Свештеничка служба и посао

[verum est in beer]

  On 27. 6. 2014. at 19:30, Grizzly Adams рече

@@verum est in beer,

 

ОК, то је била само једна идеја која можда има смисла у неким случајевима, а можда и нема уопште. Немам формирано мишљење о томе. Само размишљам наглас.

 

Мој оригинални предлог био је да се уведе десетак или нешто слично па да се свештенство ослободи потребе да продаје "услуге крштења, венчања, сахране итд." нецрквеном народу. И онда би могли да се фокусирају на праве верника. 10% од 10 верника је једна просечна плата.

 

Оно што је сасвим јасно - ово како је сад не ваља. Ништа.

 

Ја сам увек за тај старозаветни десетак или као што има по Европи парохијал и верски порез.

Ово сада итекако ваља као систем, али је проблем снисходљивост и недисциплина од стране владика према свештеницима и народу. Замисли само како је сада стање да допусте и то у вези послова, па то би тек био јавашлук. Овако је довољно да се зна ред, а када се зна ред, скоро сваки систем је добар.

Највећи проблем је пропуштена шанса 90-тих година. Црква се једноставно није снашла у том периоду, многи су јурили за парама, а ништа од едукације није урађено, није се мисионарило, није се искористила прилика да Црква узме плацеве за цркве... Настао је у неким сегментима јавашлук који се укоренио и сада влада једна летаргија. Црква је пропустила јединствену шансу која се ретко када пружа, а ништа се велико не ради да се поново покрене нешто. Ево само у последње време постављају се теме или се у темама људи сећају часописа, предавања, едукације које је било у неком времену, а која је сама Црква умртвила, стопирала и није улагала у тако нешто и онда су ти људи једноставно изгубили вољу и елан, што је и логично.

Значи нису потребне неке другачије службе свештеника већ само да Црква почне да улаже у младост, едукацију, пројекте, елан...

[Grizzly Adams]

@@Џуманџи,

 

Па ево размишљам даље - свештеник на послу уопште не би морао да се истиче. Могао би да носи световну одећу и гледа своја посла. Био би у истој позицији као било код од нас верника. Ми смо навикли на одређену слику која нам се онда "не уклапа", али то је само навика. Не мора да буде тако.

 

Ево замисли да сад било кога од ових наших верника рукоположимо за свештеника и он настави да иде нормално на посао као до сада. Нико тамо не би приметио никакву разлику.

[Grizzly Adams]

  On 27. 6. 2014. at 19:53, verum est in beer рече

Највећи проблем је пропуштена шанса 90-тих година. Црква се једноставно није снашла у том периоду, многи су јурили за парама, а ништа од едукације није урађено, није се мисионарило, није се искористила прилика да Црква узме плацеве за цркве... Настао је у неким сегментима јавашлук који се укоренио и сада влада једна летаргија. Црква је пропустила јединствену шансу која се ретко када пружа, а ништа се велико не ради да се поново покрене нешто. Ево само у последње време постављају се теме или се у темама људи сећају часописа, предавања, едукације које је било у неком времену, а која је сама Црква умртвила, стопирала и није улагала у тако нешто и онда су ти људи једноставно изгубили вољу и елан, што је и логично.

 

Па јасно, ево и ми деца тог доба смо постали цинична закерала. Ништа нам друго није преостало.

 

Хвала Богу, већином смо се чврсто везали за Христа, па на све те глупости само одмахнемо главом, али није морало тако да буде.

[Џуманџи]

Слажем се, само сам хтела да изнесем и оно што чујем, обзиром да је реакција људи битна... 

Кажем - не мешам се, не бих да улазим у расправу. Што се мене лично тиче, понављам - мислим да би било одлично. И опуштеније би било свим људима без формалности (мантије свештеника). 

[Grizzly Adams]

  On 27. 6. 2014. at 19:45, R2D2 рече

@@Grizzly Adams,

Сигурно да неке ствари треба мењати, приступ, начин обраћања итд... али не може се ништа мењати ако немаш добар темељ. МОра да се промена темељи на нечемоу што је искуство и етос Цркве.

 

Мени је, на пример, чудно да у великим градовима мноштво људи не прима  свештеника за славу и Васкрс. Никада им свештеник није посетио дом, и ту се ништа не мења.

 

Па и мислим да смо се удаљили од искуства и етоса Цркве, зато и кажем да је потребна обнова. Не знам кад је то било искуство Цркве да се молитве обављају код нецрквених људи, практично незнабожаца? Ево нека неки теолог објасни како је то могуће и каквог смисла може да има... Мени стварно није јасно.

 

Немојте само причу о "мисионарењу". То није мисионарење.

[verum est in beer]

Било би лепо док се неко не прикључи од свештеника и ђакона (ако се прикључе), да наведе неки пример таквих људи које знају или су чули за њих, који раде неки посао и обављају свештеничку или ђаконску службу. Који је плус због тога што раде...

[Grizzly Adams]

  On 27. 6. 2014. at 20:10, verum est in beer рече

Било би лепо док се неко не прикључи од свештеника и ђакона (ако се прикључе), да наведе неки пример таквих људи које знају или су чули за њих, који раде неки посао и обављају свештеничку или ђаконску службу. Који је плус због тога што раде...

 

Оће мало морген, па ако чује владика да полети перје...

 

То мож` само ми који смо нико и ништа па нам нико не може ништа да млатимо мало празну сламу док се не уморимо и остаће на томе. Него чисто да не буде после "што сте ћутали". Ето нисмо, рекли смо.

