Нова православна издања

[JESSY]

Мр Слободан Радуловић: Вујански крст патријарха Павла

9. Новембар 2015 - 11:53

Изд. Центар за стручно усавршавање Крушевац, 2015, стр. 455.

У манастиру Вујну, светињи познатој и по томе што је у њој од 1944. до 1946. године боловао и исцелио се искушеник Гојко Стојчевић (након чега је приложио манастиру данас знаменити изрезбарени крст познат као Вујански крст Патријарха Павла) у петак 6. новембра представљена је књига Вујански крст Патријарха Павла аутора мр Слободана Радуловића. 

Високопреподобни архимандрит Јован (Никитовић), игуман манастира и домаћин сабрања, казивао је о чудесном исцелењу искушеника Гојка, потоњег  Епископа рашко-призренског и Патријарха српског Павла, који, сазнавши да му нема живота до три месеца, одлучује да се замонаши и умре као монах. Господ је у милости својој  услишио молитве благочестивог Гојка над моштима Вујанског светитеља у манастирској цркви.

Благодаран Господу, те 1946. године  Гојко је изрезбарио крст у дрвету који се чува у овом манастиру и пред којим верни народ код моштију Вујанског светитеља моли Господа за исцељење.  

Велики број слушалаца из Чачка, Горњег Милановца и околних места слушали су стручно предавање протођакона Радомира Ракића о Патријарху Павлу, који је нагласиода је блаженопоч. Патријарх био изузетан литургичар: писао је о богослужењима, с посебним освртом на историју богослужења што до њега није много урађено у нас, и по томе познат у Српској Цркви, али и широм васељене. Патријарх Павле је био велики научник; о њему можемо говорити као о библисти, догматском писцу, етичком писцу, о њему као светачком лику, казивао је протођакон Ракић и именовао богослужбене књиге и, уопште, стваралачки опус Патријарха Павла. Захваљујући управо његовим залагањима и изванредном познавању Светога Писма и светих Отаца, добили смо нови превод Новога завета (тзв. Синодски превод), чије прво издање је изашло 1984. г., да би уследила још четири редакцијска подухвата под његовом стручном руком. Патријарх је познат као усрдни радник на преводу Служебника, Требника, Архијерејског чиновника...  Његовим залагањима је својевремено објављено допуњено издање  Србљака. Радио је и на црквеном песништву.

Предавач је посебно нагласио значај Патријархове тротомне књиге  Да нам буду јаснија нека питања наше вере,  које дело се прештампава у целини и изводима; овај подухват је стваралачки опус једног научника, нагласио је предавач. При том, блаженопочивши Патријарх се бавио научним радом као епархијски архијереј Рашко-призренске епархије, која је преживљавала тешке дане своје историје, и као Патријарх једне покрајинске Цркве, што је претпостављало посебно научно залагање, поред послова епархијског архијереја.

Рецензент књиге академик проф. др Славко Каравидић је истакао да је књига Вујански крст патријарха Павла аутора мр Слободана Радуловића сведочанство о једном од најважнијих збивања у животу Патријарха Павла, о свемогућем Промислу Божјем, о безмерној вери, нади и љубави којом је, упркос тада смртоносној болести, био обујмљен тадашњи млади вероучитељ Гојко Стојчевић. Видео је тада Патријарх Павле даље од сопственог краја, сазнао истину и молитвом победио смрт.  

У име Града Чачка госте је поздравио г. Милан Бојовић, помоћник градоначелника, и пожелео да се овај зрак светлости над Вујанским крстом Патријарха Павла распростре на све нас и да Патријархов речи Будимо људи, које су, иначе, међу корицама ове књиге, буду путовођа свима нама. 

Од министра Владе Србије за ванредне ситуације г. Велимира Илића сазнали смо, између осталог, и један нови детаљ из Патријарховог живота: једном приликом када су извођени радови у каменолому и када је  почела да се надомак манастира Раковице гради болница, манастир је био угрожен; игуманија мати Евгенија је замолила за помоћ.  Господин Илић је разговарао са Патријархом о новонасталом проблему, којом приликом је Патријарх изговорио: "Немојте се бојати за Раковицу, ја ћу је заштитити!" Тада нико није знао да је Патријархова жеља била да буде погрбен у манастиру Раковици.  

Аутор књиге  г. Радуловић је заблагодарио на гостопримству високопреподобном архимандриту Јовану, као и братији свештеницима и, верном народу што су, идући у сусрет шестој годишњици од упокојења Патријарха Павла, духовним сабрањем, сећањима, приповедањима обележили живот и дело свеца који хода, како смо још за живота звали и знали Патријарха Павла. За ову прилику, аутор је из овог вредног сочиненија, које се састоји из сећања, занимљивости и фотографија, прочитао неке од догађаја везаних за Патријарха, али и за приповедаче  – духовне горостасе којих више нема међу нама (архимандрити Василије /Домановић/, Јулијан /Кнежевић/, Сава /Милошевић/ Студенички), а чији су потомци ту да проносе са колена на колено сећања о времену и духу Патријарховом. Живо су приказани ликови и архимандрита Јована (Радосављевића), Георгија (Добросављевића) и Јована (Никитовића) и других монаха углавним из овчарско-кабларских светиња.

