о. Љубивоје Стојановић: предавања, текстови...

[Agaton Vuzman]

Везано или невезано за тему, каква је ситуација у Кини, конкретно што се тиче уводног поста?

Пре свега, Кина је екстремно велики систем да би могао да представим свеобухватну слику. Оно што, посматрајући моју околину могу да наведем јесте да има заобилажења правила и преписивања али нпр. бубице нисам видео.

[JESSY]

Пут вере није лак

 

Протојереј др Љубивоје Стојановић, духовник у капели свете Петке и цркви Ружици на Калемегдану, беседио је данас, уочи празника Вазнесења Господњег, о суштинском смислу овог Христовог празника, догађају који је људима показао које место их чека на Небесима. "Христос је стално ту, са нама, кроз Свето Причешће и због тога ми морамо да промишљамо о времену и вечности на прави начин" каже о. Љубивоје и додаје да "нико није безначајан, свако пре Господом има име које је велико". Отац истиче да се не сме пасти у кривоверје, сујеверје или застрањеност било које врсте и подсећа да смо са друге стране склони да критикујемо верски фанатизам, али и да заборављамо на равнодушне вернике. "Подигнимо се из својих мржњи да бисмо били достојни да седнемо са десне стране Оца", каже наш гост.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/16/06/08.06.16_-_rec_pastira_-_ljuba_stojanovic_-_1.01.15.mp3

[JESSY]

 

[JESSY]

 

[JESSY]

Бог хоће одговорног човека!

18.07.2016.

Протојереј проф. др Љубивоје Стојановић, духовник у капели св. Петке и цркви Ружици на Калемегдану, говорио је данас на комплексну тему комуникације међу људима. Шта све у себи садржи ова реч, коју тежину има и који је њен суштински смисао? "Када реч постане средство манипулације, онда се човек осећа угрожено и осећа потребу да угрожава друге" каже прота Љуба и пита "зашто добри људи ћуте"? Како научити слушати и чути другога, до чега то доводи, како у свакодневном животу да обратимо пажњу на сваку нашу реч или гест и јесмо ли, као хришћани, свесни шта тиме чинимо? "Својом појавом и поступцима треба да изазивамо дубље пориве " каже о. Љубивоје истичући да "ми хришћани треба да будемо јачи снагом љубави". У емисији смо слушали псалме у извођењу проте Воје Билбије.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/3008/16/07/18.07.16_-_rec_pastira_-_otac_ljubivoje_stojanovic_64.mp3

[JESSY]

"Смисао живота и богатство"

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/16/07/22.07.16_zbor_-_tribina_-_sveta_petka_17.07.16.mp3

[JESSY]

Šta nam poručuje Lazar?

Prof. dr Ljubivoje Stojanović | 27. maj 2016. 15:40 | Komentara: 1

Odavno smo skoro svi obuzeti spektakularnostima, elitizmima i lakim sadržajima koji nas raslabljuju do besmisla i bescilja

 

 

 

Pojedinci se trude da postanu poznati i popularni, jer to je nekima jedina mera uspešnosti u sivilu jeftinog preživljavanja. Oni besomučno sakupljaju "bodove" i fanove umišljajući da se stvarnost meri brojem pristalica, a ne konkretnim činjenicama. To je u nekim slučajevima i čovekov odnos sa Bogom dovelo u stanje pogađanja, slično onom na pijaci sa prodavcima različitih artikala. Bog je tako sveden na naše potrebe i ukuse, ne doživljavamo ga kao nesaznajnog ali poznatog. Mi njega merimo sobom, a ne sebe Bogom i to nas čini podanicima ljudi. Neki pojedinci ponekad zloupotrebe svoju funkciju ili znanje u nameri da nas zavedu za sobom. Krajnje je vreme da se upitamo, mi koji verujemo, da li stvarno tražimo Boga ili se olako povodimo za ljudima koji nam se nameću umesto Boga? Nije ovo poziv na bilo kakav bunt nego je promišljanje o stanju u koje smo skoro svi svesno dospeli zbog toga što nismo dovoljno promišljali životnu stvarnost i okolnosti u koje dospevamo budući opterećeni poreklom i pripadnošću. Dozvolili smo da postanemo žrtve sopstvene neprosvećenosti, jer prihvatanje da bilo koga bogotvorimo nije ništa drugo do neprosvećenost i neznanje.

Međutim, kroz istoriju postoje ljudi čijem smirenju i trpljenju nije moguće odoleti, oni podstiču a ne okupiraju druge. Ne stavljaju sebe u prvi plan, ne bore se za svoje mesto pod suncem sebično i samoživo. Žive tiho, dostojanstveno i nenametljivo, bude nas svojom tišinom i pozivaju da prevaziđemo sve svoje sukobe i gužve u koje upadamo pod teretom životnih neuspešnosti. Skoro svi na ovakav način pristupamo ličnosti blaženopočivšeg patrijarha Pavla, i to ne zbog funkcije i zvanja već zbog njegove prosvetiteljske ličnosti. Hvala Bogu, postoji još dosta takvih ljudi koji će zauvek ostati u Božijem pamćenju i svojoj tišini. Često ih ne prepoznaju ni oni iz najneposrednijeg okruženja jer u njima vide "neuspešne" ljude koji nisu želeli da se nametnu drugima.

