Нова православна издања

[Драгана Милошевић]

Интернет презентација часописа „Сабор”

9. Фебруар 2017 - 7:56

 

Сведочанство о људима и догађајима у Епархији франкфуртској и све Немачке

Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа франкфуртског и све Немачке г. Сергија, са радом је почела званична интернет презентација православног мисијског часописа „Сабор“ Епархије франкфуртске и све Немачке, на адреси www.sabor-online.org, заједно са повезаним страницама и налозима на фејсбуку, твитеру у јутјубу. Веб-сајт часописа „Сабор“ визуелно и организационо осмишљен је од стране протопрезвитера Слободана Тијанића, пароха у Фридрихсхафену.

Поред основних информација, историјата, организације и вести из живота наше помесне Цркве, веб-сајт нарочито прати новости од значаја за православне хришћане на подручју Епархије франкфуртске и све Немачке. Посебни менији нуде информације о обнови манастира Успења Пресвете Богородице у Химелстиру, као и о културно-просветним и хуманитарним делатностима.

Извор: Епархија франкфуртска и све Немачке

[JESSY]

Представљена књига "Теодор" оца Љубе Стојановића

• http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=13250

У парохијском дому Цркве светога Александра Невског на Дорћолу, 01. aприла 2017. године, протојереј-ставрофор др Саво Јовић, протојереј-ставрофор проф. др Љубивоје Стојановић и проф. др Милан Радуловић су представили књигу протојереја-ставрофора Стојановића „Теодор“ у оквиру предавања „Крсно-васкрсни смисао страдања“. Сматрати ближњег као брата је страдање и право разапињање, али да се свако страдање вером и Христом преображава у васкрсење, закључено је на духовној вечери. Прилог Марка Маленчића.

Извор: Радио Слово Љубве

[JESSY]

У издању „Гласа Цркве“ из Шапца изашла је нова књига протојереја професора др Љубивоја Стојановића, Теодор, која се састоји из неколико веома разноврсних тема тако да, док је читалац држи у рукама, има осећај да упоредо чита најмање три књиге. Прва је исповедна проза, друга пастирска поука и трећа омилитика. Наравно, има ту још много тема, али ове три су најцеловитије, и могле би се слободно издвојити из целине и одштампати као засебне књиге, и свака би била изузетно вредна. Међутим, аутор је успео да ове три књиге у једној тако добро међусобно повеже, чиме смо добили роман који се може упоредити са делима светских писаца.

У првом делу овог романа се говори о атмосфери која је владала после Другог светског рата и терору комунистичког режима који је прогонио све оне за које би проценио да треба. Дакле, иако је реч о роману, у његовом исповедном делу се по ко зна који пут потврдила она истина да су тадашњи властодршци делили становнике у две категорије: на оне које су већ ухапсили и на оне које би требало ухапсити. У књизи се наглашава да је тај удар био најјачи на свештенство Српске Православне Цркве, међу којима је страдао и млади свештеник Теодор. За њега би се могло рећи да је трпео прогон од самог свог рођења, јер му је породица непрестано „држана на оку“, а када је касније отишао у богословију добио је „пратњу“ у лицу једног ученика, тако да је његово страдање почело и пре него што је рукоположен у свештенички чин.

И док је као млади пастир са љубављу у срцу служио својој пастви у парохији, дотле су они који су били задужени за њега, на челу са свештеником Чаславом, Чакијем-Муњом, ковали план како да га у томе спрече. У неком нормалном друштву режим би једног младог и полетног човека, какав је био свештеник Теодор, заштитио од оних који га ометају у његовом раду и позвао их на одговорност. Нажалост, овде су они били све време подржавани и охрабривани. Тако је свештеник Теодор без разлога ухапшен, за­тим без кривице осуђен, и потом послан у зенички казамат.

Прота Љубивоје се не задржава много на суђењу младом свештенику, јер је ту све јасно, нити на робијашким мукама кроз које је пролазио, већ је нагласак ставио на његов однос према другима. Дакле, он достојанствено носи свој крст; али у исто време, помаже и другим осуђеницима дајући им наду и снагу да се подигну и издрже. Некада је било довољно само да их саслуша, а некада су од њега тражили савет и помоћ у превазилажењу нагомиланих про­блема. Без обзира што су то били робијаши, криминалци, друмски разбојници, силеџије, убице, он их је гледао као децу Божију, „уморну и натоварену“, и трудио се, колико је могао, да им помогне у олакшавању бремена под чијим теретом су им колена клецала. Иако је оваквим поступцима отежавао свој положај, јер је затворска управа тако нешто увек лако могла да искористи за нову оптужбу, он је пре био спреман на жртву него да некоме одбије помоћ. Тако су се и они осуђеници, који су сами себе сматрали за ништа, усправљали и са надом гледали у будућност. Својим саветима, топлом речју и разумевањем је загревао и најокорелија робијашка срца, враћајући на прави пут све оне који су са њега били скренули. Читајући те странице књиге, које говоре о ономе што је добро, што је племенито и људско, читалац ће се освежити, нахранити и испунити најважнијим хришћанским врлинама које покрећу и упућују на живот у Христу.

