„Литургија - кретање ка Царству Божијем“

[pink panter]

Rijeđe nego bi trebalo. Počinje u 8 sati . Sa zemnim poklonima naravno.

[JESSY]

Код мене увече у 17 часова , број верника - како кад , радни су дани те буде некада десетак а некада и преко 50 верника!

благо теби Марти...

[kirios1]

Da, pocinje u 7 30, a ljudi bude, pa zavisi, prve nedelje u petak je bilo dosta, zbog pricesca, a ovako, ne znam sad broj, tako da crkva nije ni puna ni prazna, "srednje"

[draganzzz]

Iako je verovatno ispravnije da se sluzi od 17h meni je to bezveze,

nikako ne mogu da se sastavim za evharistijski post u toku dana!

[feeble]

И ја сумњам да бих изгурао чекати до 17 сати, поготово кад се иде на посао.

Код нас је у 8 али ове године не одох ниједном, нешто ме болести ометају, па ни недељом не стижем како треба

[dusha]

И ја сумњам да бих изгурао чекати до 17 сати, поготово кад се иде на посао.

Код нас је у 8 али ове године не одох ниједном, нешто ме болести ометају, па ни недељом не стижем како треба

Drz' se, Fibi, bice bolje. :-*

Kod mene su se sluzile u sredu i juce u 17 sati, sa klecanjem i komesanjem naroda koji ne zna kada i kako treba, pa jedni druge ispravljamo i tako se ucimo. Bude oko pedesetak ljudi.

Nekako je drugacije.

Posebno je dirljivo i radosno, oseca se neka narocita bliskost medju nama koji smo dosli.

Mnogo zalim sto se nisam pricestila, ali nesto me omete u toku prepodneva i tako...

Nasi svestenici sasluzuju svesteniku-gostu koji sluzi i sve izgleda nekako posebno i prisno, kao da smo svi rodbina.

Pojanje je cudesno. :-X

[Дијана.]

Najljepsa, najvelicanstvenija, najdirljivija sluzba uopste, (zajedno sa jutrenjem, sa metanisanjem)! Dirljivo je kako starci i starice klece i metanisu bez 'zabusavanja'. Kod nas je to jutarnja sluzba, nastavlja se na jutrenje. Bude 1/4 do 1/3 uobicajenog broja. Razumljivo, nije za mlake i pocetnike. Samo bi se sablaznili... Ali, kako inace izraziti duh Velikoga posta, odati cast stradanju Gospodnjem i Njegovoj Zrtvi za nas, izraziti svijest o svojoj nistavnosti i dubokoj predanosti i uzdanju u milost Njegovu...

Da, velicanstvena je i sluzba (zajednica) jeleosvecenja... 7 krugova molitava, apostola, Jevandjelja... Klecanje kod citanja Jevandjelja... Osjeca se oganj koji sazize, pa ulazak Duha koji vaskrsava...

da, te dvije sluzbe su 'pricesca' koja traju satima... neizrecivo...

[Suzana]

Проф. Др Јован М. Фундулис

ТРАЈАЊЕ СВЕТЕ ЛИТУРГИЈЕ

Trajanje svete liturgije meni nije problem i u opste se i ne obazirem na sate koliko ona traje.

[Мара]

Ја сам од малих ногу у цркви и на литургији,тако да и не примећујем колико траје литургија. 0442_feel

Нарочито кад су ту моја 2 брата-богослова,па ме ослободе одговорности вођења певнице. :bla:

Код нас се бакице нешто и не чују,ал кад црквењак пусти глас е то се претвори у:

Ииииииииииииииииииииииииииииииииииииижееееееееееееееееееееееее Хеееееееееееееееееееееееееееееерууууууууууууууууууууууувиииииииииииииииииииииииииииииииииими тааааааааааааааааааааааааааааааааааајно оооооооооооооооооооооооооооооооооообразујушче ...итд...

[Guest - . . .-]

Протојереј ставрофор Владимир Вукашиновић: Пређеосвећена литургија

19.03.2012.

Протојереј ставрофор др Владимир Вукашиновић, професор Богословског факултета у Београду и духовник у Цркви Ружици одржао је у недељу вече 18. марта предавање у Храму Светога Преображења Господњег у београдском насељу Видиковац. Предавање „Пређеосвећена литургија“ отац Владимир Вукашиновић одржао је у цркви у коју су после Вечерње унесене столице за седење. Испред присутних верника постављен је сто за предавача.

http://slovoljubve.com/sites/default/files/8/12/03/krace_otac_vladimir_vukasinovic_predjeosvecena_liturgija_predavanje_preobrazenje_vbidikovac_18._3._2012._.mp3

извор: радио Слово љубве

[antics]

Ах, ах, уви, уви - какво светогрђе! Па зар да се у православни храм унесу столице? Па зар да у православној цркви верник да одахне? И немојте мислити да је то баш случајно тада када баш гостује проф. Вукашиновић, ћовек који тврди да иконостас није у трећем веку био цирка 7 метара висине! Ево доказа да ови са ПБФ 'оће да признамо папу - видите како су унели столице у цркву. И сигурно сви имају нове личне карте, гарант...