Игуман манастира отац Јован је донео из цркве вујански крст Патријарха Павла како би га присутни целивали. И то је био посебан доживљај.

Сабрању у препуној манастирској сали присуствовали су братија свештеници, монаштво и рођаци приповедача о животу блаженопочившег патријарха Павла, а чији су искази забележени у овом сочиненију. 

Пребогата историја и улога манастира Вујна у устанцима и у другим важним догађајима  везаним за српски народ, за време  Карађорђу, војводу Лазара Мутапа (који је сахрањен у овом манастиру), ктитора Николу Луњевицу, деду краљице Драге Обреновић (који је такође овде погребен) и друге бројне историјских личности и збивања, били су нам такође предочени.

Зорица Зец

 

 

 

Нове књиге

|

[JESSY]

[JESSY]

Дарко Ђого: Гностички мит и мит о гностицизму

 

Још од ранохришћанских новозаветних списа видимо, посебно у Јовановом Јеванђељу и посланицама, снажан отпор гностичкој мисли. Заправо, шта је гностичка мисао? Откуда песимистички однос према створеној материји? Можемо слободно да кажемо да је дуалистички однос према свету врло стар. Јудеохришћанска мисао је имала тежак задатак да преовлада онтолошки дуализам као кривотворену антропологију, космологију и, у крајњој линији, људску егзистенцију која је са својим оптимизмом израстала из јудеохришћанског монотеизма и онтолошког  монизма на плану створеног.

Дуализам ће увек паралелно кроз историју узнемиравати Цркву Божју, али и бити њен подстицај да формулише своје ставове.

Дарко Ђого има оргинални осврт на антички гностицизам. Међутим, аутор нам не објашњава уобичајено природу гностичког мита, него се осврће на мит о гностицизму. Аутор препознаје траг гностицизма у његовом модерном изданку: „Гностицизам, уколико представља историјски пројекат, није више само аутохтони порив, није како сматрају његови симпатизери, бескомпромисна разоткривеност аутентичне егзистенције, него је такође и плод једног интенционалног рада на његовом очувању. Тако да модерна постаје пројекат гностицизма, а не савремени гностицизам плод модерне“. Гностицизам има занимљиву структуру и посебно је популаран код пасионираних верника теорије завере и читалаца шунд литературе – Да Винчијевог кода, Свете крви, Светог грала. Ова проблематика је тако изазовна да о неоманихејској визији космоса говори и нобеловац Чеслав Милош у својим делима. Оно што је суштински важно за дело Дарка Ђога јесте модерна интерпретација овог мита.

Иначе креативна студија постаје још креативнија када се дотиче литералног опуса Добрице Ћосића: „Век у коме живимо мени је туђ век. То је век опаке обмане, господарства новца и тираније лажи, која доноси лицемерна и тоталитарна демократија хегемона нашег света, који се обзнанио империјалистичким и верским ратовима. Отуђење од времена је неоствариво, човек је временито биће. Могуће је само напорно и дилимично хуманистичко ограничавање и савладавање енергија зла егоистичког човека и свирепог света у коме бивствују мали народи и сиромашни људи. “ Управо у томе ће аутор препознати физиономију данашњег света којим мандејци описују структуру космоса, лаж, обмана, хегемони - архонти. Свет је сам по себи свиреп, дакле овај еон је par excellence гностички. Аутор ће такође наћи гностика и у Андрићу, и то космичку, друштвену трауму, трагику због напуштености. „А кад се пробудим, гле, бол мој јучерашњи је на свом мјесту, као камен. И све је истина. И нема друге истине до једне: Бол, ни друге стварности до патње, бола и патње у свакој капљи воде и у свакој влати траве, и сваком бриду кристала, и сваком звуку жива гласа, у сну и на јави, у животу, прије живота, а ваљда, и послије живота.“

Дакле, аутор тражи бол као супстанцију која има неогностичку карактеристику. Бол као егзистенцијални реалитет имамо и код генијалног Витолда Гомбровича, газимо у болу до грла и крик убијеног малог детета пре хиљаду година није мањи бол од оног сада. Затим се аутор лако креће кроз Хајдегерову философију човека као бића за смрт. Одредба човека као In der Welt sein, биће у свету, не означава негирање могућности припадања човека другом царству, које не би било од овога света; означава  да већ овде на земљи човек настањује такав дом. И та ситуација, та беспомоћност одређена је као стрепња (die Angst, l’angoisse). Хајдегерова стрепња није ни „егзистенцијално осећање“, ни „психолошки осећај“, најзад, ни страх од одређеног предмета или доживљаја. Стрепња је идентична са човековом онтолошком ситуацијом. Има нечег од радознале стрепње у трагањима професора др Дарка Ђога који нас води на један креативан начин кроз лавиринте гностицизма, једног од највећих изазова Цркве Божје, актуелног, ево, и данас.    

