„Литургија - кретање ка Царству Божијем“

[kordun]

onda brate si trebao postaviti pitanje šta osijećate na liturgiji.liturgija se prati,nema individualnih molitvi,ali ima individualnog učestvovanja svojim duhom,bar  ja to tako vidim,kad si na liturgiji ti si došao pred Boga u neku ruku,dzaba tebi da znaš liturgiju ako se nisi u nju uživio i ako nisi koncentrisan na nju.

i tema je malko previše intimna ja mislim,tesko da ce ljudi otvoreno govoriti o tome na internetu

[w.a.mozart]

hvala za dopunu... tema je tema-kao i sve druge... ko voli nek izvoli. Nisam baš imao osećaj na umu... više me zanima tehnika : )

[w.a.mozart]

dzaba tebi da znaš liturgiju ako se nisi u nju uživio i ako nisi koncentrisan na nju.

 

ovo možda za neke popove i važi al koju korist bi vernik imao od liturgije koju zna a ne proživljava je, nije deo nje

[kordun]

ovo možda za neke popove i važi al koju korist bi vernik imao od liturgije koju zna a ne proživljava je, nije deo nje

u pravu si brate,jednom sam otišao u jednom selu na liturgiju dok sam bio kod nekoga u posijeti i zgadilo mi se,jer je na cirkus izgledalo

[w.a.mozart]

u pravu si brate,jednom sam otišao u jednom selu na liturgiju dok sam bio kod nekoga u posijeti i zgadilo mi se,jer je na cirkus izgledalo

ja volim takve liturgije... prvo, zato što uprkos svemu vidiš da bi bez Boga davno sve palo u vodu i da nas On drži... mislim na Crkvu a drugo što je liturgija i dalje liturgija, uprkos tom popu koji, ako se poslužim tvojom analogijom tj. cirkusom onda on dodje klovn : )

[w.a.mozart]

ponekad u sebi osetim stid od toga kad o liturgiji pričam ko da je šopska salata i ovako je sa lakoćom analiziram, sekciram...

 

[Гордана Николић]

Када се Апостол и Јеванђеље читају таквом јасноћом и снагом, које привлаче пажњу свих учесника Литургије, и када се началствујући раније припреми за беседу фокусирајући се на оно што ће се прочитати, а не на било шта друго, од дневно политичких догађаја до личног експонирања, само трајање беседе неће имати никаквог значаја, јер ће садржај бити средство којим ће се показати да је давно речено и данас, и биће заувек, актуелно. Беседа и кад има за циљ додатну поуку верном народу, мора бити блага реч која тка према основи и потки, Апостолу и Јеванђељу прочитаним на тој Литургији, а никако критика или омаловажавање присутног народа. Беседа, има за циљ и да објасни и да поучи, али пре свега да потпуно отвори и отопли срца верног народа, како би потпуно разумели и упили у себе већ доживљено током Литургије, али још снажније врхунац Литургије који тек следи.

По мом мишљењу, ако је све што сам навео учињено, нећемо ни приметити да ли је беседа трајала 2 или 22 минута, а што ће зависити како од Зачала за тај дан, тако и од тога да ли началствујући види да су нови људи дошли на Литургију због којих треба прозборити и коју реч више.

Због наведеног, потпуно ми је нејасно, због чега се у неким храмовима беседа говори на самом крају Литургије.

 

Ово је дивно речено и не може се штоперицом мерити време и брзати, већ највише зависи од надахнућа Оца који беседи. Кад беседа дотакне и толико смекша и отопи срце да крену сузе и покрене се лавина, што се неретко дешава, онда ми је потпуно неважно колико је трајала, једино је важно да буде моћна.

[Огњен]

Беседа после Јеванђеља, да траје 10 до 15 минута највише (Фундулис тако мисли), да садржи егзегетски и догматски део, као и актуелизацију прочитаног у апостолу и јеванђељу, а све то да буде са циљем припреме сабрања за евхаристију тј. буђење покајничког и благодарног расположења. Највише ме смара у беседи када се види да се беседник није припремао јер он све то зна и онда крене без идеје шта хоће да каже и заврши на некој  левој или некој двеста пута сажваканој причи. Смара ме и када се беседник непрестано невероватно побожно крсти и емотивно запевује кад изговара име Божије или светитеља. 

[Баба]

Сва унутрашња логика и смисао божанствене литургије није у пуком присуству, већ у причешћу!

