Митрополит Порфирије - предавања и разговори

[раб.аџија]

[Анастасија]

facenew22222222

Lepe reči vladike Porfirija,svojevrsno objašenjenje roken rola kao pokreta i muzike koja ne mora obavezno da bude loša i gde se mnogi pravoslavni,koji tek ulaze u veru sapliću.Slušati rok end rol ili ne?Da li je to štetna muzika za dušu ili nije itd...lepo objašenjeno,da sve zavisi od ugla kako gledamo na tu vrstu muzike i naše vere,u kojoj se nalazi punoća svega što postoji na svetu. Roken rol je po meni kao i neki drugi pokreti koji postoje Bogotražeteljstvo,traženje te punoće koju roken rol nema sam po sebi.Uostalom kao is ve ostalo,bez vere.

[Анастасија]

Началници људског рода, првоздани људи живели су у близини Божијој,слушали су глас Његов и разговарали са Њим. Свети Јован Златоусти пише да јечовек ''живео у рају наслађујући се разговором са Богом и радовао се што јемогао да се обраћа Господу слободом детета према оцу… Анђели су дрхтали предБогом, Херувими и Серафими се нису усуђивали да гледају у Њега, а човек је сБогом разговарао као пријатељ с пријатељем.''Овај разговор, ово општење јесте молитва. Трајала је све дотле док је човекволео Бога и док је био послушан Његовој светој вољи. Непослушањем вољиБожијој човек се удаљио од очинске љубави Његове, те тако лишио себеопштења са Творцем својим. Покушај и напор човека да превазиђе бедуотућености и одступништва од Бога и да приведе ум, срце и свеколико биће уисправну, природну, здраву везу са Богом, у везу која јесте блаженство, зове седуховни живот. Пут духовног живота на који указују свети оци, пут који водиостварењу циља човековог бића неизоставно обухвата молитву.

Када човек, подвижник вере превазиђе свој егоизам, изађе из граница свогиндивидуума и кроз веру уђе у нову, онострану реалност, тада је сваки његовпокрет повезан са молитвом; он гледа молитвом, осећа молитвом и живимолитвом.Немогућ је било који вид духовног живота или покушаја приближавања Богубез молитве. Молитвом човек васпоставља прекинути разговор са Богом; њомпостаје пријатељ Божији; кроз њу се сједињује са Богом. Свети Јован Златоустивели: ,,Ако неко лиши себе молитве, чини исто што чини онај који вади рибу изводе. Што је вода за рибу то је и молитва за наш живот.” Зато апостол Павлеподстиче: ''молите се непрестано.''

Молитва је, међутим, веома тешка делатност. Потребно је да човек активирасву своју личност у молитви; да разапне своје страсти и грешне помисли којеноси у души.''Молитва је умртвљење представа воље тела” вели свети Исак Сирин, ''али онаје и извор спасења.''Свети оци по преимућству молитвом називају тзв. молитву Исусову, умно-срдачну молитву. Ова молитва је централно занимање благочестивих хришћана,поготово монаха у свим манастирима; посебно је омиљена на Светој ГориАтонској. О тој молитви ћемо покушати да кажемо неколико речи.

У наше време молитва именом Исуса постаје све распрострањенија на свимконтинентима. Много тога написаног о њој заслужује пажњу; али истовремено,било је изречено и много неприличних идеја. Целокупна теорија ове молитвемогла би се изложити на неколико страница, али је њена практична примена ухришћанској аскетици везана за толике тешкоће, да су од давних времена оци иучитељи Цркве на све начине убеђивали боготражитење да Исусовој молитвитреба приступити бојажљиво, тражећи најпре руководиоца који је већ прошаоовај подвиг.

Шта је Исусова молитва? Њена спољашња форма лако се учи. Она се састојиод свега неколико речи: ''Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме.'' Овареченица по жељи и личној потреби може да се скрати или да се прошири.Можемо да се молимо говорећи: ''Господе Исусе Христе, помилуј ме.'' Исто такоуз додавање речи грешног, можемо да изговарамо: ''Господе Исусе Христе СинеБожији помилуј ме грешног (грешну).'' Свако је, међутим, слободан да кроз својелично искуство открије посебан склоп речи који одговара његовим личнимпотребама.По предању филокалијских Отаца постоје три категорије молитве, које нисунезависне једна од друге, него су само различити ступњеви једне истереалности.

