Личности - Митрополит Иларион Алфејев

[Оливера Г.]

Морам истаћи, да ово нису једине активности митрополита у средствима јавног информисања. Подсетићу само на емисију "Вера и свет" која са емитује једном недељно, о чему сам већ писала. Препоручићу и серију од 10 наставака "Човек пред Богом".

 

 

Листа епизода.

 

 

Документальный цикл «Человек перед Богом» состоит из 10 фильмов, посвященных истории, устройству и вероучению Православной Церкви. Речь пойдет о храме и его архитектуре, об иконе и святых, о богослужении и церковных праздниках, о таинствах и обрядах. Автор и ведущий проекта — митрополит Иларион (Алфеев).

[Оливера Г.]

Телепередачи "Церковь и мир" (митр, Иларион Алфеев)

 

 

Листа емисија.

[Оливера Г.]

7 февраля в Москве прозвучат новые музыкальные произведения митрополита Илариона (Алфеева)

 

Москва, 23 февраля 2013 года

 

7 февраля 2013 года в Большом зале Московской консерватории имени П.И. Чайковского пройдет концерт, приуроченный к празднику Сретения Господня. На прославленной сцене выступит Московский государственный академический симфонический оркестр под управлением народного артиста Российской Федерации Павла Когана. Участники концерта услышат восходящую звезду оперной сцены, солистку Большого театра Светлану Касьян (сопрано).

Первое отделение концерта отдано классической музыке: будут исполнены арии из опер великого итальянского композитора Джузеппе Верди.

Во втором отделении прозвучат музыкальные произведения митрополита Илариона (Алфеева), одного из самых исполняемых современных российских композиторов.

Публике будут представлены арии из «Рождественской оратории» и «Страстей по Матфею» - наиболее известных сочинений митрополита, многократно исполнявшихся на российских и зарубежных площадках. В программу концерта включено также «Concerto grosso» для четырех солистов, клавесина и струнного оркестра.

На концерте ожидается две премьеры. Впервые публика услышит Фугу на тему BACH для струнного квартета и оркестра.

Также впервые на большой сцене прозвучат «Песни о смерти», написанные будущим архиереем в 16-летнем возрасте. Литературной основой «Песен» послужили четыре стихотворения великого испанского поэта Федерико Гарсиа Лорки, посвященные теме смерти. Глубокое и эмоционально насыщенное сочинение, написанное 30 лет назад для голоса и фортепьяно, переложено автором для голоса и оркестра, в составе которого такие необычные для классической музыки инструменты, как гитара и вибрафон.

 

23 января 2013 года

[Оливера Г.]

Молитва – сусрет, молитва – дијалог

 

Молитва – то је сусрет са Богом Живим.

Хришћанство даје човеку непосредан приступ  Богу, Који слуша човека, помаже му, воли га.
У хришћанству нам се отвара Бог, који је постао Човек. Када стојимо пред иконом Исуса Христа, ми посматрамо Бога Који се оваплотио. Ми знамо, да је Бога немогуће  представити, описати, насликати на икони или слици. Али могуће је насликати Бога, који је постао Човек, – таквог, какав се Он приказао пред људима. Кроз Исуса Христа као Човека ми се отварамо за Бога. То отварање одвија се кроз  молитву, упућену ка Христу.

Кроз молитву ми сазнајемо, да  Бог учествује у свему, што се дешава у нашем животу. Ради тога, беседа с Богом мора не сме бити позадина нашег живота, него њен главни садржај.
Између човека и Бога постоји више препрека, које се  преодолевају само уз помоћ молитве.

Често се питамо: због чега се треба молити, тражити од Бога нешто, ако Бог ионако зна шта нам је потребно?
На то би одговорио овако. Ми се молимо не ради тога да би од Бога нешто
измолили. Да, у неким случајевима ми молимо од  Њега конкретну помоћ у
овим или оним животним околностима.

Али не треба то да буде главни садржај молитве. Бог не може бити само „помоћно средство“ у нашим земаљским пословима. Главни садржај молитве увек мора да остане само очекивање Бога, сам сусрет са Њим. Треба се молити за то,  да се буде са Богом, да се дотакне  Бог, да се осети Присуство Бога.

Понекад осетимо, да је између нас и Бога – глуви зид, да нас Бог  не чује. Али морамо схватити, да ту препрекунније поставио Бог: ми сами својим греховима је подижемо. По речима једног западног средњевековног богослова, Бог је увек поред нас, али смо ми далеко од Њега, Бог нас увек чује, али ми Њега не чујемо, Бог је увек у нама, али смо ми – споља. Сетимо се тога, када се припремамо за молитву. Сетимо се тога, да се сваки пут, кад приступамо молитви, дотичемо са Богом Живим.
 

МОЛИТВА - ДИЈАЛОГ

Молитва – то је дијалог. Она укључује у себе не само наше обраћање Богу, него и одговор Самог Бога. Као и у сваком дијалогу, у молитви је важно не само говорити, изговарати се, него чути и одговор. Не стиже увек одговор од Бога непосредно у минутима молитве, понекада се то дешава нешто касније. Дешава се, например, да ми молимо помоћ од Бога одмах, а она стиже кроз
неколико сати или дана. Али ми разумемо, да је до тога дошло баш због тога, што смо у молитви замолили помоћ од Бога.

