Проблеми деце су одраз проблема породице

[Лидија Миленковић]

  On 22. 1. 2014. at 10:15, ПиП рече

Извини што се мешам, али што га још "палиш"? Па видиш какав је са својим уврнутим ставовима, још ће направити проблем некој нормалној породици. Ако он зна да разликује васпитање од злостављања онда сам ја патријарх.

Заиста ми није била намера да га "палим", и мислим да је cloudking, и потумачио онако како треба, а не као провокацију или "паљевину".

П.С. Нема разлога да ми се извињаваш .

[Драган άσημος :)]

Васо поспан као змај, каже ми; "Тата ајмо да се играмо, ја нисам поспан."

Након пола минуте кажем му: "Василије ајде да опереш зубе.", а он мени: "Не могу тата, ја сам поспан."

 

Три пуне године има.

[JESSY]

Често се многи родитељи чуде одакле се код њиховог сина или кћерке појављују проблеми. На пример, дете је сувише немирно, ћудљиво, агресивно, лоше учи, изостаје с наставе, долази у сукоб с наставницима и укућанима, сувише је узнемирено, стидљиво, спопадају га свакојаки страхови и тако даље. Све су то различити симптоми дечијих проблема с којима родитељи морају да се суочавају. Само незнатан део тих симптома могу бити тешкоће самог детета у чистом облику. Већина њих пак су проблеми породице у којој дете живи.
Навешћу два примера из сопствене праксе.
На консултацију код психолога дошла је мајка са сином од 13 година. Дечак редовно одлази од куће, не долази по неколико дана. Виси по компјутерским клубовима и немогуће га је одвојити од игара. Мајка се жали да се толико већ намучила с њим да више нема снаге. При томе говори о свом сину с таквом мржњом, као да јој је он најгори непријатељ који је упропастио цео њен живот. Почињемо да анализирамо шта је шта. Постепено откривамо да у породици нема оца, да је дечак био нежељено дете, да има млађу сестру на коју је усмерена сва пажња мајке и баке, а син се у породици осећа као туђинац. Мислим да су даљи коментари непотребни.
Други пример:
Отац долази на консултацију са сином адолесцентом. Износи се проблем лошег успеха сина у школи, његовог одбијања да учи. Током разговора се открива да се отац стално свађа с мајком, јер је љубоморан. Рекло би се, какве то има везе са учењем сина. Испоставља се да има непосредне везе. Пошто се он боји развода родитеља, део конфликтне енергије у породици несвесно навлачи на себе. Ради тога је и "морао да постане" лош ђак. Резултат тога је да родитељи део своје агресије намењене један другоме усмеравају на сина који на тај начин несвесно "спасава" породицу од распада. Тако испада да се отац и мајка баве његовим "васпитањем" уместо да реше проблем у властитим односима.
И први и други случај илуструју у психологији познати појам идентификовани пацијент. Он значи човека чији проблемски симптом одражава дисхармонију која постоји унутар породице. Односно, нешто је нарушено у породици, у међусобним односима њених чланова, али само један од њих ствара проблем и носилац је симптома.
Врло често, због своје беспомоћности, идентификовани пацијенти су деца. У својству симптома при томе може бити било шта: школски неуспех, лоша дисциплина, различита обољења детета (на пример, ноћно мокрење), свакојаки страхови и фобије и тако даље. На пример, родитељи су обузети својим проблемима, није им до детета и ово, да се не би осећало занемареним, почиње (наравно, несвесно) да добија лоше оцене у школи. Наставници позивају родитеље, дете добија батине. На крају крајева, оно је добило пажњу и бригу које су му толико недостајале. Макар то било и у таквом облику, али и то је боље него ништа. Пут решавању проблема је пронађен - да га родитељи не би заборављали детету је неопходно да лоше учи.
Када се у породици појављује идентификовани пацијент цела породица по правилу види проблем само у њему и тражи помоћ у вези с њим, формулишући свој захтев у оваквом духу: "Шта да радимо са овим дететом?" или: "Учините с њим нешто!" Парадокс се састоји у томе што је немогуће помоћи таквој деци не променивши постојећи систем међусобних односа у породици, систем који је довео до проблема. Ако, не схватајући то, покушамо да делујемо само на дете, ништа нећемо постићи.