Први ступањ јесте молитва уснама, молитва вербална. Много година вернициизговарају молитву: ''Господе Исусе Христе...'' гласно, не тражећи вештачкеначине сједињавања ума и срца. У манастирима, на пример, непрестано и насваком месту молитва се изговара, без обзира на то које се послушање обавља.И док је монах у кухињи или у башти, или било чим да се бави, он непрекиднопризива Име Христово. Ако неколико монаха заједно обавњају неко послушање,они се тада труде да избегавају многословље и празнословље заједно се молећи.Наиме један изговара: ''Господе Исусе Христе Сине Божији,'' а други додаје:''помилуј нас,'' а остали умом прате изговорене речи. Исто чине и благочестивихришћани у својим породицама. Тако се и све оно чиме се молитвени људи бавенапаја молитвом и све постаје једна литургија, један славопој Богу, једнонепрестано богослужење. Ту се вера и живот поклапају, теорија и праксапостају једно. Свака стопа земље постаје свети олтар са којег се узносибогоугодна жртва Богу. То значи да оно што заокупља пажњу како почетника,тако и онога који је већ узрастао у молитви, јесте покушај да се свакодневниживот усагласи са заповестима Христовим. Вековно искуство овакве аскезе јепоказало да се, Божијим дејством, ум сједињује са срцем када монах прођезначајан период испуњен послушањем и уздржањем и свеукупним подвигом,када се његов ум и само тело старог човека у довољној мери ослободе властигреха.

Други ступањ је умна молитва. На овом ступњу молитве, речи се не изговарајугласно него умом; не покрећемо усне и језик. Умом изговарајући речи,покушавамо да схватимо њихов смисао и да лагано свој ум затворимо у речимолитве. Паралелно с тим, упорно се одбацују помисли које нас везују за свет,као и маштања, не само она грешна, него и она која су наизглед добра.Када се налазимо на било којем од прва два ступња, још увек смо успољашњој молитви. Ту се ми још обраћамо Богу тражећи нешто од Њега. Но, таспољашња молитва је неопходна да би се дошло до унутрашње, до умнно-срдачне молитве, где се Бог обраћа нама.Молитва не значи да чинимо само одрећене благочестиве радње и даизговарамо благочестиве речи. То није нека тренутна радња, већ једно трајностање. Молити се значи непрестано стајати пред лицем Божијим и изграћиватиса Њим личну везу. Молитва је сазнање у сваком дамару свог бића да постојимда сам истински жив само у Богу и да је Он у мени. Овоме се на првом и другомступњу тежи; на трећем ступњу, овакво стање и осећање се задобија.

Трећи ступањ јесте умно-срдаћна молитва, и одликује се повезивањем ума исрца. Да би се ово остварило, поред спонтаног изговарања молитве при разнимделатностима, неопходно је и планирано, систематско практиковање. То значи уодрећено време одређен број молитава се изговара под одређеним условима.Иако ниједан положај тела нема вредност сам по себи, подвижник молитве најчешће у некој замраченој просторији, седећи на ниској столици, покушава даумири све покрете душе и тела и приклања главу према грудима; у себиизговара молитву, лагано удишући ваздух са речима: ''Господе Исусе ХристеСине Божији,'' а затим при издисању завршава молитву ,,помилуј ме грешног. ”При удисању, пажња ума у почетку прати кретање ваздуха и зауставља се нагорњем делу срца. После извесног времена проведеног у таквој молитви мислибивају сабраније, а ум се смешта у близини срца или чак може и да уђе у срце.

Искуство показује да овај начин молитве пружа уму могућност да види не самофизичко срце, него и оно што се у њему (на духовном плану) дешава; какваосећања се у њему рађају; какве мисаоне представе долазе споља. Таквапракса може довести до тога да монах боље осећа своје срце и да у њемупребива уз пуну пажњу ума, немајући више потребу да прибегавапсихосоматској техници.Молитва која је почела као молитва уснама, где се речи изговарају гласно,споља, постепено се развија у унутрашњу молитву и постаје наш саставни део;почиње да се изговара сама. Врхунац ове молитве је када се одозго дарујеподвижнику пламен који наслаћује срце осећњем љубави Божије и који узносидо духовних вићења. Понекад бива праћена и виђењем светлости. Тај пламен,међутим, не може се привући никаквом вештином, него се увек добија благодаћуБожијом, као дар Божији.