Кроз молитву  можемо много сазнати о Богу. Молећи се, јако је важно бити спреман на то, да ће нам се Бог отворити, али се Он може показати другачијим, него што смо Га ми замишљали. Често правимо грешку, приступајући Богу са сопственим представама о Њему, и те представе  заклањају од нас реалну слику Бога Живог, коју Сам Бог може да нам открије. Често људи у својој свести граде некаквог идола  и том идолу се моле. Тај мртав, вештачки саграђен идол постаје сметња, препрека између нас људи и Бога Живога. Ради тога, приступајући молитви, треба се ослободити свих слика, које гради наша машта, човечија фантазија.

Одговор Бога може доћи на различите начине, али молитва никада не остаје без одговора. Ако ми не чујемо одговор, значи, да нешто није у реду код нас самих, значи, да нисмо довољно наштимовали за сазвучје, које је наопходано, да би се сусрели са Богом.
 

 

 КАДА СЕ ТРЕБА МОЛИТИ?

 

Када и колико дуго се треба молити?

Апостол Павле каже: „Молите се без престанка“ (1 Сол. 5:17). Свети Григорије Богослов пише: „Господа се треба сетити чешће, него што дишемо“. Као идеал, целокупан живот хришћанина треба да буде прожет молитвом. Многе невоље, бриге и несреће дешавају се баш због тога, што људи заборављају Бога. Постоје и међу преступницима верујући људи, али у тренутку извршења злочина они не мисле о Богу.

Тешко је и замислити човека, који је пошао да изврши убиство или крађу са мишљу о свевидећем Богу од Кога се ниједно зло не да сакрити. И сваки грех човек чини управо тад, када се Бога не сећа.

Већина људи не налази начин да се моли током дана, и ради тога је потребно наћи неко време, нека је оно и кратко, и сетити се Бога.

Ујутро се будите са мислима о томе, шта вам предстоји да урадите тога дана. Пре него што почнете да радите и умешате се у свеопшти метеж, посветите бар неколико минута Богу. Станите пред Бога и реците: „Господе, Ти си ми дао овај дан, помози ми да га проведем без греха, без порока, сачувај ме од сваког зла и несреће.“ И призовите благослов Божији за дан који започиње.

Током целог дана, трудите се да се што чешће сетите Бога. Ако вам је лоше, обратите се Њему са молитвом:
„Господе, мени је лоше, помози ми.“ Ако вам је добро, реците: „Слава Теби, захваљујем Ти за ту радост“. Ако се бринете ради некога, реците Богу: “Господе, бринем за њега, боли ме због њега, помози му.“ И тако током целог дана – без обзира шта вам се догађало, обраћајте се молитвом.

Када се дан приближи крају, и припремате се за сан, сетите се дана који је протекао, захвалите Богу за све добро што се десило, и покајте се за све недостојне постуке и грехове, које сте тог дана учинили. Затражите од Бога помоћ и благослов за ноћ која предстоји. Ако се научите да тако молите током сваког дана, ускоро ће те приметити, колико ће пуноважнији бити сав ваш живот.

Често се људи оправдавају тиме да су сувише заузети, пренатрпани пословима. Да, многи од нас живе у таквим ритмом, каквим нису живели људи у древно време.  Понекад морамо током
дана да обавимо пуно послова. Али у животу увек постоје неке паузе. Например, стојимо на станици и чекамо трамвај – три-пет минута. Идемо метроом – двадесет – тридесет минута, бирамо телефонски број и слушамо сигнал – „заузето“ – још неколико минута. Користимо бар те паузе за молитве, нека оне не буду изгубљено време.

Према издању: Игуман Иларион (Алфејев). О молитви. Клин, 2001.

(одломци)

Превод за Поуке.орг - Оливера Г.

[Оливера Г.]

Митрополит Волоколамски Иларион: „Држава мора помагати сиромашним породицама, а не да им одузима децу“

 

 

   „Држава мора помагати породицама које имају материјалне потешкоће а не да им одузима децу“, рекао је председник Одељења за спољне црквене везе митрополит Волоколамски Иларион, објављено је на сајту ОВСЦ.

„Недостатак материјалних средстава родитеља за издржавање деце мора бити основа за давање  финансијске подршке породици, а не повод да се узму деца“, рекао је владика Иларион на првом заседању Експертског савета председника скупштине, који је одржан у Москви.

„Акти националног законодавства треба да садрже конкретне мере, које би регулисале примену крајње мере – одузимање деце, да би се искључила слободна и често субјективна интерпретација закона“, додао је митрополит.

Он је такође предложио да се унесу измене у одговарајуће правне акте, са циљем да се заштити породица од могућих злоупотреба од стране службеника социјалне заштите.

Владика Иларион је такође подсетио учеснике заседања да је на недавно одржаном Архијерејском сабору прихваћен документ „Позиција Руске Православне Цркве по питању реформе породичног и малолетничког права“.

„Архијерејски сабор је исказао подршку напорима државе које су усмерене на заштиту деце од преступничких напада у тим случајевима, када родитељи не могу сами да заштите децу“, закључио је владика Иларион.

 

 

Извор:

Православни журнал „Тома“

Превод за Поуке.орг : Оливера Голубовић

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Оливера Г.]

