Свети Старац Порфирије Кавсокаливит – житије и поуке

[Volim_Sina_Bozjeg]

Naravno, otkrovenje ima i istorijsku dimenziju

Kako je dato od Boga meni, predajem i ja vama.....

[w.a.mozart]

Kako je dato od Boga meni, predajem i ja vama.....

 

ne mogu reći da sam razumeo... ne,ne

[Volim_Sina_Bozjeg]

ne mogu reći da sam razumeo... ne,ne

Potrudi se

 

Tako Apostol kaže.

[w.a.mozart]

može link?

[Volim_Sina_Bozjeg]

Pamtim selektivno praštaj.

 

Rekao si da otkrovenje ima istorijsku dimenziju i složio sma se sa tobom. Apostol je primio otkrovenje i potpuno ga predao nama od reči do reči.Samim tim otkrovenje ulazi u istoriju u kontekstu Utešitelja i nastavlja tako da živi u nama.

 

Nisam čitao svu temu možda sam upao u potpuno drugačiji kontekst u kojem si ti citirano napisao.

[Guest]

 

 

Када издвајамо себе, нисмо хришћани. истински хришћани смо када живимо сједињени у Христу, односно када доживљавамо јединство у Цркви Његовој са осећањем једнога. Стога се Христос моли Оцу Своме са речима: ... Да буду једно. Он то стално понавља, а и апостоли то свугде наглашавају. То је највећа дубина, најдубљи смисао речи Црква. Ту се крије њена тајна - да се сви људи сједине као један човек у Богу.
Када нас Христос повезује, не постоје раздаљине. Кад ја одем из овог живота, то ће бити боље. Бићу вам ближи.
Шта је боље: да си благ, смирен, спокојан, да у теби влада љубав, или да си нервозан, мрзовољан, и да се са свима препиреш? Свакако, узвишенија је љубав. Али многи застрањују у нешто друго.
За многе људе, међутим, религија је борба, агонија и немир. Зато многи сматрају "религиозне" људе за несрећнике јер виде у каквој се мизерији налазе. А и јесте тако. Јер, ако човек не схвати и не доживи дубину религије, онда религија постаје болест, и то страшна болест, тако страшна да човек губи контролу над својим поступцима и постаје безвољан и немоћан, испуњен агонијом и немиром, тако да њиме руководи зли дух. Такав човек врши метаније, плаче, виче, тобоже се смирава, а све то смирење је уствари сатанско дејство. 
Неки такви људи доживљавају религију као неку врсту пакла. У цркви метанишу, крсте се, говоре: "Ми смо грешни и недостојни", а чим изађу из цркве, почињу да псују и хуле на светињу ако их неко макар мало увреди. Потпуно је очевидно да је на делу демон.


Старац ПОРФИРИЈЕ Кавсокаливит
- ЖИВОТ И ПОУКЕ СТАРЦА ПОРФИРИЈА КАВСОКАЛИВИТА -

 

http://manastirglogovac.blogspot.com/2012/02/blog-post_5864.html?fb_action_ids=887248631292599&fb_action_types=og.likes

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Натан]

''Човеку здраве душе откривају се тајне Божије и он познаје вољу Његову у мери у којој Бог то допушта. Али, ово није по аутоматизму и безусловно. Бог ове дарове даје само смиреном човеку свесном да му је све то дато ради тога да би био добар и Христолик''.

http://www.prijateljboziji.com/_Covek-zdrave-duse/28457.html

[JESSY]

Радујте се свему што нас окружује. Све нас поучава и све нас води Богу. Све око нас су капљице Божије љубави. И живо и неживо, и биљке и животиње, и птице и планине, и море и залазак сунца, и звездано небо.
То су мале љубави кроз које долазимо до велике Љубави – Христа. Цвећe, на пример, има своју благодат, учи нас својим мирисима, својом величанственошћу. Говори нам о љубави Божијој. Расипа своје мирисе, своју лепоту и на грешнике и на праведнике.

Да би неко постао хришћанин, треба да има песничку душу, треба да постане и сам песник. Отврдле душе Христос не жели у својој близини. Хришћанин је песник, он је у песништву чак и када само воли. Песничка срца ту љубав пригрле, ставе је у срце, осећају је дубоко.

Искористите лепе тренутке. Лепи тренуци приволе душу молитви, начине је тананом, племенитом и песничком. Пробудите се ујутру да видите сунце како, као краљ, сво пурпурно излази из мора. Када вас очара неки леп предео, нека црквица, нешто лепо, немојте остати само на томе већ идите и преко тога, у благодарење за све лепо како би сте живели јединог Лепог. Све је свето, и море, и купање, и јело.

