Митрополит Порфирије - предавања и разговори

[Odahviing]

Ja ne znam u čemu je problem (evo ni problem nije naša reč), kada su se ovakve sstvari dešavale i dešavaće se ne samo u našem već u svakom jeziku. Jednostavno jezici se menjaju stalno, pogledaj koliko turcizama samo koristimo. Sada se to mešanje jezika još više povećalo popularizacijom interneta, ali to nije neki problem, žašto je bitno da li ću da kažem bio sam u šopingu ili bio sam u kupovini?

[cloudking]

Ja ne znam u čemu je problem (evo ni problem nije naša reč), kada su se ovakve sstvari dešavale i dešavaće se ne samo u našem već u svakom jeziku. Jednostavno jezici se menjaju stalno, pogledaj koliko turcizama samo koristimo. Sada se to mešanje jezika još više povećalo popularizacijom interneta, ali to nije neki problem, žašto je bitno da li ću da kažem bio sam u šopingu ili bio sam u kupovini?

 

Problem je sto je ljudima vaznije kako nesto kazu nego sta kazu.

 

Uglavnom se taj problem i javlja kod ljudi koji zapravo i nemaju sta reci pa im jedino preostaje da se bore za formu onoga sto izgovore... Ljudima koji imaju sta da kazu nije bitno na koji nacin se to reci, vazno je da se informacija prenese a moze i nogama ako oces...

[Milan023]

Новог митрополита загребачко-љубљанског Порфирија, устоличеног тачно пре две недеље, хрватска јавност је дочекала изненађујуће срдачно и с поштовањем. Он сâм изјавио је да долази без предрасуда и отвореног срца. У манастиру Ковиљу, његовом духовном завичају, данас разговарамо управо о томе: о одласку, дочеку, изазовима и жељама новог митрополита загребачко-љубљанског Порфирија. Много Вам хвала што говорите за Седмицу.

 

 

- Вама хвала на позиву, на могућности да учествујем у Вашој емисији и да на овај начин општим са слушаоцима.

 

- Владико, рекли сте да у Загреб идете с радошћу и са страхом. Шта Вас радује, а шта плаши?

 

- Морам пре свега да укажем на Вашу примедбу, на запажање да ме je хрватска јавност, заиста, дочекала предивном добродошлицом и да ехо те добродошлице још увек траје чиме се ја, ничим заслужено на неки начин, храним и инспиришем. То ми даје снагу и увереност да мој одлазак у Загреб није уопште зависио од некаквих евентуалних мојих квалитета, него да је то израз промисла Божјег. Само љубав многих људи и у Хрватској и овде је контекст и атмосфера у којој ћу моћи да дејствујем. То ће, заправо, бити основ и снага којима ћу да допринесем животу наше Цркве тамо ако уопште будем успео нешто да допринесем.

 

- То је оно што Вас делимично радује, али шта је оно пред чим зебете?

 

- Да. С једне стране ме радује та добродошлица, такво расположење. У исто време страхујем да можда нећу увек бити на висини задатка и да, заправо, иако то никада неће бити плод моје воље, али може бити да због неких недостатака и слабости нећу моћи да испуним сва очекивања која су изражена у тој добродошлици. Наравно, страхујем и због размишљања о одлуци нашег Сабора који поставља одређене задатке пред мене и, у том смислу, нисам сигуран да ли ћу моћи свим задацима да одговорим. Оно што сигурно знам је да желим и да хоћу свим својим бићем и свим својим капацитетима, какви год да су, да учиним све да наша Црква тамо живи пуним плућима. То значи да се сваки човек који је  православни хришћанин осећа потпуно слободно у Христу и да јеванђељске вредности буду свакодневница Цркве, свих људи који су православни. То је једини могући начин да сведочимо истину и да та истина буде мост у односу на све друге који такође чезну за истином.

 

- Умеренији део описује Вас као политички отвореног и екуменски настројеног духовника, а онај слободнији као изванредног човека широких погледа.

 

- То су утисци других о мени, ја сâм не могу о себи да говорим. На крају крајева и када бих говорио, питање је да ли би моја запажања била истинита. У сваком случају кад говоримо о отворености, мислим да не постоји други начин човековог постојања ако хоће да се назове хришћанином, ако хоће да испуњава вољу Божју, а Свето Писмо прихвата као своју књигу. Човек је створен као биће дијалога и он, ако није у дијалогу - и ако битише - не постоји суштински. На првим страницама Библије је записано да је човек створен по слици и прилици Божјој. Ми верујемо у Бога као Свету Тројицу. Дакле, у Бога који је један, а заједница. Основна карактеристика или димензија те слике Божје, човека као слике Божје, је управо то да је биће заједнице. Кад каже у Светом Писму: Створи Бог човека, одмах наставља: мушко и женско створи. Хотећи да каже да је створио заједницу. Онај који не живи у заједници, који не живи у дијалогу само лишава себе. То није напросто размена информација, него даривање себе другоме, прожимање. Сапостојање! Онај који не живи тако лишава себе достојанства, аутентичног живота и достојанства човека. Наравно да смо суочени с временом које је време индивидуализма. Дакле, ово је време афирмације појединачности које је искушење за ово аутентично постојање. Управо из тог разлога је и наша одговорност неупоредиво већа. Дакле, дијалог, звао се он екуменским или како год да се звао,  је нешто на шта смо позвани. То је наш задатак. То је природа Цркве. Да не говоримо о самој речи Господа Христа да сви једно буду. Сваки човек је створен по слици и прилици Божјој. Па, према томе, ко је тај који није достојан наше речи, да не кажем наше љубави. Ја, напросто тако верујем, тако осећам и трудио сам се и трудим се да тако живим. Увек, наравно, поштујући околности у којима се налазим, што значи да апсолутно не само фа прихватам другога онаквим какав он јесте него да мој живот, као живот хришћанина, треба да буде живот за тог другог.

 

- Али, опростите што Вас прекидам, да ли сте свесни потенцијалних и могућих проблема у том дијалогу који сте најавили и који очекујете?

 

- Ја сам тога свестан. Када сам поменуо дијалог нисам мислио на велике речи, у  смислу претпоставки или очекивања да ћу ја бити неко ко је назначен да спаја светове, спаја културе... Мислио сам, пре свега, на тај конкретан, мали дијалог, на конкретног човека, на сваког човека кога сретнем на улици, у продавници, на пијаци, већ сам ових дана имао ту прилику. Од тог човека до високих функционера, било државних, било црквених. Сигуран сам да ће бити проблема. Али, ако желите да идете путем истине, ако сматрате да је нешто истина и желите да идете тим путем, морате бити унапред сигурни да ће бити много оних који, пре свега, неће веровати у то што говорите. Неће вам веровати! Друго, и кад верују неће бити сагласни са тим што чините. Треће, биће оптерећени неким својим егоизмом и својом затвореношћу. Али, то су све препреке на путу, искушења. То су све задаци које треба решавати и ићи ка циљу. До које мере ћемо ми стићи на том путу, то је друго питање. То не зависи од мене. То зависи од воље Божје и од низа других фактора. Ја не видим другу могућност и другачији начин свога постојања и свога послушања у Цркви тамо у Хрватској осим да, заиста, следим оно што Господ каже. Шта ће Господ хтети да буде од тог мог следовања, то је Његова ствар, а ја сам увек благодаран и захвалан, макар и резултати таквих инвестиција били супротни мојим очекивањима.

 

- У реду! Свесни сте изазова који већ деценијама српско становништво у Хрватској има на свакодневном и на свим другим нивоима. Са чим излазите пред њих?

 

- Наравно да су проблеми на овим просторима дубоки, и то не од јуче и да се они циклично понављају. Нема веће трагедије или већег изопачења, ни већег отуђења човека од самог себе, од ситуације у којој човек убија човека. Сви смо створени да будемо браћа и створени за Царство Небеско где нема разликовања по боји коже, по националности, по половима. Једнака љубав Господња се излива на свакога и сви смо позвани да једнако одговоримо на ту љубав. Кроз ту љубав смо позвани да прихватимо читав свет као дар Божји. Како ја могу волети Бога, а да не волим било ког човека којег је Бог створио. Дакле, нема веће трагедије од тога! Имао сам прилике да срећем заиста свете људе који су плакали над судбином човечанства и, пре свега, над чињеницом да човек пролива крв другом човеку. Тога сам потпуно свестан.