Primer iz grada Sombora koji se tiče angažovanja nekolicine dobronamernih da skuće jednog dobrog sugrađanina je vest koja budi dobre nade na našim prostorima. To nažalost nije glavna vest, a oni su pobednici u svakom pogledu. Te ljude je pokrenuo na dobrodetelj jedan mladić od 22 godine po imenu Lazar R..... koji se hrabro nosi sa svojim životom. Nema skoro ništa oko sebe, ali ima sebe i sve u sebi. Glad, hladnoća i sve što podrazumeva nemaština, njega nisu oborili do nagona za otimanjem tuđeg, očajanja i hule na Boga i ljude. On je hrabar jer je razuman i dobar, ume da kontroliše svoje emocije. Ne traži ništa, a daje onoliko koliko može i ima. Veruje u Boga i voli ljude čak i kad ga omalovažavaju i ne razumeju. Kad ga pitaju zašto se moli Bogu i dokle će se moliti jer mu Bog ne daje ni najobičnije parče hleba da preživi, on se ne ljuti ni na koga. Smerno odgovara:

Ja se molim Bogu da mi da snage da izdržim, a ne tražim mu da me nahrani...

Ovako može da razmišlja samo čovek jake vere koji se ne pogađa sa Bogom i ljudima i ne poredi se ni sa drugima u nameri da pokaže svoju posebnost. Ko uspe da se izgradi na ovom primeru, prepoznaće koliko je u njemu sebičnosti koja ga zadržava na putu do Boga i drugoga čoveka. Lazar Somborski je naš prosvetitelj koji nam daje primer kako je moguće prevazići svaku teskobu. Razmislimo koliko je manjih teskoba mnoge među nama obeshrabrilo do neljudskih postupaka kojima smo uvećali svoje prethodno beznađe.

Lazar će biti onaj isti i kad se useli u svoj dom, to je sigurno, nama je potrebno da iz ovog primera izvučemo dobru pouku koja se može svesti na kratak zaključak: Treba uvek biti iznad svake nevolje. Naš junak Lazar trči i po 80 kilometara dnevno u nameri da u svemu prepozna dubinu i visinu. Njegovo obrazovanje je na niskom stepenu, ali to se može nadomestiti i potrebno je višestruko angažovanje mnogih stvaralačkih subjekata. Ali, njegova duša je čista jer je nesebičan i prosvećen, njegova vera nije uskogruda i nije svedena na poreklo i pripadnost. Mnoge nas i najmanja nevolja dovodi do očajanja i pitanja: Bože, gde si? Pokušajmo drugačije! Postavimo pitanje sami sebi: Čoveče gde si? Tada ćemo bolje razumeti Lazara Somborskog i njemu slične. Delo njegovih dobročinitelja biće nam podsticajno, posle početnog divljenja počećemo da se pitamo šta možemo jedni drugima da pomognemo. Ako uspemo u tome, videćemo da imamo dosta dobrih mogućnosti da ovaj svet učinimo boljim nego što jeste. Ali, dok svako želi sve samo za sebe, ostaje surova borba za opstanak. Svako od nas, dakle, može u mnogo čemu da promeni ovaj svet, samo je potrebno da sami sebe i jedni druge menjamo nabolje ..

[JESSY]

Prof. dr Ljubivoje Stojanović: Radost se ne kupuje

 

DECEMBARSKO-januarska svečarenja kao kulminacija svih slavlja tokom godine sadrže mnoga pitanja koja pojedinci previđaju predajući se različitim provodima.

Kako je život mnogo sadržajniji od povremenih svetkovina, potrebno je promišljeno i osmišljeno sagledavanje stvarnosti baš u periodu kad se smenjuju i prepliću različita svečarenja. Dok se jedni muče kako da dočekaju goste, a drugi kako da kupe poklon domaćinu, ostaje pitanje da li pod takvim teretom vidimo jedni druge na pravi način. Ili od mnoštva briga oko đakonija na trpezi i poklona u rukama i ne vidimo jedni druge već svako samo želi da istakne sebe pred drugima ne uviđajući koliko se u tome troši radost postojanja.

Gostoljublje je važna životna stvarnost i iz biblijskog teksta saznajemo da je u Starom zavetu otac naroda i otac vere Avram zahvaljujući gostoljublju video Boga. Novozavetni bogovici posle Hristovog vaskrsenja udostojili su se bogoviđenja onda kad su pozvali Hrista u svoj dom. On je prelomio hleb u njihovom domu, što se može razumeti kao svečarska gozba - krsna slava koja izvire iz liturgije, a ne iz paganskog nasleđa. Sve ovo nas dovodi do zaključka da je najvažnije kakvi smo mi koji smo se sabrali na gozbi, a ne koliko koštaju đakonije ili pokloni. Naravno, sve ovo treba promišljati dublje, ne jednostrano kao negiranje truda, posebno domaćica, ili ljubavi kojom častimo jedni druge.