Свему се радујте. Све нас богати, све нас води ка великој Љубави, све нас води Христу. Посматрајте све што је направио човек, куће, зграде, велике или мале, градове и села, посматрајте људе и цивилизацију, питајте, занимајте се како бисте употпунили своја знања о свему, немојте бити равнодушни. То ће вам помоћи у дубљем изучавању чудеса Божијих. Све то су прилике да се повежемо са свиме и са свима. Све су то разлози за благодарење и молитву Господару свега.

Живите у свему, у природи, у свему створеноме. Природа је тајно Jеванђеље. Када, међутим, неко нема унутар себе благодат, природа му није од користи. Природа нас буди, али не може да нас одведе у Рај.

[JESSY]

Човеку је дата таква сила да може пренети добро или зло у своју околину. То су врло деликатне ствари. Потребна је велика пажња. Потребно је да све у свом уму посматрамо као добро и позитивно. Ни мало не смемо мислити зло у вези других.

Чак и брз поглед или уздах утичу на оне око нас. И чак и најмања љутња и озлојеђеност наносе штету.

Потребно је да имамо доброту и љубав у нашој души и да то преносимо на нашу околину. Морамо бити опрезни да никако не таложимо било какву озлојеђеност против оних који су нас повредили, већ да се рађе, са љубављу молимо за њих.

Шта год да ико од људи учини, никад не бисмо смели имати зле мисли о тој особи. Увек треба да имамо мисли љубави и да увек имамо доброте за друге око нас.

Погледајте како се св. Стефан, први мученик, молио;“ Господе, не урачунај им грех овај“. Ми треба да чинимо исто!

[JESSY]

Moj prijatelj i ja pođemo da završimo jedan posao u manastiru.

Sa nama je u automobilu bio i starac Porfirije.

Jednog trenutka shvatih da prolazimo pokraj imanja koje su posedovali

Jehovini svedoci. Osetih kako me obuzima potištenost i odvratnost zbog

dušegubnog delovanja tih sektaša,

koji, umesto da se pokaju zbog svojih greha, nastoje da pokolebaju veru u

Hrista kod onih „za koje je Hristos umro i vaskrsao“.

Starac je samo ćutao. Jednog trenutka zapitah se šta li starac misli o tome.

Zar se ne gnuša posmatrajući te ljude i njihova dela?

No, odmah začuh starca kako mi govori:

„Bog neka se smiluje i tim jadnim lažnim Jehovinim svedocima.

Neki hrišćani ih se gnušaju, neki se prepiru sa njima i kore ih, neki ih,

opet, gone na sudove. Na taj način se sektaštvo, međutim, ne može suzbiti.

Znate li kako se ono suzbija?

Tako što mi treba da postanemo sveti“

[JESSY]

Свети Синод Константинопољске Патријаршије донео је  27. новембра 2013. године одлуку о канонизацији старца Порфирија.

 

За датум литургијског спомена  преподобног Порфирија установљен је 2. децембар, дан његовог упокојења.

[JESSY]

Презвитер Оливер Суботић: Преподобни Порфирије Атонски

 

У име Оца и Сина и Светога Духа.

Данас су нам, драга браћо и сестре, више него икад потребни Светитељи Божји. Имамо толико духовних књига, које су нам свакако корисне, али су нам далеко потребније Живе ипостасне Књиге у које се уселила Реч Божја. Имамо и стотине храмова и они су нам свакако потребни, али су нам далеко потребнији Живи ипостасни Храмови у које се уселио Дух Свети. Имамо и доста проповедника и проповед је потребна, али су далеко потребнији Живи Сведоци Живога Бога. Једног од таквих савремених богоносаца и сведока Христових се литургијски сећамо данас. Сећамо се човека који је био својеврсна „привилегија“ нашег поколења, с обзиром на то да се упокојио крајем 20. века. Пре неколико дана [1]на општу радост свих православних, овај Божји угодник је канонизован од стране Цариградске  патријаршије. Старац Порфирије Кавсокаливит, човек чији литургијски помен данас празнујемо, је толико посебан не само међу хришћанима, већ и међу благодатним старцима уопште, да нећемо претерати ако кажемо да се такав Старац појављује једном у неколико столећа.

Није могуће у једној проповеди ни приближно осликати његову величину, али је могуће исцртати обрисе његовог дивног духовног лика који је тако посебан. Љубав је била прва његова типична особина. Из љубави је пошао на Свету Гору да би се потпуно предао Христу, из љубави према Христу је служио својој Цркви и свима који су му долазили за помоћ, у љубави Христовој све је посматрао и она га је у свему инспирисала и водила. То није била нека сентиментална, индивидуалистичка љубав којој су склони многи: била је то жртвена љубав која је доживљавана и проживљавана кроз Цркву као богочовечански организам. Из те „луде“ љубави Старац Порфирије је умео Христа да види и препозна свуда: тражио је Његов траг у цвећу, птицама, звездама... чак је и са стенама и камењем беседио о духовним стварима које му је Господ откривао.

