Socijalna tragedija na Balkanu (1): Penzioneri hrane pola Srbije

[JESSY]

Izreka "žena je stub kuće" u Srbiji više ne važi. U zemlji koja je trenutno u dugovima i blatu do guše, a skoro četvrtinu stanovništva čine starci, poslednja vest je da bar milion penzionera izdržava još tri člana porodice, te se više od pola Srbije izdržava od penzija. Tako su penzioneri postali stub svake druge kuće u Srbiji.

Konačno su i zvanično premašili broj zaposlenih i to za 30.000, tako da se država našla u teškom škripcu. U državnim firmama i institucijama zaposleno je oko 780.000 ljudi, što znači da u privatnim kompanijama ima skoro 910.000 radnika. E svi ovi u privatnom sektoru treba da izdržavaju državu - plate u javnom sektoru i penzije.

Penzioneri pomažu nezaposlenoj deci, deci koja su zaposlena, ali primaju minimalac ili ne primaju platu uopšte. Stari se odriču skoro svega, samo plaćaju komunalije, ostave malo za hleb, a ostatkom hrane unuke. Najveći broj starih kod nas živi u porodičnoj zajednici, čak 44 odsto. Penzioneri su bankarima postali omiljeni klijenti, jer najrevnosnije otplaćuju svoje obaveze, i imaju najredovnija primanja. I dok su se ranije otimali o mlađe klijente, danas su na TV reklamama glavni junaci deda i unuka, deda kupuje igračke, a banka daje kredit. Ranije su penzioneri mogli da pozajme najviše 200.000 dinara, danas mogu i pola miliona.

Međutim, crna statistika postaje još gora. Ministri Lazar Krstić i Kori Udovički najavili su pre dva meseca smanjenje penzija do kraja godine ukoliko druge državne mere ne uspeju, a verovatno neće. Ministar finansija najavio je da ove i sledeće godine mora da se uštedi jedna milijarda evra, a kako će se to izvesti nego smanjenjem državnih plata i penzija, to jest imovine građana Srbije. Proizvodnju nemamo, novim stranim investitorima država neće naplaćivati 70 odsto poreza i doprinosa, što znači da država mora sama da plati doprinose, a porez da namakne od tih istih radnika koji će imati platu najnižu u Evropi...

U januaru su penzioneri umalo stradali još više kada je tadašnji ministar privrede Saša Radulović zagovarao da će svi stariji od 65 godina imati istu penziju od 20.000 dinara. Ministarstvo privrede je tada zaključilo da je to "minimalni nivo dovoljan za život". Inače, današnji penzijski minimalac je 13.200 dinara ili oko 110 evra, a za poljoprivrednike 10.394 dinara ili 90 evra. U Savezu penzionera Vojvodine ističu da gotovo dve trećine penzionera u Srbiji ima penziju manju od 24.000 dinara, te žive na ivici egzistencije, a pola miliona prima najnižu penziju od 13.221 dinar.

Očajnu sliku Srbije za "Vesti" objašnjava ekonomista Branko Dragaš.

- Budžetski deficit će se ove godine približiti tri milijarde evra i to će biti najveći budžetski deficit u istoriji Srbije. Nikakav rebalans budžeta neće smanjiti toliki deficit. Prvi put u istoriji Srbije imamo više penzionera nego zaposlenih, a penzioneri izdržavaju oko četiri miliona ljudi. Svako smanjenje penzija i plata vodi u smanjenje potrošnje, pa proizvodnje i to je sigurna propast. Država će  uštedeti jedva 200 miliona evra, a to može da postigne i kidanjem svih državnih agencija. S druge strane, u Narodnoj banci kupuju svojim radnicima čarape i odela da bi lepše izgledali, pa to je potpuni slom sistema! Samo do 3. juna do 17. juna, za 12 radnih dana, mi smo se zadužili 393 miliona evra, pa to je narkomanska spirala zaduživanja.

