Radost u Hristu i radost van Hrista

[Биљана]

Сликаћу се ускоро, па ћу променити

 

srcee  srcee  srcee   algabacaju  algabacaju  algabacaju 

 

 

Можда љубав за неке јесте тешка дрога

Што значи да си заљубљен! Е, па то је лијепо! То је заиста лијепо! Хоћу и ја те тешке дроге!  srcee  srcee  srcee  srcee  srcee  :10900: 

[JESSY]

а ја тек сада видех да је Срле постао модератор....о.....браво.....!!!!!!!!

[Срђан Ранђеловић]

Што значи да си заљубљен

 

Ја сам увек заљубљен :0104cheesy:

 

а ја тек сада видех да је Срле постао модератор....о.....браво.....!!!!!!!!

 

Хвала пуно!!! srcee

[JESSY]

KAKO STEĆI RADOST?

Kako steći tu neizrecivu i slavnu radost?

Sad se postavlja pitanje: "ŠtA mora neko, ko je večeras ovde a nema ovu "neizrecivu i proslavljenu radost" učiniti da bi je dobio?

Već sam odgovorio na ovo pitanje nekoliko puta, dok sam vam govorio, ali dopustite da još jednom odgovorim ili još bolje, da moj tekst odgovori: "Kog ne videvši ljubite i kog sad ne gledajući no verujući Ga radujete se radošću neiskazanom i proslavljenom."

Ovaj tekst nam govori da je put za postizanje ove "neizrecive i proslavljene radosti" - da budemo neizrecivo srećni čitavo vreme i pod svim okolnostima - jednostavno taj da verujemo u nevidljivog Isusa Hrista.

Šta to znači verovati u Isusa Hrista? Ne postoji nikakva tajna oko toga. To jednostavno znači pouzdati se u Isusa Hrista da će nam On biti ono što tvrdi da jeste i šta nudi da će nam biti. To znači pouzdati se u Njega koji je umro umesto nas i koji je poneo naše grehe u svom vlastitom telu na krst. To znači verovati Bogu da nam oprašta sve naše grehe radi toga što je Isus Hrist umro umesto nas.

To znači staviti pouzdanje u Onoga koji je bio podignut iz mrtvih i koji sad ima svu silu na nebu i na zemlji, te je zbog toga kadar sačuvati nas iz dana u dan i dati nam pobedu nad grehom. To znači pouzdati se u vaskrslog Hrista da će nam dati pobedu nad grehom svakoga dana.

To znači pouzdati se u Njega kao u našeg apsolutnog Gospoda i Gospodara, te tako predati naše misli, volju i život potpuno pod Njegov nadzor verujući svemu šta On kaže, čak ako to i svaki teolog na zemlji poriče, i pokoravati se svemu šta On zapoveda bez obzira kakva cena bila. To znači pouzdavati se u Njega kao u našeg božanskog Gospoda, te ga priznavati, slaviti i obožavati pred svetom kao jedinog Gospoda.

Divna je radost koja dolazi onom koji ovako veruje u Isusa Hrista. No, da bi se imala ova radost, mora se stvarno verovati u Isusa Hrista. Biti samo član crkve nije dovoljno. Biti samo kršten nije dovoljno. Čitati samo Bibliju nije dovoljno. Samo moliti nije dovoljno. Ići samo u crkvu nije dovoljno. Pristupati Gospodnjem stolu i biti učesnik Gospodnje večere nije dovoljno.

Ali ako ste stvaran vernik u Isusa Hrista, ako ste sve svoje pouzdanje stavili u Gospoda Isusa kao svog Spasitelja koji vas je iskupio i svog vaskrslog Spasitelja, Gospoda i Gospodara, i predali potpuno svoje misli i život Njemu te ga priznajete kao takvog pred svetom, ako ste širom otvorili vrata svoga srca za Gospoda Isusa da uđe, živi, upravlja i vlada tamo, imaćete "neizrecivu i proslavljenu radost" sve vreme i svim okolnostima.

