Благослови Цркве за зачеће, трудноћу и порођај

[JESSY]

@@maxina, интересантно је прочитати...

http://www.ringeraja.rs/forum/Trudnoca_i_post/m_217791/tm.htm

[JESSY]

Питање:
Помаже Бог оче! Како треба да посте трудне жене у овом посту и за свето причешће.

Горан

Одговор:
Бог вас благословио Горане.
Света Црква, мајка и учитељица наша, она одавнина има свој став у вези овог питања, али и поред тога увек се нађе ревнитељ па да и од трудница и болестних траже пост. То је свакако због тога што многи уопште не разумеју шта је он у својој суштини и због чега уопште постоји. Властарева «Алфавитна Синтагма» у свом 24 правилу, под словом «Г», наводи 8 правило Тимотеја Александријског, у коме он каже да труднице не треба да посте. Наравно то не значи да труднице могу да једу најача јела, него он саветује да труднице користе «умерену храну» ради «ојачавања тела..., јер пост је установљен ради обуздавања тела, а када је слабо то оно нема НИКАКВЕ потребе да се смирује, него тражи помоћ да оздрави и обнови ранију снагу».
Мислим да је излишно да се овде било шта додаје.
Што се тиче поста и св. Причешћа баш смо много о томе говорили. То је доста компликовано питање у реалности, а у својој суштини тако је просто. Тешко је Србину да се објасни да за св. Причешће заиста није потребан пост - то телесно уздржавање од хране, и да учествовање у том заједничарењу (причешћу) зависи више од моралних вредности човека, пре свега од његове литургичке активности. Још теже је да му се објасни да он слободно може да се причести и ван постова. Мрсна храна ван одређених постова НИЈЕ никада била сметња за свето причешће. У вези овога само кршење поста као духовне дисциплине може да буде сметња, т.ј. непослушање према Цркви; иначе храна као нешто нечисто није позната у Православљу у шта нас и Сам Господ уверава да су све «четвороножне животиње на земљи и звериње и гмизавци и птице небеске» благословени за јело (Дела Апостолска 10: 12. 14. 15). Месо само по себи никада није била сметња за свето причешће. Сједињење са Христом кроз свету Евхаристију заиста је пожељно да буде што чешће; - дакле, то је смисао правог хришћанског живота да се живи са Христом и у Христу. Нашу «достојност» за св. Причешће не условљава то што смо вечерали, него одређена правила пред причешће, а посебно пост једне друге врсте; а он је уздржавање од интимних брачних дужности, свађа, раздражљивости и слично, ово су врло важне стави који морају да се добро «отпосте». Најтеже је «отпостити» праштањем неке тешке увреде која нам је нанесена, а колико таквих људи слободно прилазе чаши са неким својим унутрашњим самооправдањем да смо јели «клот», а у исто време са прелешћеним осећањем да није потребно да се помиримо са нашим родитељима, браћом, сестрама, и осталоме родбином, или ближњим. Многи се данас причешћују постећи «погрешан пост» са убеђењем да су велики праведници.

Од трудница се тражи да се чешће причешћују са могућим уздржавањем од јаке хране онолико колико њихово тело које се налази «у другом стању» налаже, јер као што већ горе видесмо класични пост се не препоручује трудницама па чак и доиљама.
Ово је, отприлике, један врло реалан и здрав прилаз ка овом проблему, и што је најважније он је од Бога.

Са поштовањем

О. Љубо

http://www.svetosavlje.org/pastir/index_sve.php?qa=66

[Ленка*]

Зато што се чисти 40 дана након порођаја и сматра се нечистом. То је вероватно наслеђе од јевреја. Али и о томе може нашироко да се дискутује. Зато сам се горе нашалио.

 

Одлично знам да се жена сматра нечистом, а то је, у ствари, оно што ми није јасно. Шта је ту нечисто :.mislise.

Ако знамо да је убиство нерођеног детета тј. абортус, један од највећих грехова, шта је онда рођење детета? Како може жена која је у себи носила и на крају родила нови живот (некада и више живота ) да, управо због тога, буде нечиста? Још ако томе додамо и муке кроз које много жене пролазе и током трудноће, за време а и након порођаја, а све да би на свет донеле то биће од Бога дано... С, друге стране, то, тзв. чишћење се не разликује много од менструалног циклуса, а сви знамо да је женама у то време дозвољено да буду у храму, целивају иконе, узимају нафору...  а многи свештеници дозвољавају и Причешће у тим данима.