„Нећу у рај са њим!“ - Митрополит Иларион (Алфејев)

  

  Једна старија жена, дошавши код мене у храм је рекла:  „Оче! Не могу више да трпим мужа! Желела бих што пре да умрем и да се у рају нађем, само да га више не видим.“ Одговорих јој: „Драга моја! Једина могућност да се нађете у рају је  - заједно са мужем. Без мужа ви можете само рачунати на пакао.  „Она тада одговори:  „Нећу у рај са њим! Било где  - само што даље од њега!

  Често људи мисле, да се могу наћи у рају и да се при томе спасу од других људи, да је могуће бити са Богом и и при томе заборавити на ближњег. Многи се према Цркви односе као према месту, где се може сакрити, затворити,  усамити се у тихом кутку, да их нико не примети. Али разлика између света и Цркве  се и састоји у томе , што су људи у Цркви окренути лицем један ка другом, отворени  један према другом, зато што у свету могу бити у завади, мрзети се или једноставно игнорисати један другог.


  Разлика између раја и пакла је управо у томе, што се у рају сви налазе заједно, уједињени у љубави према Богу и једни ка другима, док је у паклу свако одвојен од Бога и других људи, свако се мучи у изолацији, самоћи и остављености.
Како заволети ближњег? Најпре је потребно потрудити се да се испод спољашњег изгледа човека сагледа његова унутрашња дубина и суштина. Треба се потрудити и прозрети тамо, где је у сваком човеку сакривен лик Божији. Често ми видимо само спољашњег човека, наруженог грехом, утопљеног у страстима, и не примећујемо тај лик Божији, који је скривен под спољашњим наслагама. А управо њега морамо да видимо и њему да се поклонимо у сваком од нама ближњих.
Јако распрострањена грешка, која постаје корен многих конфликата међу људима састоји се у томе што ми не прихватамо човека онаквог какав јесте, него желимо да га видимо другачије: са наше тачке гледишта, њему нешто недостаје, у нечему би могао постати бољи. Градимо вештачку шему и желимо да се човек у њу уклопи, а како он у њу не може да се смести, ми живимо у непрестаном сукобу између своје представе о томе, какав би он требао да буде , и реалности.
Ако би ми научили да полазимо од тога што је дато у сваком човеку, а не од тога што ми желимо да видимо, наш однос према људима значајно би се променио. Треба  схватити да Бог воли сваког човека управо таквог какав је.  Да, Бог чека док се грешник не покаје, исправи, обрати се Њему; Бог жели да сваки човек постане бољи него што јесте;  Бог пати због несавршености човека, његових грехова, ради тога што Га човек оставља и заборавља.
Али све то не смета Богу да воли човека док се не обрати, покаје и исправи. По учењу преподобног Исака Сирина, љубав Бога према човеку се не умањује ни онда када нема узајамности. Сетимо се оца из приче о блудном сину: чак и када га је син оставио, отишавши у „далеку земљу“, отац наставља да га воли и чека.
Често чланови једне породице живе у сталном конфликту због тога што окривљују један другог за недостатак љубави. Например, мужу се чини да га жена недовољно воли: ради тога он испољава ка њој нетрпељивост, распаљују се свађе. И његова љубав слаби ради тога што, како се њему чини, не налази узајамност...Али конфликт може избити и од „преобиља“ љубави: када љубав постаје страсна, слепа, егоистична, када човек почиње да се односи ка другом као према својини. Одатле се рађа љубомора, ничу неоправдане сумње, незаслужени укори. Као и од недостатка, тако и од „преобиља“ љубави, распадају се породице.
Често су родитељи незадовољни својом децом, сматрају, да се деца не баве тиме што је потребно, не слушају, не показују довољно пажње и бриге. Да, деца су дужна да слушају родитеље и да се брину о њима. Да, родитељи носе одговорност за своју децу и у неким случајима су обавезни да се умешају да би помогли са висине свог великог искуства и указали деци на то, што они због своје незрелости не виде. Али родитељи не смеју да забораве да је њихово дете – слободна  личност, која има право да самостално бира свој пут, одређује интересе, круг пријатеља. Често мајка држи дете у строгости, лишава га забаве, контролише његове контакте са околином, бранећи му да се дружи са овим или оним другом. Дешава се да верујући родитељи забрањују деци да гледају телевизор,  одлазе у биоскоп, шетају се. При томе, они не умеју увек да објасне, у чему је смисао таквог уздражавања, не пружају деци  никакву одговарајућу алтернативу, него само забрањују ове или оне ствари. Никаква забрана, никакво ограничење не може постати стожердуховног живота. И до одређеног тренутка дете трпи, а затим одједном    (у шеснаест, дванаест година или чак раније), баца са себе тај јарам а заједно са њим губи и веру.

***

Није увек и није сваки човек способан за апсолутну узајамност, апсолутну верност, апсолутну честитост. И не треба тражити од човека то, што он не може да да, чак иако је то ваш син или кћер, брат или сестра, муж или жена, друг или другарица. Нека вам се сваки човек сам отвори у тој мери, у којој хоће и може то да уради. Не треба силом залазити у човекову душу, јер је душа свето светих, и ту се може ући само ако вам отворе и позову вас унутра. Понекад се може стајати крај врата и куцати, као што Христос куца људским душама, али тихо и и ненаметљиво. Ако се врата не отворе, боље је отићи.
Љубав ка ближњем треба да буде  мудра. Треба да буде жртвена, као Христова љубав, Који нас заволео такве какви смо. Она треба да доноси радост ближњима, а не да за њих буде „јарам који је тешко носити“. Мора бити апсолутна, али не треба да тражи адекватну љубав од стране ближњих. Она не треба да прерасте у љубомору, да доводи до свађа и увреда, ограничава слободу ближњих, не сме бити егоистична, не треба да се умањује ако не наилази на одговор.
Апостол Павле говори: „Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди...љубав... не тражи своје... све сноси, све верује, свему се нада, све трпи. Љубав никада не престаје..." (1Кор. 13;4-8).