U Hrvatskoj je situacija slična. Nedavno je "Jutarnji list" upozorio da je prvi put radnika manje nego penzionera i da je odnos 0,88 radnika na jednog penzionera. Andrej Georgijevski, kandidat za gradonačelnika Vukovara, upozorio je pre dve nedelje da penzioneri jedu golubove, jer ne mogu da prežive sa 1.000 kuna mesečno. Mnogi su isekli radijatore jer ne mogu da plaćaju grejanje, a na terase postavili zamke za ptice da bi ulovili koji obrok. Loša situacija je i u Bosni i Hercegovini, broj radnika i penzionera je izjednačen, a prosečna penzija oko 150 evra i najmanja je u regionu. Predsednik Sindikata penzionera Nusret Šunje upozorio je da se trećina bosanskih penzionera hrani u narodnim kuhinjama. Ne mali broj njih i prosi. U Crnoj Gori prošle godine je bilo 124.160 penzionera, a jednog penzionera finansira jedan i po zaposleni. U Makedoniji je prosečna penzija oko 144 evra.

Najbolje je biti penzioner u Norveškoj. Prema studiji penzionog indeksa koju je uradio Natiksis Global početkom 2013. godine tri najbolje zemlje za život u poznim godinama su evropske države Norveška, Švajcarska i Luksemburg. Norveška je proglašena za zemlju snova za većinu ljudi, kad su u pitanju zdravstvo, finansije i kvalitet života. Švedska se našla na četvrtom mestu, a Austrija na petom.

Prosečan srpski penzioner ima 70 godina i penziju od 24.153 dinara. Možda zato i ne čudi vest da su prošlog leta u Kanadi uhapšena dva srpska penzionera sa 3.330 tableta oksidona. Jedan od dilera imao je punih 79 godina.

 

http://vesti.krstarica.com/vesti-dana/socijalna-tragedija-na-balkanu-1-penzioneri-hrane-pola-srbije/

[Grizzly Adams]

[JESSY]

Sedamdeset odsto penzionera na jugu Srbije pomaže svoju decu i unuke penzijama, navode u Udruženju penzionera Vranja. Svaki treći živi u istom stanu sa potomcima. Zbog velike nezaposlenosti i još veće stambene krize, penzioneri su prinuđeni da do kraja svog života pomažu svojoj deci.

Činjenica da roditelji od svojih skromnih penzija izdržavaju odraslu decu i njihove porodice ne čudi jer se na evidenciji tržišta rada u vranjskoj opštini nalazi oko 12.000 nezaposlenih. Iz udruženja penzionera objašnjavaju da uzroke zajedničkog života tri generacije treba tražiti u tranziciji. Veliki je broj onih koji su zbog procesa tranzicije ostali bez posla, pa su prinuđeni da žive sa roditeljima.

- Brojni penzioneri i dalje žive u stanu s decom i unucima. U skučenom prostoru živi po šest ili sedam članova porodice. Normalno je da svako živi od svog rada, a ovako penzioneri od svojih primanja moraju izdvajati za lekove, za račune i plus izdržavati decu i unuke - kažu nam u udruženju.

Milan N. ima 38 godina, suprugu Branku koja je ostala bez posla, i dvoje dece: Nikolu, koji pohađa šesti razred osnovne škole, i Miljanu, učenicu četvrtog razreda. Sa porodicom živi u novom naselju, u nedovršenoj kući. Njegovi roditelji žive u užem centru u omanjoj porodičnoj kući, u kojoj su živeli svi njihovi preci.

- Radim u Simpu, kao i moji roditelji, otac i majka su tamo stekli penzije posle 40 godina rada. Supruga je svojevremeno radila u Jumku, a posle propasti tekstilnog giganta ostala je na ulici. Sve što sam stekao do sada to je borba za golo preživljavanje, da nije roditelja ko zna šta bi bilo, verovatno bismo kao socijalni slučajevi tražili koru hleba u nekoj nadnici i na kazanu narodne kuhinje i to kad radi. Kuću je sagradio moj otac još dok je radio u Simpu, u onim zlatnim vremenima stare Jugoslavije. Bio sam dete i video sam kako živi radnička porodica. Otac je kupio plac, sagradio kuću, u dva navrata menjao auto i to kupujući nov, odlazili smo svako leto na tada naše more, u Crnoj Gori i u Kuparima kraj Dubrovnika. Sestra je studirala i završila fakultet, udala se i ostala da živi u Beogradu. Posle završene srednje škole mene je otac zaposlio u Simpu jer su deca radnika uvek imala prednost - počinje svoju sumornu životnu priču Milan.

Dok su Simpo i Jumko radili, bilo je plata i oni nisu osećali nikakvu krizu. Nije bilo velikog komoditeta, ali za osnovne životne potrebe nisu brinuli.