Посебна вредност ове књиге, мада је тешко издвојити шта је посебно када је у њој све вредно, јесте та што су разговори свештеника Теодора са осуђеницима спонтани у љубави, као да читате разговор са браћом, са пријатељима, а не са осуђеницима који су ту због разних, па и најтежих, кривичних дела. И што је врло интересантно јесте да ауторов јунак свештеник Теодор у тим разговорима веома вешто успева да сакрије своју ученост. Дакле, он не поучава високим стилом и неразумљивим речима, већ његов разговор тече природно, без грча, љутње, што и јесте разлог због чега осуђеници његове јасне и добронамерне савете разумеју као глас који их позива да схвате своју грешку и свој промашај. Захваљујући свештенику Теодо­ру, блага реч Светог Јеванђеља Христовог је као неугасиви пла­мен светлела у зеничкој тамници и помагала многима да их „тама“ не обузме. Закључак тог и таквог његовог поступања јесте да нема телесног опоравка без духовне обнове целокупног људског бића, што је овај неуморни духовни витез и препоручивао разним робијашима олакшавајући им ношење претешких зеничких окова.

Потом је аутор изузетно лепо описао однос околине према свештенику Теодору по његовом изласку из зеничког казамата, као и само његово понашање. Он овде износи такве обрте какви се мо­гу наћи само у литератури вели­ких светских класика. Зато, идући ка последњој страници ове књиге, читалац ће осетити велику радост којом она зрачи – радост сусрета, радост у чињењу добра, у давању, у жртви, у братољубљу, у гостољубљу, и нарочито у покајању оних који су се огрешили о свештеника Теодора, а као круну, покајање полицијског доушника свештеника Часлава, као и саме Индире, председнице судског већа која га је и осудила на дугогодишњу робију; једном речју, радост живота у Христу.

И на крају, посебно треба истаћи у овој књизи изузетно лепе и поучне беседе које препоручују да се обучемо у новог човека, сазданог по Богу у праведности и светости истине (ср. Еф. 4, 24). Дакле, да се обучемо у милосрђе, доброту, смиреноумље, кротост, дуготрпељивост и, поврх свега, у љубав (ср. Кол. 3, 12, 14). И да се у животу уклањамо од зла и чинимо добро (в. Пс. 37, 27; Рим. 12, 9; 1. Сол. 5, 22). Да сведочимо истину и радимо у љубави све што је поштено, праведно, чисто, врлинско, на до­бром гласу и достојно похвале (ср. Фил. 4, 8), увек имајући на уму да је наше спасење у рукама наших ближњих. Стога ову књигу радо препоручујем, убеђен да ће она дотаћи срце сваког читаоца и подстаћи га на размишљање о џелатима који су све време „страсне четрдесетогодишњице“, како је ово време назвао Преподобни Јустин Белијски, били страх и трепет онима који су остали у заједници са Христом и чија је страдална истрајност доказ да на крају силници увек бивају губитници. Верујем да ће многи читаоци овој књизи се враћати и поново је ишчитавати, подсећајући се одговора на разна питања које нам Теодор даје.

Протојереј-ставрофор др Саво Б. Јовић

http://www.monokl-online-shop.net/pravoslavlje/2017/01/21/protojerej-prof-dr-ljubivoje-stojanovic-teodor/

[JESSY]

Прота Митар Миловановић: Књига о Арсенију

Ваљево : Српска православна епархија ваљевска, 2016
(Врњци : Интерклима-графика)
293 стр. : илустр. ; 21 cm
ISBN 978-86-89013-04-7

У најновијем издању Епархије ваљевске представљена је животна прича о чувеном и вредном игуману манастира Каона Архимандриту Арсенију (Цветковићу). Штампана с благословом Владике Милутина и написана вичним пером доброг књигозналца протојереја-ставрофора Митра Миловановића, ова књига представља неувели венац славе и сећања којим је овенчан један земаљски животни пут. Сам аутор, прота Митар, архијерејски намесник тамнавски, познат је као дугогодишњи уредник и сарадник бројних листова и часописа: Хришћанско дело, Глас Цркве, Колубара, Глас Тамнаве. Посебан допринос Српској Цркви аутор је дао својим дугогодишњим бављењем историјом Православне народне хришћанске заједнице и обнављањем богомољачког братства. Изнад свега поменутог, а што је пресудно важно за приступ овој књизи, јесте чињеница да је њен аутор био дугогодишњи пријатељ и саслужитељ оца Арсенија. Ова чињеница даје посебан печат свакој речи написаној у књизи.