На прва два ступња молитве наглашено је оно што чини човек. На трећем, пак,ступњу иницијативу преузима небески Пријатељ човеков; Његово дејство јетемељ заједнице. Зато свети Григорије Синајски и каже да је молитва Бог. Ненешто што ја започињем, него заправо нешто у чему ја учествујем. Не што чинимја, него Бог у мени. По речима апостола Павла: ''не живим више ја, него Христосу мени.'' На овом ступњу, човек је дужан да ћути и да пусти молитву да сеодвија сама, тј. да остави Богу да говори. Другим речима, истинска, права,аутентична молитва се збива када престанемо да говоримо и када почнемо даслушамо, с пажњом у срцу, безгласни глас Божији. Ту молитва није нешто штоми поседујемо, него се читаво наше биће претвара у молитву. Сав живот постајеславословље; свако дело, свака енергија, чак и један осмех, треба да будехимна Богу, молитва. То је оно што је потребно свету: не људи који изговарајумолитву ређе или чешће, него људи који јесу молитва.

У молитви Исусовој постоји један кружни ток – непрестано смењивањеусхођења и силажења. У првој половини молитве узносимо се Богу говорећи:''Господе Исусе Христе, Сине Божији,…'' а затим враћамо се себи скрушено:,,помилуј ме грешног.” Ова два момента повезана су речју помилуј. Реч помилујпремошћује понор између праведности Божије и пале природе човекове. Онај коговори Богу помилуј ме, оплакује своју недостојност, али истовремено показујеједан вапај наде. Говори не само о греху, него и о његовом превазилажењу.Потврђује да нас Бог, у свој својој слави прима иако смо грешни; довољно јесамо да ми прихватимо да нас Он узме у своје наручје.Молитва Исусова није резервисана само за неке затворене, посебно посвећенекругове, на пример монашке. Напротив, она припада свима који чезну заХристом и свакоме омогућава да ступи у везу са Њим, без обзира на звање идостојанство, без обзира на образовање и узраст. Она се као темељ духовногживота препоручује свима и на сваком месту.

Неће бити на одмет да нагласимо да у молитви Исусовој нема ничег магијскоги аутоматског. Ако се не трудимо да испунимо заповести Христове, узалудно ћебити и призивање Његовог имена. Он сам је рекао: ''Неће сваки који ми говори:Господе, Господе, ући у Царство Небеско; но који твори вољу Оца мојега који јена небесима'' (Мат. 7,21). Онима, пак, који молитву раздвајају од добродетељи,најавио је страшну пресуду: ''Никад вас нисам знао; идите од мене сви којичините безакоње'' (Мат. 7,23). Молитва није ствар интелектуалних спекулација.Често мислимо да су разговори о духовним темама довољни за духовни живот.Оно што је Бог Светим оцима и подвижницима Цркве даривао после неколикодеценија проведених у подвигу, данас би многи хтели преко ноћи, магијски,само техником изговарања речи молитве да постигну. Право стање стрвари је,међутим, другачије. Као што је Мојсеј стрпљиво подносио тешкоће подвига да бивидео Онога који је невидљив, тако и ми морамо одлучно и истрајно да водимодуховни живот – живот и молитве и добродетељи – да бисмо се коначносјединили са Тројичним Богом.Постоје такође, бркања молитве Исусове са јогом, будистичком праксом,трансцендеталном медитацијом и томе слично. Главна разлика измеђухришћанства и свих других праваца састоји се у томе што је у основи нашегдуховног живота Личност Бога која се открива личности верника, док поменутидруги путеви следбенике одводе у област апстрактног, трансценденталногАпсолута, у имперсоналну аскетику, где нема ни Бога нити човека као личности.Циљ молитве Исусове је задобијање Духа Светога. Другим речима, циљмолитве је истоветан са циљем читавог нашег духовног живота, и постојањауопште, а то је обожење, уподобљење наше личности Богу. Исусова молитва јенаша делатност којом сарађујемо са Божанском благодаћу на овом Свештеномпутунашег сједињења са Христом. Почињемо од просте, спољашње молитвекоја одговара нашем духовном узрасту, и полако напредујемо; наш живот јошовде, у историји, постаје један са Његовим животом и нетварна светлостпреображења прожима сваки делић нашег бића, претварајући га у присуствоБожије, при чему Бог остаје Богом, а човек увек остаје човеком.