Ова љубав је била праћена болом, од најранијег детињства – Старац је целог живота носио крст многобројних телесних бољки. Болести које је код других молитвом благодатно исцељивао, код себе је свесно подносио желећи да што дубље састрадава са невољницима и страдалцима. Због такве жртвене љубави се удостојио благодатних дарова какви се ретко виђају: пред Порфиријем су нестајале временске и просторне баријере, а откривале се ширине и дубине људских душа и срца. Све је пред његовим умом постало прозирно као стакло. Таквих благодатних дарова се удостојио већ као млади послушник у светогорском манастиру, у другој деценији живота, добивши их преко руског подвижника Димаса на посве специфичан начин. Можемо слободно рећи да је после љубави, послушање било врлина која га је удостојила толиких благодатних дарова. Порфирије је гајио безрезервно послушање према својим старцима Светогорцима, чак и онда када је од њих добијао супротстављене заповести. И касније, као јеромонах, увек је инсистирао на послушању Цркви, говорећи да молитва не може да се уздигне до Господа ако имамо било шта у срцу или уму против свог епископа. То је веома поучна ствар за наше време када свако налази за сходно да говори о црквеној јерархији са непоштовањем.

Посебна oдлика Старца Порфирија је био његов начин подвизавања. Он је говорио да постоји пут борбе против страсти, када се каже „дај крв и прими Духа“, али да је он изабрао други пут који препоручује. Тај други пут јесте пут сталног смиреног усмеравања ума и срца ка Христу, сталног стремљења ка Њему, ка испуњавању Заповести Божијих и задобијању љубави према Господу. Често је умео да говори да не треба истеривати мрак из собе, већ напросто отворити рупицу на зиду да уђе светлост и тада ће мрак сам по себи нестати. Јер, како то објашњава блажени Старац, када Христос дође, силе таме немају шта да траже у нама. Стога је задобијање Христа била суштинска ствар коју је тражио од својих духовних чеда. Данас када људи више причају о Антихристу него о Христу, ово је веома важна препорука.

Још једна посебна одлика Старца јесте његов дар за истраживање разних наука и за проналазаштво. Сетимо се да је својевремено пронашао специфичну рецептуру тамјана спојеног са брикетом, а једном приликом је сам конструисао радио пријемник да би слушао црквени радио. Редовно се занимао за достигнућа медицине, физике и других наука и консултовао се са стручњацима из наведених области. Све то, дакле, чинио је човек који је у формалном смислу имао два разреда основне школе!

Старац Порфирије је још по нечему био посебан – ону детињу радост и непосредност коју је имао са дванаест година када је отишао на Свету Гору задржао је целога свога живота. Када гледамо његове слике, увек видимо један радостан и отворен лик, са кога сија благочестив и смирен осмех. Таквом човеку је лако прићи и такав човек свакога придобија за Христа.

И на крају, наведимо још једну његову одлику: Старац Порфирије је много волео српски народ и међу Србима је имао доста духовних чада. Када је богоборна комунистичка кула на овим просторима полако почела да се урушава средином осамдесетих, Старац је рекао како види Христа који иде српском земљом и одабира оне који су његови, што се недуго потом заиста и остварило. Нека би молитвама Светог Старца Порфирија и ми били међу онима које је Христос одабрао да би живели за Њега свим својим бићем, амин.

*Из књиге Празниче беседе (Бернар, 2014) презвитера Оливера Суботића

Беседа је произнета 2. децембра 2013. године.

• Вера

|

[JESSY]

Старац Порфирије Кавсокаливит: Христос је наш пријатељ

 

Христа треба да осећамо као свог пријатеља. Он и јесте наш пријатељ. У то нас и Сам уверава када каже: „Ви сте пријатељи моји" (Јн. 15, 14). Гледајмо на Њега као на пријатеља и приступајмо Му као пријатељу. Падамо ли духовно, грешимо ли? Са присношћу, љубављу и поверењем похитајмо к Њему не са страхом да ће нас казнити него са поуздањем које нам да је осећање да у Њему имамо пријатеља. рецимо Му: Господе, учинио сам грех, пао сам; опрости ми! Али истовремено треба да осећамо да нас Он љуби, да нас прима нежно и са љубављу и да нам опрашта. Нека нас грех не одваја од Христа! Када верујемо да нас Он љуби и када се трудимо да и ми Њега љубимо, онда се нећемо осећати туђима Њему и одвојенима од Њега чак ни када грешимо. Ми смо обезбедили за себе љубав Његову: како год да се владамо, знамо да нас Он љуби.