Mnogo je lepih običaja i radnji koje prate sve ove praznične dane, samo ih treba razumeti na pravi način. Najvažnije je da sve merimo dobrotom i ljubavlju bez omalovažavanja "malih" ili "jeftinih" poklona. Potrebno je prepoznati simvoliku pomirenja i lepotu praštanja, dok je poklon samo prateća pojava koja ne sme da opterećuje.

Kako bi bilo lepo kad bi se u sve naše domove, kumovske, rodbinske i komšijske odnose vratio taj lepi običaj. To bi nas sve podstaklo da razmišljamo i razumemo da jedni drugima najviše dugujemo lepu reč. Ako bi bilo drugačije, onda bi svako samo mislio koliko će ga "koštati" susret s drugim, pa bi se deca na Detince sklanjala od starijih, a ovi od njih na Materice i Oce. Samo onda kad shvatimo da su osmeh i lepa reč vredniji od skupih slatkiša neće nam biti teško ni da častimo jedni druge onim što možemo i koliko možemo. Tada ćemo se setiti i onih koji imaju još manje od nas. To će nam vratiti veru u život i podstaći nas na čovekoljublje tako da ćemo svoju sreću meriti onim što jedni drugima možemo da damo, a ne samo onim što po svaku cenu želimo da uzmemo samo za sebe.

Radovaćemo se susretu jednih sa drugima i tada će sva naša svečarenja dobiti novu i bolju dinamiku. Nećemo imati želju da nas istroši "najluđa noć", nego ćemo se truditi da budemo bolji jedni prema drugima.

Promišljaćemo sve svoje svečarske susrete tako što ćemo se spremati da na njima damo sve od sebe da stvarno ukažemo poštovanje svakome. Predugo traje kod pojedinaca potreba da kad nekoga negde vide odmah započnu svađu sa njim zbog nekih različitosti ili ranijih nesporazuma. Krajnje je vreme da se sve to preobrazi nabolje i da prestanu sukobi. Svetost svečarske trpeze treba prepoznati i poštovati, što su mnogo pre nas činili naši preci tako što je to bilo kultno jedenje i pijenje uz zdravice. Bilo bi dobro da se taj dobri običaj ponovo uspostavi, jer bi tako svi bili pokrenuti od zlovolje koju su doneli sa sobom ka svetosti koju u sebi nosi svečarsko sabranje.

Na kraju, možda bi bilo dobro da se razmišlja o svečarskom solidarnom prilogu za one kojima je pomoć potrebna. Zna se dobro u svakoj ulici, svakom ulazu i bližem okruženju kome šta nedostaje. Kad bi svako umanjio svoje troškove vezane za doček gostiju ili odlazak na slavu za najmanju sitnicu i to odvojio na stranu da bi kasnije sa još nekim komšijama i prijateljima to sastavio u zajednički fond, sigurno je da bi obradovao one koji oskudevaju u nečemu.

 

[JESSY]

Религијски национализам је жалосно стање

 

Права вера треба да буде стање сталног напредовања у љубави, истини и слободи. Никако не сме да буде сведена на опредељење – за или против. Појединци који се представљају као верници, нажалост, не могу да отклоне унутрашње препреке порекла и припадности. То и није лако, захтева много напора и искрености, највише према себи, како бисмо могли бити искрени и једни према другима.

Пише: Проф. др Љубивоје Стојановић

Проф. др Љубивоје Стојановић (Фото: mitropolija.com)

Ако је „наш“ онда „заслужује“ свако добро, ако није онда немамо према њему никакве „обавезе“. Али, ту се не зауставља промашај, продужава се даљом недобронамерношћу до жеље за елиминацијом неистомишљеника. Искрено верујући човек на ово никако не сме да пристане, али нажалост, то се често превиђа.

Јеванђеље нам пружа добре примере за тако нешто, и то кроз случај двојице апостола, Јакова и Јована, који су у стању религијског гнева предложили Христу да спали Самарјанско село, чији су им становници ускратили гостопримство. Религијски национализам је одредница која одсликава жалосно стање двојице апостола. Христос их је јасно опоменуо указујући им на дух вере као стање непоколебљивог богољубља и човекољубља, а не као стање сукоба и непријатељства.

 

Стање вере и верника у наше време јасно илуструје да није мали број оних који не могу да превазиђу религијски фанатизам и ослободе се сличног национализма. Није ништа мањи број оних који не могу да се ослободе потребе поређења са другима у жељи да себе истакну као узоре које треба следовати. То доводи до чудних мера у делу вере и свођења свега на кривице и казне, заслуге и награде. Суровост преовладава у свим односима, уз неумесно изговарање да се све чини у Христово име. Сви постајемо робови греха, обесмишљавају се подвиг вере, пост и молитва – суровошћу непраштања.

