Нова православна издања

[JESSY]

Протојереј-ставрофор др Радомир Поповић: Свето Предање у историји

Институт за теолошка истраживања Православног богословског факултета Универзитета у Београду крајем 2015. године објавио је зборник радова из историје Цркве Свето Предање у историји, аутора протојереја-ставрофора др Радомира Поповића, дугогодишњег редовног професора на катедри за историју Цркве. У овом зборнику су сакупљене већ објављене студије из области опште и националне црквене историје, али и чланци на актуелне теме из савремене историје Цркве.

У зборнику су публиковане двадесет и пет студије које тематски могу бити подељене у поглавља: теме из опште историје Цркве (од 4. до 10. века, са посебним освртом на обележавање јубилеја Миланског едикта и поводом хиљадугодишњице од упокојења Светог руског кнеза Владимира), затим теме из историје српске Цркве (истакнуте анализе периода Светог Симеона Мироточивог и Светог Саве); и трећи део зборника заузимају осврти на анализу црквених устава и места Цркве у земљама Европске Уније (на примеру Грчке и Финске) и на будући Свети и велики сабор православне Цркве.

У првом делу аутор се бави историјским личностима, и то: Светим Константином, Фотином Сирмијумским, ранохришћанским Светитељима на тлу источног Илирика, Јованом Касијаном, Севиром Антиохијским, Светим Фотијем Цариградским, Светим руским кнезом Владимиром. Уз то – аутор као уредник едиције Свети Оци у преводу на српски језик – читаоцима дарује и уводне студије и предговоре превода, а пише о Етерији и Јерониму Стридонском. У другом делу проф. Поповић доноси анализе Хиландарског и Студеничког типика на тему односа ктитора и игумана и послушању игумана, а затим и описује црквено-државни сабор у Жичи 1220. године. Трећи део зборника је доказ да историја – као учитељица живота – мора да се сагледава са много аспеката како би у савременом свету понудила одговоре на сва искушења. Аутор зборника анализира црквене уставе Грчке и Финске и покушава да одговори на могућа питања у вези са Црквом, ако би Србија била прикључена Европској Унији; а затим истиче десет тема које су , још од 1976. године, елабориране у предсаборским седницама и које би требало да буду на дневном реду будућег Светог и великог сабора православне Цркве.

Аутор у овом зборнику показује правилно донете закључке проистекле из историјске методологије, тако да сабране студије могу да буду коришћене за даља истраживања, односно да их студенти Православног богословског факултета и Филозофског факултета – одсек историја, уз истраживаче свих историјских института, користе и науче и нова факта и како се правилно користе историјски извори, као основно начело историјске методологије, уз помоћ студија о датој теми. Зато овај зборник препоручујемо и студентима и ђацима, али и научним сарадницима и истраживачима, да спознају да Бог учествује у историји и да ће учествовати до испуњења времена.

ђакон мр Ивица Чаировић

• Нове књиге

|

[Драгана Милошевић]

Нови број часописа Православни мисионар (бр. 347)

 

 

10. Фебруар 2016 - 12:04

 

 

 

Тема броја: Царство Божје у нама

 

 

Почетком фебруара 2016. године из штампе је изашао нови број часописа Православни мисионар (свеска 1 за 2016. г., бр. 347), са темом броја „Царство Божије у нама“. Часопис се може купити у храмовима Српске Православне Цркве, а о начину претплате можете се информисати преко адресе [email protected] или на телефон +381 (0)11 3025 113. Ексклузивно преносимо интервју протојерејем-ставрофором др Милошем Весином, професором Православног богословског факултета у Либертвилу и једним од најактивнијих свештеника-проповедника у расејању:

 

 

Тражење Царства Божјег и правде његове (Мт 6, 33) јесте

успостављање једне другачије листе приоритета у нашој свакодневици

 

 

Покајте се јер се приближило Царство небеско (Мт 3, 2). Овим речима Свети Јован Крститељ и Претеча Господњи започиње своју проповед. Истим речима и сам Христос започиње своју проповед и спаситељско дело међу изабраним народом Божијим. Можете ли нам нешто рећи о истинском покајању и његовом односу према Царству Божијем?