 

Е, то бих волела да ми неко објасни   Није ми јасно зашто нечиста па још толико да ни у Храм не може да уђе?

[миомира]

Одлично знам да се жена сматра нечистом, а то је, у ствари, оно што ми није јасно. Шта је ту нечисто :.mislise.

Ако знамо да је убиство нерођеног детета тј. абортус, један од највећих грехова, шта је онда рођење детета? Како може жена која је у себи носила и на крају родила нови живот (некада и више живота ) да, управо због тога, буде нечиста? Још ако томе додамо и муке кроз које много жене пролазе и током трудноће, за време а и након порођаја, а све да би на свет донеле то биће од Бога дано... С, друге стране, то, тзв. чишћење се не разликује много од менструалног циклуса, а сви знамо да је женама у то време дозвољено да буду у храму, целивају иконе, узимају нафору...  а многи свештеници дозвољавају и Причешће у тим данима.

 

Е, то бих волела да ми неко објасни   Није ми јасно зашто нечиста па још толико да ни у Храм не може да уђе?

 

U tekstu molitve za ociscenje posle porodaja mene ne sablaznjava toliko ideja o tome da smo neciste (fizicki ili ritualno, sta god to znacilo u novozavetnom bogoslovlju), na to sam vec navikla, nego to sto se crkva moli za nase ociscenje od greha radjanja.

 

"Ocisti od svakoga greha i od svake skverni nju koja pristupa Tvojoj svetoj Crki, da se neosudjeno udostoji pricesca svetim Tvojim tajnama.

...

Gospode Boze nas, koji si dosao na spasenje roda ljudskog, dodji i na sluskinju Svoju i udostoj je casnim svojim prezviterstvom da udje u hram slave Tvoje: omij skvernu njenu telesnu i skvernu dusevnu ispunjenjem 40 dana..."

 

To jest nama je potrebno ponovno ucrkovljenje posle porodjaja jer smo oskvrnjene i dusom i telom. Dok muz pak moze da bogougodno vrti brojanicu i sozercava nestvorenu svetlost Bozju, posto smo mi, je l, same sebe oskrnavile time sto smo produzile vecni ciklus radjanja, patnje i smrti.

[Ленка*]

Да ти право, сестро, кажем, не да ме саблажњава већ ме и болело... Нека ми Господ опрости... Али ја сам обе трудноће поприлично тешко поднела (да не пишем сад кроз шта сам све пролазила, а намучила сам се итекако), оба порођаја су била царским резом (морало је тако због здравственог стања) а да не причам о мукама након порођаја. Овде мислим на моје здравствено стање, како телесно тако и психичко. Болело ме то што у таквом стању ја нисам смела ни да крочим у Храм а камоли нешто друго... Не гордим се и не сматрам се мученицом због тога што сам родила двоје деце, јер, јел`те, жене рађају и по десеторо... И не мислим само на себе (само дајем свој пример, тј. размишљање из мог угла), него и на све остале жене... Када им је најпотребније, а оно им ускраћено... Зашто, и даље се питам... Опрости Господе.

[JESSY]

мислим да је занимљив овај текст.....

 

 

ђакон Андреј Курајев

 

Жена у Цркви

 

 

 

"Оче Андреје, зашто је Црква тако неправедна према жени? Јер, има толико врло негативних мишљења о жени као о "обитавалишту греха и прљавштине", која су изражена у црквној литератури, нарочито древној и нарочито монашкој."

 

"Ако се већ полази од позиција трпељивости и равноправности, хајде да будемо "трпељиви према нетрпељивости" других људи и култура. Покушајмо нешто да схватимо пре него што то жигошемо.

Јесте, у неким књигама (у аскетским руководствима за монахе) промиче оно што се може оценити као "дискриминација" жене у Цркви.

Међутим, овде се појављује повод за то да истакнемо колико опасно може бити проучавање религије само по књигама. Ако се студенту да задатак да изабере изреке светих отаца о жени, он ће уз помоћ интернет-библиотека брзо прикупити двадесетак потребних цитата. И већина цитата ће бити увредљива за жене. Међутим, овакав истраживач би погрешио кад би претпоставио да је учење Цркве управо такво.