Оно што негде у души, уз помоћ Божју, осећам у овој ситуацији, јесте да некако покушам да представим широј јавности да ја разумем бол који многи носе у себи. Многи људи су тамо рањени. Многи су изгубили браћу, сестре, родитеље. Неко ко је оптерећен таквим  болом често није у стању да надиђе свој бол и да види у сваком човеку људско биће које је достојно љубави. Ја то разумем, али хоћу да покушам да посведочим да је могуће кроз преображај, кроз покајање, кроз праштање, кроз сагледавање лица Божјег и његовог присуства међу нама да се исцеле болови и да заиста прихватимо једни друге као људе. Да покушам, без обзира на предходне промашаје у којима смо сви губитници, да зидамо своју садашњост тако да стичемо мир у себи. Бол је немир. Гнев је немир. Мржња је немир и она ствара проблем ономе ко то носи у себи. Дакле, да покушамо да стекнемо мир у себи стичући га с Богом како бисмо онда могли да будемо макар мало у миру с другима. С друге стране, хоћу да покушам да пренесем члановима наше Цркве неку врсту елементарног осећања достојанства и да покушам да помогнем да се ослободе страха који евидентно постоји.

Да буду оно што јесу. Ослобађајући се страха моћи ће да, у онима који страх имају, заживи љубав која ће да храбри. Страх и љубав су две ствари које се међусобно искључују. То је нешто што производи фрустрацију као ход у дубоке психолошке проблеме где ви не осећате ни своје достојанство, ни своју вредност, а немате онда ни поштовање за оно што је око вас. Имате резерву у односу на све, и на себе и на друге, потпуну несигурност. Тада вам се живот претвара у свој антипод, у потпуни пакао. Ако будем успео да, заједно са свима који су тамо, учиним Јеванђеље приоритетом у нашем животу за оне који буду хтели да учествују у томе, мислим да  ће доћи до неког макар елементарног или минималног помака и у ширим друштвеним оквирима. Наравно, уз помоћ свих других епископа који су тамо јер ми смо потпуно једнаки и сви смо на истом задатку.

 

- На устоличењу у беседи сте рекли да се политиком у модерном смислу те речи нећете бавити, али да  ћете се бавити политиком у њеном изворном смислу. Шта сте тиме хтели да кажете?

 

- Савремена политика, као борба различитих партија за власт, знамо шта све подразумева и често у себи носи и доста непријатности, прљавих односа и  активности. Борбу група које се удружују да би се бориле против других група једноставно не видим као политику у изворном смислу те речи. Политика, у изворном смислу те речи, у антици где се и појавила као појам, рецимо код Аристотела, сматрана je бригom за заједнички живот. У тој бризи су учествовали сви грађани и сви су једнако делили одговорност за друштво, за оно што је заједничко. Дакле, том врстом политике не само да хоћу него и треба да се бавим и сваки човек је дужан да се бави у мери у којој је то њему дато. Од тога, најелементарније да ли ће хлеб коштати оволико или онолико, да ли ће бити објективна цена тог хлеба, да ли ће бити збринути сиромаси, да ли ће сваком болесном да буде указана права брига.

 

- Па до питања ћирилице?

 

- Па до питања, рецимо, ћирилице која је друштвени проблем, друштвена тема, али је и, наравно, тема везана за идентитет српског народа. Дакле, у том смислу политиком ја, напросто, морам да се бавим.

 

- Јасно! Хајде да сада видимо питање ћирилице које је сада поготво актуелно јер је и културно и политичко а тиче се, донекле добрим делом, и права Срба у Хрватској на сопствено писмо. Како ћете то право бранити?

 

- Да. Већ у питању које сте поставили назире се одговор. Ћирилица је, заиста, део идентитета српског народа и српске културе. Она је добрим делом везана и за историју хрватског народа, али данас је она везана за идентитет српског народа и српске културе. Ако је ћирилица, а јесте, у складу не само са европским стандардима и законима него је у складу и с хрватским законима, онда је сваки покушај да се она елиминише пре свега кршење закона. Самим тим јесте и тенденција да се елиминише српско постојање на хрватском простору. У складу са свим овим што сам говорио сматрам да ми вековима делимо исти простор, делимо исте проблеме, да смо веома слични као  људи и као народи. Напросто, потреба појединаца да укину српски идентитет доводи нас у ситуацију да, хтели не хтели, морамо на све начине на које можемо да се боримо против таквих идеја.

 

- Али, свесни сте да, на пример, само у Вуковару 65% испитаника у некој анкети сматра да треба укинути ћирилицу као званично писмо, двојезичне табле и сл.

 

- Разумем. Недавно сам разговарао са амбасадорком Француске у Загребу, и рекао да потпуно разумем, могу да разумем тих 65% у Вуковару који су против ћирилице,  акоји су део корпуса хрватског народа. Разумем зато што и дан данас у Вуковару за више од хиљаду лица не знамо где су, и шта се са њима десило током оних несрећних збивања деведесетих година. Многи су, од оних који су сада против ћирилице, можда изгубили неког свог ближњег и они реагују како реагују. С друге стране, рекао сам и то да исто тако морамо да разумемо да тамо постоји велики проценат људи који имају другачији идентитет. Значи, иако постоји бол, с друге стране постоји страх и морамо учинити да, ма колико то било тешко, сваком обезбедимо право на његово постојање са свим оним што он јесте. Дакле, иако је таква ситуација у Вуковару чини ми се да ипак огромна већина у Хрватској хоће да заштити право српском народу на ћирилицу. Морам да кажем и то шта је рекла француска амбасадорка, а чини ми се да није далеко од истине, наводећи пример односа француског и немачког народа после Другог светског рата кад је потписана Декларација о помирењу, пре свега кад су у питању млади. Она је изрекла следећу реченицу: “До мира и до решавања свих проблема може доћи ако постоји политичка воља.” Ја то исто мислим. Ако постоји политичка воља, онда ће и токови унутар једног друштва и једне државе ићи у складу с том политичком вољом. Али, ако неко злоупотребљава вољу људи које сам поменуо, тих вуковарских 65%, или ако се злоупотребљава страх друге групе људи због неких политичких циљева, то је онда политика којом не желим да се бавим. Oнда, наравно, тај који злоупотребљава ове две димензије ће доћи до неког свог циља. Тај циљ суштински неће бити у складу с дубинским потребама једног друштва. Он ће имати корист, али заједница и друштво ће губити. Дакле, мора да постоји политичка воља. Мој утисак је да она постоји у Хрватској.

 

- Мислите у хрватској Влади?

 

- На хрватској политичкој сцени. Не знам до краја детаље и нисам се никад бавио активностима хрватске Владе, али чини ми се да у политичкој елити хрватске државе постоји воља да сви грађани Хрватске могу да остварују своја људска права.

 

- Српске организације и културне институције тврде да је и даље у току осипање српског националног тела покрштавањем, бирократским мењањем националне припадности. Да ли Вас је за ове две недеље неко на то већ упозорио?

 

- Па успут, у разговорима које сам имао с неким људима рекли су ми да се број православних верника смањује од деведесетих година па на овамо. Међутим, нико није успео, ни моји сарадници тамо, да ми аргументовано потврди да је неко на силу променио веру. Може бити да се неко из утилитарних разлога или се због једноставнијег  функционисања приклонио римокатоличкој вери. Није било чињеница или аргумената који указују да је неко вршио принуду према онима који су истински чланови Цркве, онима који заиста себе осећају православним хришћанима. Може бити да је било оних који су били просто Срби по свом националном идентитету и самим тим се претпостављало да су православни, али који нису имали никакав однос према вери. Дакле, номинално бисмо могли да их сматрамо православним хришћанима али они у суштини, de facto то нису били. Да је неко из користољубља, што је његово лично право, у околностима у којима је живео нарочито претходних година, изменио своју веру коју заправо није ни имао, нити је раније био верник, нити је постао нови верник. Номинално је био православни хришћанин, сад је номинално постао римокатолички хришћанин. Мој задатак као и задатак Цркве и све остале братије епископа је да уколико евентуално видимо да постоји тенденциозно, насилно прелажење из једне вере у другу не само реагујемо него да онда сва расположива средства употребимо да се то спречи. Ја до сад нисам имао прилику да чујем тако нешто.