У животну причу преточену на странице ове књиге уводе нас топле и братске речи тројице епископа. Своје сећање на оца Арсу изнели су: најпре Владика Милутин, братски и са љубављу; затим Владика Лаврентије, као дуго година надлежни епископ оца Арсенија; као и рецензент књиге Епископ Силуан кроз своје виђење духовника каонског. Књига садржи и следећа поглавља: „Детињство испуњено Богом“; „Пустиња“; „Искушеник“; „Старац Теофило“; „Монашка школа у Острогу“; „Војска“; „Време безбожног комунизма“; „Монах“…

Темељ књиге представља опис животног пута оца Арсенија, који нам веома сликовито и јасно износи аутор књиге. Уз историју једне личности упознајемо се неминовно и са историјом једног времена и једног народа, у коме за духовнике и свештенике није текло мед и млеко. Кроз ову књигу сусрећемо и друге велике ду­ховнике тога времена, свраћамо у древне светиње западне Србије, учимо се благочестивости и побожности српског народа на размеђи двадесетог и прве деценије двадесет првог века. Стога, Књига о Арсенију јесте огледало једног времена. У другом делу књиге је прича о неуморном игуману обогаћена разноврсним прилозима. У њему се посебно издваја дирљиво поглавље „Сећања“, у коме многи пријатељи и духовна деца оца Арсе исповедају своју захвалност и љубав према свом духовном оцу. Узета у целини, књига је вредна и целовита молитвена монографија једне личности и једног времена. Књига о Арсенију, као најновије вредно и запажено издање Епархије ваљевске, обогатиће сваку, а посебно црквену библиотеку.

Дарко Ђурђевић, протонамесник

[JESSY]

Владика Атанасије (Ракита): Београд у молитви

28. Април 2017 - 12:37

Књига беседа епископа Атанасија којима се он 2011. године обраћао Београђанима може се читати и као подсетник на важне духовне догађаје који су се десили те године у Архиепископији београдско-карловачкој. Архиепископија београдско-карловачка и њен Одбор за верску наставу на челу са Епископом Атанасијем уложили су велики труд у то да свештеници зађу у војне школе и касарне Војске Србије и да се тамо чује Божија Реч. Епископ Атанасије често је одлазио у Војну академију и Војну гимназију где је држао веома успела предавања и разговоре са официрима, кадетима и војницима. На службама у појединим храмовима почели су да се виђају официри и војници у униформама који су се на крају Литургије и причешћивали. Све је то претходило увођењу у редовну војну службу војних свештеника који су ушли у касарне и школске установе Војске Србије и који раде на моралном уздизању војника и њихових старешина.

Епископ Атанасије посебно је остао запамћен у Београду по својим беседама. Нарочито је био ангажован у служењу и пастирствовању у време старачке изнемоглости Његове Светости Патријарха Српског Господина Павла. Епископ Атанасије беседио би углавном на крају Литургије. Његове беседе носиле су лични печат, углавном се обраћао београдском човеку суоченом са изазовима не баш лаких времена којима смо живели. Није избегавао да у својим беседама помене и актуелне догађаје, а те догађаје поредио је и сравњивао са старозаветним или новозаветним примерима, али и примерима из светоотачке литературе, па су се из свега тога могли извлачити корисни закључци.

У својим беседама Епископ Атанасије је користио и поједине актуелне појмове и изразе који су се могли чути и у медијима што је допринело занимљивости и садржајности његових беседа. Вредност тих беседа појачавају и његова оригинална промишљања, врло успеле литерарне слике, ретке и мајсторски употребљене речи, језички обрти. Све те беседе добро су компоноване у књизи и делују као једна целина. Познато је да је Епископ Атанасије добар познавалац дела Достојевског. Понекада може да се учини да он, беседећи о Богу, вери, добру и злу промишља на један особен, суптилан начин, како о тим темама промишљају неки јунаци из романа Фјодора Михајловича Достојевског.

Многи верници из удаљенијих делова Београда долазили су на Литургију у храмове у којима је служио Епископ Атанасије, да, поред учешћа у Литургији, чују његову беседу.

Јово Бајић

Извор: Епархија бихаћко-петровачка

• Нове књиге
•  

|

[JESSY]

Владика захумско-херцеговачки Григорије: Преко прага

3. Мај 2017 - 9:00

 

У издању београдске издавачке куће „Лагуна“, у петак, 28. априла 2017. године, излази књига Његовог Преосвештенства Епископа захумско-херцеговачког г. Григорија „Преко прага“.

Ријеч је о збирци прича које говоре о судбини малих људи у херцеговачком поднебљу с краја бурног 20. вијека. „Којим год путем да кренете кроз овај крај, једва ћете срести човјека, било које вјере или нације. Ипак ту и тамо сретнете понекога. Осим препланулог лица и кошчате грађе, која краси све једнако, било које вјере да су, на вас ће утисак оставити очи ових људи. Након дужег посматрања чини се да су то очи пуне бола“, један је од одломака из књиге.

У најави издавачке куће „Лагуна“ наводи се да меланхоличном збирком прича „Преко прага“ владика Григорије несумњиво улази у ред даровитих писаца из БиХ, који својом прозом наставља најбољу традицију приповједача на српском језику, од Петра Кочића до Зуке Џумхура, Иве Андрића или Меше Селимовића. 

