о. Љубивоје Стојановић: предавања, текстови...

[JESSY]

... Ђаво из зависти неће да победи свој страх од Бога, ђаво верује, али се боји и чувајмо се ми тог стања...

...Књига о Јову, верујем да сте многи од вас прочитали или чули за њу, у којој се говори да пред Бога долазе синови Божији, анђели и ДОЛАЗИ САТАНА И БОГ МУ НЕ КАЖЕ – МАРШ ОД МЕНЕ, ЗНАЧИ БОГ ВОЛИ. Иако је ђаво сам свој непријатељ, не можемо ми бити непријатељи Божији, када чинимо зло ми смо непријатељи сами себи. Зло није преступ неког закона, зло је одвајање од Бога. И сада Бог не каже сатани – бежи, значи ето одговора на питање да ли ђаво може да се спасе. Може, али неће. Па где је онда Божија моћ ту? Па Бог није насилник, Бог није хладнокрван, равнодушан – баш ме брига нек пропада,него није насилник, дао је слободу створеним бићима. И он по својој слободи коју је злоупотребио чини зло, верује, ђаво није атеиста, он верује и дрхти и у свом страху чини свашта. И сада Бог, на основу ове књиге о Јову, му каже, малтене, немој се плашити, стани, јеси видео, био си по свету, обилазио свет, јеси видео човека Јова како је благочестив, добар и тако даље... И шта ђаво каже – ја нећу да се угледам на њега, лако је бити добар кад му Бог све даје. Шта он пројављује – завист. Чувајмо се зависти, **** и сестре, чувајмо се зависти. Каин је из зависти убио Авеља. Ђаво из зависти неће да победи свој страх од Бога, ђаво верује, али се боји и чувајмо се ми тог стања. Свако од нас има неки свој проблем, свој грех, и није проблем учињено дело које ми не можемо негирањем поправити, не можемо га ни злопамћењем, ни самооправдањем, можемо га само љубављу победити верујући да је Бог Љубав и да ће нам опростити.

[JESSY]

Иза наше привидне спољашње побожности пречесто се крије незаитересованост, отупелост и неосетљивост за друге људе. Пречесто нисмо кадри да у њима препознамо самога Христа, те тако пропуштамо прилику да у малим доброчинствима учињеним малим људима, остваримо јеванђелску заповест. Стајање на Литургији и читање из молитвеника није довољно да би се Христос вером уселио у наша срца.

Веровати значи добро чинити, бар тако би требало да буде, иако није увек баш тако. Вера није само питање неког другачијег уверења у односу на оне који не верују, то је стално бдење у себи, над собом и животом уопште. Ту нема малих, небитних ствари, све је важно, тако да вера није сводива на деклеративно изјашњавање, номиналну припадност и беспоговорно извршавање заповести. Вера је непрестани доброделатни живот. Међутим, догађа се да то често заборавимо понесени „великим“ стварима, па „мале“ ствари не примећујемо. Христос је јасно рекао да је мера свега управо тај однос према „малим“, и то мера вечног живота. То осликавају његове речи: „Када учинисте (не учинисте) једном од малих мојих мени учинисте (не учинисте)“ (уп. Мт. 25). Ми, нажалост у свом свакодневном животу све ово заборављамо, што се да видети у нашем свакидашњем животу. Много је примера за ово, навео бих овде један са жељом да се сви мало тргнемо из своје самодовољности и саможивости.

ДОГАЂАЈ У ТРАМВАЈУ

Радња се одвијала у једном трамвају који је крстарио београдским улицама, носећи у себи тајне младих који су тог јутра журили са својих састајалишта у кревете на дневни одмор пред нови ноћни излазак. Трпео је њихове бесне ударце, писање и шта све још осим тога. Негде око подне, на станици недалеко од једног београдског храма, у тај исти трамвај ушло је негде око двадесетак верника који су после литургијског сабрања ишли својим домовима да се мало одморе пред следећу радну недељу. Сви су били тихи и достојанствени, свако је сео на своје место и полако су се груписали по двоје-троје, водећи мирне разговоре. Био сам и ја један од путника, и одмах ми је засметало то што нисам уочио баш много радости у очима, што значи да и у срцу није баш све како треба. Помислио сам да ми се ипак можда само чини да је тако, и почео да размишљам о томе како би требало мало више пастирског старања и разговора, да се људи боље и више упознају, да живе једни са другима у љубави Христовој, а не једни поред других говорећи само о љубави и заједници.