Sve što neko mora učiniti, dakle, da bi bio neizrecivo srećan sve vreme i pod svim okolnostima, jest da veruje u Isusa Hrista. Nije važno kakve su te okolnosti: može biti bogat ili siromašan; može biti visoko obrazovan ili neuk; može biti dobra zdravlja ili invalid; može biti moralan, čist i ispravan čovek ili može biti najgori od svih grešnika, to nije važno. Svako ko poveruje u nevidljivog ali živog Hrista, pronaći će "neizrecivu i proslavljenu radost".

Mogu dovesti desetine, stotine, hiljada svedoka koji će to potvrditi, a ni jednog svedoka ne možete dovesti da bi to porekao.

Pukovnik Robert Ingersoll je veselo rekao: "Nikog ne usrećuje to što je hrišćanin." Kako je on to znao? Nikada nije probao, postati hrišćanin. On nije imao pojma kako je to biti hrišćaninom.

Možete uzduž i popreko pretražiti zemlju i nećete pronaći nijednu jedinu osobu, koja je ikada bila pravi pravcati vernik u Isusa Hrista, stvarni vernik u Isusa Hrista koja mu je predala čitavo svoje srce, koja je sve predala Isusu Hristu. Kažem vam, ne možete mi pronaći čak ni jednog takvog čoveka ili ženu koji ne bi potvrdili da je Isus Hrist taj koji daje "neizrecivu i proslavljenu radost" onima koji stvarno veruju u Njega.

Na tome, dakle, ovaj slučaj stoji: svaki merodavan svedok, što znači, svaki svedok koji je to ikada isprobao, svedoči da vera u Isusa Hrista donosi "neizrecivu i proslavljenu radost". A to su svedoci koji se broje na hiljade, desetke hiljada i stotine hiljada ljudi iz svih slojeva društva i kulture, a sa druge strane ne postoji nijedan svedok. Je li to dokaz ili ne? Svakako da jeste.

Držim da večeras govorim razumnim muškarcima i ženama. Vi želite "neizrecivu i proslavljenu radost". A ja sam vam rekao kako to možete dobiti. U vezi toga ne postoji ništa sporno. Dokaz je nadmoćno uverljiv. To znači, onda, da postoji samo jedna razumna stvar za vas da je učinite: da još večeras poverujete u Isusa Hrista. Hoćete li to učiniti?

Jednom je k meni došao krajnje jadan čovek. On je bio retko obdaren čovek, briljantan teolog, ali krajnje bedan. Da sam ikada video čoveka u paklu, on bi bio taj. Pokušavao je izvršiti samoubistvo barem četiri puta. Bio je tako blizu da uspe u svojim nastojanjima da su mu u dva navrata morali iz stomaka izvaditi otrov i tako ga povratiti u život.

Nagovarao sam ga da poveruje u Isusa Hrista. Odgovorio je: "Ne mogu, već sam davno grešeći izgubio svoj dan milosti." Razgovarao sam sa njim iz dana u dan, uvek mu donoseći istu poruku: "Dođi Isusu Hristu. Veruj u Isusa Hrista."

Jednog je dana ipak došao Isusu Hristu. Pronašao je "neizrecivu i proslavljenu radost". Ponekad ga vidim, a njegovo lice sija. Preselio se Iz pakla u nebo samo poverovavši u Isusa Hrista!

R. A. Torrey

[Sara"]

 

 

Можда љубав за неке јесте тешка дрога :10900:

činjenica da izaziva  zavisnost

[JESSY]

RADOST ŽIVOTA

 

Ples života

                                                                                «Čovek se može tri puta roditi u  jednom životu:

                                                            Prvi put iz materice svoje majke,

                                                            Drugi put iz materice  društva i

                                                            Treći put iz materice svoga ega»

 

 

 