 

- Ви сте већ рекли да сте изненеђени избором и новом функцијом, али свеједно морам да Вас питам да ли сте успели да сагледате проблеме Срба у Хрватској и да ли бисте сада навели главне проблеме њиховог живота?

 

- Па изненеђен сам пре свега, обзиром да сам живео у манастиру и некако сам и свој црквени део живота организовао овде у Србији. Такође, друштвени део живота и друштвене активности су ми биле распрострте на разним пољима наше, српске јавности и у том смислу за мене је то било  изненеђење поготово што је то одговорна и висока функција. У Хрватској видим свој задатак пре свега, опет то да кажем, не као личност која је политичка личност, него неко ко је епископ Цркве. Моје је да служим Литургију, да проповедам Јеванђеље, моје је да крштавам оне који хоће да се крсте у Православној Цркви, наравно пре свега је реч о Србима, али може бити да ће неки Хрват или Словенац хтети да буде православни хришћанин. Моје је да проповедам Христа. У својој приступној беседи сам цитирао владику Николаја који је говорећи о Светом Сави рекао: „Свети Сава није проповедао српство, него је проповедао Христа, и био надахнут Христом. Христос је тај који га је учинио светим“.

 

- Многи ће поставити дилему да многи крштени народи нису Србима увек прилазили као браћи у Христу?

 

- Поставиће, али то је њихова ствар. Међутим, они који су заволели, у доба Светог Саве, његов народ кроз контакте с њим, они су значи заволевши Светог Саву који им носи Христа, заволели и народ Светог Саве. Према томе ако ми у Хрватској као православни Срби, будемо живели Јеванђељем, ако наш живот буде свети живот, они који буду долазили с нама у контакт имаће прилику да кроз све то заволе Христа, да нâс заволе, а онда заволе и све оно што јесте наше. Све остало је идеологија. Ако ми проповедамо  било коју другу вредност мимо Христа, то су споредне вредности. То су пролазне вредности. То су вредности од овога света. Дакле, мој примарни задатак је, и ја хоћу само то, да сведочим Христа, да проповедам Христа, да позивам људе да приступе Христу јер сам сигуран да је то једини начин да људи који дођу до Христа постану стабилни, постају сигурни у себе. Нема јачег оружја уз помоћ којег ће онда отићи и страх и несигурност. Нема јачег оружја које ће, једноставно речено, од људи који су у Христу учинити праве људе. То је суштина, све остало може само у вези с тим да се тумачи.

 

- Патријарх Иринеј је у Загребу поновио да су наша и Римокатоличка Црква биле једно па смо позвани да чинимо све да дођемо до жељеног и веома потребног јединства.

 

- Ја се слажем са овим речима које је Његова Светост изрекао. При том, пре свега мислим на обичне људе, на хришћане. Уколико свако од нас буде живео у складу с jеванђељским заповестима, онда не може да се деси, да се не приближавамо једни другима. Морамо, пре свега, да негујемо међусобну љубав. Исти проблеми, исти простор, исти амбијент делимо и то јединство које је хиљаду година везивало две Цркве је огроман капитал.

 

- Али, многа оптерећења у последњим деценијама су се нагомилала.

 

- Оптерећења се јесу нагомилала, она су често индукована. Када је реч о људима који, заиста, верују у Бога, верују у Христа и имају слободну комуникацију с припадником друге Цркве ту готово да нема проблема. То је моје лично искуство и навешћу пример. Ми смо две хиљадите године, овде у манастиру Ковиљу, кад је то било непопуларно код нас у Србији, а било је нарочито непопуларно за оне који су дошли из других земаља, организовали камп за две стотине младих људи из дванаест европских земаља међу којима су били из Хрватске, из Босне и Херцеговине и ту су били више од десет дана. Надаље, имам лично контакте са многим бискупима, с многим манастирима из Римокатоличке Цркве и међу нама, заиста, постоји не само пријатељство, него истинска братска љубав. Ми се истински разумемо.

 

- Западну цивилизацију сте својевремено описали као цивилизацију успеха, а православну као цивилизацију љубави која је трпељива, која се нада и која верује. Сада ћете се наћи некако на прагу те западне цивилизација па Вас питам да ли очекујете судар и да ли је могуће прожимање та два света? Мада сте ми делимично на то већ одговорили.

 

- Ја сам ту пре свега мислио, а мислим и сада, на ту нову западну цивилизацију која долази из Америке, оно што је дефинисао Ноам Чомски већ у наслову своје књиге Профит изнад човека.  Дакле, бити успешан на било ком пољу је нешто за шта се припрема модерни човек западне цивилизације и кроз образовање, кроз културу. То успешан често значи бити потпуно усамљен. Тај идеал и тај модел западне цивилизације не значе да не постоје милиони и милиони људи који чезну за овим другим. Та самоћа, која је често садржај успеха, је можда одскочна даска за глад и жеђ за нечим другим, а то је љубав. Ништа није вредније од заједнице, од сусрета човека с човеком, од гледања лица другога.  

 

- Тај контраст, у смислу о коме сада говорите, је и у Србији.

 

- Сигурно, то нису географски појмови, данас је западна цивилизација, као  модел живота, присутна у читавом свету.

 

- Један новинар је написао: „Радујем се владики Порфирију јер сам Хрват, а имам брата Србина - пастира којем могу отворити душу.“ Најавили сте већ да сте отворени за све добронамерне људе, али како ћете се борити са онима који то нису и који то не буду били?

 

- Пре свега да кажем да мислим као и новинар кога сте поменули. Брат није биолошка категорија и у том смислу није национална категорија. Дакле, брат је духовна категорија и ако у духу можемо да се препознамо, без обзира коме  припадамо: којој цивилизацији, ком народу, којој култури, онда заиста јесмо браћа. Можемо бити биолошки, национално и државно припадници једне те исте скупине, а да смо милијарде километара далеко једни од других макар како год се звали. Дакле, како се борити? Једино тим путем, тражити у духу блискост, тражити у конкретном човеку оно што је у њему вредно. Ми смо, некако, навикли да говоримо у општим категоријама и тако избегавамо живот. Говоримо о народу, о држави, о култури, а заправо свугде, и овде у Србији и у Хрватској постоје око нас стотине хиљада људи који имају своје конкретне глади и жеђи за животом, за другим, за љубављу, за Богом ако хоћете. Имају своје конкретне проблеме. На нивоу конкретних људи, о конкретним питањима и темама, сигуран сам да свако са сваким може постати близак ако је отворен. Може постати једно!

 

- На крају смо разговора, морам да Вас вратим сада у Србију. Хоћете ли настојати да останете присутни у овдашњој јавности, у којој мери и шта ће бити са вашим обавезама на, у РРА?

 

- Пре свега, ја ћу, наравно, духовно увек бити везан за Ковиљ и долазићу овде. По благослову владике бачког Иринеја задржаћу и духовни надзор над овим братством. Остаћу и даље на Богословском факултету и већ те две чињенице су довољне да потврдно одговорим на Ваше питање да ћу остати и овде. “Границе су само у глави и у срцу,” како рече једна моја пријатељица, управо на устоличењу. Границе које постављају људи не постоје за оне који не носе границе у својој души. Што се тиче РРА, с обзиром да је мој мандат ипак негде при крају, на измаку и да не бисмо сада улазили у неку ванредне процесе, остаћу члан Савета, а има чланова Савета из Србије који можда и дуже путују до Београда него што ћу ја из Загреба. До краја мог мандата негде половином следеће године ћу остати у РРА, наравно, не као председавајући већ је изабран други председник него, као члан Савета. Са искуством које већ имам толике године у функционисању Републичке радиодифузне агенције надам се да ћу бити од користи.

 

- Па добро, ако Ковиљ остаје Ваше духовно уточиште, ја се надам скором сусрету поново овде.

 

- Дај Боже! Морамо да покушамо мало да се приближимо и да те границе о којима сам говорио учинимо пропустљивим.

 

- Хвала Вам што сте говорили за Седмицу.

 

- Хвала Вама на гостопримству.

Извор: http://www.spc.rs/sr/intervju_mitropolita_porfirija_radio_beogradu

[Баба]

Морао сам мало да поправим текст онако је био непрегледан и слепљен не знаш шта су питања а шта одговори.

У сваком случају хвала милану023 што је поставио текст.