Средином 60-тих година прошлог столећа вршена су истраживања у породицама у којима је било оболелих од схизофреније да би се открило како су породични односи међусобно повезани с болешћу једног од чланова породице. Испоставило се да је промена стања болесника током лечења водила до промене стања целе породице. Шта мислите, у ком правцу? Побољшање болесника доводило је до погоршања међусобних односа у породици! Догађају се неке лоше ствари: испада да је породица несвесно била заинтересована за тешку болест једног од својих чланова. При томе је такође јасно да лечење болесника не би могло дати трајне резултате без промене читавог система међусобних односа у породици.
Наравно, схизофренија је крајњи пример, али он илуструје општи принцип, општу законитост која делује и на не тако тешке проблеме. Нажалост, оба описана случаја с дечацима-адолесцентима показала су се, како понекад кажу лекари, неизлечивим, то јест, сувише запуштеним. Родитељи су дошли са захтевом: учините нешто с нашим дететом. Нису били спремни да увиде како они сами стварају проблеме код своје деце. Шта чека њихову децу у будућности? Мислити о томе је, авај, сувише тужно.
Од оваквих ствари нису обезбеђене ни породице верника, нарочито оних где се вера само декларише за себе и за околину, будући у раскораку с реалним поступцима. Познавао сам једну парохијанку која је све своје слободно време посвећивала врло племенитом послу - служењу у сестринству које је организовано при храму. Она је посећивала у болници децу без родитеља и неговала их је. При томе се жена стално жалила на проблеме с мужем и са сопственом децом: на њихов лош успех, лоше понашање у школи и тако даље. Али, помажући другој деци, она је у реалности запустила своју породицу. Тачније, како ми то кажемо, избегла је решавање проблема у сопственој породици, потпуно се посветивши сестринству.
Тешко је да ће верници отићи код психолога, већ ће се пре обратити за помоћ свештенику. Али суштина њиховог проблема остаје иста: "Шта да радим с мојим дететом?" Ту нису довољни обични савети о неопходности молитве за своју децу зато што молитва за некога претпоставља искрену и ватрену љубав према том човеку. У датом случају ради се управо о недостатку такве љубави, њеном дефициту.
Важно је, успоставивши контакт, показати тим људима како својим поступцима и својим односом стварају проблеме код своје деце да би кроз схватање и увиђање тога могли да крену путем промене.
Навешћу још један случај из праксе.
Мајка је довела кћерку на консултацију. Девојчица је похађала осми разред. Проблем је био пушење. При томе је проблем пријавила мајка. Тешко да би кћерка дошла на консултацију да мајка није настојавала на томе. У једном тренутку упитао сам девојчицу шта ће се за њу променити ако остави пушење. Одговорила је да ће се односи с мамом поправити. То је значило да је њено пушење симптом који регулише њен однос с мајком. У најмању руку, уз помоћ тог симптома она као да је привлачила мајчину пажњу на себе. Даље се наш рад углавном одвијао око теме међусобних односа с мајком.
Резултати су били следећи. Девојчица је истакла да су се њени односи с мајком побољшали, при чему, као да је успут престала и да пуши. Односно, пушење је у датом случају било само симптом који одражава проблеме у односима мајке са кћерком.
Ако у породици укућани недовољно добро слушају и разумеју дете, оно почиње да се обраћа родитељима језиком симптома - то јест, ствара им проблеме који они више нису у стању да игноришу. Дете као да говори родитељима: "Преко ми је потребна ваша пажња и брига!", или "Тата и мама, молим вас, не свађајте се, хоћу да останете заједно, јер вас обоје волим!" - и тако даље.
Зато, драги родитељи, ако наједном почну да вас узнемиравају неки проблеми ваше деце, најпре ставите себе на њихово место. Дословно погледајте породичну ситуацију очима свог детета, у његово име опишите како доживљавате ту ситуацију: шта вас узнемирава, шта вам је потребно, шта очекујете од родитеља, шта хоћете да им кажете. То јест, направите својеврсни превод с једног језика на други: изразите у име детета оно што оно језиком симптома говори једноставним речима упућеним вама.
Често је тај једноставан корак довољан па да дође до важних промена у односима.