                        Bez strasnih interesovanja i ljubavi prema nekom zanimanju u životu ne može se u punoći  živeti. Ima ljudi koji odlaze na pecanje, a neki drugi na pijace, kafane ili sportske utakmice. Ima i onih koji, mada ne vole televiziju, tope vreme pored ekrana, gledajući druge kako žive svoje živote. Sve njih ipak  povezuje zajednička osobina: pasivno primanje života. Kako ljudi stare njihova se srca  polako ispunjavaju bolom, rezignacijom i besmislom. Da bi amortizovali svoj bol omamljuju se preteranim spavanjem i prejedanjem, kao jedinim kanalima radosti trajanja što se život zove. Ima i onih koji svoju patnju blaže u alkoholu ili nekoj drugoj vrsti narkotika, mučeni još i osećanjem krivice zbog osude  većine koja  lažno ističe   superiornost svog vrednosnog sistema. Realnost je sasvim drugačija. Skoro svi se mi povremeno  pitamo kada je to iscurilo vreme radosti i strasne nade. Nije čudo što odrasli zavide deci kad ih vide kako radosno jure po parku i hrabro idu iz avanture u avanturu novih iskustava, jer odrasli tako ne žive.  Kao što reče Antoni De Melo, život je ono što nam se događa, dok smo mi u glavi zaokupljeni nekim drugim planovima.Takav život  zaista nema smisla, ako ga sagledavamo u rasponu od  sedamdesetak godina koliko u proseku čini život čoveka na ovoj planeti. Neka velika tajna krije se u tom čudnom raskoraku između naših želja za stvaranjem i onoga što se stvarno dešava na polju našeg izražavanja. Nema čoveka koji ne voli da stvara. Svako ljudsko biće se iskreno divi piscima, vajarima, kompozitorima, sportistima. Šta je to nego priznanje sopstvene želje za nesputanim izražavanjem. Odakle ta nemoć stvaranja ?

 

Rođeni u bolu

 

                        Da li ona ne potiče još iz vremena rađanja, iz prvih bolnih fascinacija prilikom dolaska na ovaj svet u kome je patnja rastopljena i sveprisutna kao so u okeanu? Francuski akušer Frederik Lebojer je želeo da dokaže da patnja umanjuje ljudske kvalitete i sposobnost izražavanja, još od prvih dana rođenja.  On je žene   porađao na netradicionalan način. Bebe su na svet dolazile  u krajnje nestresnim situacijama i uslovima. Porodilišta su imala optimalnu temperaturu i minimalnu buku u prostoru. Pupčanu vrpcu je presecao tek kad ona prestane da pulsira dok beba leži na  telu majke. Nema šamaranja po guzi bebe, nema grubosti, hladne ili vrele prve vode u kojoj se kupa. I neki drugi akušeri su primenjivali iste postupke i na osnovu iskustva su tvrdili da su tako rođena deca emocionalno stabilnija, pametnija, manje podložna bolestima i kasnije  uspešnija od dece rođene u drugačijim uslovima. Bez bozira na patnju koja nas prati od prvog krika, postoje mnogi stvaraoci koji su bili vrlo uspešni iako su nosili u sobi neizmerni bol. Ali to nije dokaz kako patnja podstiče kreativnost, niti dokaz da patnja ne sputava stvaralačko izražavanje. Nema čoveka koji nije doživeo bol.  Svako od nas zna kako bilo koji bol tela ili duše zatvara delimično, više ili manje kanale izražavanja bića. Bol koji nas zadesi uvek nastaje u sadašnjosti. Sa vremenom, kada ostane u prošlosti on se pretvara u strah od ponavljanja bola. Strah je senka bola. Na taj način on postaje trajni mehanizam zatvaranja pred izazovima koje život svakodnevno pred nas postavlja. Taj proces zatvaranja se dešava kod većine ljudi od momenta rađanja i ne prestaje celog života.