[Срђан Ранђеловић]

 

 

 

Емисија на ХРТ-у од 20. септембра 2014. године.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[JESSY]

Autor: Ana TomaševićObjavljeno u Intervju tjedna

20. Rujan 2014.

• 

Foto: Privrednik.net

 

Sveti arhijerejski sabor Srpske pravoslavne crkve ga je na svom redovnom majskom zasedanju 24. maja 2014. izabrao za mitropolita zagrebačko-ljubljanskog. Mitropolit zagrebačko-ljubljanski Porfirije (Prvoslav Perić, Bečej, 22. jul 1961) bio je vikarni episkop jegarski od 1999. do 2014. Osnovnu školu završio je u Čurugu, a Zmaj-Jovinu gimnaziju u Novom Sadu. Zamonašen je po činu male shime od svog duhovnog oca, tada jeromonaha Irineja (Bulovića), u manastiru Visoki Dečani, na Tominu nedelju 1985. godine.

 

Diplomirao je na Bogoslovskom fakultetu 1986. godine i iste godine, na Drugi dan Duhova, tadašnji Episkop raško-prizrenski Pavle, a potonji Patrijarh srpski, rukopoložio ga je, u manastiru Svete Trojice, u Mušutištu, u čin jerođakona.

 

Potom odlazi na stručno bogoslovsko usavršavanje, na poslediplomske studije iz oblasti Svetog Pisma Novog Zaveta, u Atinu, gde ostaje do 1990. godine, kada se po blagoslovu Episkopa bačkog Irineja vraća u zemlju i 23.sept./6.oktobra dolazi u Manastir Svetih arhangela u Kovilju.

Moram, pre svega, da ukažem na Vaše zapažanje da me je hrvatska javnost zaista dočekala predivnom dobrodošlicom i da eho te dobrodošlice još uvek traje, čime se ja, ničim zasluženo, na neki način hranim i inspirišem. To mi daje snagu i uverenost da moj odlazak u Zagreb nije uopšte zavisio od nekakvih eventualnih mojih kvaliteta, nego da je to izraz promisla Božjeg. Samo ljubav mnogih ljudi i u Hrvatskoj i ovde je kontekst i atmosfera u kojoj ću moći da dejstvujem

 

Na Sabor svetog arhangela Mihaila 8/21. novembra iste godine biva rukopoložen u čin prezvitera. Ubrzo potom, dolaskom mnogih mladih ljudi za iskušenike, Manastir počinje da se razvija i Episkop Porfirije biva postavljen za igumana iste obitelji. Živeći u manastiru Kovilju, drži mnoga bogoslovska predavanja na raznim tribinama, a posebno se zalaže u radu protiv raznih destruktivnih verskih sekti koje su prisutne na našim prostorima; takođe duhovno rukovodi mnoge mlade ljude iz sveta.

 

Na redovnom zasedanju Svetog arhijerejskog Sabora SPC u Beogradu 1/14. maja 1999. godine izabran je za Episkopa jegarskog (pri Eparhiji bačkoj).

 

Godine 2004. na Bogoslovskom fakultetu Univerziteta u Atini, uspešno brani doktorsku disertaciju na temu Mogućnost poznanja Boga kod apostola Pavla po tumačenju svetog Jovana Zlatousta. Predsednik je Fondacije Privrednik, a 29. jula 2008. godine Savet Republičke radiodifuzne agencije (RRA) u Srbiji ga je izabrao za svog predsednika. U periodu 2010—2011. bio je episkop vojni, a zatim koordinator za saradnju Srpske pravoslavne crkve i Vojske Srbije.

 

Novog mitropolita zagrebačko-ljubljanskog Porfirija hrvatska javnost je dočekala iznenađujuće srdačno i s poštovanjem. On sam izjavio je da dolazi bez predrasuda i otvorenog srca. Razgovor je vođen u manastiru Kovilju, njegovom duhovnom zavičaju; razgovarali smo o njegovom odlasku, dočeku, izazovima i željama. Vladiko, rekli ste da u Zagreb idete i s radošću i sa strahom. Šta Vas raduje, a šta plaši?

Moram, pre svega, da ukažem na Vaše zapažanje da me je hrvatska javnost zaista dočekala predivnom dobrodošlicom i da eho te dobrodošlice još uvek traje, čime se ja, ničim zasluženo, na neki način hranim i inspirišem. To mi daje snagu i uverenost da moj odlazak u Zagreb nije uopšte zavisio od nekakvih eventualnih mojih kvaliteta, nego da je to izraz promisla Božjeg. Samo ljubav mnogih ljudi i u Hrvatskoj i ovde je kontekst i atmosfera u kojoj ću moći da dejstvujem. To će, zapravo, biti osnov i snaga kojima ću da doprinesem životu naše Crkve tamo. Ako uopšte budem uspeo nešto da doprinesem.

 

To je ono što Vas delimično raduje, ali šta je ono pred čim zebete?

S jedne strane me raduje ta dobrodošlica, takvo raspoloženje. A u isto vreme strahujem da možda neću uvek biti na visini zadatka i da neću moći da ispunim sva očekivanja koja su izražena u toj dobrodošlici, iako to nikada neće biti plod moje volje, već možda nekih nedostataka i slabosti. Naravno, strahujem i zbog razmišljanja o odluci našeg Sabora koji pred mene postavlja određene zadatke; i u tom smislu nisam siguran da li ću moći da im odgovorim. Ono što sigurno znam je da želim i da hoću svim svojim bićem i svim svojim kapacitetima, kakvi god da su, da učinim sve da naša Crkva tamo živi punim plućima. To znači da se svaki čovek koji je pravoslavni hrišćanin oseća potpuno slobodno u Hristu i da jevanđeljske vrednosti budu svakodnevnica Crkve, svih ljudi koji su pravoslavni. To je jedini mogući način da svedočimo istinu i da ta istina bude most u odnosu na sve druge koji takođe čeznu za istinom.

Ono što sigurno znam je da želim i da hoću svim svojim bićem i svim svojim kapacitetima, kakvi god da su, da učinim sve da naša Crkva tamo živi punim plućima. To znači da se svaki čovek koji je pravoslavni hrišćanin oseća potpuno slobodno u Hristu i da jevanđeljske vrednosti budu svakodnevnica Crkve, svih ljudi koji su pravoslavni. To je jedini mogući način da svedočimo istinu i da ta istina bude most u odnosu na sve druge koji takođe čeznu za istinom

 

Umereniji deo opisuje Vas kao politički otvorenog i ekumenski nastrojenog duhovnika, a onaj slobodniji kao izvanrednog čoveka širokih pogleda.

To su utisci drugih o meni, ja sâm ne mogu o sebi da govorim. Na kraju krajeva, i kada bih govorio, pitanje je da li bi moja zapažanja bila istinita. U svakom slučaju, kad govorimo o otvorenosti, mislim da ne postoji drugi način čovekovog postojanja ako hoće da se nazove hrišćaninom, ako hoće da ispunjava volju Božju, a Sveto pismo prihvata kao svoju knjigu. Čovek je stvoren kao biće dijaloga i on, ako nije u dijalogu – i ako bitiše – ne postoji suštinski. Na prvim stranicama Biblije je zapisano da je čovek stvoren po slici i prilici Božjoj. Mi verujemo u Boga kao Svetu Trojicu. Dakle, u Boga koji je jedan, a zajednica. Osnovna karakteristika ili dimenzija te slike Božje, čoveka kao slike Božje, je upravo to da je biće zajednice. Kad kaže u Svetom pismu: ”Stvori Bog čoveka”, odmah nastavlja: ”muško i žensko stvori”. Hoteći da kaže da je stvorio zajednicu.

 

Onaj koji ne živi u zajednici, koji ne živi u dijalogu samo lišava sebe. To nije naprosto razmena informacija, nego darivanje sebe drugome, prožimanje. Sapostojanje! Onaj koji ne živi tako lišava sebe dostojanstva, autentičnog života i dostojanstva čoveka. Naravno da smo suočeni s vremenom koje je vreme individualizma. Dakle, ovo je vreme afirmacije pojedinačnosti koje je iskušenje za ovo autentično postojanje. Upravo iz tog razloga je i naša odgovornost neuporedivo veća. Dakle, dijalog, zvao se on ekumenskim ili kako god da se zvao, je nešto na šta smo pozvani. To je naš zadatak. To je priroda Crkve. Da ne govorimo o samoj reči Gospoda Hrista da svi jedno budu. Svaki čovek je stvoren po slici i prilici Božjoj. Pa prema tome, ko je taj koji nije dostojan naše reči, da ne kažem naše ljubavi. Ja naprosto tako verujem, tako osećam, trudio sam se i trudim se da tako živim. Uvek, naravno, poštujući okolnosti u kojima se nalazim, što znači da apsolutno ne samo da prihvatam drugoga onakvim kakav on jeste, nego da moj život, kao život hrišćanina, treba da bude život za tog drugog.