Да би се Црква схватила у њој треба живети и осећати неписани "етос Православља".

Дакле, замислите средњовековни град. У њему постоје два манастира: мушки и женски. И сад, у обе обитељи се одвија слична сцена.

У мушком манастиру млади искушеник долази код игумана и каже: "Оче, ево какво искушење ми се десило... Јуче сам радио на манастирском пољу. А поред поља је пролазила једна девојка с обрамњачом. Згреших, загледао сам се у њу. После целе ноћи нисам могао ни да тренем: мучиле су ме блудне мисли и снови..." А старац му у одговор каже: "Да, од жена ми монаси имамо само искушења. Избегавај их, немој да се загледаш у њих, не разговарај с њима, не држи њихову слику у сећању. Не заборави: сува слама не може дуго да се налази поред тињајућег угља! Жене су за нас извор погибељи и прљавштине!"

У женском манастиру се исте вечери одвија исти разговор. Млада искушеница долази код старице и каже: "Мати, десило ми се једно искушење... Јуче сам певала у хору. А у храм је свратио један млади војник. Згреших, загледала сам се у њега. А онда целе ноћи нисам могла да тренем: мучиле су ме блудне мисли и снови..." И игуманија јој одговара: "Да, од мушкараца ми монахиње, имамо само искушења. Избегавај их, немој да се загледаш у њих, не разговарај с њима, не држи њихову слику у сећању. Не заборави: сува слама не може дуго да се налази поред тињајућег угља! Мушкарци су за нас извор погибељи и прљавштине!"

Педагошки принцип је потпуно јасан у оба случаја. У аскетским поукама се не говори о томе да је жена гора од мушкарца (или обрнуто), већ о томе да код нормалног човека увек постоји интересовање за супротни пол. Старац се обраћа својим искушеницима, за које му је добро познато да нису евнуси и да у његовим младим искушеницима делује "основни инстинкт". Природно је да је код већине њих инстинкт оријентисан у нормалном правцу – према девојкама. Зато старац и каже: пазите се, чувајте се друштва младих девојака да не би било повода за било каква искушења и снове. И ако се један од првих и основних задатака монаштва састоји у томе да се овај инстинкт заузда, природно је да ће у женским манастирима говорити: "Будите опрезне приликом општења с младићима", а у мушким: "Будите опрезни приликом општења с девојкама".

Овај аскетски принцип је присутан у свим религијама у којима постоји иницијација или пракса подвижништва. Будистички текстови су овде много радикалнији од хришћанских: "Једно исто тело лепотице за три бића представља различиту ствар: за пса је храна, за љубавника – биће, за монаха – стрвина."

 

А сад се сетимо да је заједничка особеност све традиционалне књижевности у свим културама, у свим земљама, у свим вековима то што је књижевност (као и политика, као и култура) била мушка. До нас скоро уопште нису дошла сведочанства о духовном животу и богословској мисли жена-хришћанки. Познате су нам само поједине изреке такозваних ама (код нас је мама, а у Египту је ама: ава је отац, а ама је мати). Знамо свега неколико њихових дивних изрека. Црквена литература из прошлости је углавном мушка литература.

И зато су се савети мушкараца-игумана ширили, а слични савети игуманија ("ами") су остајали само у усменом предању, не излазећи ван зидина женске обитељи. Зато се код нецрквених књижевника и створио утисак да Црква наводно има нешто против жена као таквих.

Ови аскетски савети ипак нису улазили у философију и догматику хришћана.

Као доказ хтео бих да понудим поређење два текста. Један припада Буди.