Као да заборављамо ону јеванђелску сцену кад пред Христа оновремени „ревнитељи“ закона доводе жену блудницу очекујући да нареди њено каменовање. Шта се догодило зна сваки верник, али остаје питање чему и даље та суровост као неспасоносни процес у мислима и поступцима верника. Тад је Христос једном за свагда рекао: Ко од вас нема греха нека први баци камен! Сви су се разбежали суочивши се са својом савешћу. Нажалост, многи савремени самопроглашени „верообновитељи“ под теретом сопствених страхова и у стању умишљене правде бацили би исти камен.

Не догађа се то „тамо негде“, далеко од нас у високим друштвеним или религијским структурама. Дешава се у нама и међу нама, само што то треба знати препознати. Увек кад презирем било кога до те мере да умишљам да ми тај неко загорчава живот, ја сам, заправо, у великом проблему.

Питање је докле ћу стићи у свом безумљу и безнађу ако се не зауставим. Све то постаје опасније онда кад се у то умеша моја и нечија религијска, национална или идеолошка припадност. Тада у стању пасивног читања и посматрања догађаја које преносе медији из свега извлачим само оно што ми одговара.

То нас доводи до страха који неминовно прераста у мржњу. Пример за то је реакција на слику где један млади острашћени џихадиста позива на освету говорећи језиком који разумемо. То никако не сме да нас толико обезуми да све комшије и познанике посматрамо кроз њега и поистовећујемо са њим.

Први корак треба да буде то да се ми лично не поистоветимо са њим у стању освете, што је могуће само онда кад уместо страха у први план ставимо потребу за дубљим и смисленијим повезивањем са онима са којима делимо простор. Ако почнемо поделе и сукобе ми помажемо заговорнику лоших идеја да на темељу страха придобије наше комшије за своје злонамерје.

Треба заиста бити много храбар да не подлегнемо страху од претњи других до те мере да све у животу сведемо на одбрану и напад. Што је вера јача код сваког појединца, то је успех реалнији, и ту није битно колико је различитих вера у оптицају. Битно је да свако у својој вери буде искрен и истрајан.

Хришћанска одговорност у свему овоме је превелика, што значи да бити хришћанин увек значи давати себе до краја, не очекујући никад, и ни од кога, похвале и узвраћање. То није лако, због тога неки одустају предајући се безнађу и бесмислу. Највећа је храброст којом друге чувамо од себе, јер само тако је наша вера смислена и успешна. Задатак верника је да подстиче одговорни оптимизам у себи и око себе, што је могуће само љубављу никако претњама и забранама.

Али, ако Бога од себе сакријемо у бројке и слова па тако не видимо ни њега ни другог ни себе, онда постајемо жртве бесмисла. Постајемо окупатори туђе слободе, казнена експедиција која све застрашује, заборављамо да је Христос победио свет. Како? Силом своје љубави, а не насиљем. Победио је речима молитве за прогонитеље: „Оче, опрости им јер не знају шта чине!“

То што ово не разумеју они који нису хришћани није највећи проблем, најтеже је ако сами хришћани то не разумеју или не прихватају на прави начин. Без прихватања овог става није могуће ни разумевање позива да будемо „со земљи“ и „светлост свету“.

Извор: Вечерње Новости

[JESSY]

POLEMIKELjubivoje Stojanović: Lepota je u darivanju

Prof. dr Ljubivoje Stojanović, protojerej | 28. decembar 2016. 17:15 | Komentara: 0

Decembar i januar su meseci u kojima bi trebalo da radost života trijumfuje nad svim našim nevoljama i nedaćama

Decembar i januar su meseci u kojima bi trebalo da radost života trijumfuje nad svim našim nevoljama i nedaćama. U svemu tome potrebno je da svako od nas bude kreativni stvaralac koji promišlja stvarnost i postupa odgovorno. Naučili smo odavno da je neumesno i besmisleno opterećivati se različitim datumima, posebno je važno da mi koji postimo ne umišljamo da imamo pravo da bilo koga diskvalifikujemo. Ako tako postupamo, mi poništavamo podvig i pristajemo na besmisao i beznađe. Verski život pretvaramo u pijacu, gde nije bitan kvalitet već reklama, što nije dobro. Tako se obesnažujemo za kulturu suživota u različitosti. Znajući da nam jevanđelska logika otvara te dobre vidike neopterećenog čovekoljublja, mi nastojimo da podstičemo inovativnost umesto da sumnjičavo pristupamo savremenom životu. Važno je da budemo odgovorni jedni prema drugima i sami prema sebi, i tako ćemo prevazilaziti sve svoje blokade. Naime, te blokade svako sam sebi nameće i one nemaju utemeljenje u zdravoj veri.