Флавијан – Успињање

Евхаристија

-Препород се данас ипак осећа, баћушка – рекао је Флавијан. – Само, могао би да напредује много брже да ми свештеници, ако смем тако да се изразим, весламо користећи оба весла, а не само једно! Тада би се наш брод кретао, а овако се само врти у круг!
-Зашто тако мислиш, драги оче? – питао је отац Герасим.
-Знам из искуства, а и видим то сваки дан као духовник – одговорио је Флавијан.
Једно весло нам добро ради. Ширење знања о Богу, о Цркви, о духовном животу. Издаје се много добрих књига о светитељима, црквено-историјских романа, појавило се доста добрих аутора, и свештеника и обичних верника.
Данас свако ко пожели да сазна више о православљу, лако може да то учини – да чита књиге и проповеди свештеника, или их слуша на ЦД-у. Снима се много и много православних филмова о светињама, светитељима, и светим местима. Данас није тешко бити теоријски поткован.
-Међутим, друго весло, благодат Светог Духа, не функционише најбоље! Јер, какви начини постоје да се добије благодат? Први је молитва, други је активно и свесно испуњавање заповести о љубави према ближњима и најважније, без којега се ни први ни други услов не могу испунити је свето причешће светим Христовим тајнама! Да ли сам у праву оче?
-Јеси, драги мој Флавијане! – климнуо је старац.
-Управо са тим имамо највећи проблем, са причешћем светим даровима Тела и Крви Христове! Када сам постао верник, почетком осамдесетих, у већини храмова било је уобичајено да се причешће обавља четири пута годишње, у току сваког великог поста, пред празнике, а негде где би настојатељи дозволили, на сам дан празника.
Ако се човек причешћивао у време свих 12 празника, то је деловало као „дубоки духовни живот“, што су, у суштини, радиле само пензионерке. За верника који ради пет дана у недељи није баш тако једноставно постити три до пет дана, па онда доћи у цркву на свеноћно бдење пред причешће, и још ишчитати све молитве и акатисте. А треба се и спремити за исповест и исповедити непосредно пре литургије, или после свеноћног бдења и добити благослов свештеника!
Зато су многи одлагали своје учешће у Тајни причешћа за време Великог поста , када се у храм иде чешће, а и душевно стање прати са већом пажњом.
Када сам крајем осамдесетих година постао свештеник и ускоро добио чин настојатеља у Покровском, у почетку сам се придржавао истог начина причешћивања верника. И тек касније, пратећи процес развоја и напретка духовног живота верника, обратио сам пажњу на директну везу између учесталости причешћивања и степена духовне активности савремених православних хришћана.
Схватио сам да што чешће верник приступа Тајни светог причешћа, све је боље заштићен од свих облика демонских напада и све брже тече процес његовог личног духовног напретка у богоугодном животу по заповестима Јеванђеља.
Након тога сам почео да постепено усмеравам своја духовна чеда да се што чешће причешћују. У почетку сам иим давао благослов да то чине за за све важније празнике, а затим сваке друге недеље. И резултати су ме запањили! Многи од верника који су се редовно и често причешћивали су духовно очврсли, били у мирном и расположеном стању духа, молили се пажљиво и предано, учврстили се у борби са грешним мислима, савладали страсти које су их мучиле годинама.
Тада сам се први пут озбиљно замислио над питањем које раније никада нисам себи постављао, јер сам се од почетка црквене традиције васпитавао у већ устаљеној традицији. Колико често хришћанин треба да приступа Тајни светог причешћа?
Одговор на ово сам почео да тражим у црквеној литератури, у пракси древне Цркве и савременој пракси других православних цркава.
Резултат потраге ме је запањио.
Испоставило се да је већ на Првом апостолском сабору у Јерусалиму 51. Године од рођења Христовог било установљено да хришћанин који је присуствовао Светој литургији, који је слушао Јеванђеље, а који се затим није причестио, треба да буде одлучен од Цркве! Али зашто су апостоли смислили ово сурово правило?
И тада ми је синуло: сва унутрашња логика и смисао божанствене литургије није у пуком присуству, већ у причешћу! Јер, рецимо, када нас блиски пријатељ, или рођак позове на празничну трпезу, ми долазимо и седамо за сто управо зато да би пробали послужена јела, а не да бисмо само седели и гледали како други једу!
А на литургији се ради о трпези коју нам је спремио сам Господ, на којој нам Он предаје своје Тело и Крв да бисмо исцелили своје душе и тела и достигли живот вечни! И ако наше одбијање да пробамо послужење које нам је спремио домаћин може да га увреди, колика тек треба да је велика увреда коју наносимо самом Господу, одбијајући да се сјединимо са Њим у тајни Евхаристије, када нас Он сам призива: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите! Примите, једите, ово је Тело моје... Пијте од ње сви, ово је Крв моја... која се за вас и за многе пролива за опроштење грехова!“
Док се у нашим храмовима често дешава да свештеник, који изађе испред олтара са светом чашом у рукама и проглашава:“ Са стархом Божијим и вером приступите!“ не може да нађе ни једног верника који би приступио, и ако се у храму у том тренутку налази велики број људи!