Оригиналност размишљања о Бориславу Пекићу као гностику, агностику и свету који не вреди поправљати су неке од тема којим се аутор бави. Изазов ће за њега бити и семиолог Умберто Еко, где аутор на један креативан начин приступа проблемима добра и зла и смислу људске егзистенције. У Аули универзитета у Фрајбургу стоји запањујућа мисао Мартина Хајдегера: „Зашто уопште ишта постоји, а не радије ништа?“ Заиста, зашто? И ту почиње драма др Дарка Ђога, његов смисао да поставља проблем и да архетипове прошлости на нов начин образлаже у културном миљеу постмодерне.

Модерна мисао је искусила ништавило, пост-модерна трага за светињом (Sacrum). Лешек  Колаковски опомиње: „ Ничеанска или сартровска химера међу нама тако распрострањена, по којој човек може потпуно и од свега да се ослободи – од сваке традиције и предходно постојећег смисла – која гласи да сваки смисао може да се декретира по сопственој вољи или капрису, та химера не само да не отвара пред човеком никакву перспетиву божансог самостварања, него га оставља да види у мраку (...) Бити апсолутно слободан од сваког смисла . . . значи висити у празном, или обично пукнути. А смиса потиче једино од Бога пошто не могу да га произведу никава емпиријска тражења.“                      

У књизи „ Гностички мит и мит о гностицизму“ Дарку Ћогу није стало ни до каквог психологизирања, ни до каквог „стања духа“. Њему је стало до приказа објетивне онтолошке ситуације. Човек је ништа наспрам непријатељски настројеног универзума. Али аутор нам саопштава да је Бог створио свет као башту сљезове боје и да је Сина свога Јединороднога дао да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни.

Горан Раденковић, проф. Богословије у Београду

• Нове књиге

|

[JESSY]

Јован Јањић о чудима Светог Мине: "Светитељ помаже верујућем"

 

Јован Јањић, дугогодишњи новинар, аутор чувеног двотомног дела "Будимо људи" посвећеног животу блаженопочившег Патријарха Павла приредио је књигу инспирисану чудима која се скоро 80 година дешавају пред иконом Светог великомученика Мине у цркви Лазарици на Звездари. Књигу "Чуда Светог Мине у Београду", аутор ће заједно са протођаконом др Дамјаном Божићем представити у четвртак 26. новембра у 19 часова у атријуму Културног центра Привредне фондације АЕМ у ул. Краљице Наталије 76. "Свети Мина помаже сваком ко се чистог срца и са много вере помоли њему", каже Јован Јањић.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/39/15/11/19.11.15_jovan_janjic_knjiga_cuda_sv._mine_u_bg.mp3

[pahulja]

"Свети Мина помаже сваком ко се чистог срца и са много вере помоли њему"

 

Ovo sam na svojoj koži osetila, kako Veliki čudotvorac Božiji Sveti velikomučenik Mina pomaže kada mu se moliš, bila sam u crkvi Lazarici na zvezdari posle, prelepa je!

[JESSY]

Свети манастир Хиландар српска царска лавра

 

Са благословом Његове Светости Патријарха српског Иринеја, и раније благословом патријарха Павла, објављено је изузетно и пажње вредно сочињеније о Српској царској лаври - Хиландару. Као посебна илустрована монографска јединица на четири језика, ова књига налази свој пут у матици и расејању, представљајући српско духовно благо и другим народима. 

Његово Преосвештенство Епископ шабачки г. Лаврентије о шестотомној едицији и књизи Свети манастир Хиландар српска царска лавра (која је издата и у оквиру едиције, али и као посебно издање, сада је штампана на четири језика: српски, енглески, руски, немачки) казује да је овај подухват на ползу и радост свих нас,  и да превазилази могућност не само наше епархије, већ и саме Српске Цркве.

-Књиге су богато илустроване веома успешним репродукцијама наших бројних светиња… Књиге приказују историју, архитектуру, ризнице и друго духовно благо наших светиња. Ово капитално дело је најзначајнији и највећи подухват у послератној историји Српске цркве, једно бесцен-благо! Текст је писан стручно и веома је приступачан читаоцима. Ово је најсавршенији приказ духовне уметности код Срба, што од срца поздрављамо, пише владика Лаврентије.

У уводном слову које је написао протојереј-ставрофор проф. др Радомир Поповић читамо:  -Код нас је најбоља духовна опитна школа управо манастир Хиландар на Светој Гори. Слажемо се да српско хришћанство не почиње од времена Светог Саве, али је сигурно да оно од њега иде чвршћим кораком. Хиландарска духовна радионица је од смртних чинила бесмртне, огреховљене је духовно оживљавала и стварала од њих слободне житеље Царства Божјег. Утемељивачи манастира Хиландара, Свети Сава и отац му Свети Симеон, најпре су себе саме утемељили у Господу Христу, као чврстом и непоколебљивом камену. Све што се потом најбоље догађало у Хиландару, било је само следовање њиховом добром и непатвореном примеру и узору. Можемо само замислити каква би наша прошлост, садашњост и будућност изгледали без Хиландара и његових монаха, као најзрелијих духовних плодова тамо одгајаних и нама свима дарованих.

Аутор текста и илустрација је истакнути културни радник, сликар и писац Миле Пајић.