Već od Svetog Nikole nastupila je praznična atmosfera i trajaće kroz različite datume, Božića i Nove godine, Svetog Jovana do Svetog Save. To, naravno, dodatno doprinosi boljoj atmosferi u našim domovima i na radnim mestima, gde bi trebalo da nas čestitke, pokloni i čašćavanja pokrenu u bolje i odgovornije stvaralaštvo. U svemu treba imati meru koja se najbolje proverava prilikom takvih druženja koja doprinose boljem upoznavanju i osmišljenim dogovorima. Praznovanje nije samo pasivno sedenje za stolom i konzumiranje jela i pića bez mere i obzira jednih prema drugima. Praznična trpeza ima svoju punoću u onima koji sede za njom i dele reč jedni sa drugima. Tada ono što je postavljeno na trpezi dobija smisao, a pokloni koje razmenjujemo postaju sastavni deo praznovanja. Važno je znati i to da se sve naše trpeze nastavljaju kroz više dana, kako u domovima, tako i na našim radnim mestima.

To treba osmisliti tako što ćemo se potruditi da u tom raspoloženju posvetimo više pažnje jedni drugima. Primarno bi trebalo da bude to kako da svoje odnose poboljšamo, da se pomirimo ako smo u svađi sa nekim tako što ćemo biti spremni da oprostimo i zatražimo oproštaj. To je važnije od svakog poklona koji se kupuje. Nepotrebno je da se opterećujemo visokim cenama i odustajemo od druženja i proslava proglašavajući sebe manje važnim od drugih. Sledeći korak na tom bespuću je zavist, a konačno sve postaje beznađe.

Radujući se jedni sa drugima, pokušajmo da proširimo i produbimo to svečarenje i tako osmislimo svakodnevicu trudeći se da prepoznamo potrebe onih koji su tu negde u našoj blizini, ali su daleko od sreće. Opterećeni nedostacima i povučeni u svoju nemaštinu, ti ljudi na različite načine podnose svoju oskudicu. Ne smemo biti neosetljivi na njihove potrebe, iako i sami mučimo muku sa svojim računima i obavezama prema društvu i državi. Pobedimo najpre sve svoje ljutnje na bilo koga i preuzmimo odgovornost za svoj život, videćemo da smo mnogo toga sami sebi priredili pogrešnim potezima i neobuzdanim željama.

Nismo često imali meru u prohtevima i gomilali smo dug na dug, i neumesno je bilo koga iz državnih struktura prozivati zbog toga što smo umesto da uplatimo ratu kredita, ili porez, odlučili da kupimo nešto što nismo baš morali. To je posebno važno znati u ovom periodu kupovanja poklona, kad smo skloni preterivanju kako bismo se dokazali nekome. To bi trebalo izbegavati. Ali ono što neće ugroziti naš budžet tiče se spremnosti da skupljamo ovih dana sredstva za poklon nepoznatim ljudima koji oskudevaju.

Novozavetni pisac savetuje: “Vaš suvišak neka bude za njihov nedostatak!” Kako to da činimo? Tako što ćemo ovih dana od svake kupovine različitih artikala odvajati ono što zovemo kusur. Sigurno je da će to biti pristojna svota. Dobro bi bilo ako bi se više ljudi udružilo u ovom projektu i pritom se dogovorilo kome konkretno pomoći. Svejedno da li nekom kupovinom ili davanjem skupljene količine novca. Ali ako nemamo međusobnog poverenja i podlegnemo sumnji jedni u druge, sve je neuspešno. Proći će praznici, a mi se nismo nimalo promenili nabolje, ostali smo svako za svojim stolom, tako smo svi istrošeni i opterećeni svojim minusima na računima. Ne vidimo one minuse u srcu, jer nas je nepoverenje u druge ljude raslabilo tako da nismo ni osetili radost praznika.

Razgovarajmo jedni sa drugima o potrebi da pomognemo onima koje poznajemo i znamo da su u krizi. Ne pitajmo se kako je došlo do toga, to je besmisleno gubljenje vremena. Dogovorimo se da pomognemo ne izgovarajući se sopstvenim nedostacima. Skupljajmo svako svoj kusur posle kupovine ili odlučimo da to još malo uvećamo tako što nećemo kupiti jednu čokoladu ili neko piće, a tek cigarete u danima posta, i da ne nabrajam dalje. Sve ovo ne bi trebalo da bude opterećenje već dobra odluka.

[JESSY]

 Hrabrost čuvara reda

 

Policajci gube živote u ludilu ljudske sebičnosti i nespremnosti za istinu

 

SVAKODNEVNO čitamo tragične vesti o gubitku života onih koji su se opredelili da budu čuvari reda i mira. Broj stradalih policajaca postaje sve veći. Pred tom činjenicom trebalo bi se zapitati kako stati na put bezumlju i bezakonju neobuzdanih pojedinaca?