По унутрашњој логици тајне причешћа следи да сваки хришћанин, ако на њега није наложена епитимија, не само да може, већ мора да се причести на свакој литургији на којој је присутан. Према томе, за вернике који раде пет дана у недељи, требало би да буде уобичајено да се причешћују сваке недељне литургије! А ако неко од њих има могућност да посети још и празнично богослужење, које пада на радни дан, такав верник се може причестити и за празник! Да ли сам у праву оче?
-Јеси Флавијане, драги јеси – потврдио је отац Герасим, климајући главом.
-У том случају поставља се питање - наставио је Флавијан – како да се савремени верник који је почео да се причешћује сваке недеље спрема за причешће? У свим православним приручницима постоји правило за за припрему за свето причешће, установљено у осамнаестом веку , за оне које се причешћују једном годишње, за Велики пост: припрема траје три до пет дана, која укључује скромну исхрану и уздржавање од супружничког општења, обавезну исповест пре причешћа и ишчитавање три канона са акатистом и „Последовања светом причешћу“.
Верник који ради, може једном, или неколико пута годишње да нађе времена за такву припрему, али ако почне да живи по правилима Евхаристије, како то следи из споменуте логике тајне причешћа, тј. да се причешћује сваке недеље и за време празника, сав његов световни и породични живот ће се претворити у расуло, јер ће морати да пости практично целе године!
А још обавезна исповест пре причешћа!
Опет, ако верник приступа тајнама покајања и причешћа ретко, тада је ова неопходност очигледна. Али, ако он живи стабилним црквеним животом, стално води рачуна о мислима и не чини озбиљне грехове, такав верник понекад баш треба да се помучи да би се сетио бар неког сагрешењакоје би могао да исповеди, стојећи поред аналоја са крсто и Јеванђељем, само да би над њим прочитали опраштајућу молитву и допустили му да се причести.
На тај начин долази до скрнављења тајне покајања! Оно се из чина који прочишћава душу претвара у још једну формалност!
Апостол Павле пише у посланици Корићанима: „Нека човек испитује себе и нека на тај начин једе од хлеба овог и пије из чаше ове“. То јест, хришћанин је сам исцелитељ своје душе, исцелитељ који се ослања на савест и Божије заповести.
И савремени грчки богослов архимандрит Данило Аеракис каже: „Ако верник има благослов од духовника да се причешћује често (сваке недеље), нека онда истражује своју савест. Ако у њој не увиди тежа сагрешења, нека се онда почне припремати за божанствено причешће, и нема потребе да се исповеда пре сваког причешћа“.
То јест, исповест пред причешће не треба да буде пука формалност, већ све зависи од самог верника и благослова духовника.
Тада сам почео да размишљам, ми свештеници се причешћујемо сваке Божанствене литургије које служимо, исповедамо се када осетимо душевну потребу, онолико често колико сами пожелимо, постимо само средом, петком и за дугачке постове. Зашто онда говоримо верницима да поступају другачије, ако ми сами тако не чинимо?
Да ли због тога постајемо налик онима, о којима је Христос говорио:“Тешко вама, безбожници и фарисеји, лицемери, који затварате Царство Небеско људима, јер ни сами не улазите, а не пуштате ни друге“?
По чему се ми, свештеници, заправо разликујемо од обичних верника? Са правом да учимо у цркви и влашћу да служимо на богослужењима снагом божанствене благодати, која нам је дата на рукоположењу! И то је све! По свему осталом нисмо ни мало светији од остатка људи, а поготово не толико да допуштамо себи оно, што не допуштамо другима!
Заинтересовала ме је пракса причешћивања у другим православним Црквама, конкретно у Грчкој Цркви и видео сам да благочестиви верници у Грчкој могу да се причешћују сваке недеље, а да се исповедају смо кад их на то наведе савест. Посте средом , петком и за велике постове, пред причешће посте само један дан. Исто тако поступа и већина Срба, Бугара и верника у другим православним Црквама.
Тада сам почео да тражим одговоре на своја питања о узајамној вези исповести, поста и причешћа и о учесталости примања светих тајни код светих отаца од стране верника. Господ ми је послао једно дивно истраживање на ту тему – књигу преподобног Никодима Светогорца и светитеља Макарија Коринтског под називом „Душекорисна књига о непрестаном причешћу светим тајнама Христовим“, у којој су ови светитељи писали да је често причешће неопходно за хришћанина који жели да има благодатни живот у Христу.
Притом, у свом истражибвању преподобни Никодим и светитељ Макарије ослањају се на мишљење тако великих духовних ауторитета као што су Јован Златоусти, Василије Велики, Григорије Богослов, Кирил Александријски, Симеон Солунски, Николај Кавасила, Јефрем Сирин и много других богоносних отаца, који сви као један тврде да се треба што чешће причешћивати у цркви.
Учврстивши своју убеђеност по овом питању, затражио сам благослов свог епархијског архијереја да одржим говор на ову тему на епархијском духовном сабору. И шта се десило!? После мог прилично сталоженог и мирног наступа уследила је бура емоција! Многи превасходно млади свештеници суме подржавали, али је и не мали број отаца заузео и изричито супротну позицију, доводећи аргументе од: „Због честог причешћа верници губе поштовање према светињи“ до: „Ти оче, превише тражиш, да нећеш можда и да будеш народни светитељ?“
-А како је владика реаговао на твој говор? – упитао је отац Герасим.
-Задивљујуће мирно – одговорио је Флавијан. – Владика је одслушао сва мишљења, а онда објавио: „Оци! Све док ово питање не буде проучено од стране Свештеног Синода и док не будемо добили препоруку патријарха, свима вама дајем свој благослов да учесталост причешћа у вашим храмовима одредите у складу са сопственом савешћу! Не одбијајте оне који би желели да се чешће причешћују, али свакако, не терајте вернике да то раде на силу. Обраћајте пажњу на спремност конкретног човека да приступи светињи Тела и Крви. Исто тако и са исповешћу. Одредите сами коме је она неопходна пре причешћа, а ко може да се причести и без исповедања, јер ви то треба да знате боље од верника. Осим тога, препоручујем вам да се сви упознате са делима на које се позива отац Флавијан у свом говору, можда ће неко од вас наћи нешто корисно за себе!“ За сада су тако одлучили.
-Па могу рећи да имате мудрог владику – рекао је старац.
-Јесте, мудар је, оче! Већ је стар, страдао је у верским прогонима, седео је у логорима и према свим свештеницима се лепо односи...
- Али, шта си желео да ме питаш, драги Флавијане? – отац Герасим је подигао главу.
- Брину ме одређене мисли, оче. Можда није требало да дижем сву ову буну, само сам посвађао свештенике, а многе довео у искушење. Још су ме, непосредно пре овог путовања позвали из суседне епархије и замолили да говорим о истој теми на неком духовном семинару...