У првом делу ове богато илустроване монографије о славној задужбини Светог Симеона Мироточивог и његовог сина, Светог Саве Српског (све мапе, планови и илустрације за ове монографије наменски су урађене у древној техници акварела), читалац се упознаје са кратком историјом Свете Горе Атонске, једине монашке државе на свету, и са њеним теократским уређењем и обликом владавине.

У другом делу сажето су, по географском положају, представљени сваки од двадесет рангираних манастира на Светој Гори.

Трећи, главни део монографије, представља шетњу амбијенталном целином комплекса српског Светог манастира Хиландара и упознавање са манастирском целином и четрдесетак најважнијих објеката, храмова, молитвених келија, монашких станишта у самом манастиру и непосредној околини, хиландарским чудима, благом и светитељима...

Да подсетимо да је Штампарија Српске Православне Цркве, која послује при Издавачком фонду Архиепископије београдско-карловачке, добила престижну награду ЗЛАТНИ ПЕЧАТ за најбоље одштампану књигу на Међународном сајму графичке и папирне индустрије ГРАФИМА 2010. Награда је добијена за штампање шестотомног дела „Ризница српске духовности", аутора текста и илустрација Милета Пајића у издању Удружења Ризница српске духовности из Шапца.

Зорица Зец

• Нове књиге

|

[JESSY]

Саборност IX (2015)

Садржај: Мидић, Игнатије - Историја и Есхатон, Геча, Јов - Примат Васељенског патријарха у Отоманској империји, Видовић, Јулија - У служби уједињења хришћана - eкуменско прегалаштво оца Георгија Флоровског и његов допринос оснивању Светског савета цркава, Ђаковац, Александар - Личност и/или природа: Осврт на Ларшеову критику митрополита Јована Зизијуласа, Пауновић, Томислав - Осврт на нека уводна питања проблематике богословског симпосиона "Онтологија и етика" из 2003. године, Midić, Ignatije - Reconciliation in a Socio-political Dimension, Крстић, Зоран - Црква и европске интеграције, Радић, Радован - Антибогумилска борба православних владара током XII и у другој деценији XIII вјека, Фемић Касапис, Јелена - Teрмин τελετή у грчким изворима обредног садржаја, Рајић, Сузана - Др Мирослав Манојловић,"Кнез Милош и Пожаревац", Пожаревац, 2015.

Извор: sabornost.org

• Нове књиге

[JESSY]

Типик - Богослужбене напомене за 2016. годину

 

Обавештавамо свештенство, монаштво и верне наше Свете Цркве да ће ових дана у издању Светог Архијерејског Синода из штампе изаћи Типик - Богослужбене напомене за 2016. годину, који ће бити у продаји од 5. јануара 2016. године.

• Нове књиге

[александар живаљев]

У издању Сретењског манастира изашла је књига чувеног православног француског патролога, Жан Клод Ларшеа: "Патријарх Павле - светитељ наших дана."

 

Патриарх Павел. Святой наших дней

Жан-Клод Ларше

В издательстве Сретенского монастыря вышла новая книга Жан-Клода Ларше «Патриарх Павел. Святой наших дней» (перевод с французского).

 

    

Патриарх Павел (1914–2009) еще при жизни почитался многими как святой. О его духовных прозрениях знали современники, о нестяжательстве его слагали легенды. Еще при жизни его почитали за святого, и сегодня можно видеть в храмах иконы и фрески с его изображением.

Эта книга, составленная на основе документов и свидетельств, рассказывает о жизни человека, который до конца своих дней оставался нищим монахом, простым, смиренным, исполненным любви. Евангелие было единственной программой его епископского, а впоследствии и патриаршего служения.

Патриарх Павел обладал огромным чувством юмора. Множество небольших историй, свидетельствующих о юморе патриарха, ходили как в его стране, так и за рубежом. Они стали настоящими апофтегмами, поскольку большинство из них говорило о прозорливости патриарха и несло в себе духовное поучение.

ОТ АВТОРА

Сербский патриарх Павел — один из самых уважаемых и высокочтимых православных предстоятелей Церкви прошлого века, стяжавший широкую известность не только в своей стране, но и во всем православном мире.

Его величие заключалось в смирении, и сила его — та, что совершается в немощи (2 Кор. 12, 9).

Примечательно и даже удивительно то, что этот внешне маленький и хрупкий человек, смиренно возглавивший Сербскую Церковь, оставался очень простым и вел ту же строгую и упорядоченную аскетическую жизнь, как и в начале своего монашеского пути. Каждый день, вне зависимости от обстоятельств, места, степени усталости, он соблюдал строгий порядок в совершении богослужений, принимал всех верующих, которые этого хотели, в своей домовой патриаршей церкви, где каждое утро без исключения он служил литургию. Он встречал всех с простотой, не различая людей по их социальному положению, духовному или нравственному состоянию, отказываясь от полагающейся его должности платы, делясь со всеми тем немногим, что он оставлял себе на жизнь. Он сам вел все дела по хозяйству в своем скромном жилище, сам покупал продукты, самостоятельно готовил, чинил свою обувь и штопал подрясник. Часто вместе с самыми простыми работниками Патриархии он выполнял неприметные повседневные дела. Отказавшись от машины с водителем, он пешком, без сопровождения передвигался по улицам столицы, охотно общаясь с прохожими, или пользовался общественным транспортом и как самый обычный человек покупал себе билет.