"Погледајте девојку у време њеног процвата, кад јој је 15 или 16 година. Зар се не чини велелепном ова блистава, заслепљујућа лепота у тим тренуцима? Међутим, оно што је дивно, привлачно и пожељно у овој блиставој лепоти није ништа друго до мучење телесности. Погледајте исто то биће у друго доба њеног живота, у 80 година: загледајте се и видећете како је разбијена и погурена, како се сасушила, како иде са штапом, саплиће се, како је слаба, избледела, безуба, ћелава, како јој се тресе глава, како је изборана, покривена тамним флекама… Ето вам ништавности телесности! А онда, браћо, погледајте ову исту сестру, болесну, како тешко пати, прљаву од измета, како је други подижу и служе јој. А онда погледајте тело исте ове сестре на самртном одру, дан-два, три после њене смрти – како се надуло, како је поцрнело и почело да трули. А онда погледајте скелет с комадићима меса, обливен крвљу, како се држи на жилама... И шта, браћо? Куда се дела она блистава, некадашња лепота? Куд је нестала? И како ју је заменила јадна, ружна, одвратна ништавност телесног?" (Терагата, 60).

Други текст припада светитељу Јовану Златоусту. Он почиње врло слично: "Кад видиш милолику, веселу жену, која распамсава твоје мисли, помисли да је предмет твоје жеље – земља, да се у теби распламсава пепео – и твоја душа ће престати да бесни... Замисли да се променила, да је остарила, да се разболела, да су јој очи упале, образи почели да висе, да је све некадашње руменило избледело; размисли чему се дивиш. Дивиш се блату и пепелу, који у теби распламсавају прашину и прах."

Али, ево, тренутни аскетски задатак гашења похоти је испуњен и испоставља се да Златоуст уопште нема намеру да своје речи претвори у догму: "Не говорим ово осуђујући природу – нипошто! – не говорим понижавајући је и подвргавајући презиру, већ желећи да припремим лек за болеснике. Бог ју је створио таквом, тако пониженом, да би показао и Своју сопствену силу, и Своју бригу о нама, наводећи нас пропадљивошћу природе на смирење и кротећи сваку нашу страст, а уједно – показујући Своју мудрост, по којој је и од блата могао да створи такву лепоту. Зато, кад понижавам природу, ја откривам уметност Уметника. Јер као што се вајару мање дивимо онда кад прави дивну статуу од злата, а више кад израђује прецизан и савршен лик од блата, тако се и Богу дивимо и узносимо хвалу зато што је блату и пепелу дао бајну лепоту и у нашим телима показао неизрециву мудрост."

Одсуство жеље да се види разлика између духовних путева хришћанског и источњачког света доводи до веома занимљивих ситуација. На пример, 1991. године издавачка кућа "Лепа књижевност" издала је књижицу "Буда. Прича о оваплоћењима." У џатаки "О заклињању чежње", која је укључена у састав зборника, налази се следећа поука: "Брате мој, па жене су сластољубиве, лакомислене и подложне пороку, у људском роду оне су нижа врста. Како можеш да осећаш љубавну чежњу за женом, овим сасудом прљавштине?" Издавачка кућа ову књигу препоручује "за породичну лектиру".

Да, брачни пар Рерих је све убедио у то да Буда и Христос толико личе... Више од тога, да би још који пут боцнула хришћане Ј.Рерих, на пример, пише: "Буда је веома ценио жену." Био сам спреман да јој поверујем...

Међутим, Цонкапа, реформатор тибетанског будизма, којег рериховци поштују, каже да човек ради припремања за бољу реинкарнацију треба да постане свестан следећег: "Радост услед достојанства мушкарца; незадовољство положајем жене, сматрање овог положаја мањкавим; одвраћање оних који желе да стекну женско тело од њихове тежње."

А једном, да би уверио оне који сумњају у исправност тезе о томе да је свака жена само прљавштина, Буда провоцира своју сопствену мајку (у овој реинкарнацији) да убије њега лично...  У другој реинкарнацији – кад је био цар Бенареса – Буда је послао своју дворску луду да победи врлину жречеве жене која је чувала верност мужу – наравно, ради потврђивања своје спасоносне проповеди: "жена се не може одбранити од саблазни". Ко може да замисли да се сличне легенде смишљају око Христовог имена?

И, узгред буди речено, зашто је Христос, Који је по речима будиста, наводно учио на Тибету и у Индији, прво чудо учинио на брачном пиру? Зашто је умножио радост сватова, умноживши количину вина? Зашто им није понудио да мало медитирају на тему о прљавом лешу невесте?

Тако да ми се чини да се покушај Ј.Рерих да разобличи хришћанство за рачун женољубивог будизма не одликује поштовањем историјских реалија."

 

[Ленка*]

Шта је писац хтео да каже? :.mislise.