КАКО ОДНОСИ У ПОРОДИЦИ УТИЧУ НА РАЗВОЈ ДЕТЕТА
Максим Бондаренко, психолог

Игуман ЕВМЕНИЈЕ АНОМАЛИЈЕ РОДИТЕЉСКЕ ЉУБАВИ
 

 Glogovac Monastery

[Лидија Миленковић]

  On 29. 6. 2014. at 8:59, JESSY рече

Зато, драги родитељи, ако наједном почну да вас узнемиравају неки проблеми ваше деце, најпре ставите себе на њихово место. Дословно погледајте породичну ситуацију очима свог детета, у његово име опишите како доживљавате ту ситуацију: шта вас узнемирава, шта вам је потребно, шта очекујете од родитеља, шта хоћете да им кажете. То јест, направите својеврсни превод с једног језика на други: изразите у име детета оно што оно језиком симптома говори једноставним речима упућеним вама.

Често је тај једноставан корак довољан па да дође до важних промена у односима.

 

Da, ali nazalost u 99% slucajeva za porodicnu situaciju roditelji okrivljuje jedno drugo, a sebe vide kao mucenicu/mucenika i zrtvu zajedno sa detetom.  Retki su oni koji STVARNO hoce da sagledaju svoje greske, i porade na njima.

Jos kada se umesaju babe i dede......

[JESSY]

@@Лидија Миленковић, potpuno si u pravu....ali zato pokusavamo da naucimo....

[Grizzly Adams]

Супер тема! И веома битна, посебно код нас...

[JESSY]

  On 29. 6. 2014. at 11:19, Grizzly Adams рече

И веома битна, посебно код нас...

da.....

[Ненад Р.]

Када се јави неки проблем , човек треба увек да крене од себе и себе да преиспита , а не лицемерно да увек грешку тражи код другога .

Ово ћу сада рећи из сопственог искуства : Има људи који и када свате да су погрешили , неће то да признају за живу главу и увек сваљују кривицу на другог , па и када га чињеницама сатераш у ћошак , каже да је неко други крив кији га је наговорио да то уради .

[JESSY]

@@Ненад., to je tako normalno kod nas....

[Grizzly Adams]

Бар смо у нечему светски прваци...

[JESSY]

  On 29. 6. 2014. at 11:35, Grizzly Adams рече

Бар смо у нечему светски прваци...

што јес` - јес`...

[Ненад Р.]

  On 29. 6. 2014. at 11:35, Grizzly Adams рече

Бар смо у нечему светски прваци...

У тврдоглавости и лицемерју . Ех када би своју тврдоглавост усмерили у правом смеру , где би нам крај био.

[Oglo]

 

http://lifeyourway.net/wp-content/uploads/2013/06/yelling-500x353.jpg

[Данче*]

Што се тиче пубертетског доба, Јован Златоусти рекао да каква ће деца постати после тог периода - добра или лоша, не зна нико од људи, већ једино Бог. То је најтежи период у животу човековом.

Како треба родитељи да се односе према деци у пубертету? Не раздражујте децу своју (Еф.6,4) и волите их. Готово све добре и рђаве особине рађају се у души детета на основу понашања родитеља. Ако се сами будемо бавили гимнастиком сваког јутра, и дете ће се њоме бавити; ако нас занима математика, пренећемо интересовање и на дете. Какав поп, таква парохија. Ако имате снажну жељу да помогнете свом детету да научи добру, затвориће вам се очи и уши за све и остаће у вама само љубав према њему, а ако имате љубави, већ ћете моћи да саветујете. Прво се загледајте у себе, и тек када осетите да у вама нема раздражљиворти, гнева, осећаја супериорности, можете му упутити коју реч, сажето и јасно, а све остало, драги моји, препустите Богу. Он и Његова Пречиста Мајка тако воле вашу децу да ће се о свему постарати! Шта се дешава с дететом у пубертету? Чим крочи у то доба, у њему се јавља потреба за самопотврђивањем и истицањем своје личности. На коме се то испробава? Најчешће на најближима - мајци и оцу. Родитељи говоре једно, а оно чини друго. Они се труде да га упуте да учини нешто што је добро и корисно, а оно не пристаје. Не моли се, одбија да пости, не одлази у цркву... Како да реагујемо на такво понашање? Не примајмо то к срцу, трпљењем и љубављу покривајмо његове грехе, на дрскост и грубост одговарајмо љубављу и нежношћу.