Nedopustivo je biti samo hroničar i analitičar događaja bez stručne dijagnoze i društvene terapije. Svi mi, kada nam je ugrožen život ili neko dobro tražimo čuvare javnog reda da nas zaštite, ali kada opasnost prođe ne pokazujemo dovoljno poštovanja prema njima i njihovoj uzvišenoj službi.

Mnogi u za sebe strahu ćute, a svi očekuju intervenciju sa strane. Jedini kojima postavljamo teške zadatke su policajci, koji zaista daju sve od sebe, gubeći živote u ludilu ljudske sebičnosti i nespremnosti za istinu. U prvi plan obično stavljamo da su plaćeni za svoj posao. Da li je baš sve tako i gde je odgovornost najbližih ukućana, porodice i prijatelja onih koji čine bezakonja?

Možda bi oni mogli već na početku da zaustave nedelo i spreče veće tragedije. To bi bio pravi patriotizam, u stvari, odgovorno čovekoljublje. Sve dok pristajemo da podržavamo loša dela naših "bližnjih" sve se više udaljavamo od istine postojanja.

Postoji još jedan veliki problem, a tiče se ideološkog nasleđa koje neki još uvek baštine, ne razmišljajući o tragici svog postupka. Naša istorija je od polovine prošlog veka krenula nizbrdo. Ubica policajca Bogdana postao je narodni heroj, a policajac narodni neprijatelj - sluga okupatora. To je neodrživa kvalifikacija. Sećam se jednog mladog policajca sa kraja devedesetih godina prošlog veka koji je obezbeđivao skup u Beloj Crkvi, kako se sa čuđenjem pitao o čemu se tu radi.

"Poruka je da smo opoziciji svi mi legitimne mete. Ne daju nam da se politički opredeljujemo, što je dobro, ali nije i što nas doživljavaju kao sluge režima. Nesrećni Bogdan postao je žrtva nasilja i tragičar života i smrti, a njegov ubica heroj. Mene ne interesuje nijedan režim, hoću da služim narodu i državi - rekao je tada.

Nije ovde reč o ideološkom obračunavanju sa davno prevaziđenim idejama i ideologijama, reč je o ukazivanju na potrebu da se uspostavi red i poredak tako što bi čovek u uniformi koji reprezentuje državu trebalo da bude uvažavan od svih, a ne da bude dopuštena meta.

Nema te ideologije i revolucije koja bi mogla biti iznad poretka, jer ako se sve strmoglavi onda na jednoj strani imamo red, a na drugoj nasilje u kojem se poistovećuju zagrejani revolucionari i sitni prevaranti i lopovi. To je uvreda i za sve buduće pokrete za ljudska prava i slobode.

Zbog toga je važno insistirati na razlikovanju načina ljudskog traženja pravde u ideološkim previranjima od mešetarenja sebičnih koristoljubaca koji zarad prisvajanja često ubijaju sve koji im se nađu na putu. Zbog toga bi trebalo jasno razlikovati ideološke razmirice od sitnih sebičnosti prevaranata tako što će se poštovanje nosilaca javnih funkcija unapređivati, bez obožavanja ili satanizacije pojedinaca. Čuvari reda, naši policajci, u svemu tome ne bi trebalo da budu žrtve naših različitosti i nesuglasica. Njihova uloga u očuvanju reda, mira, lične i društvene sigurnosti je velika i pomozimo im da to časno delo uspešno obavljaju.

Moramo se čuvati nestvaralačih pokušaja. Potrebno je podsticati odgovornu ličnost i solidarno društvo - društvo jednakih šansi za sve. Tada će naše različitosti postati dobre odrednice, gde će svako prepoznati šta može najbolje da radi za dobrobit drugih, a ne samo za ličnu korist. Kad se sve ovo ispravi u svima nama, a to je moguće najpre i najviše ličnim podvigom, onda ćemo biti stvarno osposobljeni za kreativno stvaralaštvo.

Na kraju, važno je da na pravi način razumemo ličnu odgovornost u stvaranju dobrog društvenog poretka tako što nećemo čekati da budemo ugroženi kako bismo prepoznali važnost onoga što rade naše komšije i prijatelji policajci.

Ako pritom razumemo da i sami doprinosimo ugroženosti drugih ako prećutimo ono što vidimo kao loše u namerama i postupcima onih sa kojima smo u kontaktu, makar to bila i naša deca, na dobrom smo putu da pokažemo iskreno čovekoljublje. Ne bismo u tom slučaju bili doušnici, već odgovorni građani koji sprečavaju veće nesreće.