- Prvo je stao Jumko i bez posla je ostala i moja supruga. Nadali smo se da će se u budućnosti naći posao za nju, mlada je, odlično šije, ali od toga ništa. Prošlo je 12 godina od kako je na birou za zapošljavanje, a nije dobila dosad nijedan poziv za bilo kakav posao. Sa njenim odlaskom na biro naš kućni budžet se prepolovio, nastala je borba za preživljavanje u koju su uskočili moji roditelji. Imaju dobre penzije, redovne za sada i oni nas hrane, plaćaju dažbine... Mnogi poput nas, koji nisu mogli da se snađu, postali su disfunkcionalna porodica, žive zajedno reda radi, neki se razveli, deca postala žrtve ulice i raznih pošasti. Što se tiče nas, živimo u nadi da će nešto radikalno desiti u Srbiji. Svesni smo da roditelji ne mogu biti večno živi, sada su već prešli sedamdesetu godinu života - kaže Milan.

Životna situacija njegove porodice se dodatno pogoršala kad je i Simpo počeo da posrće, a plate postale neredovne.

- Dobili smo prošle jesenu jednu platu i drugu pred ovogodišnje izbore. To je sve za unazad godinu dana. To je dovoljno za konopac ispod vrata. Moji roditelji tako su postali žrtva svoje dece koja su bez plata, bez posla, sa oformljenim porodicama. Moj otac je ostao bez dva prsta koja je odnela mašina nepažnjom od umora, radio je takozvane ubrzane smene - prva, pa treća. Ta dva prsta donela su kasnije meni radno mesto, imao sam prednost u odnosu na ostale. Sada na posao odlazim redovno, radim prvu i drugu smenu, posla uvek ima, dolazim premoren. Mnogo toga nije nam jasno, radim svaki dan, Simpo proizvodi, roba ide u magacine, a odatle verovatno kupcima, a plate ne primamo.

Zasad je Vranje partijska prćija, u kome su se u poslednje tri godine desilo 30 podmetnutih političko-mafijaških paljevina, grad koji pliva u fekalijama, jer svakodnevno pucaju cevi za vodu i kanalizaciju koje nisu promenjene već pola veka, a u nekim centralnim ulicama su cevi još od turskog vremena. One su od pečene zemlje i potiču iz 19. veka.

- Šta da očekujemo u takvom gradu mi obični ljudi? U Simpu retko ko od radnika da nije na sedativima. Tu nema razlike, da li imate 30 ili 50 godina. Svi se drogiramo raznim "bensendinima". Jedina razonoda nam je televizija i sedenje u dvorištu, a obrok nam donose roditelji. Kad zavisite od tuđeg dinara i to u zrelim godinama, prosto vas je sramota zbog toga, ali tragedija je u tome što ne možete ništa da promenite - završava priču Milan.

[JESSY]

Srbin iz SAD: U Srbiju ne bih uložio nikadaVesti online – pre 9 sati

 

Staniša Jevtić, poreklom iz okoline Jagodine, više od četiri decenije živi u Indijani u SAD i za to vreme uspeo je da napravi svoje poslovno carstvo. U njegovoj kompaniji radi 120 zaposlenih i nikada nije dugovao ili kasnio sa plaćanjem bilo kome. Kada je stigao u Ameriku, nije ima ni dolara u džepu. U živopisnoj ispovesti o putu ka uspehu, koju je imao na javnom nastupu u Američkom kutku u Kragujevcu, ispričao je kako se postaje i opstaje biznismen, zašto ne zapošljava naše ljude u svojoj firmi i koje su razlike u shvatanju poslovanja i uspeha u Srbiji i SAD.

- Moja firma se bavi krečenjem, farbanjem i postavljanjem tapeta u velikim institucijama, bolnicama, zgradama... U Ameriku sam otišao samo sa završenom osnovnom školom da posetim rođake. Nisam pošao za boljim životom. Ipak, počeo sam da radim u jednoj firmi za moleraj. Više od deset godina krao sam znanje i veštine. Ne samo za krečenje, već i kako se posluje. Moj savet je da budete najbolji u onome što radite i da radite ono što najbolje znate. Svoju prvu kancelariju sam imao kod kuće. Kasnije sam zakupio mali prostor i širio svoj biznis - kaže 63-godišnji Staniša, koji je posle toliko decenija u Americi dobio ime Stan, kako se i sada zove njegova firma.