Извор: Православие и мир


Превод за Поуке.орг

Оливера Голубовић

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Млађони]

Свиђа ми се овај текст. Нису људи ти који чине зло веч тренутне људске особине, а сваки злочинац је способан на промену да постане један нови човек. Нажалост то често заборавимо и обузме нас мржња према неком те и сами постанемо зло.....

[Marjanovic]

Треба држава да помогне, али није ни држава свемогући механизам. Потребно је и да црква допринесе решавању проблема помоћи сиромашној деци.

[Оливера Г.]

Митрополит Иларион (Алфејев): О честом причешћивању

 

 

 

Владико, колико је често могуће и потребно приступати
Светој Тајни Евхаристије?

У својим епархијама и парохијама у које улазе те епархије, свуда се трудим да нагласим да је основа духовног живота хришћанина и основа живота црквене заједнице управо Евхаристија,
Литургија, Свето Причешће.

Eвхаристијска побожност је тај камен на коме се гради свака духовна заједница. Примећујем, да тамо где нема редовног причешћивања, где људи прилазе Путиру само о великим празницима или посебним случајевима,  јако је тешко или чак немогуће саградити јаку црквену заједницу, пошто нема те основе на којој би се она могла градити. Без те основе
немогуће је саградити јаку породицу, која је призвана да  буде „мала црква“, ради тога што она може постати таква само у том случају ако се сви чланови породице редовно причешћују. Ради тога у проповедима увек позивам хришћане да се причешћују што је могуће чешће и сматрам, да у принципу сваки хришћанин има право да се причести на свакој Литургији у којој учествује. Под условом, наравно,  да он поштује црквена правила, да живи у складу са цркваним календаром и да његов начин живота одговара природним нормама  које је установила Црква. Ако су ти услови испуњени, онда нема никаквих препрека за то да се човек причести на свакој Литургији. Речи Христове, које изговара свештеник: „Примите, једите, ово је Тело Моје“, „Пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја Новога Завета“, речи ђакона: “Са страхом Божијим и вером приступите“, су речи упућене свима у Храму, а не само једној категорији људи, например онима, који су се припремили за Свето Причешће. Наравно, овде треба избегавати крајности и важно је да човек, према речима апостола Павла, с разумевањем
приступа примању Светих Христових Тајни, да се причешће не претвори у формалност, рутину, да код човека не дође ради честог причешћивања  до осећаја навике на примање те највеће Тајне. Али, понављам, да често и редовно причешћивање мора бити основа духовног живота сваког хришћанина. Мени је тешко да замислим свој живот без причешћивања бар једном недељно. У неком смислу, живим од недеље до недеље, од једног празника до другог. Управо причешће даје снагу да се буде хришћанин.

Владико, питање о правилима. Сагласно уставу РПЦ, постоји читав низ молитава пред причешће које треба да прочита човек пред Причешће. Ако узмемо у обзир ритам живота којим данас живи већина људи, особито млади , ученици, испунити та правила доста је тешко. Као резултат тога, многи не прилазе Путиру због тога што не могу на прописан начин да се припреме за Причешће.

Као прво, нема никаквог званичног правила РПЦ, који говори о томе шта одређено треба да буде прочитано пред причешћем Светих Христових Тајни. У молитвеницима постоји молитве пред Свето Причешће: на то се треба и орјентисати. Мислим, да читање тих молитава једном недељно, уочи недеље, није нешто што тражи јако много времена и јако велико одрицање. Мислим да и ученици и запослени и они који васпитавају децу могу наћи 20 минута да прочитају то правило. Ако се нема толико времена, то правило се може скратити и ограничити на неколико молитви. Смисао се не састоји у томе да се велича одређен број молитава, него у томе да се на одговарајући начин духовно припремимо за примање Светих Христових Тајни. Некада је корисније прочитати једно молитву, али неколико пута – полако, са разумевањем, него ишчитати цели молитвеник, а да ум при томе остане расејан и мисли лутају са стране. Постоји, осим тога, практика читања канона и акатиста пред Причешће. Има и духовника, који ту практику одређују својим духовним чадима као обавезу. Каже се, нпр. да
пред причешће треба прочитати минимум три канона, један  акатист и још молитве пред Свето Причешће. Ја се не слажем са тим захтевима. Као прво, никакво црквено правило их не предвиђа: то је само побожна традиција, која ни у једном црквеном уставу није прописана. А као друго, ако човек хоће да чита каноне и акатисте и има за то време, то читање не може донети ништа осим користи, али поставити ишчитавање тих канона као услов за Причешће, сматрам дубоко погрешно. На тај начин, само терамо људе од Путира, лишавајући их тога
што је срж хришћанског живота – пришеће Светим Христовим Тајнама.

Владикo, постоји још једна пракса: пред Причешће треба постити три дана. Ако се човек причешћује сваке недеље, испада да треба да пости од среде до суботе. За многе је то немогуће.