Из „Лагуне“ истичу да, када пише о појединачним судбинама савременика, њиховим несрећама, неспоразумима и заблудама, болестима, биједи и странпутици, владика Григорије издваја најсвјетлије тренутке њиховог живота и налази најдрагоценије црте њиховог карактера, а када пише о лопти, смијеху, возовима, о бригама, мору или манастирима, оживљава заборављене или испражњене просторе, предјеле и расположења свог ратом опустошеног поднебља. 

„Изванредан психолошки портретиста, ауторски глас у овој књизи уздиже се изнад злосрећних подјела у народу, прелазећи преко уског и себичног прага своје куће, вјере и нације, и даје нам сваким ретком своје прозе на знање да ће се угледати на Андрићеву мисао `Највећа планина коју човјек мора прећи је праг његове сопствене куће`“, наводе из „Лагуне“. 

Владика Григорија, осим архипастирског рада, бави се и писањем, а до сада је објавио „Долази час и већ је настао“ /бесједе и разговори, 2004/, „Лазар“ /новела, 2008/, „Прича о старом краљу“ /новела, 2009/ и „Радост живота“ /колумне, 2010/.

Извор: Епархија захумско-херцеговачка

[Драгана Милошевић]

Ново издање: Свети и Велики Сабор

 

Предговор Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија

["Tamo daleko"]

Trebalo bi odmah potraziti priloznika koji bi finansirao prevodjenje i stampanje na engleski!

[Драгана Милошевић]

https://teoloskipogledi.spc.rs/sr/

[JESSY]

Објављена девета књига у едицији Свети Оци у преводу на српски језик

У едицији Свети Оци у преводу на српски језик изашла је из штампе књига Монашка правила од преподобног Теодора Студита. Протојереј-ставрофор др Радомир Поповић, као уредник едиције, изабрао је и превео са изворника неколико списа преподобног Теодора: на почетку Устав манастира Студиона, затим Општа епитимија целом братству против оних који нарушавају правило, па Свакодневне епитимије монаха изложене од најпреподнијег оца нашег Теодора, и Завештање Преподобног и богоносног оца нашег и исповедника Теодора игумана манастира Студион, а на крају Окружна посланица о упокојењу Преподобног Теодора Студита од Преподобног Навкратија. Избор је хронолошки и тематски оправдан, а преведени списи су актуелни и у монашком животу данас.

Превод списâ проф. др Радомир Поповић започиње уводном студијом о животопису Теодора Студита у контексту времена у којем је живео овај велики монах и богослов. Пишући о Теодору, преводилац је користио прву и другу верзију житија из PG, а затим руску и верзију коју је српским верницима донео преподобни Јустин Ћелијски. У уводној студији истакнути су антииконоборачки и монашки детаљи из Теодоровог живота.

После превода списâ протојереј-ставрофор др Радомир Поповић је објавио поуке Теодора Студита и то овим редом: О трпљењу и примању оних који се одричу света, О подвижничком и равноангелском животу, Исповедницима, О посту и будућем Страшном суду, О томе да не треба проводити празнике у пијанству и опијању, и о сећању на смрт, О посту и бестрашћу, изговорена почетком Великог поста, затим Беседа о поклоњењу Часном и Животворном Крсту треће недеље Великог поста, O вазнесењу Спаситеља нашега Исуса Христа и о томе да ми сами живимо богоугодно, О благодарности и поклоњењу Христовој икони, и О поштовању светих икона и поклоњењу пред њима.

Књига пружа читаоцима широк спектар темâ, које су везане за богословствовање као једини начин хришћанског живота и за монахе који су свој живот подредили Богу Творцу, зато је препоручујемо и онима који се уче богословљу и историји, али и онима који свој живот усмеравају ка божанским висинама.

ђакон др Ивица Чаировић

• Нове књиге
•  

|

[JESSY]

Љуба Стојановић: Теодор

5. Јул 2017 - 13:56

О једном  роману проповеднику православне ортопраксије 
Љуба Стојановић: Теодор, Шабац 2016, стр. 320.

Писац овог дела је познати професор Богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи (раније и Богословског факултета у Београду) на којем предаје Пастирско богословље из које области је написао заиста много вредних студија. Потписнику оцих редова је много познатији као предавач на појединим трибинама на теме хришћанског живота у савременом свету, првенствено по његовом сведочењу вере у средствима информисања, као што су телевизија, радио или већ писана средства – новине, часописи. Проф. Стојановић спада међу оне духовнике високог интелектуалног успона који су вазда спремни да православну веру излажу у свој њеној чистоти, ослобођеној од сваке овосветске идеологије и прилепљености овоземаљским потребама и, уопште, упошљавања вере у било који вид корисности, осим назидања верних.

Појава романа „Теодор“ можда нас и није изненадила; аутор је могао да своја промишљања која је износио у својим беседама у цркви Ружици на Калемегдану или у својим радовима, унесе у текст наратива, па и у заплете, којих нема много, тако да читање није отежано испреплетеним и отуда често неухвативим догађањима, и то на начин да уемсто уобичајених описа природе, собног амбијента, градске вреве,  лова или сличног, може да главног јунака прати, рекао бих, на чисто догматским и етичким путовањима.