Српски Православни манастир Клисина

[Guest - . . .-]

[Guest - . . .-]

Погледајте овај видео и слободно кажите да ли ишта овде треба додати. Ја мислим да је Владика веома јасно и конкретно казао оно што је за нас најбитније. Но, колико вреди то говорити када људи који су од скоро ушли у Цркву а потпомогнути тзв. духовницима (баш мислим на такозване) одбијају људе од Причешћа. У многим црквеним општинама и црквама ако приђете "када није пост" да се причестите можете очекивати гомилу непријатности: од погледа присутних као да сте пали са Марса до оног најгорег да вас одбије свештеник са речима: сада није пост, нема причешћа.

[Evgenik]

Амин Деспота!

[Дејан]

I ja kad sam ušao u Crkvu,prvo mi je ta i takva literatura došla pod ruku.

I sada se pitam da li je ta faza neofitstva u stvari bila ta neka udarna doza "antibiotika" da bi oblikovao svoju ličnost,što se tiče nekih stvari,ali srećom što se tiče pričešća tu nisam bio fanatik...

[Guest]

ВЛАДИКА ЈЕГАРСКИ ПОРФИРИЈЕ

ПОУКЕ КЛИСИНСКИМ МОНАСИМА О МОНАШКОМ ЖИВОТУ

"Човек је створен за заједницу, и само кроз заједницу се потврђује као икона Божија, што не подразумева да неко ко живи усамљен као појединац не може ту заједницу да остварује, али то, по мом дубоком убеђењу, кад човек живи као усамљеник, oн у монашком смислу те речи, никада не треба да о томе одлучује сам, него то увек бива по благослову старешине или Православног Епископа, а никада не треба да буде, као нешто изнуђено, јер је то само остваривање егоизма, од кога сви патимо и болујемо...

Значи, ми смо онда затворени у односу и на Бога, јер спроводимо неке спољашње ритуале, који уствари служе само као потврда егоизма и продубљивање егоизма. Јер, негде у дубини душе ми имамо осјећај самозадовољства, самопијаности и самозаљубљености у те своје „врлине“ и те неке своје наводне особине. Значи, манастир је у ствари најбољи могући полигон, најбољи могући простор, најбоља могућа шанса да човек остварује задатак Божији, о томе да јесте биће заједнице (Цркве), а то значи да остварује љубав. Сами сте видели боравком у манастиру да брзо прођу представе о томе да је монаштво екстремни аскетизам, да је монаштво неки екстремни пост, екстремно спровођење бденија... Све то у монаштву постоји и потребно је, и треба да се трудимо да то спроводимо, али то само себи није довољно. Није то само себи циљ! То треба да буду средства за остваривање у заједници, и у манастиру човек има идеалну прилику да упозна себе у комуникацији са ближњим, у комуникацији са другом сабраћом, да упозна своје слабости.

Некада смо љути на сабрата, некада хоћемо да оговарамо, некада хоћемо да се гневимо, некада хоћемо да осуђујемо. Све је познато шта се дешава у нашој души, али све се то дешава у односу на другог. Ми у себи поседујемо своје слабости, и да није тога можда бисмо мислили како смо фини, добри или блажени... Препознавајући те слабости имамо прилику да их видимо, да се бавимо собом и препознавајући те своје слабости да покушавамо да их одстранимо. И зато у манастиру не постоји велико мудровање философије, јер се све своди на две ствари: братољубље и послушање. Кроз послушање ми се боримо, са својим индивидуализмом, са својом вољом, која је уствари показатељ и потврда самољубља, егоизма, гордости - која је извор свих других страсти. Из тог разлога је послушање једно од основних правила монашког живота. Послушање је најбољи могући пут којим ми остварујемо план Божији о нама. У контексту послушања сваки од нас има могућност да види колико је оптерећен собом, колико је оптерећен гордошћу.

Друго је братољубље, а то значи да будемо спремни, да се трудимо да будемо спремни увек, ма колико нас спречавало самољубље и егоизам, да служимо ближњем, да покушамо да служимо и не само да учинимо нешто практично за њега (брата), него да носимо његов крст, тако што ћемо трпети његове слабости; и можда његову гордост, његово лоше расположење...Тако да је то веома важно - братољубље и послушање у монашкој заједници. Можда ћемо у почетку имати проблема са одсецањем своје воље, са лишавањем себе комфора због љубави према брату, а временом ће кроз вежбу доћи до унутрашње радости и мира, и спремности да се увек радујемо послушању и да увек будемо у љубави са својим сабратом. Те две ствари ће нас, након тешкоћа, временом испуњавати.