 

 

Foto: Pouke.org

 

Ali, oprostite što Vas prekidam, da li ste svesni potencijalnih i mogućih problema u tom dijalogu koji ste najavili i koji očekujete?

Ja sam toga svestan. Kada sam pomenuo dijalog, nisam mislio na velike reči, u smislu pretpostavki ili očekivanja da ću ja biti neko ko je naznačen da spaja svetove, spaja kulture… Mislio sam, pre svega, na taj konkretan, mali dijalog, na konkretnog čoveka, na svakog čoveka koga sretnem na ulici, u prodavnici, na pijaci; već sam ovih dana imao tu priliku. Od tog čoveka do visokih funkcionera, bilo državnih, bilo crkvenih. Siguran sam da će biti problema. Ali ako želite da idete putem istine, ako smatrate da je nešto istina, morate biti unapred sigurni da će biti mnogo onih koji pre svega neće verovati u to što govorite. Neće vam verovati! Drugo, i kad veruju, neće biti saglasni s tim što činite. Treće, biće opterećeni nekim svojim egoizmom i svojom zatvorenošću. Ali to su sve prepreke na putu, iskušenja. To su sve zadaci koje treba rešavati i ići ka cilju. Do koje mere ćemo mi stići na tom putu, to je drugo pitanje. To ne zavisi od mene. To zavisi od volje Božje i od niza drugih faktora. Ja ne vidim drugu mogućnost i drugačiji način svoga postojanja i svoga poslušanja u Crkvi tamo u Hrvatskoj osim da zaista sledim ono što Gospod kaže. Šta će Gospod hteti da bude od tog mog sledovanja, to je Njegova stvar, a ja sam uvek blagodaran i zahvalan, makar i rezultati takvih investicija bili suprotni mojim očekivanjima.

 

U redu! Svesni ste izazova koji već decenijama srpsko stanovništvo u Hrvatskoj ima na svakodnevnom i na svim drugim nivoima. Sa čim izlazite pred njih?

Naravno da su problemi na ovim prostorima duboki, i to ne od juče, i da se oni ciklično ponavljaju. Nema veće tragedije ili većeg izopačenja ni većeg otuđenja čoveka od samog sebe od situacije u kojoj čovek ubija čoveka. Svi smo stvoreni da budemo braća; stvoreni smo za Carstvo Nebesko gde nema razlikovanja po boji kože, po nacionalnosti, po polovima. Jednaka ljubav Gospodnja se izliva na svakoga i svi smo pozvani da jednako odgovorimo na tu ljubav. Kroz tu ljubav smo pozvani da prihvatimo čitav svet kao dar Božji. Kako ja mogu voleti Boga, a da ne volim bilo kog čoveka kojeg je Bog stvorio. Dakle, nema veće tragedije od toga! Imao sam prilike da srećem zaista svete ljude koji su plakali nad sudbinom čovečanstva i, pre svega, nad činjenicom da čovek proliva krv drugom čoveku. Toga sam potpuno svestan.

Dijalog, zvao se on ekumenskim ili kako god da se zvao, je nešto na šta smo pozvani. To je naš zadatak. To je priroda Crkve. Da ne govorimo o samoj reči Gospoda Hrista da svi jedno budu. Svaki čovek je stvoren po slici i prilici Božjoj. Pa prema tome, ko je taj koji nije dostojan naše reči, da ne kažem naše ljubavi. Ja naprosto tako verujem, tako osećam, trudio sam se i trudim se da tako živim

 

Ono što negde u duši, uz pomoć Božju, osećam da trebam u ovoj situaciji nekako pokušati jeste da predstavim široj javnosti da razumem bol koji mnogi nose u sebi. Mnogi ljudi su tamo ranjeni. Mnogi su izgubili braću, sestre, roditelje. Neko ko je opterećen takvim bolom često nije u stanju da ga nadiđe i da vidi u svakom čoveku ljudsko biće koje je dostojno ljubavi. Ja to razumem, ali hoću da pokušam da posvedočim da je moguće kroz preobražaj, kroz pokajanje, kroz praštanje, kroz sagledavanje lica Božjeg i njegovog prisustva među nama da se iscele boli i da zaista prihvatimo jedni druge kao ljude. Da pokušam, bez obzira na prethodne promašaje u kojima smo svi gubitnici, da zidamo svoju sadašnjost tako da stičemo mir u sebi. Bol je nemir. Gnev je nemir. Mržnja je nemir i ona stvara problem onome ko je nosi u sebi. Dakle, da pokušamo da steknemo mir u sebi stičući ga s Bogom kako bismo onda mogli da budemo makar malo u miru s drugima. S druge strane, hoću da pokušam da prenesem članovima naše Crkve neku vrstu elementarnog osećanja dostojanstva i da pokušam da pomognem da se oslobode straha koji evidentno postoji. Da budu ono što jesu. Oslobađajući se straha, moći će oni koji strah imaju oživeti ljubav koja će da hrabri.

 

Strah i ljubav su dve stvari koje se međusobno isključuju. To je nešto što proizvodi frustraciju, nešto kao hod u duboke psihološke probleme gde vi ne osećate ni svoje dostojanstvo, ni svoju vrednost, a onda nemate ni poštovanja za ono što je oko vas. Imate rezervu u odnosu na sve, i na sebe i na druge, potpunu nesigurnost. Tada vam se život pretvara u svoj antipod, u potpuni pakao. Ako uspem da, zajedno sa svima koji su tamo, Jevanđelje učinim prioritetom u životu onih koji budu hteli da učestvuju u tome, mislim da će doći do nekog, makar elementarnog ili minimalnog, pomaka i u širim društvenim okvirima. Naravno, uz pomoć svih drugih episkopa koji su tamo jer smo mi potpuno jednaki i svi smo na istom zadatku.

 

Na ustoličenju ste u besedi rekli da se politikom u modernom smislu te reči nećete baviti, ali da ćete se baviti politikom u njenom izvornom smislu. Šta ste time hteli da kažete?

Savremena politika, kao borba različitih partija za vlast, znamo šta sve podrazumeva i često u sebi nosi i dosta neprijatnosti, prljavih odnosa i aktivnosti. Borbu grupa koje se udružuju da bi se borile protiv drugih grupa jednostavno ne vidim kao politiku u izvornom smislu te reči. Politika u izvornom smislu te reči, u antici gde se i pojavila kao pojam, recimo kod Aristotela, smatrana je brigom za zajednički život. U toj brizi su učestvovali svi građani i svi su jednako delili odgovornost za društvo, za ono što je zajedničko. Dakle, tom vrstom politike ne samo da hoću nego i treba da se bavim; svaki čovek je dužan da se time bavi u meri u kojoj je mu je dato. Od najelementarnijeg, od toga da li će hleb koštati ovoliko ili onoliko, da li će cena tog hleba biti objektivna, da li će siromasi biti zbrinuti, da li će svakom bolesnom da bude ukazana prava briga.

Siguran sam da će biti problema. Ali ako želite da idete putem istine, ako smatrate da je nešto istina, morate biti unapred sigurni da će biti mnogo onih koji pre svega neće verovati u to što govorite. Neće vam verovati! Drugo, i kad veruju, neće biti saglasni s tim što činite. Treće, biće opterećeni nekim svojim egoizmom i svojom zatvorenošću. Ali to su sve prepreke na putu, iskušenja. To su sve zadaci koje treba rešavati i ići ka cilju

 

Pa do pitanja ćirilice?

Pa do pitanja, recimo, ćirilice koja je društveni problem, društvena tema, ali je i, naravno, tema vezana za identitet srpskog naroda. Dakle, u tom smislu politikom ja naprosto moram da se bavim.

 

Jasno! Hajde da sada vidimo pitanje ćirilice koje je sada pogotovo aktuelno jer je i kulturno i političko, a tiče se dobrim delom i prava Srba u Hrvatskoj na sopstveno pismo. Kako ćete to pravo braniti?