Уза све друге муке, јављају се разна познанства и пријатељства. Ту већ морате да се потрудите да држите ствари под контролом. Детету ваља јасно ставити до знања да треба да избегава штетна познанства, па чак их, ако је то потребно, и забранити. Недавно се мојим познаницама десило да је једног дана њихова кћи од двадесет и две године дошла кући и рекла да жели да ступи у "пробни брак", то јест да доведе младића код себе и да невенчано живи с њим. Отац се најпре трудио да је уразуми, али, пошто није постигао жељени ефекат, рекао јој је: "Драга моја, скупи лепо ствари и иди код њега. Живи тамо колико хоћеш и пробај шта ти је воља. Иди од куће - живи мало код тог момка, после код неког другог, али мени се више не враћај!" Девојка се уплашила да ће остати без оца и послушала га је. Тако и ми треба да поступамо. Треба рећи детету: "Ако хоћеш да се жениш, изволи, доведи жену, а ако нећеш, немам права да ти пружам уточиште за грех". Ако пак будете доведени пред свршен чин, Господ нека вас умудри.

Деца могу све учинити и без нашег благослова, зато треба стално да им говоримо оно што ће им помоћи да се сачувају. Само, то треба чинити мудро. Уместо да забранимо детету да гледа телевизор и чита штетне часописе, боље је да покваримо антену и да уклонимо из куће литературу која није за децу. Али, слободу му морамо оставити. Не треба да му претурамо по стварима и џеповима. Не треба својим поступцима да унижавамо његово достојанство као човека и иконе Божје. Упркос свему, треба да наставимо да волимо своје дете, па можда чак и више него онда када је било мало и послушно, јер свако може волети доброг, а волети онога ко поступа рђаво није лако. Да, заиста, то је веома одговоран моменат: тешко је волети онога ко се удаљио од добра, и дете треба да осети да сва строгост оца и мајке проистиче искључиво из љубави према њему. Зато и јесте строги, јер га волите.

Једна од болести савремене деце је музика. Па, ипак, ако наклоност према рђавој музици не прелази оквире нормалног, што изискује помоћ психолога, не треба се бојати. Све ће то проћи. Пробаће, па ће се заситити, јер добро увек односи победу. Ако се то још увек дешава, наоружајте се великим стрпљењем и тајном молитвом. За утеху родитељима могу навести пословицу: "Ко се не излуди у младости, у старости ће сићи с ума". Још једном ћу вам рећи да је све у вашем стрпљењу. Не допада вам се што вам се кћи нашминкала и напудерисала, али није решење да јој одузимате шминку. Боље клекните и молите се за њено уразумљење, али тајно, да вас она не види. Мада мислим да козметика није тако страшна ствар. Да ваша девојчица у детињству није видела своју мајку нашминкану, вероватно се ни у њој самој не би појавила жеља да се шминка. Значи да се наши захтеви према деци и према себи самима разликују, а често треба почети од себе.

Још један камен спотицања у односу очева и деце су сега клубови. Деца воле компјутерске игрице. Да је то добро или лоше? Играти се на рачунару није грех, али је грех када су те игрице рђаве, као што су сатанске игрице. Ако дете игра такве игрице, треба му запретити: "Или ћеш престати да их играш или ћу ти забранити да користиш рачунар". Мислим да ниједно дете неће одабрати ово друго.

Шта је то сега клуб? Заједница - неколико особа играју игрице на рачунару, обично у вечерњим или ноћним сатима. Ту нема ничег лошег. Али, отац треба да иде тамо заједно с дететом. Одрасли често говоре: "Немам ја времена за то". Ноћу сви имају времена. Спава вам се? Али, родили сте дете, васпитавате га, па, потрудите се онда да свугде будете с њим. Потрудите се да уђете у његов свет, посматрајте како оно на то реагује... То је занимљиво. Дете ће осетити да га волите и да сте ради те љубави пошли с њим. Чега ту има лошег? По мом мишљењу, то је света дужност сваког оца. Ако не сматрате дете самосталним, дужни сте да будете с њим и касно у ноћ, треба да живите онако како оно живи и да се занимате за оно за шта се оно занима. Нису страшни клубови, већ наша равнодушност према деци. Добро је ако сте с њима, а лоше ако су без вас. Будите с њима и у рају и у паклу. Деведесет посто деце у пубертету жали се на једну једноставну ствар: "Родитељи нас не разумеју".