На моменат ме прекиде једна интересантна појава, висок младић бистрих и лепих црта, сав поцепан и босоног, некако стидно је зборио, више себи у браду, говорећи: „Молим Вас помозите ми...“, идући ужурбано кроз трамвај. Присутни, као да не иду са литургијског сабрања, почеше да негодују и приговарају: „Види како је млад и јак, коњу реп да ишчупа...“ Не снађох се ни ја у том метежу речи и идеја, и док се тргох и пожелех да из џепа извадим новчаницу младић изиђе на следећој станици и оде, а да ни динар није добио од свих нас који мислимо да смо истински верници. Отишао је не обазирући се назад, и не осуђујући никога, трагајући за добрим човеком, а ми смо остали...Помислих у себи: „Оде Христос, а нико од нас Га није препознао...“

Некоме може све ово деловати празно, неутемељено, нејасно и нетачно. Али, није тако. Да, овде је један млад човек који долази пред нас срамежљиво и тражи пролазећи тихо поред нас. Не стоји и не чека нас да се предомислимо, поштује наш став, не изнуђује нам ништа сувишним речима. Долази и одлази. А ми? Идемо са Литургије, напунили смо се нове благодати, али смо све то у себи чврсто и сигурно спаковали, тако да остаје само нама и једино за нас. Мислимо да смо Христа чврсто везали у себи и за себе, па нам и не пада на памет да је могуће да овај „лењи“ младић има било шта са „нашим Господом“. А тек помисао да је то сам Господ, па то је јерес за многе. И тако идемо, свако својим путем, случајни  сапутник из трамваја је за многе само још један у низу многих превараната, иза кога стоји неки организовани ланац. Тако да је хула и помислити, а камоли рећи нешто лепо о њему. Колико је таквих? Ко ће свима њима надавати? - ређају се наша самооправдања. И тако презиремо „мале“ у име наше велике и јаке вере, не знајући да се на тај начин супростављамо љубави Христовој.

МИЛОСТИЊА

Шта би било да је свако од нас дао том човеку и најмању могућу новчаницу? А тек да смо дали колико можемо? Гладног би нахранили. И онда би и,али право да га питамо ко је? Шта ради? Како живи? Овако, остали смо странци једни другима. Да, али би се он можда и напио, приговориће неко. Не би се сигурно напио са том свотом новца коју би од нас добио, али зашто  тако судимо инсистирајући на најгорој могућој варијанти? Па због тога што немамо у себи довољно љубави. Опет ће неко рећи да пише у Библији: „Ако неко неће да ради, тај нека и не једе“ (2. Сол. 3, 10). Да пише, али чему пребрзо закључивање о непознатом човеку? Апостол Павле опомиње конкретне људе, а на намеће нам закључак унапред, тако да ове речи не треба на пречац примењивати, јер библијски текст није збирка парола и прописа које себи и својој тренутној потреби прилагођавамо. То је посебно опасно онда кад у потреби да се за нешто изговарамо наводимо речи истргнуте из контекста. На тај начин показујемо нестваралаштво које покушавамо да оправдамо самовољним тумачењем библијске благовести.

НАШ СУВИШАК ЊИХОВ НЕДОСТАТАК

Било како било, човек је прошао поред нас, нисмо га примили. Ми смо били на литургијском сабрању, сакупили „позитивну енергију“ и нисмо дозволили да тај наш унутрашњи склад било ко наруши. А тај човек? Па нек ради нешто? Да, тако је али само у површном посматрању. Да смо бар испунили минимум библијског предлога: „Ваш сувишак нека буде за њихов недостатак“, учинили бисмо хуман гест људског разумевања. Не, нико њега не мрзи, само смо се показали сви као себични, и то у име само нама познате вере. На Христа смо заборавили, иако тврдимо дугачије. Поступак нас је показао као неделатне хришћане, људе који мисле само на себе и своје потребе.