[JESSY]

Молитва труднице за успешан порођај

 

Молитва труднице за успешан порођај

О, Преславна Мати Божија, помилуј мене, слушкињу Твоју и дођи ми у помоћ у време моје болести и опасности у којима све бедне Евине кћери рађају децу, сети се, Благословена међу женама, с каквом си радошћу и љубављу Ти ишла журећи у далеки крај да посетиш рођаку Твоју Јелисавету за време њене трудноће и какво је чудесно дејство имала благодатна посета Твоја и на матер и на дете у утроби. И због неисцрпне доброте Твоје даруј и мени, покорној слушкињи Твојој, да се успешно породим; даруј ми ту благодат да дете које се сад налази под мојим срцем, оживевши, радосно узигравши као свето чадо Јован, поклони се Божанском Господу Спаситељу, Који се из љубави према нама грешнима није узгнушао да и сам постане чадо у утроби Твојој. Неизрецива радост, којом се испунило Твоје девствено срце према новорођеном Твом Сину и Господу нека услади муку у којој ми предстоји да родим. Живот света, мој Спаситељ, кога Си родила, нека ме спаси од смрти, која прекида живот многих мајки на порођају и нека уброји плод утробе моје међу изабраника Божије. Услиши, Пресвета Небеска, смирену молбу моју и погледај мене, бедну грешницу, погледом Твоје благодати; не посрами моје уздање у Твоје велико милосрђе и осени мене, Помоћнице хришћана, Исцелитељко болесних, Твојим Материнским покровом у часу муке и болести, да се удостојим и ја да осетим на себи да си Ти – Мати милосрђа и да прославим заувек Твоју благодат, која никад не одбацује молитве грешних и спасава све, који Те призивају у време муке и болести. Амин!

[JESSY]

МОЛИТВЕНО УЗДИСАЊЕ ЖЕНЕ У ВРЕМЕ ТРУДНОЋЕ

О, Преславна Мајко Божија, помилуј ме, слушкињу Твоју, дођи ми у помоћ у време мојих болести и опасности с којима рађају чеда све јадне кћери Евине.

Сети се, о, Благословена међу женама, с каквом радошћу и љубављу си ишла журно у Горњу земљу да посетиш Своју рођаку Јелисавету за време њене трудноће и какав чудесан утисак је оставила Твоја благодатна посета и на мајку и дете у утроби њеној.

И из неисцрпног благосрђа Свога даруј и мени, најпониженијој слушкињи Твојој, да срећно завршим трудноћу; даруј ми благодат, да се дете које сад мирује под мојим срцем, чим оживи, с радосним разиграњем, слично светом младенцу Јовану, поклања Божанственом Господу Спаситељу, Који се из љубави према нама грешнима, није узгнушао да и Сам постане Дете. Неизрецива радост, која је испунила Твоје девствено срце при погледу на Твог новорођеног Сина и Господа, нека ублажи муку, која ми предстоји усред болести рађања.

Живот мира, мој Спаситељ, Којег си Ти родила, нека ме спасе од смрти, која пресеца живот многих мајци у тренутку порођаја, и нека уброји плод моје утробе међу Божије изабранике.

Услиши, Пресвета Царице Небеска, смирену молбу моју и узми мене, јадну грешницу, у Своје окриље, оком Твоје благодати; не постиди моје уздање у Твоје велико милосрђе и осени ме. Помоћнице Хришћана, Исцелитељко болести, удостој и мене да осетим на себи да си Ти Мајка милосрђа и да увек прослављам Твоју благодат, која никад није одбацила молитве јадних и која је избављала све који су Те призивали за време туге и болести. Амин.

[JESSY]

TРОПАР ЧУДОТВОРНОЈ ИКОНИ МАЈКЕ БОЖИЈЕ КОЈА ПОМАЖЕ ПРИ РАЂАЊУ

Тропар, глас 4.

Мати Бога нашега, у утроби зачевши Христа Животодавца, помоћи у Рођењу Њега ниси требала, зато да се лако разреши слушкиња Твоја благослови и помози, и њихову децу која треба да се у своје време роде, под покров Твој, као Мајку молимо прими: јер си у рађању Помоћница, Заступница слушкињама Твојим.

Кондак, глас 2.