Ако стварно љубимо Христа, онда не постоји бојазан да ћемо изгубити осећање страхопоштовања према њему. Овде важи реч апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?... Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем" (Рим. 8, 35, 38, 39). Овде је реч о најузвишенијем, јединственом односу душе са Богом, односу који ништа не може да растргне, који се ничега не боји и ничим се не да поколебати.

Јеванђеље нам, додуше, каже, служећи се символичким речима, да ће се неправедник наћи онде где је „плач и шкргут зуба" (Мт. 8, 12 и 13, 42), јер то и јесте тако кад је човек далеко од Бога. И међу Оцима Цркве, који су били подвижници и учитељи духовног трезвења, има много оних који говоре о страху од смрти и пакла. Они кажу: Имај у себи непрекидно сећање на смрт. Ове речи, ако их не испитамо у дубину, стварају у нама страх од пакла, страх од казне. Покушавајући да избегне грех, човек се препушта оваквим мислима, чија је последица да му душом загосподари страх од смрти, пакла и ђавола.
Све има своје значење, своје време и своју прикладну прилику. Појам страха је добар за прве духовне кораке. Он је за почетнике, за оне у којима још живи стари човек. Такав човек, почетник, који још није духовно истанчан, помоћу страха савлађује у себи тежњу ка злу. Страх нам је нужан док смо привезани за материју и док духовно гмижемо по земљи. Али то је, рекосмо, почетни стадијум, то је низак ступањ односа са Божанством.

Ту као да идемо на неку трговину, на неку размену услуга, не бисмо ли заслужили рај или се избавили мука у паклу. Ако мало боље промислимо, такав однос садржи у себи извесну саможивост, известан интерес. Мени се не свиђа такав приступ. Када човек духовно узнапредује и уђе у љубав Божју, шта ће му онда страх? Што год чини, он то чини из љубави, а то има много већу вредност него страх. Бити добар због страха од Бога, а не из љубави према Њему - у томе баш и нема неке вредности.

Кренемо ли даље, откривамо да нам и Јеванђеље ставља до знања да Христос јесте радост и истина, да Христос јесте рај. Како оно каже јеванђелист Јован? „У љубави нема страха него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави" (1. Јов. 4, 18). Трудећи се у страху Божјем на путу спасења, улазимо постепено у љубав Божју. Тада нестаје пакао, нестаје страх, нестаје смрт. Занима нас само љубав Божја. Све чинимо за ту љубав - као женик за невесту.

Ако будемо хтели да идемо за Христом, и овај живот на земљи биће нам уз Христа радост без обзира на тешкоће. С тим у вези апостол Павле каже: Радујем се у својим страдањима. То је наша религија. У том правцу треба да идемо. Не састоји се она толико од формалних обавеза колико од решености да живимо са Христом. Када ти то пође за руком, шта би друго хтео? Задобио си све. Живиш Христом, а Христос живи у теби. Све је потом веома лако - послушност, смиреност, мир у души.

Преузето из књиге „Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита", Беседа, Епархија бачка, Нови Сад 2005.

• Вера

|

[JESSY]

Стаpaц Порфирије  о свом сусрету са Старцем Пајсијем је рекао следеће:
Једнога дана када сам био на Светој Гори путовао сам трактором, Пајсије је био ту. Обојица смо изговарали молитву тајанствeно. Наше душе су се сјединиле. Током пута он је сишао са трактора али смо је наставили. Али требао си то видети, иако је одлазио он је јурнуо према мени и умно ме загрлио, требао си да видиш то јединство душа.У могућности си да  друге волиш духовно, да их загрлиш, да их осетиш чак издалека.

[Панарет]

"Само је Бог у стању да измени људска срца. Што год да кажемо, ми људи ништа не можемо учинити."

 

"Са љубављу пригрли Христа и Он ће разрешити све проблеме."

 

"Ти воли савакога и тајно се у себи моли. Изливај своју љубав према свима. Доћи ће врема кад ћеш моћи да волиш неусиљено. И осетићеш да и сви други тебе воле."

 

"Многи монаси, а нарочито жене кажу: 'Волиш ли ме? Зашто ме не волиш?' Колико ли је ово далеко од љубави Христове! То је сиромаштво-духовно сиромаштво."

 

"Свој хришћански подвиг не треба да вршиш проповедима и осудама, већ истинском мистичном љубављу."