Principi kojima se rukovodio su početi malim koracima i obavezno prvo isplatiti sve troškove. Jevtić kaže da privatnici u Srbiji greše kada od prvih velikih para koje im legnu na račun sebi kupuju džipove, jahte i kuće ili sazidaju poslovne objekte od 2.000 kvadrata koji posle zvrje prazni.

- Počeo sam od nule. Pričali su mi kada sam stigao da mi za početak treba 50.000 dolara. Zapitao sam kada ću i kako uštedeti toliko para? Zato sam počeo sa malom kancelarijom i postepeno širio posao. U prvoj godini poslovanja polovina firmi propadne. U narednih šest godina propadne još 20 odsto kompanija. Posle 12 godina pozitivnog poslovanja znači da ste biznismen. U svakom trenutku znam šta se dešava u mojoj firmi i koji su problemi. Takođe, naučio sam sve o bukvalno svakom segmentu posla, od kvaliteta farbi do knjigovodstva - objašnjava Jevtić.

Ima sopstvenu računicu za uspeh. Kaže da bi privatnik u svakom trenutku trebalo da ima bar 10 ugovorenih poslova. Od toga će šest sigurno uspeti, kod dva će poslovati na nuli, a ostala dva će verovatno propasti.

- Uvek sam na vreme isplaćivao, plate, osiguranja i sve troškove. Tek kada vidite da je nešto para preostalo, to je vaše i tada postajete biznismen. Još veći ste ako odlučite da svoj novac uložite i širenje posla. Kod mene 90 odsto radnika iz firme odlazi u penziju. I skoro uvek zapošljavam po preporuci. Međutim, Srbe nisam nikada zapošljavao. Nezgodno je to, jer naši ljudi se oslone da smo zemljaci pa onda kasne ili ne rade kako treba. Drugo, naši važe za ljude koji sve najbolje znaju. A to za biznis nije dobro - priča Staniša.

On je zainteresovanim Kragujevčanima otkrio i da je za restoran jedino važna lokacija. Za ostale delatnosti, mogu se naći i jeftinije kancelarije. Rok za procenu da li je odabrao pravi biznis je svega tri meseca.

- Posle tog vremena videćete da li ste uspeli, ako ste još na nuli. Ukoliko već drugog meseca dajete pare iz svog džepa ili se zadužujete da isplatite troškove, to znači da ste u nevolji koju treba što pre prekinuti.

Novac za posao u Srbiji ne bi uložio nikad.

- Mnogo toga mora da se promeni u propisima i temeljima. Ne pričam u prazno, već sam probao. Moj sin Marko, koji je završio koledž za biznis, prošle godine je u Beogradu otvorio radnju za kokice. Odmah smo videli da to ne može da fukncioniše i prekinuli agoniju. U Smederevu sam otvorio radnju za farbe, više iz privatnih razloga, osobi koja mi je pomogla oko porodice. I tu sam uleteo u apsurd. Više od mesec dana smo čekali da dobijemo fiksni telefon - kaže na kraju Staniša, koji ovog leta ima još jedan javni nastup o svom uspehu u Američkoj ambasadi u Beogradu

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Juanito]

 

Srbin iz SAD: U Srbiju ne bih uložio nikada Vesti online – pre 9 sati

 

Staniša Jevtić, poreklom iz okoline Jagodine, više od četiri decenije živi u Indijani u SAD i za to vreme uspeo je da napravi svoje poslovno carstvo. U njegovoj kompaniji radi 120 zaposlenih i nikada nije dugovao ili kasnio sa plaćanjem bilo kome. Kada je stigao u Ameriku, nije ima ni dolara u džepu. U živopisnoj ispovesti o putu ka uspehu, koju je imao na javnom nastupu u Američkom kutku u Kragujevcu, ispričao je kako se postaje i opstaje biznismen, zašto ne zapošljava naše ljude u svojoj firmi i koje su razlike u shvatanju poslovanja i uspeha u Srbiji i SAD.