Веома је битно да у манастиру постоји поредак. Сваки манастир по благослову Епископа има оног првог (настојатеља), и у односу на тог првог имамо прилику да се вежбамо у послушању. Тај први (настојатељ манастира) можда није бољи од нас?! Можда смо ми бољи у многим стварима?! Али, Промисао Божији је такав да је Епископ поставио тог и тог! Нама, на крају крајева, није ни битно суштински ко је тај и какав је тај. Нама је битно да имамо прилику да се вежбамо у одсецању своје воље (послушањем) и да служимо ближњем (братољубљем). Јер, творећи ове две ствари ми се трудимо да не преиспитујемо другога нити онога који је први, већ да испитујемо себе, да испитујући себе – поправљамо се, а не да поправљамо другога, нарочито ако је у питању онај први...“

„...У манастиру мора да постоји поредак, и монаси треба да се труде да га спроводе, али то не мора да буде много строг поредак, нити много благ, али је важно да се проводи... У манастирима гдје је мало монаха тешко је спроводити строге типике... Манастири по правилу нису херметички затворене заједнице, него су отворени. Служе да бисмо се ми подвизавали, али и да бисмо служили браћи која су при Цркви... У манастиру мора да постоји баланс (везано за поредак и послушања), што сама братија мора да изнађе, јер је битно да постоји форма (као оквир у којем ће се одвијати монашки живот). Важно је да постоји поредак, па таман био и много благ, али је важно да се спроводи. Биће понекад одступања, јер неко неће моћи у моменту да спроводи све што треба, неко неће моћи једно, други друго (из најразличитиих разлога). Примера ради, ако се нешто гради или ради, сигурно ће братство имати већи физички напор, али ће и ментално бити расејаније, и та расеја ност исцрпљује и на неки начин умањује снаге за поштовање тог поретка... Потрудите се да поштујете (као заједница) поредак на који сте сами пристали, зато што сте одредили дневни богослужбени круг. Јер, када човек попушта самоме себи, изнутра осећа кривицу (знајући да није испоштовао оно што је могао).

Било би добро да се обедује заједно, ујутру и увече, да се проба да се за трпезом чита (да би се сабрао ум). Узмите правило да се не јављате на телефон док једете. Тај неко ко вас зове у време јела назваће вас и после. Понашајте се у току јела као у току службе... Јер, то је навика. А било би добро да се потрудите да, колико можете, сами кувате...

Из љубави према брату, према човеку, монах треба некада и молитву да остави (да би помогао брату). Дакле, постоје и такве ситуације. Тамо где радиш нешто важно, кажеш посетиоцу да сачека неко кратко време, па му се онда изађе у сусрет... Зато, треба поштовати поредак, и да сваки (од братије) живи унутар тог поретка, и онда једни друге вучемо (напред); неко вуче у овоме, неко у ономе правцу...Свако од нас доприноси (монашкој) заједници, и утиче на другога...

Никада не треба да правдамо своје пропусте (везане за непоштовање манастирског поретка) тако што ћемо приметити да то чине и други. Свако да се труди за себе, и кад вуче један и други ће покренути себе..."

(записано са снимка начињеног у манастиру Ковиљ почетком 2008. год.)

[Anette]

Где је срећа?

Основно филозофско, истовремено и религијско питање је: може ли човек сам, из себе, својим моћима да сачува свој живот, може ли сам да се спасе, може ли сам да постигне апсолутну срећу и вечни овоземаљски конфор? Само то и по