Суза Евиних Разрешење, пророчких писања Испуњење, од Духа Светога Богомладенца зачевши, и у јаслама Витлејемским Њега се смирено Родила. Теби прибегавамо као Чуварки жена и деце, Теби уздишемо и Тебе величамо, радуј се, Благоутробна Мати, у рађању Помоћнице“.

[JESSY]

Старац Пајсије о зачећу 



„Постоји много супружника које мучи проблем деце. Неки, због одређених разлога, немају деце и желе да усвоје туђе дете, други намеравају да имају једно дете и користе разна заштитна средства како не би имали више деце, док неки постављају себи за циљ да имају много деце... Дакле, често се дешавало да очеви породица од старца затраже савет и по том питању.


Старац је наглашавао да је нужно имати поверења у промисао Божији, уместо да се прихватају људски програми, јер децу даје Бог. Он једини зна хоће ли их дати, када ће их дати и колико ће их дати – и то не зна нико осим Њега. „Будући да је живот постао тежак, неки се труде да имају само једно дете и чувају се да не добију још деце“, говорио је старац. „Међутим, то је велики грех, јер тиме показују уверење да ће своје животе они боље устројити него Бог.“


„Будући горди, они потцењују свемудри промисао Божији. Бог види и њихово душевно и њихово економско стање, као и много тога што ми не видимо и за шта не знамо ни да постоји. Дакле, ако је породица сиромашна и тешко издржава и једно дете, родитељи се свим силама труде да се не роди и друго. На тај начин се супротстављају вољи Божијој, што није разумно решење. Напротив, требало би веровати да ће добри Бог, ако донесе друго или другу децу на свет, исто тако <i>знати шта нам је потребно и пре него што то затражите од Њега,</i> и да ће се побринути и за економско јачање породице.”


Онима, који немају деце и покушавају да их добију било путем вештачког оплођења било усвајањем туђе деце, старац је објаснио да Бог то чини за њихово добро. Он нешто види и зато не даје децу. Не би требало вршити насиље на Његовим благовољењем; чак и ако би се, користећи људске начине домогли онога што желе, увериће се да им Бог није дао дете јер је бринуо о њиховом добру. Требало би знати да је добро само оно дело, које је сагласно са вољом Божијом, а не оно које остварујемо својом упорношћу и људским средствима.


Многим људима Бог није дао децу с посебним циљем, да на тај начин заволе децу целог света као своју сопствену. Старац је помињао да је познавао некога, ко није имао своју децу, али му је било „проблематично“ да прође улицом, јер би тада сва деца из те четврти потрчала ка њему. Улицом је пролазио уз велики напор, јер је био окружен децом која су га волела. Бог га је лишио мале породице, али му је дао право какво се даје само неколицини – да припада великој породице Христовој.


Старац је такође помињао и свете Јоакима и Ану, који до дубоке старости нису имали деце, што се тада сматрало за велико зло. Међутим, Бог је знао да ће се од њих родити Богородица, која је, са Своје стране, родила Спаситеља свих људи, нашег Господа Исуса Христа!
Старац је, дакле, говорио да не би требало да присиљавамо Божију доброту, него да се молимо да буде Његова добра воља.


Поред овога, старац је говорио и о родитељима којима је циљ да добију много деце: „Бог то, наравно, допушта, јер поштује човекову слободну вољу. Родитељи се, међутим, убрзо суочавају са великом бројем проблема. Мајка је исцрпљена јер има снаге само за двоје деце. Преценивши своју снагу, она их је родила осморо, због чега лостаје нервозна јер не може да се суочи са васпитањем великог броја деце. Тако се и она сама уверава да није требало да она сама одлучује о томе.“


Тако је старац саветовао оне који су се о томе распитивали, и настављао: "Бог одређује број деце у породици. Бог није неразборит и зао и чим види да не можемо поднети одгајање још једног детета, Он прекида рађање... Један отац је имао седморо деце и одгајао их је с великим тешкоћама. Међутим, није примењивао никаква средства да би зауставио рађање деце."Препуштам то Богу", говорио је. Од тог времена, иако је још био млад, није више добијао децу.