Отуда бих овај роман назвао мисионарским, проповедником православног опхођења у животу, романом неосуђивања.

Радња романа се одвија у једном семберијском селу, да би се пренела у Банат, односно у Поцерину. Време је послератно, комунистичко, атеистичко, када су се поједини Срби просто такмичили ко ће више и боље угодити Вођи, па су, тако поступајући, изгубили или заборавили све норме нормалног домаћинског понашања, у граду понајвише.

У питању су две благочестиве породице, па ће из једне син Теодор (ово име је добио јер је општинским властима сметало предложено светачко име, мада Теодор управо теофорично име изначи Божји дар, Божидар, што поклоници атеистичке идеологије нису тако протумачили)  и постаје свештенослужитељ, а једна девојчица из исто тако честите куће (бар кад је бака у питању) израста у девојку Индиру, студенткињу права и касније судију, и тиме постати протагониста атеизма и свега с тим у вези. И док је једна породица остала привржена својем православљу и светковању крсног имена, друга је то чинила све док је бака била жива.

Будући да је романописац и сам свештено лице, а с обзиром на то да у сваком селу, па и у најбезизлазнијим временима, парох свагда даје тон понашањусвојих парохијана, у спису се јављају и пароси надлежни за то село у Босни, као и монаси у неком западносрбијанском манастиру. Све док се сеоски поп о. Ристо није замонашио, забуна и комешање међу верницима и није много приметно, да би најзад томе увелико допринео нови парох Часлав.

Мада из свог искуства познајем та поратна времена и треба да сам их искусио на себи лично, па и моја родбина, не могу прихватити да је неки парох до те мере могао сарађивати с партијским комитетом, и то тако често и предано како је описан овај парох. Можда је писац хтео да изобличи све ништавило човека који је, иако призван (а не позван!) на свету службу, могао да тако ниско падне... Или је то можда блиставо изложење шта се све може десити с парохом који није на својој бразди... Исто тако, не могу да прихватим да је и у средњој богословској школи био понеки доушник „онима са стране“...

Својевремено се говорило, овде у Србији, како су у светој Русији атеисти послали неке будуће архијереје на школовање у духовним академијама. Лично сам упознао тројицу таквих високих архијереја, који су заузимали највиша јерархијска места, а за које се зна да су још као деца на грудима својих мајки знали напамет Оченаш и Вјерују, као и друге молитве... Бог другачије суди.

Кроз све ова описе збивања на селу и око школовања у богословији Теодора романописац има прилику да изложи непатворну Христову истину о љубави према ближњима, и то до те мере да често наводи библијске исказе и православно морално учење о неосуђивању, непристајању на световни начин мишљења докле год је у супротности са кристалним јеванђељским учењем, о самосмиривању, бодрењу вером и чврстом жељом за уздизањем ка добру.

Усвом „Летопису“ о. Теодор ће забележити: „Жао ми је сваког човека који под теретом живљења пристаје да буде роб људи и идеологија. Тражећи краћи пут, човек увек залута и много је оних који се никад не врате на прави пут, јер су у себи отупели жељу за истином пристајући да се прилагођавају руковођени сами собом и својим себичним интересима...“ Свештеник Теодор се пита: „Зашто бих дозволио да фашизам, антифашизам, партизани или честници ... буду одредница моје мисије у свету! ...  Свако од нас добровољно се предао у ропство, и само снагом одговорне слободе можемо превазићи безумље у које смо ушли ... Ми који верујемо треба да будемо при руци онима који верују да не верују како бисмо им помогли у новом трагању за смислом.“

Свешеникова мисија је проповед библијске науке како нам ју је изложио Господ Цркве, Исус Христос, а не вечито позивање на блиске или даље историјске догађаје и њихово тумачење независно од црквеног учења, а чега се нису разрешили поједини пароси. Наравно да су душеполезне теме на историјске догађаје у Цркви, али увек постоји могућност да буду дескриптивне, тек информативне, не остављајући слушаоце у стању размишљања о свом духовном стању, тим више уколико су моралистичке.

Богослов Теодор је постао парох проповедник, али и хроничар збивања у парохији, али на начин да се не осврће на појединачне догађаје, него да обрађује суштинске теме живота и понашања у свету око њега. Наравно да је  почео бости очи комитетлијама који су били спремни да се обруше на доброг пароха. И чињеница је да непријатељ људских душа ђаво не напада грешне, сличне себи, него благочестиве, побожне, чврсте у вери и у добрим делима.

Измишљен је разлог за хапшење које је обављено међу окупљеним свештеницима, а необразложену осуду на вишегодишњу робију изриче – Индира, која је његова кума (Тодоров отац ју је у договору с њеном баком тајно крстио). Зенички затвор је суров, но утеха је у свему томе што су овде, и поред строгих мера, унете честице Светог причешћа да би се њима о. Теодор могао повремено причешћивати ради свог духовног крепљења.