Можно восхищаться и тем, что во время межэтнической и межрелигиозной розни, которую познала Югославия в период его патриаршества, он, безусловно защищая сербский народ, его духовное и культурное достояние — наследие долгой и богатой истории в лоне православного христианства, — становится неустанным ходатаем за пострадавших сербов, в том числе и косовских, перед всеми национальными и международными инстанциями не из политических соображений, но во имя христианства. Как сам он провозгласил в день своего избрания патриархом — руководствуясь одним лишь Евангелием и во имя Бога всегда защищая человека вне зависимости от его религиозной и этнической принадлежности, следуя слову апостола, имя которого он носил: Нет уже Иудея, ни язычника; нет раба, ни свободного; нет мужеского пола, ни женского: ибо все вы одно во Христе Иисусе (Гал. 3, 28). В то время когда многие из его соотечественников поддавались безрассудной логике войны и ослеплению национализмом до такой степени, что оправдывали совершенные своими же согражданами акты насилия, патриарх Павел осуждал насилие, откуда бы оно ни исходило, и постоянно принимал сторону жертв, кем бы они ни были. Перед лицом бесчеловечных поступков как тех, так и других он не переставал призывать: «Будем людьми!» — подразумевая под этим не гуманистическую концепцию человека, но библейское, христианское его измерение как бесконечно ценной, уникальной, незаменимой личности, носительницы в своей природе образа Божия. Взывая о любви к врагам, но в то же время понимая, что этот христианcкий идеал для многих недостижим, он неустанно просил, чтобы все исполняли хотя бы другую заповедь, тоже библейскую: не делайте другому того, чего бы вы не хотели, чтобы делали вам (см. Лк. 6, 31). Во всех конфликтных ситуациях патриарх Павел, укрепляемый внутренним миром аскета, по благодати Божией побеждавший страсти, был мирен, кроток, милосерден, сострадателен и великодушен.

Среди наиболее привлекательных черт личности патриарха Павла стоит отметить тонкий юмор, который он проявлял во всех обстоятельствах, даже в самых торжественных. Юмор часто позволял ему умирять конфликты, снимать напряжение, разрешать проблемы и давать скромно и ненавязчиво ценные поучения, сравнимые с апофтегмами древних отцов. Эта книга представит несколько таких примеров.

Наконец, завораживает и та предельная собранность, какую патриарх Павел проявлял во время совершения Божественной литургии. Некоторые из фотографий, иллюстрирующих эту книгу, о том свидетельствуют. Это настоящие иконы, отражающие смирение, дух покаяния и простоты этого патриарха, который по глубине своей личности и своим делам принадлежит к величайшим патриархам древних времен.

Иконы и фрески с его изображением уже появляются в церквях и монастырях Сербии. Нет сомнения, что в недалеком времени патриарх Павел, уже при жизни признанный святым многими верующими всех стран, будет канонизирован Сербской Церковью и поминаем в лике святых всеми Поместными Церквами.

Уже сегодня многие взывают: «Святой патриарх Павел, моли Бога о нас!»

Содержание

• Предисловие
• ЖИЗНЬ
• Детство
• Гимназия
• Семинария
• Служба в армии и война
• Чудесное исцеление. Монашеское призвание
• Послушничество в Благовещенском монастыре
• Монах, диакон и наставник послушников в монастыре Рача
• Преподаватель в богословской школе в Призрене
• Иеромонах. Студент в Афинах
• Возведение в сан архимандрита и поставление во епископа
• Епископ Рашко-Призренский
• Патриарх Сербский
• Избрание на патриаршество
• Программа нового патриарха
• Патриарх, умеющий слушать
• Перед лицом политической ситуации в Сербии
• Перед лицом войны
• Требование одинакового отношения ко всем
• Противодействие национализму и остракизму
• Любовь к врагам
• Оставаться человеком
• Не желать другому того, чего не хочешь себе .
• Призыв к терпению и упованию на Божественную справедливость .
• Перед лицом косовской драмы
• Деятельность в лоне Сербской Православной Церкви
• Восстановлений отношений с государством
• Восстановление и строительство храмов и монастырей
• Восстановление и создание новых религиозных учебных заведений
• Преодоление схизмы
• Поддержание единства в Сербской Православной Церкви
• Пастырские труды, письменные и устные
• Духовное влияние патриарха Павла во всем мире
• Последние годы жизни. Смерть. Похороны
• ОБРАЗ ЖИЗНИ
• Монашеский образ жизни, отмеченный уважением к молитвенному правилу.
• Регулярное участие в литургических богослужениях
• Простой и скромный
• Тихий заступник
• Монах великого смирения
• АПОФТЕГМЫ
• Библиография

Книгу можно приобрести:

·       На сайте оптовых продаж издательства Сретенского монастыря

·       В книжном магазине Сретенского монастыря (Москва, Лубянка, 17, тел.: +7 (495) 623-80-46)

·       В интернет-магазине «Сретение»

Жан-Клод Ларше

30 декабря 2015 г.