Da. Već u pitanju koje ste postavili nazire se odgovor. Ćirilica je, zaista, deo identiteta srpskog naroda i srpske kulture. Ona je dobrim delom vezana i za istoriju hrvatskog naroda, ali danas je ona vezana za identitet srpskog naroda i srpske kulture. Ako je ćirilica, a jeste, u skladu ne samo sa evropskim standardima i zakonima nego je u skladu i s hrvatskim zakonima, onda je svaki pokušaj da se ona eliminiše pre svega kršenje zakona. Samim tim to je i tendencija da se eliminiše srpsko postojanje na hrvatskom prostoru. U skladu sa svim ovim što sam govorio smatram da mi vekovima delimo isti prostor, iste probleme, da smo veoma slični kao ljudi i kao narodi. Naprosto, potreba pojedinaca da ukinu srpski identitet dovodi nas u situaciju da, hteli-ne hteli, moramo na sve načine na koje možemo da se borimo protiv takvih ideja.

 

Ali svesni ste da, na primer, samo u Vukovaru 65% ispitanika u nekoj anketi smatra da treba ukinuti ćirilicu kao zvanično pismo, dvojezične table i sl.

Razumem. Nedavno sam razgovarao sa ambasadorkom Francuske u Zagrebu i rekao da potpuno razumem, mogu da razumem tih 65% u Vukovaru koji su protiv ćirilice, a koji su deo korpusa hrvatskog naroda. Razumem zato što i dan-danas u Vukovaru za više od hiljadu lica ne znamo gde su i šta se s njima desilo tokom onih nesrećnih zbivanja devedesetih godina. Možda su mnogi od onih koji su sada protiv ćirilice izgubili nekog svog bližnjeg i reaguju kako reaguju. S druge strane, rekao sam i to da isto tako moramo da razumemo da tamo postoji veliki procenat ljudi koji imaju drugačiji identitet. Znači, iako postoji bol, s druge strane postoji strah i moramo učiniti da, ma koliko to bilo teško, svakom obezbedimo pravo na njegovo postojanje sa svim onim što on jeste. Dakle, iako je takva situacija u Vukovaru, čini mi se da ipak ogromna većina u Hrvatskoj hoće da zaštiti pravo srpskom narodu na ćirilicu.

 

 

Foto: s.seebiz.eu

 

Moram da kažem i to šta je rekla francuska ambasadorka, a čini mi se da nije daleko od istine. Navela je primer odnosa francuskog i nemačkog naroda posle Drugog svetskog rata kad je potpisana Deklaracija o pomirenju. Izrekla je sledeću rečenicu: ”Do mira i do rešavanja svih problema može doći ako postoji politička volja”. Ja to isto mislim. Ako postoji politička volja, onda će i tokovi unutar jednog društva i jedne države ići u skladu s tom političkom voljom. Ali ako neko zloupotrebljava volju ljudi koje sam pomenuo, tih vukovarskih 65%, ili ako se zloupotrebljava strah druge grupe ljudi zbog nekih političkih ciljeva, to je onda politika kojom ne želim da se bavim. Naravno, taj koji zloupotrebljava ove dve dimenzije će doći do nekog svog cilja, ali taj cilj suštinski neće biti u skladu s dubinskim potrebama jednog društva. On će imati korist, ali zajednica i društvo će gubiti. Dakle, mora da postoji politička volja. Moj utisak je da ona u Hrvatskoj postoji.

 

Mislite u hrvatskoj Vladi?

Na hrvatskoj političkoj sceni. Ne znam do kraja detalje i nisam se nikad bavio aktivnostima hrvatske Vlade, ali čini mi se da u političkoj eliti hrvatske države postoji volja da svi građani Hrvatske mogu da ostvaruju svoja ljudska prava.

Ono što negde u duši, uz pomoć Božju, osećam da trebam u ovoj situaciji nekako pokušati jeste da predstavim široj javnosti da razumem bol koji mnogi nose u sebi. Mnogi ljudi su tamo ranjeni. Mnogi su izgubili braću, sestre, roditelje. Neko ko je opterećen takvim bolom često nije u stanju da ga nadiđe i da vidi u svakom čoveku ljudsko biće koje je dostojno ljubavi. Ja to razumem, ali hoću da pokušam da posvedočim da je moguće kroz preobražaj, kroz pokajanje, kroz praštanje, kroz sagledavanje lica Božjeg i njegovog prisustva među nama da se iscele boli i da zaista prihvatimo jedni druge kao ljude

 

Srpske organizacije i kulturne institucije tvrde da je i dalje u toku osipanje srpskog nacionalnog tela tzv. pokrštavanjem, birokratskim menjanjem nacionalne pripadnosti. Da li Vas je za ove dve nedelje neko na to već upozorio?

Usput su mi, u razgovorima koje sam imao s nekim ljudima, rekli da se broj pravoslavnih vernika smanjuje od devedesetih godina. Međutim, niko nije uspeo, ni moji saradnici tamo, da mi argumentovano potvrdi da je neko na silu promenio veru. Može biti da se neko iz utilitarnih razloga ili se zbog jednostavnijeg funkcionisanja priklonio rimokatoličkoj veri. Nije bilo činjenica ili argumenata koji ukazuju na to da je neko vršio prinudu prema onima koji su istinski članovi Crkve, onima koji zaista sebe osećaju pravoslavnim hrišćanima. Može biti da je bilo onih koji su bili prosto Srbi po svom nacionalnom identitetu i samim tim se pretpostavljalo da su pravoslavni, ali koji nisu imali nikakav odnos prema veri. Dakle, nominalno bismo mogli da ih smatramo pravoslavnim hrišćanima, ali oni u suštini, de facto to nisu bili. Ako je neko iz koristoljublja, što je njegovo lično pravo, u okolnostima u kojima je živeo, naročito prethodnih godina, izmenio svoju veru koju zapravo nije ni imao, nije zapravo ni ranije bio vernik, niti je postao novi vernik. Nominalno je bio pravoslavni hrišćanin, a sad je nominalno rimokatolički hrišćanin. Moj zadatak, kao i zadatak Crkve i sve ostale bratije episkopa, je da, ukoliko eventualno vidimo da postoji tendenciozno, nasilno prelaženje iz jedne vere u drugu, ne samo reagujemo nego da onda sva raspoloživa sredstva upotrebimo da se to spreči. Ja do sad nisam imao priliku da čujem tako nešto.

 

Vi ste već rekli da ste izneneđeni izborom i novom funkcijom, ali svejedno moram da Vas pitam da li ste uspeli da sagledate probleme Srba u Hrvatskoj i da li biste sada naveli glavne probleme njihovog života?

Pa izneneđen sam, pre svega s obzirom na to da sam živeo u manastiru i da sam nekako i svoj crkveni deo života organizovao ovde u Srbiji. Takođe, društveni deo života i društvene aktivnosti su mi bile rasprostrte na raznim poljima naše srpske javnosti i u tom smislu je za mene to bilo izneneđenje, pogotovo što je to odgovorna i visoka funkcija. U Hrvatskoj vidim svoj zadatak, opet to da kažem, pre svega ne kao ličnost koja je politička, nego kao episkop Crkve. Moje je da služim Liturgiju, da propovedam Jevanđelje, moje je da krštavam one koji hoće da se krste u Pravoslavnoj crkvi, naravno, pre svega je reč o Srbima, ali može biti da će neki Hrvat ili Slovenac hteti da bude pravoslavni hrišćanin. Moje je da propovedam Hrista. U svojoj pristupnoj besedi sam citirao vladiku Nikolaja koji je, govoreći o svetom Savi, rekao: ”Sveti Sava nije propovedao srpstvo, nego je propovedao Hrista, i bio nadahnut Hristom. Hristos je taj koji ga je učinio svetim”.

Ćirilica je, zaista, deo identiteta srpskog naroda i srpske kulture. Ona je dobrim delom vezana i za istoriju hrvatskog naroda, ali danas je ona vezana za identitet srpskog naroda i srpske kulture. Ako je ćirilica, a jeste, u skladu ne samo sa evropskim standardima i zakonima nego je u skladu i s hrvatskim zakonima, onda je svaki pokušaj da se ona eliminiše pre svega kršenje zakona. Samim tim to je i tendencija da se eliminiše srpsko postojanje na hrvatskom prostoru

 

Mnogi će reći da mnogi kršteni narodi nisu Srbima uvek prilazili kao braći u Hristu?