- Moja firma se bavi krečenjem, farbanjem i postavljanjem tapeta u velikim institucijama, bolnicama, zgradama... U Ameriku sam otišao samo sa završenom osnovnom školom da posetim rođake. Nisam pošao za boljim životom. Ipak, počeo sam da radim u jednoj firmi za moleraj. Više od deset godina krao sam znanje i veštine. Ne samo za krečenje, već i kako se posluje. Moj savet je da budete najbolji u onome što radite i da radite ono što najbolje znate. Svoju prvu kancelariju sam imao kod kuće. Kasnije sam zakupio mali prostor i širio svoj biznis - kaže 63-godišnji Staniša, koji je posle toliko decenija u Americi dobio ime Stan, kako se i sada zove njegova firma.

Principi kojima se rukovodio su početi malim koracima i obavezno prvo isplatiti sve troškove. Jevtić kaže da privatnici u Srbiji greše kada od prvih velikih para koje im legnu na račun sebi kupuju džipove, jahte i kuće ili sazidaju poslovne objekte od 2.000 kvadrata koji posle zvrje prazni.

- Počeo sam od nule. Pričali su mi kada sam stigao da mi za početak treba 50.000 dolara. Zapitao sam kada ću i kako uštedeti toliko para? Zato sam počeo sa malom kancelarijom i postepeno širio posao. U prvoj godini poslovanja polovina firmi propadne. U narednih šest godina propadne još 20 odsto kompanija. Posle 12 godina pozitivnog poslovanja znači da ste biznismen. U svakom trenutku znam šta se dešava u mojoj firmi i koji su problemi. Takođe, naučio sam sve o bukvalno svakom segmentu posla, od kvaliteta farbi do knjigovodstva - objašnjava Jevtić.

Ima sopstvenu računicu za uspeh. Kaže da bi privatnik u svakom trenutku trebalo da ima bar 10 ugovorenih poslova. Od toga će šest sigurno uspeti, kod dva će poslovati na nuli, a ostala dva će verovatno propasti.

- Uvek sam na vreme isplaćivao, plate, osiguranja i sve troškove. Tek kada vidite da je nešto para preostalo, to je vaše i tada postajete biznismen. Još veći ste ako odlučite da svoj novac uložite i širenje posla. Kod mene 90 odsto radnika iz firme odlazi u penziju. I skoro uvek zapošljavam po preporuci. Međutim, Srbe nisam nikada zapošljavao. Nezgodno je to, jer naši ljudi se oslone da smo zemljaci pa onda kasne ili ne rade kako treba. Drugo, naši važe za ljude koji sve najbolje znaju. A to za biznis nije dobro - priča Staniša.

On je zainteresovanim Kragujevčanima otkrio i da je za restoran jedino važna lokacija. Za ostale delatnosti, mogu se naći i jeftinije kancelarije. Rok za procenu da li je odabrao pravi biznis je svega tri meseca.

- Posle tog vremena videćete da li ste uspeli, ako ste još na nuli. Ukoliko već drugog meseca dajete pare iz svog džepa ili se zadužujete da isplatite troškove, to znači da ste u nevolji koju treba što pre prekinuti.

Novac za posao u Srbiji ne bi uložio nikad.

- Mnogo toga mora da se promeni u propisima i temeljima. Ne pričam u prazno, već sam probao. Moj sin Marko, koji je završio koledž za biznis, prošle godine je u Beogradu otvorio radnju za kokice. Odmah smo videli da to ne može da fukncioniše i prekinuli agoniju. U Smederevu sam otvorio radnju za farbe, više iz privatnih razloga, osobi koja mi je pomogla oko porodice. I tu sam uleteo u apsurd. Više od mesec dana smo čekali da dobijemo fiksni telefon - kaže na kraju Staniša, koji ovog leta ima još jedan javni nastup o svom uspehu u Američkoj ambasadi u Beogradu

 

 

Ово треба на насловну страну, у новине, уџбенике, свуда. А човека треба да зову у сваку школу и на сваки факултет да одржи предавање. Објаснио, и то без трунке философије. Сува пракса коју свако може да разуме. 

[RYLAH]

Разуме се у свој посао, али не може да прави општа места, која прави, јер се не разуме у друге послове.

 

У сваком случају, врло интересантан чланак.

[Juanito]

Разуме се у свој посао, али не може да прави општа места, која прави, јер се не разуме у друге послове.