Мајке и очеви, будите уз своју децу, учествујте у њиховим проблемима, да виде вашу бригу и пажњу. А друговима који му се ругају дете може рећи: "Ја волим свог тату и зато је он са мном". То му неће бити тешко, јер готово сва деца воле своје родитеље. Када сам радио у специјалном одељењу за децу са изразитом менталном заосталошћу, чији су родитељи углавном били проблематични људи који су отимали новац од деце и тукли их, видео сам да деца воле чак и такве родитеље, а како неће волети нас! Треба само неговати у кући атмосферу мира, чешће ослушкивати своју децу, градити међусобне односе прожете љубављу. Нису деца та која треба да граде такве односе, већ ми.

Свети Оци су говорили да је дар слободе чак важнији од дара љубави. Зато, ако у нашем односу са дететом нема слободе, све остало ће пасти у воду. Слобода је највиши дар. Ако вас дете нешто упита, треба проникнути у његов проблем, објаснити шта је ту добро, а шта не, и о свему томе просудити заједно. Хришћански дух, који негујемо у себи уз помоћ молитве и духовника, указаће нам на исправно решење сложеног проблема. Није довољно проучити теорију педагогије и примењивати је на сопственом детету. Ма како ваше дете непослушно и рђаво било, дужни сте да га волите, да му верујете и да негујете у њему осећање слободе. Наша деца треба да постану не само добри и честити, већ и духовни људи.

 

Тај страшни пубертет

 

Протојереј Алексије Умински, Протојереј Артемије Владимиров, Свештеник Георгије Ромањенко, Свештеник Александар Иљашенко

 

- http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Porodica/DecijaIspovest/DecijaIspovest20.htm

Иконa Пресвете Богородице-Утешитељке

[JESSY]

Decu ne muče isti dnevni problemi kao i vas. Iako ne moraju da brinu o plaćanju računa i spremanju ručka, oni imaju svoje dnevne obaveze koje im mogu doneti mnogo mukaPrirodno je da deca budu povremeno zabrinuta, a zbog razlike u ličnostima i temperamentu očekivano je i da neka od njih brinu više od drugih. Srećom, roditelji mogu da pomognu deci da se izbore sa ovim osećanjem napetosti i da rešavaju svakodnevne probleme sa lakoćom. Deca koja to nauče, razvijaju osećaj samopouzdanja i optimizma koji će im pomoći da ovladaju životnim izazovima, bili oni veliki ili mali. ***Da vam dete izraste u optimistu

ZBOG ČEGA DECA BRINU?

Razlozi su najčešće povezani sa uzrastom i fazom u kojoj se nalaze. Školska deca u predpubertetskom periodu obično brinu o stvarima kao što su ocene, kontrolni zadaci, promene njihovih tela, uklapanje u društvo, itd. Mogu da se brinu i o društvenim problemima kao što su bande, pritisak drugara ili da li će ih neko maltretirati, zadirkivati ili izostaviti iz grupe.

Zbog toga što počinju sve više da osećaju pripadnost širem svetu oko njih, predpubertetlije mogu da brinu i o događajima ili problemima u svetu o kojima čuju u vestima ili u školi. Stvari kao što su terorizam, ratovi, zagađenje, globalno zagrevanje, ugrožene životinjske vrste, i prirodne katastrofe mogu da postanu izvor svakodnevnih razmišljanja.

SAZNAJTE O ČEMU RAZMIŠLJAJU

Pokazivanje interesovanja za brige vašeg deteta pokazuje da vam je to važno, i pomaže deci da steknu osećaj podrške i razumevanja. Ohrabrujući komentari mogu da pomognu – ali obično tek pošto saslušate dete. Recite da razumete osećanja deteta i problem.

Ne zaboravite da čujete i pozitivne stvari. Odvojte dovoljno vremena i za dobre stvari koje se dešavaju i dozvolite deci da vam ispričaju šta misle i kako se osećaju povodom uspeha, postignuća i pozitivnih iskustava.

NAVEDITE DECU DA DOĐU DO REŠENJA

Možete da im pomognete da manje brinu tako što ćete im pomoći da konstruktivno rešavaju situacije koje nose izazove. Kada vam dete ukaže na neki problem, ponudite pomoć pri iznalaženju zajedničkog rešenja. Ako vaš sin brine o predstojećem kontrolnom zadatku iz matematike, na primer, ponudite da mu pomognete u učenju i tako ćete umanjiti njegove brige u vezi sa tim.

U većini situacija, uzdržite se od poriva da uskočite i rešite problem vašeg deteta – umesto toga, razmislite dobro i zajedno smislite moguća rešenja.