Рейтинг: 9.5 Оценка: 1 2 3

[александар живаљев]

Да ли постоји издање и на српском?

 

Не знам, нијесам чуо. Биће, ако Бог да.

[JESSY]

Календар ЦРКВА 2016

 

 

 

Календар Српске Православне Патријаршије „Црква“ за преступну 2016. годину, издавач: Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве, главни и одговорни уредник протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић

Календар „Црква“ спада у ред оних издања Српске Православне Цркве за које се сматра и на које се рачуна да ће из штампе изаћи око Божићних празника. Припрема пригодне публикације која је везана за одређени рок, а која по устаљеном обичају прати историјске јубилеје црквено-народне прошлости скопчана је са низом потешкоћа и изазова. Овогодишњи календар „Црква“ задржао је препознатљиви ликовно-графички изглед, репрезентативност текстова, а својим садржајем указује на литургијско-богослужбени распоред наступајуће преступне 2016. године.

Ово је већ трећа година како најсвечанију каленарско-популарну публикацију наше Свете Цркве уређује протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Архијерејског Синода.Такође, треба поменути да се високопречасни прота Саво Б. Јовић тачно 12 година стара о садржају црквеног календара који нам указује на свештено време: датуме црквених празника и дужину постова, дајући основне смернице читања из Светог Писма на богослужењима. На тај начин, преко издавања малог црквеног календара и овог већег са јубиларским текстовима, испуњава се једна од најтемељитијих уставних обавеза Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, тј. да се Синод стара о свим „званичним издањима“ (Устав СПЦ, чл. 70, став 8).

Календар „Црква“ за преступну 2016. годину, након календарског дела у ужем смислу доноси нам текстове сарадника које је пробрало уредничко чуло протојереја-ставрофора др Саве Б. Јовића. Они започињу важним јуридичким штивом, које је потребно времену у коме живимо, а реч је о правном појашњењу Уредбе о ауторским правима патријараха, митрополита и епископа из пера правног саветника Патријаршије Српске господина Милана Андрића. Протођакон Милан Томашевић из Епархије славонске пише о мартирском етосу Православне Цркве, тј. о новомученицима јасеновачким, а поводом 70 година од пробоја логораша из Јасеновачког логора. Подсећање на мартирски пут српске Херцеговине, крсно-васкрсно искуство напаћених и прослављених Пребиловаца доноси текст ђакона Бранислава Рајковића, и то о Првој литургијској прослави новоканонизованих светих мученика пребиловачких 8. августа 2015. године. Протојереј Братислав Кршић пише о новом светитељу у српском црквеном календару Св. Севастијану Дабовићу, причисленог диптиху светих 29. маја 2015. године. Проф. др Предраг Драгутиновић са Православног богословског факултета даје информативну белешку о научном скупу библијских теолога под називом „Христос свештених повести“ одржаном у Београду 10. до 13. септембра 2015. године.

Након текстова који се односе на оне догађаје који су обележили годину која је непосредно на измаку, следују чланци који се тичу јубилеја у наредној 2016. години. Према ерудицији и поруци упућеној читалаштву истиче се рад „Миленијумско трајање живог култа Светог краља Јована Владимира“, аутора др Драгољуба Марјановића са Филозофског факултета у Београду. Др Драгољуб Марјановић као представник најмлађег нараштаја српске византологије пише о Светом краљу Јовану Владимиру (+ 1015) као о претечи светосавске епохе, оног формативног периода српске културе и цивилизације. Протојереј-ставрофор академик Предраг Пузовић, декан Православног богословског факултета подсећа на четрдесетогодишњицу од упокојења епископа шумадијског Валеријана Стефановића и на петнаест година од упокојења епископа шумадијског др Саве Вуковића. Професор Милош Еранут, вредни публициста и телевизијски новинар пружа текст поводом 120 година од упокојења дабробосанског митрополита Георгија Николајевића. Студенички архимадрит др Тихон Ракићевић нас је почаствовао причом о изгубљеном и пронађеном ктиторском натпису Светог Саве из куполе Богородичине цркве у Студеници, а који датује из 1209. године.

О ранохришћанским светитељима, београдским мученицима Ермилу и Стратонику пише протојереј-ставрофор проф. др Радомир Поповић, а о свештеномученику Монтану и мученици Максими текст доноси протођакон Игор Давидовић. Великом темом на страницама овог календара „Руске духовне академије и Срби од XVIII до почетка XX века“ на приступачан и занимљив начин бави се др Владислав Пузовић. Миодраг Мишо Вујовић подсећа на јубилеј црногорских Термопила, Мојковачку битку из 1916. године, која је подједнако уписана у историји и епском предању. На крају, потписник ових редова подсећа на два временски подједнако удаљена јубилеја, 180 година од упокојења митрополита Стефана Стратимировића и 180 година од почетка архивског пословања и црквене администрације у Архиепископији београдско-карловачкој.