                        Pošto deca u ranoj mladosti nisu prepunila svoj rezervoar bola, za njih važi, po opštem slaganju odraslih da su spontana, veoma radoznala i da obožavaju igru u svakoj formi. Za njih se kaže da su bezazlena, što znači da su njihova srca  više izvori dobronamernosti, nego zlobe upućivane drugim osobama. I kada su agresivna, brzo izlaze iz negativnih osećanja i praštaju jedna drugima. Međutim, kako odrastaju rezervoar bola se sve više puni jer intenziviraju bolne društvene kontakte, i sve ređe prazni, jer društvo osudom nasilja sprečava širenje sukoba. Strah od društvene osude ili vrednovanja kao suptilne forme osude, je jedan od najdublje ukorenjenih ljudskih strahova.On parališe skoro svaku ljudsku kreativnost, pogotovo onu koja se neposredno odvija pod budnim okom javnosti.  Trema kao specifičan vid socijalnog straha je široko rasprostranjena. Ona je prepreka razvoju ljudskih potencijala. Kada je taj strah tako jak i vidljiv u osobama koje se bar usude da javno nastupe, koliki li je u ljudima koji nikad nisu smogli hrabrosti da okolini pokažu šta znaju i šta žele? A takvih je najviše. Zašto se ljudi boje društvene osude? Deluje apsurdno ali svaki čovek je lično odgovoran za svoj strah, a ne društvo. U baš svakom čoveku je ugrađen mehanizam takmičenja ili suprostavljenosti drugim ljudima. Iz takve predispozicije rađa se neprijateljstvo čoveka prema bližnjem svom. Pošto se drugi doživljavaju kao protivnici ili suparnici koji ugrožavaju lične interese u borbi za opstanak, njima se pripisuju nesaradničke namere ili zlonamernosti. To je poznati mehanizam projekcije svojih motiva drugim ljudima koji se izražava kroz protivrečnu misao – «nisam ja njihov protivnik, nego su oni moji protivnici».

 

 

                                                Strah je senka ega  

 

                        Kada čovek misli nešto ružno o drugima ili preduzima neprijateljski akt protiv njih, sve te akcije, kao posledicu, u svom autoru proizvodi strah od osvete. Pošto je sebičnost konstanta u ljudskom životu i agresivnost je stalna  aktivnost u međuljudskim odnosima. Agresivnost uvek rađa strah. Zato je strah stalna tamna strana bilo koje ličnosti. Mi dišemo strahom u ovoj ili onoj formi. Nemir, strepnja, briga, očaj, mržnja, kritikovanje, reuma u kostima, bol u želudcu, svađa, misao – «baš mi se ne dopada» , sve su to forme straha koje se materijalizuju u obliku otelotvorenog bola. Strah je naša druga priroda koji reguliše sve naše postupke i stilove življenja. Strah od bližnjeg svog određuje naše ponašanje i izbor socijalnih vrednosti prema kojim se orijentišemo i usvajamo ili odbacujemo. Najveći broj ljudi nikada ne prevaziđe socijalne strahove, što znači da se faktički nikad ne rode iz socijalne matrice. Odlaze iz ovog života prazni ili  neispunjeni, sa gorčinom neispunjenih želja iz potaje. Kada gledate vitku gimnastičarku kako neustrašivo leti kroz prostor, ne možete a da joj se sa zavišću ne divite. Ko ne bi želeo da bude jedno sa svojim telom i svojom željom? Zuzana Halupova, u svetu poznati slikar naivac, izrazila je u boji i slici skoro sve želje svoje duše i deli tu radost sa svetom. Ko ne bi želeo da bude stvaralac u sumorne kišne dane, kada su prijatelji otišli ko zna gde? Karneval u Riu je idealna prilika da ljudi oslobode sve tenzije u duši i telu i postanu jedno sa muzikom i ritmom. Ko ne želi da pulsira u ritmu Univerzuma? Čuveni uzgajivač čudesnih novih sorti biljaka, Luter Burbank je bukvalno komunicirao sa biljkama. Iz njihove uzajamne ljubavi nikle su čuvene sorte Paradoks oraha, nektarina Burbank i razne druge biljke. Ko ne bi želeo da ovlada «nemuštim» jezikom za sporazumevanje sa živim  svetom?  Šta nas sprečava u kreativnom izražavanju i komunikaciji sa svetom koja nas neprestano obogaćuje? Samo strah! Strah! Strah!