[Guest - . . .-]

Ах, ах, уви, уви - какво светогрђе! Па зар да се у православни храм унесу столице? Па зар да у православној цркви верник да одахне? И немојте мислити да је то баш случајно тада када баш гостује проф. Вукашиновић, ћовек који тврди да иконостас није у трећем веку био цирка 7 метара висине! Ево доказа да ови са ПБФ 'оће да признамо папу - видите како су унели столице у цркву. И сигурно сви имају нове личне карте, гарант...

Још ће неко озбиљно да те схвати sHa_sarcasticlol

Предавање је предивно као и увек од проте Владе. Јесте строг и "незгодан" професор али је зато и велики стручњак и милина га је слушати. Заправо, наш ПБФ у Београду је феноменалан што се тиче кадра.

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

ЧИТАЊЕ МОЛИТАВА

Приликом вршења свих светих тајни Цркве и свештених обреда, молитве које узноси свештеник читају се гласно да би их чуо и народ. Апостол Павле истиче неопходност да и народ учествује „умом" у ономе што се говори, да буде свесно његово „Амин" и да се поучава „у вери" и назиђује Црква (1. Кор. 14, 1 - 25). Без обзира на то, већ у VI веку примећује се тенденција „тајног" читања литургијских молитава и молитава светог крштења. Реакција на овакав начин читања молитава позната нам је из 137. (174.) Јустинијанове Новеле која заповеда да се молитве говоре „гласом који ће да чује верујући народ" и поткрепљује то Светим писмом и теолошким аргументима. На крају, превладало је тајно читање молитава само на литургији и молитава на вечерњи и јутрењи. Све остале молитве светих тајни и свештених обреда говоре се наглас, сем оних које се тичу само свештеника и представљају неку врсту његове исповести и његове молитве да буде удостојен да изврши одређену свештену радњу. Такве молитве јесу молитва пред врешење светог крштења и великог освећења воде, које се говоре док се произноси јектенија, и молитва „Нико од везаних телесним похотама..." на светој литургији. Ове молитве су увек читане тајно, док остале, које се тичу народа и бивају у име целокупне црквене заједнице, било је природно да се говоре гласно.

Врло је могуће да су технички, или пре практични, разлози допринели томе да се литургијске молитве читају тајно. Света литургија се служи у светом олтару, док је свештеник окренут према истоку, односно леђима је окренут према народу (у старини свештеник је био окренут према народу), са иконостасом који је већ био почео да се уздиже, и у храмовима, базиликама, које су биле великих димензија. У оваквим околностима било је тешко да се чују текстови који су се читали тоном обичног читања и још од стране људи који нису увек имали нарочите гласовне могућности или су били старци. Доказ да су ови разлози били узрок тајног читања молитава, а не теоретски (разлози), који долазе касније да оправдају оно што се већ догодило, јесте то што су под сличним околностима и молитве на вечерњи и на јутрењи, које се читају у олтару, имале исту судбину (односно, читају се тајно), док су, насупрот томе, молитве светих тајни, као што су крштење, миропомазање, брак, јелеосвећење, итд., будући да се читају изван олтара, остале да се читају гласно. И на светој литургији заамвона молитва, која се говори на средини храма, чита се гласно, док се молитве антифона, које имају сличан садржај, али се читају у олтару, говоре тајно.

У најновије време (изгледа већ од времена Коливара)¹⁹ примећује се тенденција повратка најдревнијем предању у ширем контексту разбуктавања литургијског живота верника. Тако се молитве читају гласно да би и верници учествовали у ономе што се говори и да би разумели оно што се служи. Постојао је, као што је било и за очекивати, јак отпор и из једног додатног разлога, односно што су ову праксу потенцирали разни хришћански покрети.

Када се на вежбама из Литургике служе византијске литургије молитве се читају гласно, све сем молитве входа, молитве пред јеванђеље, молитве „Нико од везаних телесним похотама...", и молитава које се читају после причешћа, док се стављају честице у путир. Ово бива и из историјских разлога, али и из разлога поретка и образовног циља. Историјске разлоге смо већ поменули. Што се тиче разлога поретка, чињеница је да је тајно читање молитава изазвало премештања и ремећења поретка

на светој литургији, што нарушава њену логику и свештенодоличну структуру. ²

И, на крају, из образовних циљева, да би студенти разумели садржај свештених текстова, и да би га сталним понављањима утискивали у своје памћење како би једног дана могли да поучавају народ и да га упућују у верске истине.