PODRŽITE IH I OHRABRITE

Ponekad kada su deca zabrinuta, ono što im je najviše potrebno je ohrabrenje i uteha roditelja. To može da bude zagrljaj, neke utešne reči ili zajednički provedeno vreme. Ovakav gest pomaže deci da znaju da će, šta god da se desi, roditelji biti prisutni sa ljubavlju i podrškom. ***Ni deca ne mogu bez prijatelja

Ponekad je potrebno da im pokažete kako da se oslobode neke brige umesto da kukaju nad njom. Morate da znate kada je pravi trenutak da krenete dalje i da pomognete deci da „menjaju brzine“. Pokažite put tako što ćete uvesti vedriju temu ili aktivnost koja će stvoriti opuštenije raspoloženje.

SKRENITE PAŽNJU I NA DRUGI UGAO GLEDANJA

Deca ponekad brinu o stvarima koje su se već dogodile. Tada roditelji mogu da ponude pogled iz drugog ugla i promene detetovu perspektivu. Možda vam je ćerka otišla kod frizera i vratila se kući plačući nezadovoljna frizurom. Stavite joj do znanja da razumete koliko se potresla, zatim je podsetite da će joj kosa porasti i pomozite joj da smisli neki dobar način da stilizuje frizuru u međuvremenu. Ako vam je sin zabrinut da li će učestvovati u utakmici, podsetite ga da će ih biti puno – ako ga ne ubace ovaj put, biće i druge prilike. Potvrdite mu da znate koliko mu je to bitno i recite mu da ste – bez obzira na ishod – ponosni što je pokušao i dao sve od sebe.


Bez nipodaštavanja osećanja deteta, naglasite da su mnogi problemi privremeni i rešivi, i da će biti boljih dana i drugih mogućnosti da pokuša ponovo. Učenjem dece da zadrže probleme u perspektivi mogu da umanje njihove brige i da im se pomogne da izgrade snagu, otpornost i optimizam da pokušaju ponovo. Podsetite decu da će sve biti u redu, šta god da se desi.

UKAŽITE IM NA RAZLIKE

Ponekad deca brinu i o krupnim stvarima – kao što je terorizam, rat ili globalno zagrevanje – o kojima čuju u školi ili na vestima. Roditelji mogu da pomognu kroz razgovor o tim pitanjima, nudeći tačne informacije i ispravljajući eventualne loše postupke deteta. Pokušajte da ohrabrite decu razgovarajući o onome što odrasli rade da rešavaju problem i da zaštite sebe.

Budite svesni da vaše reakcije na globalne događaje utiču i na decu. Ako iskažete bes i stres zbog svetskog događaja koji je izvan vaše kontrole, deca će najverovatnije isto reagovati. Ali ako pokažete zabrinutost tako što ćete preduzeti proaktivni pristup da biste napravili pozitivne razlike, vaša deca će se osećati optimističnije i ohrabrenije da učine isto. Zato potražite stvari koje možete da radite sa svojom decom da pomognete da sve što činite izgleda kao da pravite pozitivne promene. Možda nećete biti u stanju da odete i da zaustavite rat, na primer, ali vaša porodica može da doprinese organizaciji koja radi na pitanju mira ili da pomogne deci u zemljama zahvaćenim ratom. Ili vaša porodica može da se bavi nekim dobrotvornim radom da pruži vašoj deci iskustvo u volontiranju.

POKAŽITE SVOJIM PRIMEROM

Najjače lekcije našoj deci su one koje im lično pokažemo. Vaš odgovor na sopstvene brige može da posluži kao način na koji učite sopstvenu decu kako da se nose sa svakodnevnim izazovima. Ako ste uzrujani ili besni kada se suočite sa predugačkim spiskom obaveza, vaše dete će naučiti da je to odgovarajući odgovor na stres. ***Da li slušate svoje dete?

Umesto toga, uvidite dobre strane i iskazujte optimistične misli o sopstvenim situacijama barem u onoj količini koliko govorite o onome što vas muči. Dajte dobar primer svojim reakcijama na probleme i smetnje. Optimističnim i pouzdanim odgovorima učite svoje dete da su problemi privremeni i da je sutra novi dan. Oporavljanje od problema uz pozitivni stav će pomoći vašoj deci da učine isto, savetuje Najbolja mama na svetu.

 

http://www.smedia.rs/ona/vest/10615/Deca-Brige-Problemi-Resenja-Vase-dete-ima-brige-pomozite-mu.html