Величање страдања у војни - болест или врлина?

[Лидија Миленковић]

A Milana pitaj da li je tacno, on ce da ti kaze bolje za koga su ginuli ovi u najnovijim ratovima...

 

Милан је већ одговорио, а и муж ми је био у Вуковару, тако да добро знам о чему причам.

Такође сви знамо и како се завршило.

Знаш, Оби, утроба ми се превртала од људи који су, пијући пиво испред задруге, затим на славама, у кафанама, на аутобуским стајалиштима, причали како би они јуришали на усташе, како би они показали туђману, Клинтону, како би ово, како би оно, а овамо преко веза и мита набављали документа помоћу којих су напречац бивали ослобођени војне обавезе.

Као, што рекох, причам као сведок овога што сам навела.

[obi-wan]

А како, очију ти, код оваквих ствари неко може да буде у праву? Ради се о вредностима, не о математици. Моје вредности су различите од твојих. Крај приче.

 

Dobro. Tvoje neke vrednosti su drugacije, ajde da to kazemo tako, ali postoje i neke opsteljudske, o kojima i Hristos govori, i koje su jednostavno nezaobilazne, kao vazduh za disanje. I meni se gadi rat kao rat, ali me zadivljuje sva ta svetla poztvovanost ljudi u takvim prilikama.

 

To nije nikakva bolest niti ideologija smrti, nego prava pravcata nesebicnost, ne nesto drugo...

[GeniusAtWork]

Знаш, Оби, утроба ми се превртала од људи који су, пијући пиво испред задруге, затим на славама, у кафанама, на аутобуским стајалиштима, у другим државама, причали како би они јуришали на усташе, како би они показали туђману, Клинтону, како би ово, како би оно, а овамо преко веза и мита набављали документа помоћу којих су напречац бивали ослобођени војне обавезе.

 

 

[obi-wan]

Razvodjene teme, odavde smo krenuli:

 

https://www.pouke.org/forum/topic/33454-%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5/

[obi-wan]

Милан је већ одговорио, а и муж ми је био у Вуковару, тако да добро знам о чему причам.

Такође сви знамо и како се завршило.

Знаш, Оби, утроба ми се превртала од људи који су, пијући пиво испред задруге, затим на славама, у кафанама, на аутобуским стајалиштима, причали како би они јуришали на усташе, како би они показали туђману, Клинтону, како би ово, како би оно, а овамо преко веза и мита набављали документа помоћу којих су напречац бивали ослобођени војне обавезе.

Као, што рекох, причам као сведок овога што сам навела.

 

Sve je to OK, ali uopste nema veze sa ovim o cemu pricamo. Ivica je govorio o zeni iz prvog rata, i o principu kojim se ljudi vode i kojim su se tada vodili. O tome pricamo, taj princip je on nazvao bolescu i odatle je krenuo razgovor na ovu stranu.

 

I nema cistog rata, uvek ima ovog sto ti pricas, manje ili vise. Ali to nicim i ni na koji nacin ne moze ni gram da ukalja svetlost pozrtvovanosti ovih sto su izginuli i u ovim najnovijim ratovima. Zato sam ti i rekao "pitaj Milana", jer on ima uredno i pregledno postavljene teme o vojnicima i oficirima koji su izginuli u najskorije vreme...

[Juanito]

Никада ниједан рат нису водили некакви пожртвовани људи, већ искључиво краљеви, цареви и почитичари. Људи су увек били и остајали само месо и ништа више од тога. Пошто нико не жели да буде месо, онда се та улога завија у романтичарски купус и прави се сарма чојства и јунаштва. Врлина је тим гњидама у људском облику рећи "Не дам дете у рат! Сам си замрсио, сам о одмрси! Ја своје дете оћу да женим." То усађивање чојства и јунаштва једино одговара штукама на врху. Можда људи то некада нису видели или нису ништа могли да учине, али би барем нама данас требало да буде мало јасније.

[Grizzly Adams]

Hrabrost i pozrtvovanost nisu vrline? To mi je skroz novo.

 

Па јесу храброст и пожртвованост врлине, али да мајка буде "срећна што је пет синова послала у војску", тј. рат да их неко раскомада то је већ изван неких граница...  Како бре брате мајка може да буде "срећна"!? Па ни Богородица није била "срећна" када су Христа разапели...

 

Смисао страдања, Великог Петка, је Васкрсење. Није страдање само себи сврха, а код нас се направио тај неки култ страдања и смрти да то већ прелази у патологију. Смисао жртве јесте да се неко добро изроди из тога. Родитељ се жртвује да би деци било боље, а не само из мазохизма. Не може перманентно да се живи у Великом Петку, ту онда нешто није у реду. Да не ширимо тему на како је тај менталитет утицао на скорију историју и катастрофалне грешке које смо правили.