У овом спису запажамо да се милиционери, инспектори и судије Муслимани понашају много трезвеније, људскије од Срба на тим положајима, што би био показатељ велике залуђености српског човека идеологијом свеспаситељног комунизма, а што смо ми иначе у тим худим времениам добро запажали...

Времена се мењају, о. Теодор долази из затвора дома, али из неких разлога прелази у Панчево, где добија парохију при цркви с два торња, да би касније постао духовник при цркви Ружици на Калемегдану. Грађански рат деведесетих година је узроковао многе, многе непотребне жртве, а идеолози партије изгубили су смисао живота, јер им је темељ у потпуности поткопан – нема више комунистичког учења и заклињања у Вођу и Партију!

Многи Срби и добронамерни људи других народности избегли су из Босне у Србију, па и некадашњи неумитни судија Индира! Она у Панчеву отвара адвокатску канцеларију и – враћа се вери! Препознаје о. Теодора којег је  својевремено невиног осудила, настаје грижа савести и, најзад, после дугих разговора у манастиру о начину вођења духовног живота, и сама постаје монахиња Теодора.

Ово је оквир прповедања, уз неколико, рекао бих, описа спорадичних догађања који романописцу пружају могућност да изнесе и друга црквена учења о животу у Христу. Како не осуђивати оне који су допринели – какав је био  о. Часлав - да о. Теодор буде осуђен? Како да он лично не уображава да је неко посебно биће зато што је невин пострадао, па се мора смиравати? Како човек може доживети преумљење и водити нови живот и после свих злостављања свог ближњег?

Многе животне ситуације обрадио је духовник Љубивоје Стојановић, које је, иначе, ревносно износио у својим ТВ говорима пред широком публиком. Отуда он у уста свог главног јунака ставља и ова размишљања: „Молим се Богу да нас све сачува од зловоље ... од јефтиног политикантства ... да нас свештенике, и све вернике, сачува од страхова који доносе мржњу и зловољу како бисмо могли да и сами доринесемо бољитку, а не да будемо део неке безличне масе која се колеба сталним посртањем од лидера до лидера...“

Ако би требало да окарактеришем овај роман, који је првенче аутора Стојановића, казао бих да је то прекрасно излагање Христовог учења о животу у данашњем свету. Једном речју – мисионарски. Или - црквени роман.

протођакон Радомир Ракић

• Нове књиге
•  

|

[Драгана Милошевић]

Сабрана дела оца Георгија Флоровског

13. Јул 2017 - 8:35

Одбор за просвету и културу Епархије браничевске се од 2015. године латио обимног посла сакупљања, превођења, уређења и штампања сабраних дела блажене успомене о. Георгија Флоровског, једног од кључних родоначелника православне теологије у савременом свету.

Православна вера у XX и XXI веку би се тешко могла и замислити без лика и дела овог блаженог оца и учитеља, који је поставио темеље на бази којих и данас преживљава православна свест о Предању Тајне Цркве. Надамо се да ћемо овим допринети даљем развоју богословске мисли и уопште хришћанске свести о Цркви у оквирима наше помесне Цркве, тј. где год се реч Божја чита и мисли на српском језику.

Отац Георгије Флоровски (1893–1979) је ретка личност у новијој историји, међу православним богословима. Његова богословска дела не само да обилују мноштвом информација из светоотачког наслеђа, него се првенствено издвајају проницљивим судовима о светоотачком учењу. Он својом даровитошћу и огромним трудом прониче иза слова светоотачког наслеђа, тј. у сам дух свеукупног хришћанског наслеђа, тј. Предања. То му је омогућило да буде стваралац на пољу богословља, што значи да, служећи се духом Предања, одговара на нове изазове и дилеме које се постављају пред човека и да на тај начин продужава стварање црквеног предања, попут древних великих отаца Цркве. Његова препорука да савремено православно богословље има потребу за новом светоотачком, новопатристичком синтезом, доживела је у његовим делима пуну афирмацију. Отац Георгије је Богослов који се, баш као и велики древни оци Цркве, бави егзистенцијалним питањима човека и на њих одговара служећи се светоотачким Предањем. На тај начин, он својим делима ствара оквир за доношење нових догмата који ће следовати светим оцима, а ипак ће бити нови. Речју, отац Георгије је светао пример међу богословима, који показује како и на који начин се чува свето Предање Цркве и како се користи ради спасења нових генерација у Христу Господу.

Рођен је у Русији, а стицајем историјских околности и по промислу Божјем, живео је и радио на Западу. Његовом заслугом не само да су многи православни открили, помало заборављено, своје аутентично предање, већ су и западни хришћани могли да се упознају са аутентичним заједничким наслеђем, тј. Предањем из првог хиљадугодишта неподељене Цркве. Полазећи од тога да је Црква у свету да би га спасла, водио је искрен и конструктивни дијалог са свима који су се интересовали за егзистенцијална питања човека, а посебно са западним хришћанима. Све ово је учинило оца Георгија васељенским учитељем, попут великих отаца Цркве.