 

Одговор на то питање, као и на друга слична питања треба потражити у типику. Где то типик прописује постове изван оних који су установљени од стране Цркве? Нигде. Човеку, који се ретко причешћује, који не пости, који је далек од Цркве, корисно је да пости неколико дана пред Причешће. Али, ако човек поштује постове које је установила Црква, њему не треба додавати никакве додатне постове. Тим људима, који редовно посте, препоручио бих да
недељом и у празничне дане мирне савести приступе причешћу Светим Христовим Тајнама.

 

Извор: Кијевска Русија

 

Прeвод за Поуке.орг  - Оливера Г.

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

Митрополит волоколамски Иларион на Светој Гори

19. Април 2013 - 10:33

 

 

 

 

 

Митрополит волоколамски Иларион, председник Одељења за међуцрквене односе Московске Патријаршије, са групм поклоника стигао је на Свету Гору 13. априла 2013. године.

Поклоничка посета је започета у Новој Тиваиди, скиту под јурисдикцијом руског манастира Светог Панталејмона, где се некада подвизивало и преко четири стотине руских монаха. Због драматичних догађаја у 20. веку ово место је запустело, али је недавно започета обнова. Поклоници су целивали икону Светог Исака Сирина са честицом његовим моштију и разгледали цркве и зграде које се тренутно обнављају.

Када су митрополит Иларион и његова пратња стигли у манастир Светог Пантелејмона, дочекани су према светогорском обичају код капије, и наставили до Саборне цркве, где су целивали часну главу Светог Пантелејмона, великомученика и исцелитеља, као и друге свете мошти које се чувају у овој светој обитељи. Митрополит Иларион је поздравио братство манастира.

Следећег дана, 14. априла 2013. године, у четврту недељу Великог поста, митрополит Иларион је служио свету Литургију заједно са Епископом бородјанским Варсануфијем.

Митрополит волоколамски Иларион посетио је 14. априла 2013. године манастир Ивирон, где је служио акатист на грчком језику пред чудотворном  ивиронском иконом Матере Божје. Његово Високопреосвештенство и његова пратња целивали су мошти многих светих и разговарали су са архимандритом Натанаилом, игуманом овог манастира, и братством.

Истог дана, поклоници су посетили келије Светог Никодима и Светог Милопотама и продужили у  манастир Кутлумуш.

Увече тога дана поклоници су стигли у манастир Ватопед, где су целивали Појас Матере Божје, Њену чудотворну икону, часне главе Светог Григорија Богослова и Јована Златоуста, као и друге мошти. После трпезе љубави митрополит Иларион је разговарао са братством манастира. Казивао  им је о оживљавању црквеног живота у последњих двадесетпет година у Русији, Украјини, Белорусији и у другим земљама где се протеже канонска јурисдикција Московске Патријаршије, као и о монаштву у Руској Православној Цркви.

 

Извор: Московска Патријаршија

 

[Guest]

Митрополит Иларион: Главна мисија жене јесте преношење живота

 

 

 

 

 

 

 

6. јула 2013. године гост телевизијске емисије „Црква и свет“ на телевизијском каналу „Русија-24“, који води председник ОСЦВ митрополит Волоколамски Иларион, био је члан радне групе Отворене владе за демографску и породичну политику Алексеј Уљјанов.

 

 

 

 

 

 

Митрополит Иларион: Помаже Бог, драга браћо и сестре! Гледате емисију „Црква и свет“. Данас ћемо говорити о демографском проблему и о проблему абортуса. Код мене у гостима је члан радне групе Отворене владе за демографску и породичну политику Алексеј Уљјанов. Помаже Бог, Алексеју Сергејевичу!

 

А.Уљјанов: Бог Вам помогао, Владико! Проблем абортуса је заиста изузетно актуелан нашој земљи, посебно ако имамо у виду изузетно тешку демографску ситуацију у којој смо се нашли.

 

С једне стране, жалосне стране „руског крста“, односно преовладавање морталитета над наталитетом, које се код нас запажају још од 1992. године су се унеколико зближиле. Данас морталитет не премашује наталитет тако много као протеклих година, - у току последње године је је мањи од 100 хиљада. Ипак, очекује нас врло сложен период кад ће у активан узраст ступити нараштај рођен 1990-их година, а та генерација је врло малобројна. Дакле, Русију очекује својеврсна демографска јама из које се, нажалост, засад не види излаз.

 

У вези с тим посебно оштро се поставља проблем абортуса, због тога што по њиховом броју ако се рачуна по једној жени, по једном рођењу Русија, нажалост, носи палму првенства. То није чудо – јер управо је совјетска Русија 1921. године указом Совјета народних комесара под руководством Лењина прва на свету легализовала абортусе. И код нас, нажалост, има јако много људи који мисле да је абортус знак некакве цивилизованости и поштовања права жена. Међутим, то уопште није тако – јер, управо су бољшевици први легализовали абортусе. Управо на њихово инсистирање су после Совјетског Савеза 50-их година абортуси били легализовани у земљама Источне Европе.