[Никанорац]

Велике врлине него како? Данас многи славе кукавичлук, не значи ако сам нисам довољно храбар да треба да презирем храбре, напротив вредни су похвале и дивљења. 

 

Земаљско је за малена царство а небеско увек и довијека. 

 

Дражи су ми Цар Лазар и Милош Обилић од Вука Бранковића.

[-Владимир-]

Никада ниједан рат нису водили некакви пожртвовани људи, већ искључиво краљеви, цареви и почитичари. Људи су увек били и остајали само месо и ништа више од тога. Пошто нико не жели да буде месо, онда се та улога завија у романтичарски купус и прави се сарма чојства и јунаштва. Врлина је тим гњидама у људском облику рећи "Не дам дете у рат! Сам си замрсио, сам о одмрси! Ја своје дете оћу да женим." То усађивање чојства и јунаштва једино одговара штукама на врху. Можда људи то некада нису видели или нису ништа могли да учине, али би барем нама данас требало да буде мало јасније.

 

Где ти живиш... Као да је Србија икада имала избор. Можеш да се бориш или да гледаш како ти пале кућу и убијају ту исту децу коју би да жениш. 

[DYNABLASTER]

Никада ниједан рат нису водили некакви пожртвовани људи, већ искључиво краљеви, цареви и почитичари. Људи су увек били и остајали само месо и ништа више од тога. Пошто нико не жели да буде месо, онда се та улога завија у романтичарски купус и прави се сарма чојства и јунаштва. Врлина је тим гњидама у људском облику рећи "Не дам дете у рат! Сам си замрсио, сам о одмрси! Ја своје дете оћу да женим." То усађивање чојства и јунаштва једино одговара штукама на врху. Можда људи то некада нису видели или нису ништа могли да учине, али би барем нама данас требало да буде мало јасније.

 

Rec je o odbrani, a ne o napadu.

[Grizzly Adams]

Па ми и не разговарамо о "храбрости и пожтвованости у рату".

 

Храброст и пожртвованост у било којој ситуацији (па и у рату) су врлине, наравно.

[Милан Ракић]

Да одговорим на наслов теме. Мислим да је храброст и пожртвованост у рату врлина. Свестан сам да не могу, као војник, бити објективан у овој дискусији. Као и Лидија, гаде ми се сви поменути у њеној причи (ти кафански типови и ратни хушкачи), гаде ми се политичари који су започињали ратове, гаде ми се "спонзори" који су у једној српској војсци, са леве стране Дрине, плаћали држави, да они сами као војни обавезници, или пак њихова деца, буду мобилисани, али као возачи или кувари у дубокој позадини... Уопште, све те 90-те су за једну опширну дискусију... 

 

Дакле, као што сам и напред рекао, поштујем свачије мишљење и опредељење, али сматрам, да ако ти је нападнута земља, као што је било у Првом, Другом и рату 1999. године, требало је земљу бранити. Занли смо ми 99-те и да ће бити жртава и да ће стратегијска групација РВ и ПВО бити уништена за неколико дана... Али као што је и речено у оном документарцу, "Нико није рекао нећу". И без обзира на анимозитет који смо (већина) гајили према СМ, на стање технике и на карју на констатацију са ранијих симулација и разигравања, свако је радио свој посао и нико никога није тееао ни у авион и хеликоптер, нити на ватрени положај ПВО...

[-Владимир-]

Па јесу храброст и пожртвованост врлине, али да мајка буде "срећна што је пет синова послала у војску", тј. рат да их неко раскомада то је већ изван неких граница...  Како бре брате мајка може да буде "срећна"!? Па ни Богородица није била "срећна" када су Христа разапели...

 

Не треба мајка да буде срећна што шаље децу у смрт. него што има ко да је брани. О томе се овде ради . И ти војници нису ишли у рат да буду убијени него да бране . Знам да је сад модерно једноставно одселити се ако ти не одговара али тада то није било тако просто .

[Grizzly Adams]

Па и није баш тако једноставно... Ево брат Милан помену 1999-ту када смо били нападнути и морали да се бранимо. Али та 1999-та је у ствари последица једног огромног кукавичлука истих тих родитеља које смо бранили. Ниједан од тих ратова није почео "из ведра неба", већ је имао своје узроке о којима је требало размислити пре него што је дошло до тога да мора да се гине. То једноставно није смело да се дозволи.

[Ненад Р.]

Мајка Ранђија, као свака мајка: ломи прсте, уздише, али гласно не јадикује.

 

А где ти овде видиш срећу Адамсе ?

 

 

Просто не могу да поверујем да je било таквих људи међу Србима . Боже, у шта смо се претворили ...

Има их сигурно и сада   , никада не можеш све људе да стављаш у исти кош.