Такав став нас је затворио до обневида, и тако не само да нисмо видели потребу једног човека, него нисмо препознали Христа у њему. Можда је неко и препознао, али тек кад је отишао својим путем да тражи нове и боље људе,  сигурно је да је нашао неког доброг човека, а можда и много добрих људи, преживео је дан и дочекао нови дан. А ми? Остали смо да чекамо нови сусрет, сигурно спремни да препознамо, а Бог зна колико ћемо пута опет поновити данашњи превид и не препознати Христа Који пролази поред нас, умишљајући да је довољно то што смо одстојали неко време у храму на молитви. Не, није довољно то да би се Христос „уселио вером у срца наша“, и да би свако од нас узрастао, „док не дорастемо у човека савршена по мери раста висине Христове“ (уп. Еф. 4, 13).

Дакле, реч је о непрестаном процесу узрастања на личном и саборном плану у стварности христоликог крстоношења. Одрицање себе и узимање крста Христовог најбољи је начин остварења у вери, неоптерећеност пореклом и припадношћу је гарант сигурног идења путем вере. Тако и тада ћемо у сваком човеку видети икону Божију, у богочовечанској стварности вере, и препознати оно најбоље у њему. Ми често грешимо, па у другоме тражимо најгоре како би нашли оправдање за своје погрешне ставове или радње, а не треба чинити тако, треба видети оно што је најбоље у њему.

Ми то поступамо према онима који су нам драги, и не треба другачије радити, али је потребно то примењивати и према другима, а не само према њима. То смо превидели ми поред којих је прошао човек који нас је молио за помоћ, његова рука остала је празна, јер су наша срца била испражњена, иако смо ишли са литургије где смо: „видели истиниту светлост, примили духа небеског...“

И сад, уместо самоосуђивања или самооправдања, отворимо срца једни за друге и наше очи ће препознати Христа у себи и око себе...

Јер, Христос је међу нама - јесте и биће!

https://prijateljboziji.com/христос-је-међу-нама-јесте-и-биће/

 

[JESSY]

 

[JESSY]

Највећи непријатељ самом себи сам ја. Нико не може мени бити већи непријатељ од мене. То је илузија, то је фантазија, то је изговор. Сви смо негде у том тешком стању, где свако од нас има у својој непосредној околини много непријатеља, које смо ми измислили, па нам онда дође нека "видовита" жена и каже: "Нека црна жена у породици вам је лоша, или у комшилуку", па ми кажемо: "А, да, то је та..." И онда стално зазиремо од нечега, стално смо у некој пакости, у неком хаосу, у ничему... И пролази један пост, други пост, причешћујемо се, исповедамо се: "ништа нисам урадио..." А, да ли мрзиш? "Па, то је људски". Па, није... Хришћанство нас уводи у богочовечанску динамику, изводи нас из тих људских релација. И осмишљава те људске релације, да на прави начин волимо, и свога брата, и своју сестру, и оца, и мајку, и пријатеља, и кума, у исто време, и сваког другог човека, који је опет нечији отац, нечија мајка, нечије дете. Не можемо ми са целим светом бити у комуникацији, не можемо са свима остварити исте нивое љубави: родбинске, породичне, брачне и све остале. Али, човекољубље је хришћанска стварност. Не идеал, не само идеал, него стварност. 

[JESSY]

Увек када се суочимо са вешћу о неком злом делу, увек треба да човекољубље буде изнад свега тога. Видимо, свакога дана, слушамо тешке вести. Велика је трагедија што ти људи чине многа безакоња, али има и лепих ствари. Ми смо већ свикнути на да ујутру, кад упалимо телевизију, чујемо: ухапшен овај, убијен онај, онај урадио то. Мислим да би код појединаца било страшно кад би устали и чули: овде се догодило нешто лепо, брат је помогао брату, комшија је помогао комшији, иградио кући, изградио ово, изградио оно, помогао... Морамо то стање мењати. Морамо ту напетост превазилазити, не само да бисмо читали лепе вести и монтирали лепе вести, него да бисмо стварно чинили добро, које би стварало једну лепу нашу стварност. И кад се сусретнемо и питамо: "Шта има ново?" – ретко ће ко да прича о лепим стварима. Крећемо од лоших вести. Просто, то је постала наша навика да причамо лоше вести. И уби нас та лоша слика коју прихватамо као нашу реалност. А, ако бисмо ситуацију обрнули и потражили лепе ствари, не да бисмо себе лагали, не да бисмо правили неку илузију, него да бисмо показали да имамо капацитет за добро.