 

На Западу су се слични процеси теже развијали – после такозване сексуалне револуције 1968. године. У друштву су се одвијале бурне дискусије у којима су активно учествовали противници абортуса – између осталог Католичка Црква и протестантске цркве. И на крају је став противника абортуса узет у обзир. Због тога на Западу, без обзира на формалну дозволу, држава чини све да одговори жену од абортуса. Постоји читав низ механизама који су на то усмерени. Главно је да се абортуси на захтев жене плаћају – исти ови католици, на пример, никад не би пристали да плаћају убијање деце као порески обвезници. За њих је то незамисливо. Бесплатни абортуси на захтев жене се обављају само у неким провинцијама у Канади.

 

Иако још увек имамо најлибералније законе у погледу абортуса, наша држава је у последње време предузела низ корака ради ограничења абортуса. Ограничен је списак социјалних показатеља за вештачки прекид трудноће, ограничена је реклама абортуса. Уведена је такозвана „недеља тишине“, односно жени која је одлучила да изврши абортус даје се време да размисли да ли вреди то чинити. Лекару је дато право да одбије да изврши абортус због религиозних разлога.

 

Не можемо да не кажемо нешто о огромној улози коју је овде одиграла Црква. Она је прва почела да говори о проблему абортуса и покренула је одређене иницијативе. Ипак, запажа се жалосна слика: ако погледамо карту раширености аботуса у свету јарко црвеном бојом су обележене, да тако кажемо, земље православног света. По броју абортуса воде Русија, Украјина, Бугарска, Румунија и Србија. Чим пређемо у католички свет због нечега одмах нагло пада број абортуса. С чим је ово повезано? Можда Црква треба да заузме још активнију позицију у вези с овим питањем?

 

Митрополит Иларион: Као прво, хтео бих да истакнем да Православна Црква, исто као и Католичка, абортус сматра смртним грехом. У Православној Цркви абортус се изједначава с убиством. Као свештенослужитељ (већ 26 година служим у овом звању) разговарао сам с великим бројем жена које долазећи на исповест нису чак ни подозревале да је абортус грех. Долази таква жена на исповест, набраја разне грехове и чини се да је списак окончан. Међутим, кад јој се постави ово, нажалост, традиционално питање: „Да ли сте абортирали?“ – испоставља се да јесу, и то не једном или два пута. Ова ситуација без икакве статистике показује нама, пастирима, какве су трагичне последице моралне кризе у нашој земљи. Дубоко сам убеђен да главни узрок оне црвене мрље на карти о којој сте говорили, није економска, није финансијска ситуација, већ је то морални приступ. Ако је скала човекових приоритета саграђена тако да се рађање и васпитање потомства не налази на првом месту, већ можда на десетом, или уопште није укључено у ову скалу, дешава се оно што се догађа код нас: жена се врло лако одлучује на абортус, а за то се стварају најповољнији услови. Лекари понекад наговарају жену на абортус кад за то нема никаквих медицинских показатеља. Ако је реч о неким специјалним случајевима, кад је на пример, живот мајке у опасности, увек постоје изузеци од правила, али је код нас, нажалост, постало правило да се абортус врши на први захтев, на прво изражавање жеље од стране жене. И то се, као што сте то истакли, чини од новца пореских обвезника, односно ова озакоњена убиства ми плаћамо, плаћају они људи који су по унутрашњим убеђењима противници тога.

 

Улога Цркве се пре свега састоји у просвећивању, зато што не можемо да изађемо на крај с овим проблемом на неки механички начин. Само делимично можемо да га решимо уз помоћ правилно постављене демографске политике, посредством материјалне помоћи која је апсолутно неопходна, али је главно то што треба да покушамо да „прекодирамо“ своју сопствену свест у моралном и духовном смислу. Људи треба да постану свесни да је рађање и васпитавање деце света обавеза. И то радосна обавеза, која доноси срећу и задовољство. Ми, свештенослужитељи, говоримо о томе с амвона и у медијима. Али, врло је важно да имамо подршку грађанског друштва. Погледајте телевизијске емисије: ако се у њима приказује срећна породица, то је по правилу породица с једним дететом. Практично не видимо на телевизијском екрану породице с више деце – једино можда у случајевима кад се ради о неким већим социјалним проблемима. И ово психолошко испирање мозгова које се одвија посредством гледања телевизијских емисија и филмова ове врсте, потире просветитељски рад. Да би се решио овај проблем потребни су заједнички напори и државе, и Цркве, и свих здравих снага друштва.

 

А.Уљјанов: Владико, говорили сте о раду Цркве. Сећам се да у регионима ради јако много црквених центара. Постоји изванредан центар „Материнство“ у Ивановској области. Има центара у Краснојарској покрајини, у Вологодској области. У Москви има свештеника као што су Максим Обухов и отац Димитрије Смирнов. Сви они обављају колосалан посао. Сећам се изванредних плаката који су били окачени по читавом метроу пре десетак година: „Абортус је озакоњено убиство деце.“ На њему је била приказана раскомадана беба. Лично сам видео како су жене гледале овај плакат и плакале. Видело се да је успео да допре до њихових срца. Можда је због тога Москва данас на последњем месту у земљи по броју абортуса на једну жену и на број рођења. А до краја 1980-их година, почевши од 1920. године Москва је као главни град, као „најпросвећенија“, „најнапреднија“ под знацима навода, заузимала прво место по абортусима. И без обзира на то, у свести Московљана је дошло до помака – мислим да се то десило захваљујући раду подвижника о којима сам говорио.