                        Ne možete se osloboditi straha i ući u svet kreativnosti dok ne razumete taj začarani krug Ja-Ti. Ja je ja. Ti je društvo, neko drugi. Dokle god za svoje nevolje proglašavamo krivim društvo, dotle ćemo se kovitlati u tom začaranom krugu. Društvo je samo površina, ekran na kojem projektujemo sve svoje mane, slabosti i zablude. Ja je jedini vinovnik svih osobenih neuspeha. Ko to shvati rodio se iz materice svoga ega. Ko to shvati, tek tada može reći da se zaista rodio. Tek onda se začinje istinska kreativnost. Čovek okovan strahom ne može biti kreativan. Prisilan rad iz straha nije stvaralaštvo. On je mučenje i lagano odumiranje. Sve bore na našim licima govore o toj lagano nadolazećoj smrti kojoj se ne umemo suprotstaviti. Taj nevidljivi neprijatelj koji nam lagano oduzima vitalnost sa godinama je baš zato nevidljiv jer je naš proizvod, u obliku straha od javne osude. Mi se plašimo osude jer smo unapred osudili druge. Mi smo druge unapred proglasili svojim neprijateljima i sasvim je prirodno što se plašimo osvete. Svet je za nas bojno polje borbe na život i smrt, na pobedu i poraz, na uspeh i neuspeh, na «ja sam bolji od tebe». Tek kada počnemo da živimo život ljubavi, bez pritajenog motiva takmičenja i pobeđivanja, što znači ponovo se roditi, ovaj put iz materice svoga ega, tek tada smo otvorili svoje kanale stvaralaštva i izražavanja sebe.

 

                                                     Život je obilje

 

                        Onda neće biti nikakvih problema. Kada kiša danima lije uzećete svoj kišobran i smireno lutati brdima ili ulicama i pronaći lepotu u sumornom danu. Možda ćete želeti da naknadno izbrišete strahove svoje mladosti i upišete se u plesnu školu standardnih plesova. Zašto ne biste sa svojom decom ili decom iz ulice odigrali po neku partiju basketa, bez straha da ćete ispasti smešni? Nikad nije kasno upisati neku višu školu, fakultet ili početi pisati pesme i slikati. Tolstoj je u devedestoj počeo da uči japanski jezik. I u tim godinama možete udahnuti život novim biljkama kao Burbank. Što ne biste sadili ruže i drveće ispred svoje zgrade? Možda nemate zimski bazen, ali izazov je okupati se u zaleđenoj reci. Možete sve raditi pod kapom nebeskom, kada niste motivisani namerom da druge povredite. Igrajte šah. Učite strane jezike. Vozite bicikl. Idite u pozorište ili bioskop, baš kada vam se ne ide. Učite svirati gitaru. Pevajte, bez obzira na sve blokade vašeg grla. Idite u manastire i upražnjavajte tihovanje. Da li ste se ikad zapitali šta je to Radiks, Geštalt psihoterapija, Kliring? Da li znate ko je Tič Nat Han, Ken Vilber, Paramhansa Jogananda, Majster Ekart, Dipak Čopra, Lao Ce, Otac Tadej, Ekart Tol? Čitate li vi tek da biste rekli drugima kako ste obrazovani i zanimljivi  ili želite da istinski da komunicirate sa ljudima koji zaista imaju šta da nam ponude? Požurite polako ka otvaranju svoga bića, da vas smrt ne iznenadi kao što je Horhe Luis Borhes pevao u Trenucima:

 

Kada bih svoj život mogao ponovo da proživim,

pokušao bih u sledećem da napravim više grešaka,

ne bih se trudio da budem tako savršen, opustio bih se više.

 

Bio bih gluplji nego što bejah,

zaista vrlo malo stvari bih ozbiljno shvatao.

Bio bih manji čistunac.

Više bih se izlagao opasnostima, više putovao,

više sutona posmatrao, na više planina popeo,

više reka preplivao.

Išao bih na još  više mesta na koja nikad nisam otišao,

jeo manje  boba, a više sladoleda, imao više stvarnih,

a manje izmišljenih problema.

 

Ja sam bio od onih što razumno i plodno prožive

svaki minut svog života; imao sam, jasno i časaka radosti.