[verum est in beer]

  On 27. 6. 2014. at 20:10, Grizzly Adams рече

Па и мислим да смо се удаљили од искуства и етоса Цркве, зато и кажем да је потребна обнова. Не знам кад је то било искуство Цркве да се молитве обављају код нецрквених људи, практично незнабожаца? Ево нека неки теолог објасни како је то могуће и каквог смисла може да има... Мени стварно није јасно.

 

Немојте само причу о "мисионарењу". То није мисионарење.

 

Па како није мисионарење. Није се Хришћанство раширило на лепе очи, него су мисионарили, ишли код незнабожаца, звали незнабошце да присуствују молитвама, расправљали са њима, причали...

То када кажеш, испада као да свештеници на силу улазе код нецрквених људи. Они зову, закажу, ови се сложе или се не сложе. Ако се сложе, значи ипак постоји допуст за улазак и молитву. И ако неки нису верујући, можда постоји неки делић вере у њима, а  и који је допустио свештенику да дође.

А и како да одређујемо ко је верујући или није, ко више верује или мање, па сходно томе да му улазимо у кућу. Постоје разни људи, али се никада не зна када ће их лупити луда љубав Божија. Зато увек треба радити са свима и молити се за свакога.

[Grizzly Adams]

  On 27. 6. 2014. at 20:16, verum est in beer рече

Па како није мисионарење. Није се Хришћанство раширило на лепе очи, него су мисионарили, ишли код незнабожаца, звали незнабошце да присуствују молитвама, расправљали са њима, причали...

 

Све то што си поменуо је у реду, али није ово о чему причамо. Они нису ишли да служе са незнабошцима. То је и забрањено.

 

Код нас се ваде на то да су ти људи формално крштени и онда све потпуно изгуби смисао. Имаш човека који је наводно крштен, наводно хришћанин, наводно верује, наводно нешто слави, свештеник наводно код њега нешто служи, а ми се сви правимо како је то лепо и красно. Обична фарса.

 

И да закуцамо кад смо већ почели - све зато што је то главни извор прихода нашег свештенства... Трагедија.

[feeble]

  On 27. 6. 2014. at 20:16, verum est in beer рече

А и како да одређујемо ко је верујући или није,

 

Traziti da izdeklamuje Simvol Vere

[Grizzly Adams]

Па лако, нека дође на Литургију.

[Милан Б]

Кад већ маштамо, да и ја нешто предложим:

 - на ПБФ-у увести факултативни предмет - програмирање - за све оне који немају сигурну везу да се запопе и добију неку добру парохију, увек ће бити посла па макар и фриленсинг тако да могу да издржавају своју породицу. Сваки свршени теолог који није постао свештеник сведочиће веру хришћанску у средини у којој се буде налазио и биће задовољан својом ситуацијом и неће кукати на цркву што му није нашла намештење...

-за ђаконе узимати само искрено мотивисане хришћане, већ запослене и професионално остварене, финансијски стабилне, тако да не оптерећују буџет парохије

- редовни свештеници да буду само свештеници и да живе од прилога верника (уколико је то могуће) - хоћу да мој парох буде мени доступан током целог дана да могу да га позовем и да има времена за мене и моју породицу, и да нам стави до знања да смо му битни (јер између осталог - приходи му зависе од парохијана). Наравно, уколико неки попа може све своје обавезе да испуњава и да паралелно ради још неки частан посао, не би га требало спречавати у томе.

 

Ето

[Милан Б]

  On 27. 6. 2014. at 20:16, verum est in beer рече

 

А и како да одређујемо ко је верујући или није, ко више верује или мање, па сходно томе да му улазимо у кућу. Постоје разни људи, али се никада не зна када ће их лупити луда љубав Божија. Зато увек треба радити са свима и молити се за свакога.

 

Направи се званична црквена апликација за андроид и онда се верник скенира камером смарт телефона, претрагом у централној бази се провери колико је пута присуствовао литургији у претходних годину дана, колико се пута причестио, какав је човек, да ли дели милостињу, какве су му мисли а какав му је живот и то све... И онда на екрану испише - ФАИЛ - лажњак

[Agnostik]

Reko mi je neki drug koji studira teologiju da on isto tako zeli. 

 

Ali onda je terati ljde da 5 godina studiraju teologiju stvarno preterano. 

 

Ali resio bi problem prevelikih cena kod popova, onaj pop koji je doso na sahranu babe je trazio 5000 Dinara, to je super plata.

[verum est in beer]

  On 27. 6. 2014. at 20:27, Grizzly Adams рече

Све то што си поменуо је у реду, али није ово о чему причамо. Они нису ишли да служе са незнабошцима. То је и забрањено.

 

Код нас се ваде на то да су ти људи формално крштени и онда све потпуно изгуби смисао. Имаш човека који је наводно крштен, наводно хришћанин, наводно верује, наводно нешто слави, свештеник наводно код њега нешто служи, а ми се сви правимо како је то лепо и красно. Обична фарса.

 

И да закуцамо кад смо већ почели - све зато што је то главни извор прихода нашег свештенства... Трагедија.

 

Служити са незнабошцима и ићи код незнабожаца су 2 различите ствари. Свештеник иде да проповеда, а не да служи са њиховом службом.

Јесте у неким случајевима фарса, али рекох ти из искуства да је код неког упалило, а мислим да је велика награда за то. Од њих 100, нека се и 1 уведе у веру, па је много учињено, 1 душа је спашена и то трудом и радом.