Hoće, ali to je njihova stvar. Međutim, oni koji su zavoleli, u doba svetog Save, njegov narod kroz kontakte s njim, oni su znači, zavolevši svetog Savu koji im nosi Hrista, zavoleli i narod svetog Save. Prema tome, ako mi u Hrvatskoj kao pravoslavni Srbi budemo živeli Jevanđeljem, ako naš život bude sveti život, oni koji budu dolazili s nama u kontakt imaće priliku da kroz sve to zavole Hrista, da nâs zavole, a onda zavole i sve ono što jeste naše. Sve ostalo je ideologija. Ako mi propovedamo bilo koju drugu vrednost mimo Hrista, to su sporedne vrednosti. To su prolazne vrednosti. To su vrednosti od ovoga sveta. Dakle, moj primarni zadatak je, i ja hoću samo to, da svedočim Hrista, da propovedam Hrista, da pozivam ljude da pristupe Hristu jer sam siguran da je to jedini način da ljudi koji dođu do Hrista postanu stabilni, postaju sigurni u sebe. Nema jačeg oružja uz pomoć kojeg će onda otići i strah i nesigurnost. Nema jačeg oružja koje će, jednostavno rečeno, od ljudi koji su u Hristu učiniti prave ljude. To je suština, sve ostalo može samo u vezi s tim da se tumači.

 

Patrijarh Irinej je u Zagrebu ponovio da su naša i Rimokatolička crkva bile jedno, pa smo pozvani da činimo sve da dođemo do željenog i veoma potrebnog jedinstva.

Ja se slažem sa ovim rečima koje je Njegova Svetost izrekao. Pri tom, pre svega mislim na obične ljude, na hrišćane. Ukoliko svako od nas bude živeo u skladu s jevanđeljskim zapovestima, onda ne može da se desi da se ne približavamo jedni drugima. Moramo, pre svega, da negujemo međusobnu ljubav. Isti problemi, isti prostor, isti ambijent delimo i to jedinstvo koje je hiljadu godina vezivalo dve Crkve je ogroman kapital.

 

 

Foto: Nenad Đorđević FoNet

 

Ali mnoga opterećenja u poslednjim decenijama su se nagomilala.

Opterećenja se jesu nagomilala, ona su često indukovana. Kada je reč o ljudima koji, zaista, veruju u Boga, veruju u Hrista i imaju slobodnu komunikaciju s pripadnikom druge Crkve, tu gotovo da nema problema. To je moje lično iskustvo i navešću primer. Mi smo dve hiljadite godine, ovde u manastiru Kovilju, kad je to bilo nepopularno kod nas u Srbiji, a bilo je naročito nepopularno za one koji su došli iz drugih zemalja, organizovali kamp za dve stotine mladih ljudi iz dvanaest evropskih zemalja među kojima su bili iz Hrvatske, iz Bosne i Hercegovine i tu su bili više od deset dana. Nadalje, imam lično kontakte sa mnogim biskupima, s mnogim manastirima iz Rimokatoličke crkve i među nama, zaista, postoji ne samo prijateljstvo, nego istinska bratska ljubav. Mi se istinski razumemo.

 

Zapadnu civilizaciju ste svojevremeno opisali kao civilizaciju uspeha, a pravoslavnu kao civilizaciju ljubavi koja je trpeljiva, koja se nada i koja veruje. Sada ćete se naći nekako na pragu te zapadne civilizacije, pa Vas pitam da li očekujete sudar i da li je moguće prožimanje ta dva sveta? Mada ste mi delimično na to već odgovorili.

Ja sam tu pre svega mislio, a mislim i sada, na tu novu zapadnu civilizaciju koja dolazi iz Amerike, ono što je definisao Noam Čomski već u naslovu svoje knjige ”Profit iznad čoveka”. Dakle, biti uspešan na bilo kom polju je nešto za šta se priprema moderni čovek zapadne civilizacije i kroz obrazovanje, kroz kulturu. To uspešan često znači biti potpuno usamljen. Taj ideal i taj model zapadne civilizacije ne znače da ne postoje milioni i milioni ljudi koji čeznu za ovim drugim. Ta samoća, koja je često sadržaj uspeha, je možda odskočna daska za glad i žeđ za nečim drugim, a to je ljubav. Ništa nije vrednije od zajednice, od susreta čoveka s čovekom, od gledanja lica drugoga.

Znači, iako postoji bol, s druge strane postoji strah i moramo učiniti da, ma koliko to bilo teško, svakom obezbedimo pravo na njegovo postojanje sa svim onim što on jeste. Dakle, iako je takva situacija u Vukovaru, čini mi se da ipak ogromna većina u Hrvatskoj hoće da zaštiti pravo srpskom narodu na ćirilicu

 

Taj kontrast, u smislu o kome sada govorite, je i u Srbiji.

Sigurno, to nisu geografski pojmovi, danas je zapadna civilizacija, kao model života, prisutna u čitavom svetu.

 

Novinar Drago Pilsel je napisao: ”Radujem se vladiki Porfiriju jer sam Hrvat, a imam brata Srbina – pastira kojem mogu otvoriti dušu”. Najavili ste već da ste otvoreni za sve dobronamerne ljude, ali kako ćete se boriti sa onima koji to nisu i koji to ne budu bili?

Pre svega da kažem da mislim kao i novinar koga ste pomenuli. Brat nije biološka kategorija i u tom smislu nije nacionalna kategorija. Dakle, brat je duhovna kategorija i ako u duhu možemo da se prepoznamo, bez obzira kome pripadamo: kojoj civilizaciji, kom narodu, kojoj kulturi, onda zaista jesmo braća. Možemo biti biološki, nacionalno i državno pripadnici jedne te iste skupine, a da smo milijarde kilometara daleko jedni od drugih makar kako god se zvali. Dakle, kako se boriti? Jedino tim putem, tražiti u duhu bliskost, tražiti u konkretnom čoveku ono što je u njemu vredno. Mi smo, nekako, navikli da govorimo u opštim kategorijama i tako izbegavamo život. Govorimo o narodu, o državi, o kulturi, a zapravo svugde, i ovde u Srbiji i u Hrvatskoj, postoje oko nas stotine hiljada ljudi koji imaju svoje konkretne gladi i žeđi za životom, za drugim, za ljubavlju, za Bogom ako hoćete. Imaju svoje konkretne probleme. Na nivou konkretnih ljudi, o konkretnim pitanjima i temama, siguran sam da svako sa svakim može postati blizak ako je otvoren. Može postati jedno!

 

(Intervju je najprije emitiran na Radio Beogradu, a u Hrvatskoj ga je prenio i srpski mjesečnik Identitet. Mi ga objavljujemo u nešto, što se jezika tiče, izmijenjenom obliku jer smo tekst dali lektorirati čuvajući izvornost govora gospodina Porfirija Perića).

 

http://www.autograf.hr/porfirije-peric-mi-se-pravoslavni-i-katolici-istinski-razumemo/

[Богдан_]

У петак 28. новембра 2014. године Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин др Порфирије гостовао је на Хрватској радиотелевизији у емисији ЕКУМЕНА: Идентитет мањинских вјерских заједница у Хрватској.

Митрополит Порфирије је анализирао различите друштвено-религијске теме и одговарао на питања која се односе на вјерски и национални идентитет и актуелни положај православних Срба у Републици Хрватској. У емисију су се укључивали муфтија Исламске заједнице у Хрватској др Азиз еф. Хасановић, рабин Јеврејске заједнице Луциано Моше Прелевић, г. Жељко Мраз, вањски члан Саборског одбора за људска права и права националних мањина и заинтересовани гледаоци.

Уредник и водитељ међурелигијске емисије "ЕКУМЕНА" је Августин Башић. Емисија се емитује уживо посљедњег петка у мјесецу на Првом програму Хрватске радиотелевизије. О гледаности емисије најбоље говори податак да се емитује пуних 15 година.

 

Извор: СПЦ

[Guest]

 

 

У недељу, 07. децембра 2014. године, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Г. др Порфирије одржао је предавање у Центру за културу града Бијељине. Овим предавањем отпочео је божићни циклус предавања који, благословом Његовог Преосвештенства Епископа зворничко-тузланског Г. Хризостома, организује Мисијски фонд Епархије зворничко-тузланске. Митрополит Порфирије се присутнима обратио излагањем на тему: „Христос – Црква и подвиг спасења у Телу Христовом“.