Ali kad bih mogao nazad da se vratim, tešio bih samo

dobrim trenucima.

Jer ako ne znate, život je od toga sačinjen,

od trenova, samo nemoj propuštati Sada.

 

Ja sam bio od onih što nikad nigde nisu išli bez toplomera,

termofora, kišobrana i padobrana;

kad bih opet mogao da živim, lakši bih putovao.

 

Kada bih ponovo mogao da živim,

s proleća bih počeo bosonog da hodam i tako išao do kraja jeseni.

Više bih se  na vrtešci okretao,više sutona posmatrao i

sa više dece igrao, kada bih život ponovo pred sobom imao.

 

Ali, vidite, imam 85 godina i znam da umirem.

 

S.Lazic

[Zayron]

Ti, dakle, sinko “ne idi za svojim strastima” i odvrati se od svoje volje.

“Sva radost tvoje neka bude Gospodin: on će ispuniti želje tvojega srca
I doista, želiš li naći istinsku radost i obilje moje utjehe, gle, u preziranju svega što je svjetovno 

i u odricanju od svih niskih užitaka bit će tvoj blagoslov i obilnu ćeš primiti utjehu.
I što se više otrgneš od utjehe bilo kojeg stvorenja,

toliko ćeš slađe i snažnije utjehe naći u meni.
To, spočetka, nećeš postići bez nekakve žalosti i naporne borbe.
Suprostavit će se ustaljena navika, ali ona se pobjeđuje boljom navikom.
Mrmljat će tijelo, ali ono se svladava žarom duha.
Uzbunit će se i razdražiti stara zmija, ali ona se u bijeg tjera molitvom;

povrh toga, korisnim radom uvelike joj se zatvara pristup.

http://toma-kempenac.blogspot.cz/2007/01/odgoj-za-strpljivost-i-borba-protiv.html

 

Sinko, ostavi sebe i naći ćeš mene.
Što koristi veliko mudrovanje o skrivenim i nejasnim stvarima
za koje nećemo odgovarati na sudu ako ih nismo znali?
Velika je ludost što se, zanemarivši korisne i potrebne,
bavimo još i neobičnima i štetnima! Oči imamo, a ne gledamo.

 

In omnibus requiem quaesivi, et nusquam inveni nisi in angulo cum libro
("U svemu sam tražio mir, ali ga ne nađoh nigdje osim u kutu uz knjigu"),
što je Umberto Eco citirao na prvim stranicama svojeg romana Ime ruže.

 

Nasljeduj Krista - De Imitatione Christi
Toma Kempenac, download book (Scribd)

http://hr.scribd.com/doc/6574348/Nasljeduj-Krista-Toma-Kempenac

http://hr.wikiquote.org/wiki/Toma_Kempenac

http://hr.wikipedia.org/wiki/Toma_Kempenac

http://u-ime-isusovo.blogspot.com/

http://toma-kempenac.blogspot.com/

http://tkempenac.blogspot.com/

[Zayron]

08. Doista, velike riječi niti posvećuju niti opravdavaju; samo je krepostan život drag Bogu.
09. Više volim skrušenost osjećati nego je znati tumačiti.
10. Kad bi naizust znao Bibliju i sve nauke filozofa, što bi ti sve to koristilo bez ljubavi i Božje milosti?
11. "Ispraznost nad ispraznošću, sve je ispraznost", osim Boga ljubiti i njemu jedinomu služiti.
12. Ovo je najuzvišenija mudrost: prezirući svijet, težiti za nebeskim kraljevstvom.
13. Ispraznost je: gomilati prolazno blago i računati na nj.
14. Ispraznost je i: hlepiti za častima i uspinjati se na visoke položaje.
15. Ispraznost je udovoljavati tjelesnim strastima i željama, nakon čega slijede to teže kazne.
16. Ispraznost je željeti dug, a malo se brinuti za čestiti život.
17. Ispraznost je paziti samo na sadašnji život, a ne obazirati se na ono što dolazi.