Zamislimo svi zajedno kako bi sve bilo bolje ako bi roditelji, komšije i rođaci prijavili svoje sumnje ili ono što vide kao loše! Koliko bi manje bilo sahrana mladih ljudi koji su žrtve različitih obračuna. Za ovo je potrebna hrabrost, stvarna hrabrost. Ćutanje je zlonamerna ludost koja se zasniva na sebičnosti po sistemu "daleko je od mene, nisam ugrožen i baš me briga za druge". Svi zajedno trebalo bi da razmislimo šta nije dobro u njegovom okruženju, i da najpre porazgovaramo sa akterima i predočimo im besmisao onoga što čine. Ne zaboravimo da tako možemo da sprečimo bar još jednu novu čitulju u novinama. 

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:650432-Prof-dr-Ljubivoje-Stojanovic-Hrabrost-cuvara-reda

[Снежана]

 

[JESSY]

Страх од "Великог брата"

 

Познај себе! - давно нас је поучио антички мудрац. Овај натпис стајао је на улазу у храм у Делфима, где су људи долазили да чују пророштва о својој животној судбини

 

Познај себе! - давно нас је поучио антички мудрац. Овај натпис стајао је на улазу у храм у Делфима, где су људи долазили да чују пророштва о својој животној судбини. Ко је хтео могао је да разуме и као позив: Узми свој живот у своје руке, живи слободно и без предрасуда! Исто је касније потврдио Христос јасним речима у Јовановом јеванђељу: "Познаћете истину и истина ће вас ослободити".

Искреност и поверење битне су одреднице стваралачке коегзистенције различитих субјеката који се остварују у пуноћи разумевања и уважавања. Тако се надилазе све предрасуде и стереотипи, што подразумева стално напредовање у свим стваралачким успесима.

Једна од вишевековних блокада којом се појединци отуђују од остатка света и затварају у своју саможивост, међутим, јесте отпор према новинама и иновацијама. Све се мери страховима који стварају несигурност коју додатно подгрева мноштво теорија завере. Многи су неспремни да у себи пробуде креативну ведрину пошто у свему новом и непознатом виде само опасност.

Управо ових дана појединци све ово доказују својеврсним учешћем у светским заверама које се конкретно односе на "шпијунске активности" страних обавештајних служби које нас "уходе" тако што "виде и чују" све што се догађа у нашим кућама, радним местима и свуда где живимо и где се крећемо.

Страхови нарастају до те мере да многи више не могу да контролишу отпор према компјутерима, телефонима, интернету и другим иновацијама. Избегава се деликатни разговор мобилним, прелепљује камера на компјутеру...

Опасно је то и непотребно, јер претвара човека у пасивног посматрача живота чији је једини задатак да сумња у све. Тако се сузбија креативна радозналост, а подстиче нестваралачка љубопитљивост, као и предрасуде о другима и себи.

Чега би требало да се плаши човек који мисли и поступа тако што своје поступке промишља тако да је спреман да их одбрани и пред собом и пред другима? Излазак на светло дана његове добронамерности и добродетељи може само да га охрабри у труду да непрестано напредује у свом усавршавању. Страх од обелодањивања "приватности" непотребан је увек када човек поступа као слободна и одговорна личност.

Страх од ухођења најчешће је измишљен и обично је голи изговор за наше лично незадовољство самим собом. Ако томе додамо чињеницу да сваки верник зна да је "пред Богом све откривено" и да "Он све зна о сваком човеку", остаје нејасно зашто се у контексту креативне побожности стваралаштво човека не промишља као могућност да видимо другога и себе на прави начин, без маште, мистерије, обожавања људи и положаја као и без сатанизације неистомишљеника.

Напредак науке и технолошки развој у дубоком су сагласију са библијским усмерењем човека да "овлада земљом", што никако нису разумели они који су умишљали да ће ломачама наметнути своју веру уместо науке. То није и не може бити вера Божја, већ отуђење од вере човека који боготвори себе и своју функцију. Таквих је било и биће их, нажалост, у свим будућим токовима.

Управо овакве личности и данас неуморно раде на стварању покорних следбеника. То постижу изазивајући код њих несигурност постојања, убеђујући их да су "обични смртници" и "грешници" који могу само да прате без икаквог права на своје мишљење. Погрешно је то и опасно, јер човеку отима наду у неизбројне добре могућности. Да би се оне оствариле потребно је само једно - да свако победи своје страхове од Бога снагом љубави према Богу и сваком другом човеку, без обзира на све разлике међу људима.

Сазнање да "ништа није скривено" покреће нас да промишљамо своје поступке. То даје наду да ћемо се променити набоље. Појединци који се утишавају јер и "зидови имају уши" не увиђају несносну галаму својих прохтева и порива који их све више покоравају. Тако затворени и опредељени за скривање од свих и свега не виде да су у тешком стању отуђености. Њима најчешће то годи, јер мисле да су вешто сакривени од других.

Нико и ништа не би требало да се сакрива ни по коју цену. Све што чинимо нека буде слободно од неизвесности, са пуном спремношћу да слободно и одговорно станемо иза сваке своје речи и сваког свога дела.