 

Митрополит Иларион: Ја нисам присталица агесивне рекламне делатности и сматрам да су у наше време много делотворније методе убеђивања. Поменули сте оца Димитрија Смирнова. Сећам се како је на једном од сусрета посвећених управо овом проблему, рекао: „Код мене је демографски проблем решен. Наталитет је код нас као у Бангладешу.“ Наравно, то може да изгледа као шала, али је стварност. У размерама бар једне црквене заједнице у потпуности се може остварити таква промена у људској свести, која омогућава повратак за човека природном доживљају породице као извора среће, а деце као благослова Божијег. У суштини, овај доживљај је сад изгубљен. Кад многи савремени људи размишљају да ли да узимају децу (не волим овај израз – „узимати децу“, као да се ради о томе да човек узме пса или мачку), пре свега замишљају материјалне проблеме који су с тим повезани. Не размишљају о томе да деца доносе срећу, да се у знатној мери смисао нашег земаљског живота састоји у томе да се овај живот пренесе другима, да наш живот живи у нашим потомцима.

 

А.Уљјанов: Владико, ја сам отац неколико деце и знам каква је то радост – кад човек нема једно или двоје деце. Кад има и најстаријег сина, и средњег, знам како је то кад један другом помажу, како се заједнички веселе, како се свађају, како решавају своје проблеме. Посматрајући познанике и пријатеље који имају више деце приметио сам да се условно могу поделити на три групе. Прва група су свештеносужитељи, односно гавну улогу овде игра религиозни фактор; друга група су предузимачи, односно људи који свом потомству могу да обезбеде достојну будућност и рађају много деце. Трећа група су радници из сектора за информационе технологије, односно, по правилу они очеви који примајући не претерано високу плату могу да мењају свој график радног времена и да много времена проводе с породицом. (Иако, наравно, треба рећи да су већином моји другови с више деце у свим групама – верујући људи.) На моју велику жалост, ван ове три групе нисам видео људе с више деце у својој средини. Можда и државна политика треба да учини нешто у овом правцу?

 

Митрополит Иларион: Држава може да учини јако много да помогне породици и материнству. То се тиче и материјалне помоћи. То се односи и на промену људске свести у том смислу да лик мајке буде позитиван лик, да се материнство доживљава као нешто што заслужује апсолутну и свестрану подршку, да рађање деце постане приоритет. Говоримо о модернизацији, о новим технологијама – али коме ће бити потребне ове нове технологије ако не буде имао ко да их користи? У државним размерама демографска политика треба да постане апсолутни приоритет.

 

Враћајући се моралној компоненти ове трагичне појаве о којој говоримо желим да истакнем да је за мајке врло важан рад на објашњавању, укључујући и рад који Ви обављате, који обављамо ми у Цркви. Циљ овог рада је да се помогне жени да схвати да плод који се појавио у њеној утроби није просто неки део ткива који се може исећи, као што се одсече слепо цревно, већ стварно живо биће. И ова „недеља тишине“ многим мајкама помаже да постану свесне тога и да одустану од абортуса.

 

Матерински инстинкт је урођени инстинкт код жена. За жену је природно да тежи ка рађању деце, ка преношењу живота. Кад је Бог стварао прве људе Он је жени дао име Ева, односно живот. Преношење живота је у суштини главна мисија жене. Данас различите идеологеме, које се убацују у свест људи кроз средства за масовно информисање и кроз систем образовања, у суштини лишавају жену овог природног доживљаја детета као блага и среће. Жени се говори да у правима треба да се изједначи с мушкарцем, да треба да оствари професионални успех, материјално благостање, да се срећа састоји у томе. Због тога многе жене одлажу рађање деце и одлучују се на абортус објашњавајући то тиме да нису спремне а рађају децу зато што немају стан, зато што им је плата мала. Кад се стекну све околности, кажу, планираћемо и дете.

 

Још једна синтагма која у мени изазива потпуно противљење јесте „планирање породице“. Овде је врло тешко нешто испланирати, зато што се врло често испоставља да жене које су извршиле абортус више не могу да роде дете касније – кад „испланирају“ да то учине. И тада почињу да траже неке вештачке методе и алтернативне путеве да зачну дете. Врло често се показује да је то животна трагедија. Веома је важно да жене, младе девојке, које размишљају о томе да ли да изврше или да не изврше абортус имају у виду све ове последице. А за то је потребно да им се то објасни.

 

Желео бих да поменем дискусију коју сам водио на једном од наших универзитета и у којој су учествовали млади људи, углавном девојке. Говорили смо управо о абортусима и изражавана су најразличитија гледишта. У принципу, дисусија је била прилично бучна док нисам рекао: „Хајде да размислимо о томе да сви ми, који се налазимо у овој слушаоници, седимо овде и живимо у принципу само због тога што наше маме нису извршиле абортус.“ Наступила је потпуна тишина. Вероватно је свако почео да размишља о себи, о својој мајци, о својој судбини и о свом потомству. Треба да објашњавамо људима ове једноставне истине. Треба заједно да радимо на томе да људима вратимо породичну срећу, како би се жалосна демографска тенденција у нашој земљи радикално променила у супротном правцу. Захваљујем Вам се, Алексеју, на томе што сте били гост емисије. Хвала Вам за Ваш труд!