Можда би било боље да мирно седим у свом Покровском, служим и исповедам како ми савест говори и да не истичем своје мишљење пред тако великом публиком?
-Па није баш тако – насмешио се старац. – Нећемо, ваљда, да градимо мало Царство Божије у твом селу, а други ће сами некако да се снађу! Зар да цело тело буде болесно, а ми лечимо само мали прст?
Не, оче! Протерај те мисли, оне долазе од злога. Христос се није бојао рећи: „Не доносим вам мир, него мач!? А ни апостоли се нису бојали да проповедају „Христа распетог, за Јевреје искушење, а за Хелене безумље“ и да постану искушење за некога! Зато се и ти, драги мој оче, немој бојати, да ће неко пасти у искушење због тебе, већ се клони тога да оћутиш тамо где се не сме ћутати, јер се ћутањем издаје Бог!
Ти си у праву, без причешћа Телом и Крвљу Христовом тело Цркве не може да постоји, као и било које биће са нарушеним крвотоком. Овде, на Светој Гори, већина монаха се причешћује четири пута недељно, а неки и чешће. Сада је такво време да ако се хришћани често не причешћују, неће моћи да се супроставе непријатељу-ђаволу, који ће све више нападати Христове овце, осећајући да се ближи крај његове власти. Његови напади биће још јачи.
Зато ми, Христови ратници, треба да се својим оружјем које му је Христос доделио – молитвом, речју или пастирским служењем , не штедећи себе, бори, не осврћући се на то да ли због нас неко пада у искушење!
Бори се ти, оче! Призивај црквена чеда да се што више приближе Христу и Његовим светим тајнама, колико год будеш могао! Ево, Љоша ће ти помоћи, је ли тако Љошенка? – старац је окренуо главу у моју страну.
-Да, оче! Како ме благословите! – готово да сам поскочио од изненађења.
- Ти, Љошенка, запамти добро све ово, о чему сам причао са твојим баћушком, кад ти је Господ већ дао да све то чујеш, а после можеш и записати...