Протојереј Љубивоје Стојановић

[JESSY]

Не можемо ми говорити: "Ја ћу само да се молим, Бог ће ми дати здравље..." јер тиме употребљавамо име Господње узалуд. Господ је дао... и лекаре и лекове… Страх је природно стање у човеку, стање као једна нормална реакција. Нема човека који ће да одреагује на информацију о својој болести, да каже: "Одлично, једва чекам, сад ћу да умрем!" Нема човека који каже: "Е, супер што сам болестан". И, сад: "Боже, 'ајде, Ти учини чудо" – не…

Зато је битно да човек реално размишља о себи и о свом животу, и да, када је у питању болест, свему реално приступа. Да схвати потребу тог садејства лекова, које примамо од својих лекара, и молитве. Нипошто не треба омаловажавати рад и труд лекара, и свих прописаних терапија, и заштите у контексту медицинских достигнућа. Не можемо ми говорити: "Ја ћу само да се молим, Бог ће ми дати здравље..." јер тиме употребљавамо име Господње узалуд. Господ је дао... и лекаре и лекове. Господ је тај који исцељује, али је Он благословио и лекаре и лекове. Дакле, Господ сваки људски труд благосиља. И зато је неумесно да ми у име вере, у име молитве, одбацујемо труд лекара, достигнућа савремене медицине, где имамо, од оних обичних болести до оних најтежих прописане различите терапије, и зато је много важно ускладити молитвени живот, живот у вери, и здравствену заштиту која нам се нуди, и не обезвређивати ничији труд и рад. И, не умишљати да молитву супротстављамо труду једног лекара. Заправо, лекар који се труди и бори за живот и здравље болесника – на свој начин богослужи, служи Богу и човеку. То је његова молитва. Један хирург, ако има операцију хитну у недељу, не треба да има дилему да ли да оде у цркву, него ће прво да оперише, па ће онда отићи у цркву и причестити се и молити се Богу. Он мора да схвати да је то његово богослужење: да помогне болесном човеку да оздрави, да се исцели. Ту је сада врло важно да ми, у својој свакодневици, препознајемо то сагласје оздрављења и исцељења. И, да препознајемо то садејство благодати Божије, кроз молитву, кроз оне најдивније молитвене вапаје Богу, и кроз медицинске терапије. Треба једно са другим ускладити, а не једно другом супротставити.

У болести, знате и сами, то наше прво суочење: љутимо се и на Бога, и на друге, и на себе; размишљамо ко је то учинио, па онда проклињемо генетику, па проклињемо овога, па онога, онај је крив... Не треба осуђивати никога – ни себе, ни друге, него тражити решење. Ми и у свакодневици, кад имамо проблем, тражимо кривца, а не решење. Треба тражити решење, а не кривца. Тако и у болести: треба тражити решење, а не кривца. Шта је решење? Па, решење је управо једно реално сагледавање чињеничног стања: шта могу, шта треба, докле могу... Дакле, то реално суочење, то реално прихватање чињенице; јер, само онда када човек препозна своје стање, може да промисли: а шта даље? Поједини мистици кажу да је највеће чудо у том контексту болести и оздрављења: то прихватање крста свог. "Ко хоће да иде за Мном, нека се одрекне себе и узме крст свој, и иде за Мном". Да то крстоношење као смисао нашег живота – не као неки мазохизам – крстоношење у јеванђељском контексту није мазохизам, неко самоунижење, самокажњавање, него једно реално сагледавање, једно реално прихватање. Не можемо ми реално то да прихватимо ако имамо већ у почетку страх у најсветијој ствари: кад смо болесни, не смемо да се причестимо, "готово је, крај, умрећемо одмах". Дакле, у том стању ми не можемо ништа реално да видимо, ми само видимо свој страх. Страх је природно стање у човеку, стање као једна нормална реакција. Нема човека који ће да одреагује на информацију о својој болести, да каже: "Одлично, једва чекам, сад ћу да умрем!" Нема човека који каже: "Е, супер што сам болестан". И, сад: "Боже, 'ајде, Ти учини чудо" – не, него: боримо се, то је борба, не предајемо се. А, није ли предавање то ако одбијамо Причешће, ако смо хришћани који верују? Да, болестан сам, хоћу да оздравим и хоћу да се причестим. И, ако се причестим, не значи да ћу одмах умрети. Али, такође, ако се причестим, као болестан човек, не значи да треба да кажем: лекари, лекови – ништа! Терапија – ништа, ја сам се причестио. Него: и једно и друго. И, стрпљиво чекам. Дајем све од себе и стрпљиво чекам, али се не предајем, не падам у депресију. То није лако.

