном путу 

[Просечан србенда]

Препоручујем за све који смо били одбацивани и повређивани

[JESSY]

Osobine dobrog oca: Ljubav je od svega važnija

Biti dobar tata i nije tako teško kada shvatite da je ljubav i prijateljstvo na prvom mestu.

Biti dobar otac mnogo je više od plaćanja računa i finansijskog ulaganja u budućnost svoje dece. Naravno, to je samo po sebi važno, ali postoje neke još važnje stvari koje su sinonim za dobrog i posvećenost oca.

Dobar otac je uvek pored vas kada vam je to potrebno. Čak i kada ima važne obaveze, on zna kada je vreme da se posveti samo vama i pruži vam oslonac. Od njega uvek možete računati na emocionalnu podršku.

Dobar otac želi svakim danom što više da upozna svoju decu, da sazna nešto više o njihovim nadama i snovima. Želi da razgovara sa svojom decom o svakom problemu.

On je strpljiv, ljubazan, brižan i on je osoba sa kojom želite da provodite više vremena. Spremna je da pređe dodatne kilometre da bi u pravom trenutku bio pored vas. Pomaže vam da radite stvari koje volite i trudi se da pokaže interesovanje za vaše hobije.

Biti dobar otac mnogo je više od plaćanja računa i finansijskog ulaganja u budućnost svoje dece. Naravno, to je samo po sebi važno, ali postoje neke još važnje stvari koje su sinonim za dobrog i posvećenost oca.

Dobar otac je uvek pored vas kada vam je to potrebno. Čak i kada ima važne obaveze, on zna kada je vreme da se posveti samo vama i pruži vam oslonac. Od njega uvek možete računati na emocionalnu podršku.

Dobar otac želi svakim danom što više da upozna svoju decu, da sazna nešto više o njihovim nadama i snovima. Želi da razgovara sa svojom decom o svakom problemu.

On je strpljiv, ljubazan, brižan i on je osoba sa kojom želite da provodite više vremena. Spremna je da pređe dodatne kilometre da bi u pravom trenutku bio pored vas. Pomaže vam da radite stvari koje volite i trudi se da pokaže interesovanje za vaše hobije.

https://direktno.rs/lifestyle/slobodno-vreme/291634/osobine-dobrog-oca-ljubav-je-od-svega-vaznija.html