 

– Описујући начин на који је Свети пророк и претеча Господњи Јован позивао на покајање, наглашавајући: Родите дакле, плодове достојне покајања… (Лк 3, 8), Свети апостол и јеванђелист Лука нам пружа и детаљне одговоре пророка на питање које му људи упутише: Шта ћемо, дакле чинити? А он одговарајући рече им: Који има две хаљине нека даде ономе који нема, и који има хране нека чини тако (Лк. 3, 10–11). Пророк је, у погледу конкретног вида покајања, био веома јасан и у својим саветима цариницима и војницима (види Лк 3, 13–14). Међутим, Свети Јован Крститељ је свакако разликовао само покајање, од плодова достојних покајања. Покајање је унутарња промена ума, док се плодови покајања огледају у спољашњој примени тог преумљења, дакле – у квалитативно другачијем понашању.

 

У Јеванђељу по Матеју, у опису проповеди Јована Крститеља, ми наилазимо и на разлог зарад кога се треба покајати: Покајте се, јер се приближило Царство Небеско (Мт 3, 2). Блажени Теофилакт Охридски, префињени изданак византијске духовне културе и књижевности из 11. века, при тумачењу овога места, наглашава: „Царством Небеским назива први и други долазак Христов, као и врлински живот“.

 

Свети Оци, као најдоследнији и најаутентичнији не тек само тумачи него и делатељи преумљења, почетак истинског покајања виде управо тамо где и почиње хришћански живот – у Светој тајни крштења. Тако Свети Јован Лествичник у Петој поуци свог знаменитог дела Лествица, о покајању каже и ово: „Покајање је обнова Крштења. Покајање је завет с Богом да ће се водити један нов живот“. Наш мудри и Свети Владика Николај покајање пореди са буном и овако о томе говори: „Покајање је, браћо, буна човека против самога себе. Ту буну подиже човек када осети непријатеља у себи самоме. Докле год човек живи у самообмани да су сви његови непријатељи ван њега, дотле се он не буни против себе“. Можда управо у овим речима Благовесника охридског и жичког треба потражити један од водећих разлога зашто је многим данашњим православцима помало нејасан, или чак и неприхватљив тај веома динамичан однос покајања и Царства Божијег, јер смо сви, мање или више, увек спремнији да се бунимо против других, него ли против себе.

 

Шта је или ко је Царство Божије које је Исус Христос проповедао људима и које нам се открива кроз Свето Писмо и Свето Предање?

 

– Сама грчка реч василија, која се у многим савременим језицима преводи речју – царство, пре би се могла односити на цареве активности него на саму територију над којом цар влада. Савремени библиста Џон Дрејн повезује значење речи василија са значењем арамејске речи malkutha, за коју многи научници тврде да је баш то она реч коју је Господ Исус Христос употребио говорећи о Царству Божијем. Зато Дрејн и поставља, духу Светога Писма веома сродну, дефиницију појма Царство Божије, када каже да је то „начин на који Бог поступа“. А „најопипљивији“ начин тог поступања показује нам се у Светој Литургији, која, не без разлога, и почиње речима: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа. Нигде нам се, као у Божанственој Литургији, на тако очигледан начин не открива смисао тога Божијег Царства, јер да није тако како бисмо славословили и певали: Окусите видите како је благ Господ, и тиме указивали на Христово оприсутњење у нама и наше искуство о животу са Христом?

 

Повезаност Светога Писма и Светога Предања је очигледна, или боље речено: Свето Писмо је река из које извиру потоци Светог Предања. То је најлепше осетио Свети Викентије Лерински, рекавши: „Свето Предање је правилно појмљено Свето Писмо“. Зато Литургија Цркве Православне, као Тајна Царства почива како на Светом Писму, тако исто и на Светом Предању, јер је Свето Предање, по речима оца Георгија Флоровског, „благодатно, а не историјско начело“.

 

Међу многим причама које нам сликовито говоре о Царству Божијем, издваја се она у којој Христос својим ученицима каже да Царство Божије не долази на видљив начин, нити да се налази на неком посебном месту у смислу физичког простора, већ да је оно унутра у нама (Лк 17, 21). Шта је Господ мислио кад је рекао да се Царство Божије налази унутра у нама?

 

– Ваше питање само потврђује горе поменуту дефиницију Царства Божијег као „начина на који Бог дела“, а не неког „одређеног простора“, како би то рекао Дрејн. Христове речи: Царство је Божије унутра у вама (Лк 17, 21), најбоље је објаснио Свети Апостол Павле, када је у Посланици Римљанима написао: Јер Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме (Рим 14, 17). Радост извире из праведности и мира. Све распрострањеније и трагичније одсуство радости у савременом свету, само је један од доказа колико је наша назови „јудеохришћанска“ цивилизација све даље и даље од јединог правог извора мира, правде и радости – од Бога.