Календар „Црква“ за преступну 2016. годину је сјајно ликовно опремљен, доносећи фотографије манастира из готово свих епархија Српске Православне Цркве, символишући јединство и пуноту Христовог Тела у историји. Читаоци могу да се упознају са савременим изгледом Возућице, Ковиља, Месића, Хиландара, Тавне, Рмња, Каленића, Дивостина, Драче, Јаска, Добрунске Ријеке, Горње студеничке испоснице Св. Саве, са изгледом Цркве Св. Јована Владимира у Бару, те манастира Гомионице, Грачанице и Дечана. На крају календара уобичајено је да се објаве фотографије новорукоположених свештеника што је учињено и овога пута.

Календар „Црква“ под уредништвом високопречасног протојереја-ставрофора др Саве Б. Јовића засигурно остаје оно што је његова сврха и намена зацртана у временима патријараха Варнаве (1930) и Германа (1965. године), а то је да буде мисионарско и историјско-репрезентативно издање. Али, не само то. Уреднички такт и осећај проте Саве Б. Јовића начинио је од Каледнара „Црква“ за копље бољу и још више свечану публикацију, али која не престаје да буде поуздано сведочанство црквеног живота за будуће генерације.

мр Радован Пилиповић

• Нове књиге

|

[Драгана Милошевић]

Који чита да разуме: Tеме из Светог Писма Новог Завета

 

 

25. Јануар 2016 - 17:07

 

У понедељак, 1. фебруара 2016. године, у Парохијском дому цркве

Светог Саве у 19 часова биће одржана промоција нове књиге др Предрага Драгутиновића

Који чита да разуме: теме из Светог Писма Новог Завета.

 

 

 

Текстови сабрани у овој књизи, у којима су обрађени неки новозаветни проблеми и у којима су предложена тумачења неких теже разумљивих библијских стихова, представљају плод дугогодишњег труда и истраживања аутора, и намењени су свакоме ко је заинтересован за проучавање Речи Божје. Књига је објављена у издању Хришћанског културног центра Др Радован Биговић и Библијског института Православног богословског факултета Универзитета у Београду.

 

На промоцији ће говорити: протојереј-ставрофор Вајо Јовић, старешина храма Светог Александра Невског на Дорћолу; Владимир Пекић, вероучитељ и наставни саветник при Одбору за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке; др Предраг Драгутиновић, професор на Катедри Светог Писма Новога Завета на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

 

Модератор ће бити презвитер др Александар Ђаковац, доцент на Катедри за Догматику на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, уредник новина Православље и версконаучног часописа Теолошки погледи. Књига ће се на овој промоцији продавати по повлашћеној цени од 500 динара.

• Најаве

[JESSY]

Панајотис Ифандис: ПОЗИВ Божји, духовни ПУТ, ПРИЧАСНОСТ Слави Божјој

 

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа горњокарловачког г. Герасима и уз несебичну помоћ Управе за сарадњу с црквама и верским заједницама и Управе за сарадњу са Србима у региону при Влади Републике Србије, из штампе је изашла нова књига издавачке установе ''Мартириа'' Епархије горњокарловачке, аутора Панајотиса Ифандиса, под насловом '''ПОЗИВ Божији, духовни ПУТ, ПРИЧАСНОСТ Слави Божјој''.

У овом делу се ради о истраживању које описује људске напоре да успоставе тј. развију живи однос са живим Богом или како каже Серафим Саровски да испуне јединствени и прави циљ у животу, а то је стицање Светога Духа. Теологија као реч Божја и као реч о Богу преплиће се са креативним присуством Бога у свету и у историји, а посебно у љубави и спасоносном позиву на светост упућену ка човеку. Агиоологија као разлог за светост и поштовање светости, је упућена сваком човеку понаособ, као одговор на тај Божији позив.

Аутор овог дела, Панајотис Ифандис, рођен је у Атини 1966. године. Студирао је теологију на Универзитету у Атини, а потом је као стипендиста магистрирао на одсјеку за Васељенске студије ''San Nicola'' у Барију. 2004. године одбранио је докторску тезу на Теолошком факултету у Солуну, а од 2006. године на истом факултету ради као лектор на катедри за Историју Цркве. Превео је добар број рано-францисканских извора, а преводио је и научна дела, огледе, као и књижевна дела. Поврх тога, објавио је и две збирке пјесама, а своје поетске радове објављивао је и у књижевним часописима.

Ово издање су помогли Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама и Управа за сарадњу са Србима у региону у Влади Републике Србије.

Извор: Епархија горњокарловачка

• Нове књиге

[JESSY]

Нова издања у едицији Свети Оци у преводу на српски језик

3. Фебруар 2016 - 8:43

 

Крајем 2015. године и на почетку текуће године у едицији Свети Оци у преводу на српски језик објављене су две свеске и то: Етеријин путопис (свеска 4) и Посланице Светог Игњатија Антиохијског (свеска 5) у преводу Епископа Атанасија (Јевтића) са његовим благословом и дозволом за објављивање превода. Увод у Етеријин путопис потписује проф. др Радомир Поповић, а у Посланице Светог Игнатија Антиохијског др Марјан Алексић.