18. Ispraznost je ljubiti ono što začas prolazi, a ne hitjeti onamo gdje je trajna radost.

19. Sjeti se često poslovice:"Nitko ne može reći da se oči nisu do sita nagledale i uši dovoljno naslušale."
20. Budi stoga razborit pa odvraćaj svoje srce od ljubavi prema vidljivim stvarima, a navraćaj ga na nevidljive.
21. Oni koji popuštaju svojim osjetilima, kaljaju savjest i gube milost Božju.

 

http://u-ime-isusovo.blogspot.cz/2006/12/nasljedovanje-krista-i-preziranje.html

[Ljubičasta]

Ja mislim da pored ovog sto je navedeno u uvodnom postu,čovjek radost stice tako sto obraca paznju na ono sto ima i sto on jeste,a ne na ono sto nema i sto zeli da postane.Ovo prvo jeste ono sto smo mi i sto nam je Bog po rodjenu dao i to je ono sto vrijedi i sto je apsolutno i kao takvo nepresusni izvor radosti.Dok je ovo drugo nas pokusaj naseg ega da prilagodimo sebe i svoju licnost okolini i svijetu,a to je relativna stvar,nekome cemo se svidjeti,nekome necemo i ako bismo stavili da nasa zivotna radost zavisi od toga onda se varamo.To je prolazno.Obracati stalno paznju na ono sto nemamo i sto zelimo postati da bismo se prilagodili sredini izaziva razne oblike straha,nezadovoljstva,nesigurnosti a to sve nas sprecava da budemo radosni i da volimo i blagosiljamo ono sto jesmo i sto imamo.Za mene je zahvalnost najbolji nacin da pronadjemo radost u zivotu.A ta osobina je karakteristicna za djecu i za one odrasle koji sacuvaju dijete u sebi.

[drvce]

http://www.youtube.com/watch?v=rGDl6-lyfMY

http://www.youtube.com/watch?v=CF7yiQxn35I

[Tumaralo.]

Nema tu sta da se trazi ili ti dodje ili ti ne dodje....kada bi covek imao moc da bira svoje misli mogao bi da "trazi radost" ...ovako je u u milosti ili nemilosti slucaja

[асдф]

Поздрав свима, имам 21 годину, пратим форум већ неко време и одлучио сам да коначно поставим тему.

 

Порука је подужа зато што се трудим да што боље опишем ситуацију и заиста би ми значила ваша помоћ. Унапред се извињавам за своје вероватно лоше схватање вере, немојте ми замерити, није ми циљ да мудрујем него да искрено образложим своје схватање у нади да ћете ми помоћи.

 

Дакле ради се о томе како многи хришћани кажу да су пронашли срећу откривши Хришћанство. Искрен да будем, од како сам почео да се интересујем за веру, ово је постао можда најгори период мог живота. Уопште ме не чини срећним идеја вечног живота, кад постоји могућност да та вечност буде вечно мучење у паклу. Уопште не осећам слободу кад имам само 2 избора - рај или пакао. Кажу Бог неће никога силом у рај. А наравно да нико не жели да се мучи вечно тако да ово испада као уцена заправо.

 

Раније сам мислио да је довољно само бити добар човек и нема зиме. Нисам се никад плашио смрти јер сам веровао у вечни живот и веровао сам да ме Бог воли и да ћу у рај јер живим поштен живот. Али сва та безбрижност нестаје сазнањем да нам џаба сва добра дела ако се не причешћујемо, за шта је претходно потребно покајање, пост, исповест.... А ја не осећам потребу за литургијом, за причешћивањем, искрено стварно не осећам ту потребу. Али ми онда над главом виси пакао, па онда ја постајем присиљен на то, значи верујем из страха, што реално није права вера. Ја ту не видим слободу, уопште се не осећам слободно нити и мало срећно. И не само због себе, него због милијарди других људи који се већ сад можда муче у паклу, и ко зна колико још милијарди људи ће се мучити, и то вечно.