 

Симптоматична је данас ова све већа опседнутост човека самим собом, с једне стране, можемо то назвати и егоизмом, а с друге стране ту је и просто панични страх да се „сиђе“ у себе. А једино у неоткривеним просторима срца могуће је додирнути варницу искрене радости, па онда и заблистати радошћу. Можда смо зато толико далеко од мира и радости јер, услед опседнутости собом, али на себичан и страствен начин, ми или не умемо, или нећемо да принесемо род достојан покајања. Резултат тога је све учесталије присуство неурозе у савременом човеку. Да, чак и у савременом хришћанину. Не чини ли баш одсуство радости од многих наших савременика хроничне неуротичаре? Није узалуд хришћански оријентисан психолог гроф Игор Карузо смело тврдио: „Неуроза је издаја онога што смо позвани да будемо у животу, али истовремено и потврда тог позива“. А позвани смо да будемо свети. Призвани смо на обожење. Светост не треба „искати“, него нам покајним стопама треба непрестано ходити ка њој.

 

Свестан многих замки које сналазе савременог хришћанина на путу боготражитељства, искусни руски старац и знаменити духовник Сергије Шевич с разлогом упозорава: „Треба искати смирење, а не светост, јер светост без смирења није ништа друго до таштина“. Видећи пак таштину као све присутнију одлику човека данашњице, готово лирски истанчан, а светопредањски тако доследан, Архиепископ Јован Шаховској, када говори о трагедији људи који су потчињени само „природном“ току ствари, па самим тим и далеко од Царства Божијег, јер су далеко од свога извора, овако збори: „Човека је створио Бог, и ако он живи ван Бога, онда је то највећи бесмисао, чија жртва – пре или касније – увек постаје сам човек. Решење је у срцу! Зато је Свети старац Макарије Оптински и могао да саветује своја духовна чеда овим речима: „Царство Божије унутра је у вама – рекао нам је Господ, тј. у срцу. Онда га треба и тражити у срцу, очишћујући га од страсти и утицаја нечастивих, никога не осуђујући и не корећи...“

 

Да би се задобило Царство Божије, Свети Оци говоре да је потребан велики труд и победа над страстима које нас одвајају од Бога. На питање ученика ко је највећи у Царству небеском, Христос дозва једно дете, постави га међу њима и рече: Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско. Који се дакле понизи као дете ово, онај је највећи у Царству небеском. И који прими једно такво дете у име моје, мене прима. А који саблазни једнога од ових малих који верују у мене, боље би му било да се обеси камен воденички о врат његов и да потоне у дубину морску (Мт 18, 1–6). Можете ли нам објаснити значење ове приче и шта по вама Христос мисли када каже да требамо да будемо попут деце, ради задобијања Божијег царства?

 

– Предање Цркве, али не мање и црквена химнографија, сведоче да је то дете које је Христос ставио међу апостоле био Свети Игњатије Богоносац. Зато о дану његовог празника и певамо: „Од младенства твога горео си љубављу Христовом и зато си и предао себе да као пшеница будеш самлевен, да би љубљеном Христу принео себе као плод чистоте“. Свети Игњатије је, дакле, већ у детињству био не тек додирнут него и прожет пламеном спасавајуће љубави Бога Који је Љубав, Истина и Правда. А онда је потом у годинама своје зрелости принео себе Богу као чисту и непорочну жртву. А то је могао зато што је у себи сачувао детиње поверење у Бога, али не мање и чистоту детета у себи, победивши тако себе и маловременост пролазности, али и да, својим трпљењем, порази и непријатеље своје. Од нас се данас не тражи таква врста мучеништва, мада је и ово наше време и те како доба нових мученика за Христа, али се од нас ипак очекују макар и малени, али искрени и одлучни, кораци на путу ка детињој чистоти у нама. А то је могуће једино подвигом покајања, дакле преумљењем које је мотивисано љубављу ка Богу и ближњем. На то се односе Христове речи: Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско (Мт 18, 3).