Извор: Књига Протојереј Александар Торик „Флавијан – успињање“ ; Издавач Бард-Фин, Београд 2013.
и Романов, Бања Лука 2013. Превод: Полина Миливојевић


Извор: Видовдан

[Баба]

Ko pročita neka se javi zanima me mišljenje forumaša

[kordun]

Ja sam pročitao,nisam neki stručnjak ali mogu da kažem šta ja osjećam po ovom pitanju,ja sam prvu blagodat osjetio nakon svog prvog pričešća i meni je to bilo vrlo upečatljivo iskustvo,samo ja nisam išao bez veze da se pričešćujem,već sam se dosta pripremao za to,cijela  ceremonija,recimo čitavu sedmicu sam postio samo na hljebu i vodi itd... Ne pričešćujem se često jer osjećam da mi to ne treba,mogu da razumijem monahe i sveštenike koji se stalno pričešćuju ali obične vjernike kao ja ne mogu,sad ne znam jel to ja ne valjam ili šta je u pitanju,uglavnom ne pričešćujem se često i kada radim ,a radio sam stvarno mnogo zadnje dve godine,totalno sam slomljen,u takvim uslovima ne mogu se ni pričestiti jer nisam pripremljen,da odem onako na liturgiju i pričestim se  bez dublje pripreme to za mene i nije pravo pričešće pa to nisam nikada ni radio,zato kažem ne razumijem obične vjernike koji to rade stalno...

[ИгорМ]

Пре пар дана сам добио ову књигу, тек сам почео са читањем. Иначе, прва причест ми је била одма након крштења, први пост, велико Госпојински. Морам признати, крштен сам са 19 год. и никада нећу заборавити тај осећај. Приступио сам жарком жељом и пуног срца иако сам имао неких "чудних" неуроза пред сам чин. Имао сам осећај као да сам полу глув и мутног погледа изронио из реке и одједном прочуо и прогледао, управо рођење за нов живот. Дуго сам осећао благодат, нешто сасвим ново и несхватљиво тада за мене. 

У почетку сам се чешће причешћивао, затим све ређе... тако је некако и опадало моје унутрашње Боготражење. Или је то било због младости и лудости

Сада, некако чешћи причест као да одржава и испуњава оно у мени што тежи Богу, тако да на неки начин и разумем ово што је речено у тексту. Мада, толико често, у урбаним условима живота, не знам да ли би успео постићи. Вероватно, уз искрену молитву и предају само ми то некако виши приличи свештеним лицима и монасима. 

Често сам размишљао, да ли је то што се некада осећам испуњеним сасвим у реду и да не осећам потребу за причест и то што некада пред причест осетим недостојност сасвим у реду од стране савести!? Или је то нека обмана оних злоћа у мени... Али ипак, увек је надвладавала она страна потребе за благодаћу.

[Дејан]

Један од најбољих текстова које сам икада прочитао

[Баба]

Никад нећу разумети људе који кажу "не причешћујем се често јер се нисам спремио".

 

 

Ко је спреман за причешће добије од мене 1000 евра.

[kordun]

možda je pogrešno,ali ja osjećam da nisam dostojan pričešća ako se nisam bar malo spremio,šta znam,evo jednog člana sam čitao ovdje na forumu on se spremao pa su ga opet odbili u nekom manastiru,nije to baš proces ko dobar dan,ako sam mislim da nisam dostojan ja se i ne pričešćujem,dostojan u smislu evo me došao zdravo na gotovo oću da se pričestim a ništa za uzvrat nisam uložio,ništa posebno,onda to pričešće i nema neku snagu zar ne Željko?