 

Не уклапа ми се та слика са Богом који је љубав и који жели да се сви спасу. Знам, било је доста тема о овоме, читао сам, али и даље нисам задовољан. Аргумент да Бог не кажњава, да нас не баца Он у пакао него ми сами себе, има ми смисла. Али зашто би неки муслиман онда био у паклу ако је искрени боготражитељ, само је својим ограниченим људским умом препознао Бога на погрешном месту? Ако он за живота чини добро, и пун је љубави, зашто га Бог не би примио у Царство Небеско? Пошто је Исус савршен, значи не може бити сујетан, зашто би му онда рекао "ниси Ме препознао као Бога, не можеш у Царство него ћеш вечно да се мучиш"? Знам да бисте ми ви сад цитирали део из Светог Писма кад Исус каже "Заиста, заиста вам кажем: ако не једете Тијела Сина Човјечјега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи.", или нешто слично.

 

Једино што мени има смисла је да својим гресима не чинимо никакву штету Богу па да нам се он свети бацајући нас у пакао, него да чинимо штету себи, и онда кад изађемо Богу пред лице, постајемо свесни својих грехова, и то за нас постаје пакао, туга, грижа савести, како смо могли да живимо тако грешан живот. И мислим да то неће вечно да траје него одређено време, нешто слично апокатастази о којој је причао св. Исак Сирин (ако сам ја то добро схватио), а не мислим на Оригенову апокатастазу. А неко ко живи прилично поштен, али безбожан живот (не може да верује, али би реаговао као неверни Тома кад би се уверио), не видим како би он могао да буде у мукама јер би одмах увидео своју грешку, али Бог зна његово чисто срце и радо ће му опростити. Претпостављам да је овакво размишљање осуђено као јерес...?

 

Али шта да радим, кад мени једино то има смисла. Колико год желео да верујем, не могу. Не могу прихватити вечне муке никако. И да натерам себе да слепо верујем у то, из страха, осећао бих се ко лицемер, и даље бих осећао и тугу и страх и све осим радости о којој многи причају. И не бих могао да се радујем знајући да је ико вечно у паклу (осим ако то није његова жеља, нпр. човек који мрзи Бога и из ината неће да се покаје).

 

 

Како да се радујем животу кад знам да могу сваког тренутка да умрем и да постоји могућност да заглавим на вечним мукама заувек? Како да будем срећан и да волим Бога који би дозволио да се неко вечно мучи иако се каје? Како да будем опуштен са својом девојком кад ми над главом нон стоп виси Црква која каже да су предбрачни односи блуд? Лете ми мисли на све стране, верујем у Бога, али очигледно немам права да се изјашњавам као православац јер не живим тако.

 

 

Молим вас да ме схватите озбиљно, и још једном извињавам се ако делујем патетично или сам нешто погрешно написао, јако ми је тешко, месецима ми ова питања не дају мира.

 

Хвала унапред на одговорима

[Милан Б]

Добро дошао на форум!

 

Почео си одмах са тешким питањима, наћи ће се неко паметнији да ти одговори (можда је права адреса твој парохијски свештеник). Ја ти могу само препоручити да се не оптерећујеш много тим тешким мислима, пробај да се фокусираш на једноставне позитивне ствари које су свуда око нас.

Ако већ ниси, читај мало поуке старца Порфирија Кавсокаливита, мелем су за душу.

[Guest - . . .-]

@@асдф,

 

За почетак добродошао брате на Жру. 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Dovoljno je biti dobar čovek koji učestvuje u Hristovim svetim tajnama, što će se tebi otvoriti kroz zajedničarenje sa ljudima istih shvatanja jedine Istine koja je uzgred za nas ponekad i strašna i izaziva strah. Strah nestaje kad se ipak i uprkos svemu(načinu trenutnog razmišljanja) potpuno predaš Hristu u svoj Njegovoj punoći i duša Ga sama traži i nalazi Put koji je ništa drugo do sam Bog  (Hristove svete tajne.)

 

Inače dobro došao dobro te Bog naveo ovde.... Inače ja sam i uprkos strahu poverovao da će Ljubav(Bog) naći mene a ne ja Ljubav (Boga).

 

I sad ljubomorno čuvam tu veru.