Што пре се овако определимо и што више људи поради на себи излаз из наших безизлаза биће успешнији и плодоноснији. Свакоме добронамерном и храбром то ће помоћи да сам себи каже "не!", кад год је то потребно. Свако наше "да" тако ће постати смислено и делотворно, што ће дати меру и пуноћу животу.

 

http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:656810-Ljubivoje-Stojanovic-Strah-od-Velikog-brata

[JESSY]

Христова суза побуне

у

  

КАДА ових дана размењујемо поздрав „Христос васкрсе – Ваистину васкрсе!“ чинимо то са дубоком љубављу и истинским поштовањем.

 

Истинска вера непрестано се изграђује. Она захтева много знања и иновативности. Ова борба подразумева битку против себе, никако против других, јер је то једини пут до победе себе и богодароване вечности. Христос је свакоме човеку омогућио вечност као стварност коју неко одмах прихвата, а неко не. Он је стрпљив и због тога није умесно да будемо нестрпљиви и нетолерантни ми који тврдимо да верујемо. Своју веру морамо најпре потврдити у добронамерној комуникацији са другим и другачијим.

Христова суза на Лазаревом гробу прави је почетак Васкрса. До њега се сматрало да је смрт неизбежна и да је треба равнодушно прихватити. Својом сузом Христос је показао да смрт није крајња одредница живота. Није то била суза немоћи, већ суза побуне против смрти, коју човек, ако искрено верује не прихвата, већ јој се супротставља желећи да је победи и превазиђе.

Јасно је шта је порука Христовог позива Лазару да устане из гроба. Он је видео даље, дубље и смисленије од својих острашћених савременика заглављених у безнађу и бесмислу. Спасоносна драма је почела у Витанији још пре Христовог уласка у Јерусалим, али то је разумљиво само онда кад је човекова вера слободна од предрасуда и стереотипа, усмерена ка вечности, слободна од незнања и злонамерности.

Христов улазак у Јерусалим био је изненађујуће свечан, што је збунило оновремене формалисте који нису могли, или нису желели, да виде у Христу више од бунтовника који „заслужује смрт“.

Док су они ковали паклени план ликвидације, Христос је остао лојалан обичајима свога времена идући корак напред од њих. Славећи Пасху дао јој је нову динамику, унео је иновацију у празновање. Благословио је хлеб и вино, установио причешће као гарант јединства Бога и човека, завештао је Царство небеско свима који желе и оставио самога себе као живи тестамент. То није исто што и заоставштина предака потомцима, него је стварно орођење Бога и човека.

Велики петак зато не може бити дан туге и очаја већ почетак радости спасења, радосно примање дара љубави Божије.

Драму Великог петка требало би промишљати у реалној радости спасења. Христос је на Голготи победио смрт, отворио двери Раја и увео покајаног разбојника у рајске красоте. Велики петак зато није „дан жалости за покојним Исусом“ већ почетак радости васкрсења.

Пуно је ту људских пропуста и промашаја, злонамерности и зловоље појединаца, али Христова победоносна молитва за све који су га омаловажавали: „Оче опрости им, јер не знају шта чине!“ обавезује све искрене вернике на будност и трезвеност.

Строго се пости тог дана, али пост и жалост немају исто значење. Христос је јасно рекао: „Не будите жалосна лица кад постите, кад постиш намажи главу своју и лице своје умиј!“

Он поручује да победимо жалост и очај и градимо животну радост, другачију од весеља које често обесмишљава лепоту живота. Пост и молитвена тишина Великог петка имају дубљи смисао и никако не могу бити поистовећени са безнадежним жалопојкама.

Васкрс после свега долази као круна и потврда смисла постојања, као стварна победа живота над смрћу. Јеванђелски писци саопштавају нам да су сами апостоли прошли тежак пут сазревања у вери. Њих је најпре обузео страх, а после тога подлегли су безнађу. Кад су чули да је виђен Христ „који је устао из гроба“ нису поверовали. Тек кад су се прибрали, ослободили од страха и безнађа почели су да промишљају дубље и обазриво са њим комуницирају. Понеко је затражио и доказе његовог постојања.

Добро је што писци јеванђелске историје од нас нису сакрили ове детаље. Сазнање о сумњама и недоумицама апостола покреће нас да и сами будемо искрени и храбро се суочимо са собом како бисмо разумели пут вере и подвиг љубави Божије која припада сваком човеку. Бог никога никад не привилегује и не одбацује унапред, даје нам свима могућност да будемо бољи ако то пожелимо.

Сваки нови Васкрс добра је прилика за сваког човека да промисли и промени се набоље, али никако не би требало превидети ни могућност преокрета у негативном смеру. Због тога је важно да свако буде обазрив и да се чува оговарања, омаловажавања и осуђивања било кога. То ће бити могуће само онда кад човек успе да сагледа другога, као и себе у непролазној вечности, која не сме бити уточиште за наше историјске неуспехе и бекство од стваралачке одговорности.

[JESSY]