кушава кроз сву историју свога постојања и кроз све своје делатности; покушава уз помоћ науке, уз помоћ уметности и филозофије, уз помоћ политике... Далеко би нас одвело детаљно показивање како човек, наивно верујући само себи, изневерава своја очекивања. Може бити да је тек мало открио Изидин вео који прекрива тајну природе, да је мрвице космоса упознао, али сам себи и даље остаје „тајна највећа“, а нова знања само му помажу да још боље појми колико је његово знање убого и мало, и колико му прети опасност да постане најусамљеније и најнесрећније биће у космосу! Да ли је, дакле прогрес, у виду двојединог идеала, животног конфора (постиже се уз помоћ технологије) и политичких слобода (постиже се уз помоћ идеологије), у суштини усрећио човека и човечанство? При том, за срећу су свакако добро дошли и животни конфор и политичка слобода. Али, да ли је то довољно? Да ли се срећа и конфор могу уопште поредити или, пак, поистоветити? Да могу - онда би савремено потрошачко друштво, земаља са високим стандардом, требало да буде прави рај на земљи. Реалност, на жалост, није таква; слобода и конфор нису довољни, човек хоће више, хоће да буде целовит, хоће континуитет, хоће вечност, и то не апстрактну, него личну, и своју и свих оних које воли. Може ли се то постићи без Бога, без Богочовека Христа. Сигуран сам – не. На то нас подсећа и празник који је пред нама.

Манастир Глоговац

[Apis]

Apsolutno tacno.

Covek zivi i horizontali materijalizma umesto da se uzdize na vertikali duhovnosti.Samo covek koji voli i koji je voljen je istinski srecan sve ostalo je samoobmana.

[19горан80]

с љубављу према Богу свуда је за човека рај,без ње свуда је пакао

[Guest - . . .-]

http://vimeo.com/19027334

[Дејан]

Због смрти у Јадранској Лешници, осим Бранислава Перановића, још неко ће морати да буде позван на одговорност, каже за РТС епископ јегарски Порфирије. Сви смо одговорни, посредно или непосредно, наводи епископ и поручује да насиље никада није лек.

Епископ јегарски Порфирије изјавио је да ће због смрти штићеника центра за одвикавање од дроге у Јадранској Лешници још неко морати бити позван на одговорност, поред свештеника Бранислава Перановића који је осумњичен да је извршио убиство

Порфирије је, гостујући у Дневнику РТС-а, рекао да је шокиран убиством у Лешници. "Себи постављам питање како је овај човек имао могућност да се бави било каквим свештеничким послом, а камоли да управља таквим центром", рекао је Порфирије.

"Сви ми сносимо одговорност. Сви смо посредно или непосредно одговорни што смо дозволили да један такав човек, под плаштом цркве и мантије ради нешто што нема везе са јеванђељем", рекао је епископ јегарски.

Одговарајући на питање како Перановић после немилих догађаја из Центра "Црна Река" и даље има свештеничку функцију, Порфирије је одговорио да се његов случај вероватно провукао због црквеног спора који се водио против сада већ бившег владике Артемија.

"Синод је тражио од Артемија да Перановића рашчини. Уследио је процес против Артемија, где је он сам рашчињен. Десило се да се провуче случај Перановића и да он оде у Епархију шабачко-ваљевску, где никад није вршио класичну свештеничку службу, већ је био самостални стрелац", рекао је епископ Порфирије.

На питање шта црквени суд сада може да уради, Порфирије је одговорио да Перановић мора бити лишен не само црквеног чина, већ можда и искључен из црквене заједнице.

"Не бих да прејудицирам процес пред црквеним судом, али морао би још неко да буде позван на одговорност", рекао је Порфирије.

На питање да ли мисли на владику шабачког Лаврентија, Порфирије је одговорио да не може да говори ни о коме конкретно, али истакао да је то, пре свега, неко ко је морао да има на уму о чему је реч.

Имајући у виду да и сам води центре за лечење болести зависности, Владика Порфирије каже да ниједан проблем, па ни наркоманија, не може да се излечи насиљем.

Коментаришући то што поједини родитељи чија су деца наркомани понекад и одобравају насилне методе, Порфирије каже да их разуме, пошто и сам има контакте са родитељима чија су деца наркомани, али истиче да такве методе никад нису решење.

"Ја их донекле разумем, не постоји тежи проблем од тога и они су спремни на сваку могућу солуцију. Међутим, какав год да је проблем, нико нема право да злоупотреби родитеље и да лечи своје комплексе, да користи агресију и врши насиље. Не можете насиљем да излечите било који проблем", каже владика Порфирије.

Говорећи о центрима за лечење болести зависности који води, Порфирије наводи да су у њему ангажоване стручне службе, пре свега лекари.

Извор са пратећим видео снимком

[Млађони]

Мудро збори.

[Дејан]

Vladika Porfirije je sila