[JESSY]

Молитва је стално боготражитељство утемељено на знању да Бог увек иде у сусрет човеку раширених руку .... Бог нам никада не окреће леђа, али ми често окрећемо леђа и Богу и сами себи и једни другима.

Покушајмо да трезвеним расуђивањем оспособимо себе за богопознање и човекољубље побеђујући све празнине које сами себи стварамо самољубљем и осуђивањем.

Не претварајмо молитву у списак жеља. Саобразимо своју вољу свеспасоносној вољи и безусловној љубави Божијој. Тада никад нећемо питати:" Где си Боже?" Уместо те бесмислице увек ћемо себе питати где смо ми? Тако ћемо наћи себе и видети да је Бог увек ту за свакога човека, али ми понекад одлутамо у своја безнађа ...

[JESSY]

**Равнодушност **према овосветским догађајима, **а све у намери да „сачувамо унутрашњи мир“** никако није добра за напредовање у вери. **На тај начин се одвајамо од богочовечанске пуноће и реалног сагледавања живота, подајемо се машти и ништа нас не интересује осим сами себе**.

Будући овако обеспућени и обестемељени **олако се предајемо идејама самосталности, независности, етничке, конфесионалне и идеолошке одвојености од свих**, **будући у непрестаном страху од других. Самопотврђујемо се поражавањем неистомишљеника**, без спремности за компромис, толерантно сагледавање различитости, јер смо се самовољно одвојили од стваралачке и спасоносне љубави Божије, **иако се представљамо као православни хришћани**. **Једва чекамо разлог за сукоб са различитим, верујући да се самo на тај начин потврђујемо и показујемо став и лојалност, не знајући да тако веру доживљавамо као идеологију, не више ни као конфесију, јер разлике доживљавамо као непремостиве препреке**. Тако узнемирени у себи нисмо реализовани у црквеном животу, па ни спремни за суочење, разговор и договор са другачијим. Сами себе супростављамо љубави Божијој неприхватањем боголикости и богосиновства тог другог који нам није по мери и по вољи. **Отуда и застој у екуменском дијалогу, јер сведок истине је странпутио на пут самовољног самоистицања сопствене оданости, своје богосиновство је заменио најамништвом**. Иако је у Дому Оца, и није блудни син, али неће ни да буде вољени син, самовољно постаје разочарани најамник. Отац чека, али не жели да изнуди, блудни син се већ вратио, а **уморни најамник одавно је постао „стари верник“ који све види, осим свог промашаја**. **Не види да је екуменски дијалог у застоју због њега и његовог недостатка љубави и поверења према Оцу и покајаном брату**... Када свако од нас нађе себе видећемо сви заједно да су нам скоро све свађе биле сувишне, а тек мржње, неповерење, омаловажавање... то су претешко бреме којим сами себе оптерећујемо. **Сва срећа је то што је Бог незлопамтив**. То сазнање треба да покрене све наше застоје, стајања и одустајања…

[JESSY]