Молитве треба да се читају без претеране театралности, скромно и са свештеним благољепијем, и толико гласно колико је довољно да се чују. Увек се читају на свом месту, односно пред возглас који одговара свакој од њих.²¹ Када се укључује одговор народа или нека црквена химна (као што је случај у молитви анафоре), свештеник наставља молитву када народ заврши појање. Исто бива и приликом служења других древних литургија које се служе на нашим вежбама. Међутим, молитве на вечерњи и јутрењи се говоре тајно, због тога што не постоји потпуна сагласност између молитава које произилазе из Типика певане службе и монашког богослужења. Понекад се на литургији светог Јована Златоуста следи уобичајена пракса, односно молитве се читају тајно, да би се на семинарима представио и прокоментарисао и овакав начин вршења свете литургије. Тада се литургијске песме, према најновијем начину, поју онолико колико је неопходно да се, колико је могуће, покрије читање молитава. Али се молитве никада не премештају на друго место.

_____________________

¹⁹ Покрет у XVIII веку у Светој Гори и Грчкој који се залагао за

вршење помена упокојенима само у суботу, а не у недељу, за често

причешћивање, итд., а представљали су га, између осталих, Макарије

Нотар, св. Никодим Агиорит, и др. (прим. прев.).

²⁰ И у црквенословенским служебницима имамо чест случај премештања молитава са оног места које им припада (а το је непосредно испред возгласа) у средину јектеније, премда сваки возглас чини једну нераздељиву органску целину са молитвом која му претходи, што се види и из њиховог садржаја. Примери тога су молитва верних прва, молитва верних друга, молитва приношења, итд. То је оно „ремећење поретка" ο коме говори професор Фундулис (прим. прев.)

²¹ У грчким служебницима и најновијим српским издањима, као што су: Архим. Др Јустин Поповић, Божанствене Литургије, Београд 1978; Служебник, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд 1986; Службеник, Свети архијерејски синод Српске православне Цркве, Београд 1998, молитве су штампане непосредно испред возгласа, за разлику од црквенословенских служебника, ο којима је било речи у претходној фусноти (прим. прев.).

извор фотографије

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

ВОЗГЛАСИ- ЈЕКТЕНИЈЕ

Молитве се готово увек завршавају тројичном доксологијом, коју свештеник произноси на један начин који није ни појање, али ни обично читање (грч. термин је ,,έκφώνως"). Отприлике на исти начин се говоре и јектеније. Претеривања треба да се избегавају. Храм није место где се демонстрирају гласовне и музичке способности и квалитети, него место служења Богу. Разлог сувише дугог трајања богослужења не треба тражити само у спором појању појаца, него и у свештеницима и ђаконима, који су дужни да дају добар пример и да одржавају ритам богослужења у границама озбиљности и свештенодоличности.

Возгласи и јектеније су се, због начина њиховог произношења, у литургијском развоју показали као јачи елемент од молитава, иако представљају само завршетак молитава. Тако, иако су се са тајним читањем молитава догодила многа њихова премештања, возгласи и јектеније су, углавном, остали на својим првобитним местима. Захваљујући њима (возгласима и јектенијама) можемо да рестаурирамо тачан првобитни ред ових текстова, иако ово понекад није могуће у потпуности. Класичан пример представља молитва трисвете песме на светој литургији: јектенија која јој претходи, иако у скраћеном облику, остала је на свом месту („Господу се помолимо..."), исто тако и возглас („Јер си свет Боже наш..."), али је молитва пренета на појање трисвете песме.

извор фотографије

[Guest]

Проф. Др Јован М. Фундулис

ПОЈАЊЕ

У служењу двеју византијских, као и свих древних, литургија и вршењу светих тајни (крштења, миропомазања, брака), улога свештеника је примарна, не само теоретски, зато што је он вршилац тајне, него и практично - литургијски. Свештеник је, дакле, онај који се моли и молитва доминира на литургији, јер је чује народ.

Приликом вршења свете литургије народ ћутећи слуша и одговара на позиве свештеника или ђакона са „Амин", „Господе, помилуј", Подај, Господе", „И са Духом Твојим", „Имамо их ка Господу", „Свет, свет...", и тд. Међутим, пази да не засењује појањем примарну улогу свештеника. После увођења антифона и трисвете песме у византијске литургије, појање се исцрпљивало у њима и у старим химнама, као што су алилујариј, херувика и причастан, које су покривале оно време за које је свештеник вршио одређене радње. Много касније су уведене и две друге химне - тропари, величање Богородице (,Достојно јест...") и „Видесмо Светлост истинску..." после причешћа. Тенденција да се свештеничке молитве покривају спорим појањем, као и супротна тенденција, да свештеник скраћује или премешта молитве да не би био непокривен, тако да настаје „дисхармонија", јесу неке од погрешности које су последице тајног читања молитава. Појац је постао доминантна личност на сабрању, а свештеник споредна. Ова појава је потпуно небогословска и непредањска.

Ово покушавамо да исправимо на нашим семинарима. Народ - појци нека поју оно што припада народу: антифоне, тропаре, трисвету песму, алилујариј, херувику, „Достојно јест...", причастан и „Видесмо Светлост истиниту...". Све остало су одговори и треба да сачувају своју просту мелодијску форму, као што је случај на Светој Гори и у Великој Цркви, а не да се претварају у музичке композиције и ораторијуме.

извор фотографије