Ово је био повод и разлог да се наша Богом спасавана Епископија браничевска подухвати једног великог и Богу угодног дела, као што је сабирање и издавање његових дела на српски језик. Надамо се да ће она послужити не само будућим богословским генерацијама, већ свим људима који се интересују за онтолошка питања човека и света, да нађу прави одговор у оквирима Предања Христове Цркве.

О начину поручивања опширније на интернет страници www.florovski.rs

• Нове књиге

|

 

[JESSY]

Епископ Јован Пурић: Лепота и радост празника

28. Јул 2017 - 14:25

У оквиру великог издавачког подухвата Отачника, Бернара и Братства Светог Симеона Мироточивог, објављена је књига Лепота и радост празника, Епископа Јована (Пурића). Уредник овог издања је протођакон Радош Младеновић, а за издавача ову публикацију потписује Благоје Пантелић.

Књига садржи предговор, увод и једанаест поглавља, са изворима и библиографијом, и – на крају – врло корисним индексима: библијских цитата, имена и појмова. У предговору аутор дела указује на методологију свог истраживања и истиче циљ свог рада, али и у неколико речи наговештава свој приступ овој претежно хеортолошкој теми: богословско созерцање празника уз егзегезу библијских сведочанстава и давање догматско-литургичког закључка на крају сваког поглавља. Овакав приступ указује на светоотачке осврте на објашњење празникâ у контексту преплитања Светог Писма и Предања.

Аутор на почетку свог истраживања јасно одређује задатак: за правилно разумевање тајне Богочовечанске Личности Исуса Христа најбоље нам служе Господњи празници, који су изнад свега празници Домостроја спасења, који аутор дефинише као наум, намеру и план Тројичног Бога за стварање и спасење човека, а преко човека и васцеле Божије творевине. Када се говори о Господњим празницима, говори се о самооткривењу Бога Живога, односно говори се о Богојављењима у свету, што значи да се говори о обожењу човека и спасењу тварног света. Циљ овог дела јесте да се о Господњим празницима говори кроз призму христолошких тема ових великих празника, што ће и дефинисати ово истраживање као богословско-хеортолошки дискурс у оквиру савремене теолошке мисли.

Једанаест поглавља јесу једанаест празника: Благовести, Рођење – Божић, Обрезање, Сретење, Богојављење, Преображење, Улазак у Јерусалим – Цвети, Страдање на Крсту, Васкрсење, Вазнесење Христово, Силазак Светога Духа на Апостоле. Из поставке свог рада види се да је аутор желео да изађе из литургичких клишеа и постави нови приступ Великим празницима. Он поставља два Богородичина празника (Благовести и Сретење) у циклус Господњих празника, али тако да направи један егзегетско-догматски осврт на Домострој спасења.

Анализирајући празнике аутор антологијски доноси секвенце из егзегеза великих Отаца Цркве и на тај начин допуњује и крунише свој догматско-хеортолошки приступ. Тако се методолошки заокружује циклус и анализа празника у контексту христолошких тема. Књига се препоручује свим хришћанским верницима, а посебно ученицима Богословија и студентима Богословских факултета, и свештеницима за бољу и дубљу едукацију у оквиру шире унутрашње мисије Цркве.

• Нове књиге
•  

|

[Страле]

пре 1 сат, JESSY рече

Епископ Јован Пурић: Лепота и радост празника

28. Јул 2017 - 14:25

У оквиру великог издавачког подухвата Отачника, Бернара и Братства Светог Симеона Мироточивог, објављена је књига Лепота и радост празника, Епископа Јована (Пурића). Уредник овог издања је протођакон Радош Младеновић, а за издавача ову публикацију потписује Благоје Пантелић.

Књига садржи предговор, увод и једанаест поглавља, са изворима и библиографијом, и – на крају – врло корисним индексима: библијских цитата, имена и појмова. У предговору аутор дела указује на методологију свог истраживања и истиче циљ свог рада, али и у неколико речи наговештава свој приступ овој претежно хеортолошкој теми: богословско созерцање празника уз егзегезу библијских сведочанстава и давање догматско-литургичког закључка на крају сваког поглавља. Овакав приступ указује на светоотачке осврте на објашњење празникâ у контексту преплитања Светог Писма и Предања.

Аутор на почетку свог истраживања јасно одређује задатак: за правилно разумевање тајне Богочовечанске Личности Исуса Христа најбоље нам служе Господњи празници, који су изнад свега празници Домостроја спасења, који аутор дефинише као наум, намеру и план Тројичног Бога за стварање и спасење човека, а преко човека и васцеле Божије творевине. Када се говори о Господњим празницима, говори се о самооткривењу Бога Живога, односно говори се о Богојављењима у свету, што значи да се говори о обожењу човека и спасењу тварног света. Циљ овог дела јесте да се о Господњим празницима говори кроз призму христолошких тема ових великих празника, што ће и дефинисати ово истраживање као богословско-хеортолошки дискурс у оквиру савремене теолошке мисли.