 

Веруј ми, после 40 година бављења бизнисом у САД си изузетно компетентан да о причаш о бављењу бизнисом. Просто као пасуљ. То ти је еквивалент завршавања права на Харварду или ком универзитету сличног квалитета + пролазак кроз стотине и хиљаде тешких случајева у пракси. Није он причао о стручном делу других послова, па да му замерамо да се не разуме, већ о бављењу послом уопште. Е сад, што је просечном човеку са ових простора (па чак и из западне Европе) јако тешко да поверује да у САД тако нешто уопште може да постоји, то разумем. Нисам ни ја веровао, док не видех. Нама остаје или да га саслушамо и покушамо нешто са собом да урадимо (мислим на лични план, свако са собом нешто да уради) или да тражимо разне изговре и досетке (од ”шта ће он мени да прича, Американац који пљује по свом народу”  (погледати коментаре испод оригиналног текста), па до ”није то баш тако”, ”може то тамо, али не може овде”, ”можда је то тако у његовом послу, у мом није” итд.). Јесте тако за огромну већину послова и нама баш треба ово што он прича, тај дух, тај менталитет, та пракса. Или ће тако бити или ћемо пропасти. Наравно, знам да ћемо пропасти, у то скоро да нема никакве сумње. Као што лик рече, ”наши важе за људе који све најбоље знају”, а такви једино могу да пропадну. Да ли ми је драго због тога? Ни најмање. Плаче ми се, али шта могу.

[RYLAH]

Нисам мислио на то. Компетентан је да прича о лепљењу тапета или о предузетничком духу уопште, ту је злата вредно послушати га, али не може да генерализује кад априча о различитим пословима.

 

Није компетентан да прича о, рецимо, адвокатској канцеларији, где ти је за почетак локација итекако битна, и где се прва зарада очекује после две године (причам о сталним приходима од предмета кад се једном обрне први круг). Није компетентан да прича о ресторану, где локација јесте битна, али где је веома битна и услуга, и имаш примере сјајних кафеџија који отворе прве кафане негде где је веома забачено, али народ тамо одлази због њих или њиховог знања (дакле, много је битнија личност и умеће кафеџије). Примера има милијарду. Дакле, и он се упецао и повремено постајао доктор опште праксе.

 

А као што сам већ рекао, сем овога, у свему осталом могу само да се сложим са човеком и да му кажем хвала што је дошао да прича своју причу.

[obi-wan]

Нисам мислио на то. Компетентан је да прича о лепљењу тапета или о предузетничком духу уопште, ту је злата вредно послушати га, али не може да генерализује кад априча о различитим пословима.

 

Није компетентан да прича о, рецимо, адвокатској канцеларији, где ти је за почетак локација итекако битна, и где се прва зарада очекује после две године (причам о сталним приходима од предмета кад се једном обрне први круг). Није компетентан да прича о ресторану, где локација јесте битна, али где је веома битна и услуга, и имаш примере сјајних кафеџија који отворе прве кафане негде где је веома забачено, али народ тамо одлази због њих или њиховог знања (дакле, много је битнија личност и умеће кафеџије). Примера има милијарду. Дакле, и он се упецао и повремено постајао доктор опште праксе.

 

А као што сам већ рекао, сем овога, у свему осталом могу само да се сложим са човеком и да му кажем хвала што је дошао да прича своју причу.

 

Mislim da ovde sasvim gresis u proceni - ovaj covek nigde nije nista iznosio o bilo kom poslu pojedinacno, niti se bavio time, nego je pricao o poslovanju uopste - ono sto se u osnovi tice bilo kog posla, i sto u bilo kom poslu ne mozes da zaobidjes.

 

Znaci, pricao je o principima, ne o finesama i strucnim pitanjima...

[RYLAH]

Mislim da ovde sasvim gresis u proceni - ovaj covek nigde nije nista iznosio o bilo kom poslu pojedinacno, niti se bavio time, nego je pricao o poslovanju uopste - ono sto se u osnovi tice bilo kog posla, i sto u bilo kom poslu ne mozes da zaobidjes.   Znaci, pricao je o principima, ne o finesama i strucnim pitanjima...

 

On je zainteresovanim Kragujevčanima otkrio i da je za restoran jedino važna lokacija. Za ostale delatnosti, mogu se naći i jeftinije kancelarije. Rok za procenu da li je odabrao pravi biznis je svega tri meseca. - Posle tog vremena videćete da li ste uspeli, ako ste još na nuli. Ukoliko već drugog meseca dajete pare iz svog džepa ili se zadužujete da isplatite troškove, to znači da ste u nevolji koju treba što pre prekinuti.