Онима, који се труде да на сваки начин добију децу, старац је саветовао да не би требало обраћати пажњу на то што људи говоре него да би то требало препустити Богу, а Он ће и дати дете, у време које је само Њему познато. Неки, који нису смирени и духовно устројени, траже од Бога да им подари дете у оном тренутку кад они то пожеле. Бог им даје дете, али они убрзо увиђају да дете, како расте, постаје нервозно, јер је наследило страсти својих родитеља, док они сами бивају још неспокојнији јер су - без његове кривице - добили наследника својих страсти, које нису очистили пре него што су упорно почели да од Бога траже дете."


"Дакле"" говорио је он, "супружници су дужни да се у потпуности предају у руке Божије и да не буду они, који својом вољом спречавају Његово благовољење. Нека Богу препусте да Он дејствује сагласно са Својом вољом и Својим свезнањем, јер ће се на тај начин у њихове душе уселити благодат Божија и Његов благослов који ће, истовремено, покривати и њихову породицу.

[MMirjana]

E, ne znam bas da svestenik to ne zna pa sad pita po forumima...

Sve najbolje o svestenicima.

[JESSY]

На чају са архимндритом Арсенијем Матићем, игуманом манастира Бешеново и професором Богословије у Сремским Карловцима

 

Живот без љубави господње је као живот на вештачким плућима . Рађање је највиша божија заповест

Иза њега су тачно три деценије монашког завета који је, као ученик петог разреда Богословије, 1985. године положио у манастиру Житомислић. Доцније је био јеромонах у Манастиру Светог оца Николаја у Прибојској бањи, потом намесник игумана и чувар кивота у Горњем манастиру у Острогу, па онда и настојатељ манастира Милешева, да би, потом, завршио и студије теологије у Београду. Архимандрит Арсеније Матић је данас професор Светог писма Новог завета и Литургике у сремскокарлчовачкој Богословији „Свети Арсеније Сремац“ и игуман манастира Бешеново. Реч је о најстаријем манастиру на Фрушкој гори који је, с краја 13. века, засновао краљ Драгутин Немањић, једином који је у Другом светском рату и после њега срушен до темеља. Обнова му је управо у току.

-С каквим мислима и с каквим осећањима дочекујете предстојећи празник Васкресења Господњег?

-У богослужбеном језику празник Васкрса је празник над празницима и догађај над догађајима. Модерним речнико речено, људски род је од протеривања Адама и Еве из раја до овлапоћења Сина Божијег, живео онако како се живи на органима попут вештачћких плућа или вештачког срца. Човек је, дакле, до тада одржаван у животу без оног суштинског, природног што му је Бог дао, без оног што је изгубио сопственим грехом. А онда је Бог, оваплоћењем свог Сина, поново донео своју љубав, донео своју живу реч и усадио је у човека, да с том речју и љубављу може опет да живи. У томе је и смисао вескрсења и избављења човека.

-У низу последњих деценија ми смо се одмицали од Бога и одрицали од те љубави, јесмо ли, најзад, опет на том једином правом путу?

-Често, говорећи о томе помињем два догађаја која су се дубоко урезала у мом памћењу, један из Прибоја, а други из Београда. Средином 80-их сам био млад монах и са мојим игуманом ишао једном прибојском улицом, кад нас је срела жена која је за руку водила свог синчића. „Мама, мама, гледај два Тита“, рекао је он, вукући мајку за руку. Деценију касније сам, као студент теологије, шетао Београдом, а један други дечак је опет за руку вукао своју мајку, али речи нису биле исте: „Мама, мама, гледај га Свети Сава“, говорио јој је. То је једна заиста велика промена којој је, наравно, и веронаука много допринела. Јер, омогућено је да људи поново чују и спознају реч Божију.

[JESSY]

-Колика је у томе улога нашег свештенства?

-Изузетна, јер ми смо ти од којих народ учи и који дајемо пример. Нама свештеницима, теолозима и богословима је, каже Јеванђеље, дато да знамо тајне света, да бисмо могли учити људе. Али, не оној учености фарисејској, да само говоримо шта је Бог казао, него и да творимо оно што је бог казао. То је једина истинска наука.

-Да ли се, у међувремену, променио сам положај свештеника у нашем друштву?

-И ту су промене велике. Ја сам, рецимо, војску служио као јеромонах и нисам смео да покажем своје верско и духовно определење или обележје, а сада, хвала Богу, имамо и војно свештенство. То је вилика ствар у повратку духовним изворима и велики напредак целог народа.