 

 

Са руског Марина Тодић

17 / 07 / 2013

 

 

Извор: Православије.ру

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Guest]

https://www.pouke.org/forum/page/index.html/_/1346440445/%D0%BF%D0%BE%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8/%D0%BC%D0%B8%D1%82%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%BE%D0%BB%D0%B8%D1%82-%D0%B8%D0%BB%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BE%D0%BD-%D0%B3%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0-%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B6%D0%B5%D0%BD%D0%B5-%D1%98%D0%B5%D1%81%D1%82%D0%B5-%D0%BF%D1%80-r1944

[Guest - . . .-]

 

 

ДРУГИ ЈЕРАРХ РПЦ ОЦЕНИО ДА САВРЕМЕНУ ДРЖАВУ ПЛАШИ ЦАРСТВО БОЖИЈЕ ЈЕР У ЊЕМУ ВИДИ ОПАСНОСТ ЗА ЦАРСТВО ЗЕМАЉСКО

- "Улога религије се, исто као у Риму, види искључиво у утилитарном светлу - она треба да буде у служби државе, да не претендује на истину и да буде приватна ствар појединца. Још се од ње очекује безусловно признање државе и повиновање њеним законима, укључујући и оне коју подривају основе хришћанства"

То што се данас догађа у свету он сматра „постепеним обнављањем Pax Romana, глобално-интернационалне владавине“. Такође, додаје митрополит, "док се римска власт у одређеним периодима индиферентно односила према неморалу, данас се од неморала „покушава створити стандард“

- - -

ДАНАШЊЕ западне државе постепено се крећу ка апсолутној диктатури, сматра руководилац Одељења за спољне везе цркве Московској патријаршији митрополит Иларион.

- „Савремена држава придржава се принципа секуларности, тј. независности од било којег спољњег ауторитета који би имао право да јој укаже на повреду морала или права“ - написао је митрополит у чланку објављеном у часопису „Православная беседа“.

- „За једини извор власти у демократској држави проглашава се народ, који врши ту своју власт путем слободне изјаве воље грађана. Притом је та изјава воље условна, а не апсолутна карактеристика демократског друштва. На пример, недавно су Велика Британија и Француска озакониле истополне савезе. Француска је одмах постала арена милионских демонстрација. Адржава је свесно и демонстративно изигнорисала захтеве народа, растеравши демонстранте сузавцем“ - констатује аутор чланка.

Према његовом мишљењу, „секуларизација под маском демократизације“ је, заправо, ослободила „колосалну енергију деспотског потчињавања“ у европским земљама.

- „Та узаврела енергија данас тежи да потпуно раскрсти са хришћанством, које је 17 векова задржавало те тоталитарне импулсе. Као резултат тога, она несвесно тежи да успостави апсолутну диктатуру, којој ће бити потребно да успостави контролу над сваким чланом друштва. Зар се не крећемо ка томе, саглашавајући се, „из безбедносних разлога“, са обавезним увођењем електронских пасоша, свеопштом дактилоскопијом и постављањем камера на сваком кораку? Све се то лако може искористити и у друге сврхе, које се, такође, могу приписати „јачању безбедносних мера“ - истиче митрополит Иларион.

То што се данас догађа у свету он сматра „постепеним обнављањем Pax Romana, глобално-интернационалне владавине“. Такође, додаје митрополит, док се римска власт у одређеним периодима индиферентно односила према неморалу, данас се од неморала „покушава створити стандард“.

Чак, сматра митрополит, "савремено демократско друштво неки замишљају у улози гаранта легалног статуса неморала, јер оно штити грађане од „верског лицемерја“.

- „Улога религије се, исто као у Риму, види искључиво у утилитарном светлу - она треба да буде у служби државе, да не претендује на истину и да буде „приватна ствар појединца“. Ипак, од ње се очекује безусловно признање државе и повиновање њеним законима, укључујући и оне коју подривају њене основе“ - пише митрополит Иларион, напомињући да хришћанство због саме своје суштине не може да се одрекне од „претендовања на истину“ - таква је његова природа.

- „Савременој секуларној држави Царство Божије које проповеда Црква уноси страх и изгледа му као опасност за царство земаљско, које не трпи конкуренцију" - пише митрополит и додаје да је хришћанство данас „једина снага на свету коју не може да прогута гигантски механизам нове деспотске државе“.

(факти.рс)

[Justin Waters]

Rusi i njihova vjecita zavist, zapad.

[Justin Waters]

U vezi EU - u pravu je. Ovde se govori o mogućem apsolutističkom kapitalizmu i da će ovo da bude veliki izazov za demokratiju u EU. Ovim se misli na vladavinu banka i velikih koncerna. To razlikuje Evropu od Amerike - Ameri se plaše vlade i da bi oko vlade mogla da nastane diktatura, Evropljani se plaše velikih koncerna i banka i da bi ove mogle da uvedu diktaturu.

Nije on mislio na takvu diktaturu. Njemu apsolutna diktatura nije nista lose, ako je sprovodi pravoslavni apsolutistcki monarh kome je Crkva desna ruka. Cutao bi on tu. Dakle protiv apsolutistickog putinovog rezima nema nista protiv, Crkva tu uziva i podrzava.

Njemu smeta sto Crkva bar na zapadu fala Bogu nema vise politcki uticaj na politiku tako veliki kakav je imala od Konstantina do danas. Nema vise moc da utice na mase i da kreira sliku drustvenog vjerovanja kakvu ona hoce. Nema vise moc da utice na careve da zbrisu s lica zemlje sve sto nije hriscansko. To njemu smeta.