[obi-wan]

Pa dobro, to je dlaka u jajetu. A i ne lici na tebe da cepidlacis oko ovakvih stvari.

U svakom slucaju je korisno i vredno iskustvo, nije za odbacivanje...

[Aquilius Cratus]

"jedino lokacija bitna"

 

Najbolje cemo sada ozbiljnu kritiku graditi na viseznacnosti reci "jedino". Zar iko, ko je procitao sta covek ima da kaze, moze da veruje da on bukvalno sa pocetnickim zanosom misli to "jedino". Kao i da sve sto si ti nabrojao (kvalitet usluga, marketing) on zapravo ne podrazumeva. Narocito kad imamo u vidu da govori potencijalnim startuperima.

[RYLAH]

Заправо ми много више смета то што људима прича да ће да виде колико су успешни у прва три месеца и да ако после три месеца не крену да зарађују батале то што су почели да раде. То је можда у пословима које је он радио, али у било ком озбиљном послу, посебно ако неко крене да се бави производњом било које врсте, то везе нема. Ви који причате о економији барем знате, овде стално наводите примере људи који су најискреније веровали у то што су радили, који су због тога некад били и голи и боси, малтретирани, исмевани, али нису одустали и на крају су успели.

 

Али, као што сам рекао, генерално ми је текст био позитиван, као приказ предузетничког духа, само ово може многе да смете.

[Juanito]

Поента је да нас овим стварима нико и нигде не учи, ниједна школа, ниједан факултет, а и огромна већина то нема прилику да чује ни у породици, јер су родитељи одрасли у неком сасвим другачијем систему који је пропао. А те ствари су суштинске су за преживљавање у савременом свету. За буквално преживљавање. У питању је нови селекциони притисак, уместо некадашњих биолошких.  Ми за предузетнички дух уопште не знамо, то нам је тотално страно. А морали бисмо много више да знамо и то не само зато да бисмо правили своје фирме, нарочито не велике (није то за свакога, а и они талентовани често не успеју), већ да бисмо продали свој таленат и свој рад другима. Ако разумеш шта је компанија, зашто постоји, због чега је настала, много ћеш боље да просудиш да ли у њој треба да радиш, да ли твој рад можда вреди више, да ли би ти можда у некој другој фирми било боље и тако даље. Ни такозвани српски предузетници једва да знају шта значи бити предузетник. Једна ствар ми је привукла пажњу: ”Uvek sam na vreme isplaćivao, plate, osiguranja i sve troškove. Tek kada vidite da je nešto para preostalo, to je vaše i tada postajete biznismen.” Видите ово, није само у питању да треба бити моралан човек и да треба поштовати законе и уговоре, наравно да треба. Али у контексту бизниса још битније ово што је он нагласио - ако ти својим радницима не исплаћујеш плате и ако својим партнерима не исплатиш све што треба, ако немаш за струју или друге трошкове, а овамо као нешто улажеш у повећање бизниса, ти заправо идеш у пропаст. То тако не иде. Тек ако имаш и за плате и за све трошкове, па ти онда остане, знаш да је бизнис на путу да успе. У супротном мораш да мењаш нешто, а не да срљаш ко волина у истом смеру. А колико, само ви лично, наших приватника знате да дугују како радницима, тако и пословним партнерима? У САД није срамота да бизис пропадне. Многи су успели тек из ко зна ког пута. Није срамота мењати послове (чак је и врлина). Није срамота напустити факултет да би се започео посао. Није срамота променити факултет на пола, јер си схватио да ниси за то. Те ствари се чак и саветују, а систем је изузетно флексибилан и прилагођен, тако да је људима лакше да се пребаце. Ем што у старту могу истовремено да студирају две области, једну главну и другу спорендну (Major и Minor), ем што могу да слушају курсеве из десете области, ако желе.  Све је динамично и је флексибилно. Има много, много ствари које бисмо од њих могли да научимо и да се тргнемо док није касно. Не гајим наду да ћемо то икада урадити. 

[Grizzly Adams]

Јуанов коментар увек има хепи-енд...

 

Наравно, знам да ћемо пропасти, у то скоро да нема никакве сумње.

Не гајим наду да ћемо то икада урадити.