Његово Високопреосвештенство Г. Порфирије је у свом излагању нагласио да су Христос и Црква неодвојиви. Када говоримо о Христу ми заправо говоримо о Цркви и обрнуто. У свештеним књигама Новога Завета, нарочито у посланицама светога апостола Павла, наилазимо на податак да је Црква Тело Христово и да се она манифестује и пројављује кроз Тајну Евхаристије коју је Христос установио пред своје страдање на Тајној Вечери рекавши: „Примите једите ово је Тело моје које се ломи за вас на отпуштење грехова“ и „пијте од ње сви ово је Крв моја Новога Завета која се пролива за вас на отпуштење грехова“. Човек у Телу Христовом, Цркви, се измирује са Богом, спасава се и постаје Бог по благодати, ако наравно и сам доприноси томе, кроз подвиг и послушности Божјим заповестима. Једино у Цркви хришћани превазилазе нездрави индивидуализам и самољубље и постају свети у Христу. Управо стога, Црква је једино место где се човек спасава. Сам Христос је указао на чињеницу да спасења нема ван Цркве када је рекао: „Ко једе Тело моје има живот вечни“. Притом, живот вечни не значи ништа друго осим управо спасење. Ту истину Црква чува и сведочи кроз векове, а најпрецизније и најексплицитније ју је изразио св. Кипријан Картагински речима Extra Ecclesiam nulla salus.

На самом крају Митрополит је закључио речима да за нас православне хришћане учешће у Евхаристији и Литургији није и не сме да буде само нека обична пракса и израз индивидуалистичке побожности или индивидуалистичког спасења, него објављивање и обнављање заједнице са Христом Богом и са нашим ближњима.

 

http://www.svetigora.com/audio/download/16002/12.12.2014-KATEDRA_Vl.%20Porfirije_Hristos%20i%20podvig%20spasenja.mp3

 

 

Светигора

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Нифада]

[Иван Ивковић]

Празник Успенија Пресвете Богородице – Велика Госпојина и ове је године литургијски и молитвено прослављен у манастиру Лепавини. Рану јутарњу литургију у капели Св. Тихона Задонског служио је јереј Радован Димитрић, парох копривнички, а Светој архијерејској литургији, с почетком у девет часова, у манастирском храму препуном верног народа Божјег началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански Господин Порфирије, уз саслужење архимандрита Гаврила (Вучковића), настојатеља манастира, архимандрита Данила (Љуботине), и више свештеника и ђакона Митрополије загребачко-љубљанске.

 

 

Опширније: http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=7952.

[JESSY]

Кајање није само тренутак, то је доживотан процес. Покајање је Дар Божији. Све што ми сами можемо је да спознамо сопствену немоћ, остало је све уз Божију помоћ, па и Дар покајања. Свети Јероним, када је упитао: "Боже, шта да Ти принесем? Немам шта..." – добио је одговор: "Имаш. Своје грехе". То је једино што заиста и можемо учинити и принети – будност за сопствене грехе и свест о томе.

Претпоставка покајања је вера у Бога. Говорио ми је један човек да је стално одлазио на исповест своме исповеднику и стално исповедао један исти грех у кога је увек изнова упадао, иако би се покајао. И свештеник би му сваки пут одговорио: "Ништа, чедо, устани". Никакав други одговор, никакво прекоревање, савети, само: УСТАНИ. Значи, немој да те Бог затекне у паду, већ устај. Треба увек бити пун оптимизма. Свети Никодим је говорио: "Не смете себе кињити због једног греха". Треба само спознати да си грешан, а не да анализираш, треба то да прихватиш и да се и даље бориш".

[JESSY]

Борба за превласт између мушкарца и жене

Сусрет мушкарца и жене у савременом свету, није идиличан. На сцени је борба полова и рат за превласт.

- Сасвим је нормално и природно да век у коме живимо износи као један од кључних, главних проблема савремене цивилизације, однос полова. Дакако, савремени човек је у бескрајној борби за доминацију. Након човековог иступања из раја, он се обезблагодаћује и ступа у свеопшти рат са свим око себе. Данас није нимало случајно што постоје феминистички покрети, то је добро јер је знак за узбуну да се човечанство, (које лежи мимо Цркве), позове на извесно преиспитивање. Бојим се да смо јако далеко од оног што нам се нуди унутар живота Цркве.

Често се позивамо на тзв. патријархално друштво, патријархалну породицу, говорећи да је то, ето, један модел који је неупоредиво бољи од модела у који је ушла савремена породица а, уствари, велико је питање да ли је ту основни принцип, садржај живота, била љубав и истинска и права жртва или само борба за доминацију, где је по биолошкој снази победио мушкарац. Уствари, мушкарац је током векова успео да се наметне жени. Свети Јован Златоусти каже: Жену, мајку твоје деце, у благоразумности, не треба везивати страхом и претњама него љубављу.
 

[JESSY]

Љубав је Дар, она није наша, дата нам је на благодарење Богу кроз другог човека.

 

Љубав је човеку дата да би се, кроз однос према вољеној особи, васпитавали за љубав према Богу. Та љубав између двоје људи је симболична љубав према Богу, она је предукус те Љубави, припрема за њу.

 

Пакао је одсуство љубави и радости.

Љубав није нагон, већ активност, подвиг, жртва. Она није окренута ка себи, већ ка другоме, ка човеку, ка Богу.

 

Ништа није лоше само по себи, ми бирамо како ћемо то употребити, како ћемо се односити према томе, опет питање слободе избора. Нема тог човека, те иконе Божије, који не трага за загрљајем љубави. Не смемо зато никад на основу предрасуда да приступимо ни једном човеку. Ко размишља о себи, својим поступцима, својим ранама које је, својим поступцима и одабирима, оставио на својој души, тим пре мора да има разумевања за друге људе.

[JESSY]

Данас се човек веома оповршинио, а и динамика живота доприноси томе да остајемо на површини, не успевамо да се удубимо ни у један догађај који нам се десио у току дана јер има много дневних догађаја, немамо прилику да се удубимо у сусрет са самима собом. Зато човек мора да проба да се дистанцира од јавног живота, да се повуче у тишину, сваког дана, макар пола сата. Најбољи пример за то нам даје Исус. Он је непрестано био са народом, али се често и повлачио у пустињу, на гору, у осаму, да би се сусрео са Самим Собом. Ту се онда јављају многа питања, а најдоминантније питање је питање Бога, са тим се треба срести у клијети срца свога. Човек мора да се запита да ли има смисла то чиме се бави, што ради. Бог упућује човека стално на многе људе и ситуације, како би се суочио са собом. Таква је прича о болеснику у бањи Витезди: "Немам човека." Човеку је потребан човек, а он сигурно постоји у нашем окружењу, питање је времена само када ће се он десити. Свако има прилику да се определи за Бога, а то подразумева одрицање од задовољстава, одрицање од комфора, страсти, подређивања свега око себе свом егоизму, а прихватање крста као модела живота. Кад човек почиње да узраста у Христу, добија такву храну и дарове да све што је пре тога представљало сладост и задовољство постаје безначајно, без сока. Црква нуди подвиг, а не мучење, а то значи одсецање болести модерног живота, Црква на тај начин нуди исцељење.

[JESSY]

То што те је неко увредио, не значи да ти је он унео гнев у срце, већ си ти имао гнев од раније, а ово га је иницирало. Све је то по допуштењу Божијем, Он ти је послао тог човека да би ти показао како изгледа бити увређен, јер нико од нас није безгрешан, и ти си бар једног човека тако или слично увредио. То је једини начин да спознаш свој грех, да отрпиш гнев. Гнев је болест, па треба бити захвалан Богу на тој увреди другог човека јер, кад се товј грех пројављује, имаш прилику да упознаш себе и своју болест, и да се на тај начин и излечиш.

 

Највећа је грешка кад не кажемо на време некоме шта нас је увредило или не кажемо на прави начин, већ дуго држимо то у себи, говорећи: Неће он мени тако, показаћу ја њему, рећи ћу му то и то. Тада психосоматски озрачујемо себе. Тако гнев само расте.

 

Гнев је много опаснији за оног ко га држи у себи него за оног на коме се испољи.