Једанаест поглавља јесу једанаест празника: Благовести, Рођење – Божић, Обрезање, Сретење, Богојављење, Преображење, Улазак у Јерусалим – Цвети, Страдање на Крсту, Васкрсење, Вазнесење Христово, Силазак Светога Духа на Апостоле. Из поставке свог рада види се да је аутор желео да изађе из литургичких клишеа и постави нови приступ Великим празницима. Он поставља два Богородичина празника (Благовести и Сретење) у циклус Господњих празника, али тако да направи један егзегетско-догматски осврт на Домострој спасења.

Анализирајући празнике аутор антологијски доноси секвенце из егзегеза великих Отаца Цркве и на тај начин допуњује и крунише свој догматско-хеортолошки приступ. Тако се методолошки заокружује циклус и анализа празника у контексту христолошких тема. Књига се препоручује свим хришћанским верницима, а посебно ученицима Богословија и студентима Богословских факултета, и свештеницима за бољу и дубљу едукацију у оквиру шире унутрашње мисије Цркве.

• Нове књиге

Владика Јован-неуморни посленик на Њиви Господњој

[JESSY]

Владислав Пузовић: Руски путеви српског богословља

25. Септембар 2017 - 12:37

Капитално дело у издању Православног богословског факултета Универзитета у Београду и ЈП Службени гласник: Владислав Пузовић, Руски путеви српског богословља. Школовање Срба на руским духовним академијама (1849-1917), Београд 2017.

Пред читаоцем је сасвим нова област истраживања која се односи, не само на српску црквену и историју уопште већ и на историју Руске Цркве - посебно њеног духовног школства и образовања у трајању од око 70 година, на прелому два века, 19. и 20. Млади црквени историчар Владислав Пузовић за ову област истраживања није имао много узора у литератури и зато је учинио велики пионирски корак исчитавања сачуване архивске грађе похрањене у архивима у Украјини и Руској Федерацији - Кијев, Москва и Санкт-Петербург. Сем ретких изузетака ова грађа која се односи на Србе студенте духовних академија није коришћена, а без ње, признаћемо, нема правог истраживања. Аутор је, иако млад, показао искуство темељног, свестраног, критичког и изнад свега, обазривог истраживача, који зналачки из расположиве грађе исчитава прве странице развоја богословске мисли код Срба и даје сажет пресек развоја исте у Русији као alma mater  српске богословске мисли савременог доба.

Пред читаоцем промичу ликови наших еминентних питомаца у духовним академијама, сазнајемо имена најпознатијих професора и предавача, наслове кандидатских и магистарских дисертација, рецензије њихових ментора, који су их зналачки и стрпљиво уводили у тајне и методологију богословља. Нећемо ништа ново рећи ако кажемо да се наша новија историја и школство, и просвета посебно, не могу ни замислити без имена каква су, рецимо, прота Стеван Димитријевић, епископ Никодим Милаш, епископ Иринеј Ћирић, Чедомиљ Митровић, митрополит Михаило Јовановић, Светолик Ранковић, да поменемо само нека имена, који су своје универзитетско-православно и хришћанско образовање стицали у Русији. Свршени питомци руских академија су носећи просветни кадар у нашим богословијама и тек основаном Богословском факултету Београдског универзитета, као и у другим просветним и државним установама у Србији, односно Југославији. Ако кажемо да су 24 епископа стекли духовно образовање у Русији, да до сада имамо канонизованих седам светитеља наше помесне Цркве, већ смо много рекли.

Овај темељни, пионирски рад добро је утемељен, пре свега на изворима прве врсте – то је архивска грађа која, скоро да није до сада коришћена. Добро је искоришћена, не тако богата, литература, пре свега на руском језику. Детаљна проучавања појединих сегмената по научним областима тек предстоје и то је мултидисциплинарно истраживање које треба да чине богослови: библисти (ментори Србима су били познати научници А.А. Олесницки, М.Д. Муретов, В.П. Рибински, Е.А. Воронцов), црквени правници (П.А. Лашкарев, Н.А. Заозерски, Т.В. Барсов), црквени историчари – опште и националне историје Цркве (И. И. Малишевски, В.В. Болотов, А.А. Брилијантов, А.П. Лебедев, Т. Титов, Е.Е. Голубински, А.А. Спаски, В.А. Соколов, Г.А. Воскресенски, И.С. Паљмов), патролози, богослови пастирског и омилитичког усмерења, како би, свако из своје научне области, на примерима наших питомаца у Русији, показао развој поменутих богословско-научних дисциплина код нас.

На крају треба рећи да сва будућа истраживања као полазну основу имају ову студију као незамењљив водич који указује у ком правцу треба продубљивати наша сазнања о нашим питомцима на руским духовним академијама. У великој и раскошној грађевини српско-руских духовних односа 1849-1917. године, студија Владислава Пузовића је заиста камен темељац и путоказ како и у ком правцу даље усмеравати предстојећа истраживања.