У плану је да се у 2016. години објаве списи Јеронима Стридонског, Иларија Пиктавијског, Евсевија Кесаријског (Живот Константинов – два тома), Теодорит Кирски (два тома), Јован Касијан (један том). У књигама ће, као и до сада, поред превода списа уз оригинални текст бити приказана житија светитеља и историјске прилике у којима су они стварали своја дела. Ово је врло захтеван пројекат због публиковања превода са критичким апаратом, али и са историјско-богословским предговорима.

Др Радомир Поповић, редовни професор Црквене историје на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, потписује уредништво сваког тома у едицији Свети Оци у преводу на српски језик. Превођење ће, као и до сада, бити поверено еминентним познаваоцима класичних језика, са редакцијом превода од стране професора класичних наука са Филозофског факултета Универзитета у Београду.

• Нове књиге

|

[JESSY]

Православље и ГМО

У издању Богословског друштва Отачник, као 7. књига у библиотеци Полис, крајем 2015. године објављена је књига Православље и ГМО – православно-теолошки оквир за оцену генетски модификованих организама и генетски модификоване хране, протојереја-ставрофора Саше Радоичића, пароха сиднејског. Публиковање ове књиге благословио је Епископ Митрополије аустралијско-новозеландске Г. Иринеј. Уредник издања је Благоје Пантелић.

Књига је подељена на једанаест целина: после предговора којег потписује Епископ Иринеј, који истиче вредност књиге и благодари о. Саши Радоичићу на веома темељном и свеобухватном приступу у односу на изазове које пред цео свет ставља употреба ГМО и генетски модификоване хране и потврђује основну тезу аутора књиге да је Света Евхаристија на почетку и на крају сваке расправе о ГМО; поглавља теку овим редом:

1) Увод – аутор објашњава тему и методологију анализе теме са више аспеката; 2) Екологија као религијско питање (са посебним освртом на учење католичке и православне Цркве о животној средини); 3) ГМО – генетски модификовани организми (аутор уз дефиниције укратко наводи историјски развој уз географско одређење коришћења ГМО, а одељак завршава наводећи велику шесторку највећих компанија у ГМ индустрији); 4) Монсанто (аутор пружа податке развоја једне од најважнијих хемијских и пољопривредно-биотехнолошких мутинационалних компанија из Сент Лујиса, САД; али је допринос овог истраживања и ауторов осврт на другу страну медаље, односно на то шта други пишу о Монсанту и наглашава хемијска једињења и хербициде које производи Монсанто, а која су погубна по здравље човека); 5) Зелена револуција и њене последице (или неолитска револуција указује на феномен развоја пољпопривреде под менторством нобеловца Нормана Борлоуга, који је развио неке врсте пшенице које су давале велике приносе и биле су отпорније на болести, а гајене су у Мексику, Пакистану и Индији, али нису заживеле у афричким земљама због корупције влада и службеника у афричким државама); 6) ГМО и искуства (аутор анализира досадашња искуства Индије, Канаде, САД, Аргентине, Мексика и Кине у вези са употребом ГМО и коришћењем генетски модификоване хране и закључује да се преко ГМО поново поставља питање о неоколонијализму и Новом светском поретку); 7) Етички проблеми везани за ГМО (аутор говори о тзв. патентирању живота и последицама таквог приступа; затим о биопиратерији, као о појави неетичког понашања у био-истраживањима; аутор анализира случај басматог пиринча); 8) ГМО и монотеистичке верске традиције (јудаизам, ислам и хришћанство – показују генерално негативан став у односу на коришћење ГМ хране, са изузетко исламских етичара који се двоуме у погледу на овај савремени феномен који није забележен у исламским светим списима; као и хришћанска екуменска тела: Конференција европских Цркава, Светски савет Цркава и Хришћанска помоћ – показују да уз помоћ Свете Евхаристије приступе отпору против свих оних који настоје да контролишу и поседују изворе хране, те се позивају потрошачи да се уједињени са пољопривредницима из сиромашнијих делова света боре против ГМ хране); 9) Православни – теолошки оквир за одређивања става према ГМО (после уводног излагања о анализи употребе ГМ хране у Србији, аутор говори о библијској визији света и човека, те о човеку као о бићу које производи храну и бићу које храну конзумира; затим говори о храни као о Светој Тајни и као о символу света, да би овај одељак закључио дискурсом о православној теологији тела); 10) Православна визија света и човека у светлу ГМО полемике (свештеник Саша Радоичић истиче да се православна визија света и човека мери аршинима литургијске свести, што показује и верност светоотачком предању); 11) Закључак (представља својеврсни одбрањени став православних о коришћењу ГМО и ГМ хране, тако да у светлу овог – надасве неопходног и свестраног – истраживања, храна и однос људи према њој показују се као бреме нашег доба, кога се можемо растеретити само у окриљу Свете Евхаристије, у чијем се средишту налази спасоносна личност Господа Исуса Христа).

Препоручујући ову књигу свим верницима, свештеницима, студентима, ђацима и научним радницима, истичемо речи Епископа Иринеја који уз захвалност аутору подвлачи да је Света Евхаристија и на почетку и на крају било какве расправе о ГМО, тако да предлажемо да ова књига буде камен темељац једног званичног става Српске Православне Цркве о ГМО и свим аспектима злоупотребе природе у савременом свету.

ђакон Ивица Чаировић

• Нове књиге

|