-Какво је данас интерсовање младих људи за похађање богословија, чији сте и сами професор?

-Када сам, пре 14 година почео да радим као професор, није била нека велика разлика у односу на време када сам и сам био ђак, али данас јесте. Раније су ђаци долазили углавном из пољопривредних, сиромашнијих, али побожних породице које су синове давали у богословије, мада је свештенички живот тада био много тежи. Сада младићи долазе и из породица лекара, адвоката, дипломата…

-Када је већ о породици реч, њене традиционалне вредности су и даље на удару…

-Цео историјат човечанства, сва свештеноисторија и старозаветна и новозаветна, говори ко је противник добру, ко је противник човеку и врлинском животу. У тој историјској реци има тренутака када је вода била замућена и однела многе људе. Муте је духовно нечисте силе. Како у причама о Царству божијем каже наш Спаситељ: „Изађе домаћин и посеја жито на њиви својој, а онда изађе непријатељ и посеја кукољ“.

-Бесомучно се подстичу себичност и саможивост, хедонизам је готово постао идеал…

-Када год човек себе стави на прво место, већ је урадио оно адамовско кад је послушао сатану, а то је „нећете ви умрети већ ћете бити као богови“. Кад људи себе доживљавају као богове, за Бога нема места да се огледа у нашој савести, у нашој души и да нас учи. А Спаситељ нас учи да смо синови божији, али само прихватајући његову јеванђеоску науку и врлине.

-Данас смо и жртве тиранији лоших вести којима нас медији бомбардују и које нас обесхрабрују и гурају у општу депресију…

-Апостол Павле је, подсетићу, говорио: „Ништа ново под капом небеском нема сем Христа“. Зато су и данас само они који спознају живу реч живога Бога пуни храбрости, радости и успешности у животу. Ми јесмо мученички народ, сведоци смо и учесници, како је говорио наш блаженопичивши Патријарх Павле, небивалих времена, али се то са Христом може победити. Човек се Христом обнавља, човек са Христом не стари, с њим се подмлађује за вечност, за вечну истину која нам је дата.

[JESSY]

-Друга је године да се успешно обнавља манастир Бешеново…

-Хвала Богу да је тако. Ја сам се, од малена, занео трудом и радом Вадике Лаврентија на мом родном Купресу. Његов рад с краја 50-их и током 60-их година са тамошњим народом, најпре тешко пострадалим у рату, а доцније изложеним новој идеологији, био је заиста апостолски, па сам и сам желео да будем такав. Овде, у Бешенову ми се та жеља, на неки начин, и остварила.

-Звог чега баш овде?

-Сва места на којима сам раније бивао, укључујући и манастир Крушедол у којем сам био секретар, била су изобилна посетом народа, па је њима било лакше управљати. Лакше и опасније. Јер, када се има много, лакше се опушта, мање брине за сутра. Стално сам, међутим, имао и призив како су наши свети оци, некада, манастире започињали на голим лединама, али са непоколебљивом вером у Бога. Када ме је преосвећени владика Василије довео на ово манстириште, на њему није било ничега осим три проваљене гробнице, пар једва видљивих каменова старог манастира у црквица од дасака. Рекао тада сам себи: „Ако ништа друго, од своје скромне професорске плате ћу бар затворити и заштитити ове гробнице“. Учинио сам то, а Господ је, хвала му, то препознао, почео да шаље људе, народ је почео да се окупља, а светиња да се поново подиже.

-На крају, шта бисте, у предвечерје великог празника, поручили људима?

-Да се се моле Богу и имају храбрости за живот, храбрости за чињење добра у животу. И да имају храбрости за ону почетну заповест Господњу: „Рађајте се и множите, напуните земљу у владајте њоме“. Људи, данас, немају храбости да се рађају, односно да рађају децу, да заснивају своје породице и уздижу ту најсветију, рајску заповест божију. Сведоци смо колико је у савременом свету противљења, па чак и државних закона, усмерених управо против те заповести. Зато наш народ, наши младим људи треба да буду храбри и испуњавају добра дела и најузвишеније заповести божије.

 

http://manastirbesenovo.org/budite-hrabri-radjajte-2/