 

Ово јеванђелско поимање детињства најбоље је осетила и изразила руска религиозна философија. В. В. Зењковски је, по Владимиру Варави, овако објаснио свој философско-педагошки кредо: „У деци то сијање лика Божијег, та лепота душе још није заклоњена од нас онако како је заклоњена у одраслим људима – и речи Спаситељеве: Ако се не обратите и не будете као деца нећете ући у Царство Божије, добијају нов смисао. Не можемо у људима угледати одсјај Царства небеског ако не допремо до оне дубине у којој су људи блиски деци“. Ми назови одрасли, а често само „многолетни, а никада пунолетни“, како нас с правом назива Свети Владика Николај, све смо мање спремни да учимо од деце. А деца нас и те како могу подучити како да у себи прво препознамо, а онда и заволимо личност, као одраз лика Божијег, јер „управо религиозност дозвољава детету да угледа у себи личност“, како правилно уочава Владимир Варава. Христос је узео дете као пример јер је дете, како сјајно саопштава В. В. Розанов, „откривена мисао Божија“.

 

Чињеница да данас, често, ни деца нису оно што су била, много више говори о данашњим родитељима него ли о деци, јер нас новопросијавши Свети старац Порфирије Кавсокаливит још како опомињућим речима подсећа да „Ако родитељи не иду путем светости и ако се не подвизавају, онда чине велике грешке и преносе на децу зло које сами имају у себи... Дечије понашање је у непосредној вези са духовним стањем родитеља“. Они који данас највише саблажњавају једнога од ових малих који верују у мене (Мт 18, 6) често су баш родитељи. Значи, опет се враћамо на покајање као на преумљење. Покајање јесте дело подвига свакога појединца, али то дело руши границе индивидуализма и чини нас, кроз Свете тајне Цркве, не тек немим посматрачима него и активним судеоницима Царства Божијег. Није на одмет подсетити се да је покајање у Цркви првих векова био „свечани јавни чин помирења, кроз који би се грешник поново примао у црквену заједницу“. Темељ заједнице је у породици. Зато је данас како криза заједнице, тако и криза породице заправо криза покајања, боље речено криза у којој се налазе они који су позвани на покајање. Делотворног и радосног покајања нема изван Цркве, јер како правилно закључује отац Џон Хрисавгис: „Изван заједнице, изван Цркве, покајање би се претворило у туробност душе испуњене кривицом, отупљујући тиме дух или га доводећи до очаја. Тако би се метаноја претворила у параноју.“

Од свега што човек тражи од Бога, по речима Христовим, треба најпре тражити Царство Божије и силе или правде његове. Шта се подразумева под појмом силе или правде Божије?

 

– Правда је Божија, постојана и трајна, и њу ваља разликовати од права, као онога што је резултат људског умовања и, веома често, ствар договора или резултат воље већине. Самим тим, право је променљиво. Оно што је јуче било против законских норми, данас је измењеним параграфима истог закона не тек само дозвољено, него и пожељно. Почетак двадесет и првога века, више него бурно, сведочи о томе како се категорија људског права све више и више удаљава од Божије правде. Не може се данас говорити о праведном уређењу ма кога друштва, ако у том друштву тон не дају људи праведног, дакле светог живота. А ход ка светости и немирење са гажењем правде данас се на многим странама света чак кажњавају као нешто што је „против закона“. Поменимо само небивале, а данас у многим државама донете, законске одредбе којима се, на пример, истополне заједнице проглашавају „браком“. Или суптилна, али све продорнија, настојања да се и само име Спаситеља Христа у јавности што тише помиње, или замени разним еуфемизмима иза којих би се крило „неко божанство“, али никако Оваплоћена Реч Божија! Христос је данас, као једини до-носилац Правде и Истине, заправо сметња многим „правним системима“, који постепено легализују све оно што је не тек само далеко од Правде, него је заправо све више отворено изругивање Сунца правде, како о Христу пева тропар Рождества.

 

Тражити силе и правде Његове и тежити ка Царству Божијем данас, ништа мање него јуче, значи живети врлинским животом, дакле оним животом који, Христом у нама, једини може у свету да васпостави правду, а не тек краткотрајно и променљиво право. У исто време, те речи нас и те како опомињу да мада смо у свету нисмо од света, јер нам је Христос рекао: Кад бисте били од света, свет би своје љубио, а како нисте од света него вас ја изабрах од света, зато вас мрзи свет (Јн 15, 19). Свети Григорије Синаит, уз одважност, чисто разумевање, само-ограничење, сврстава и правду међу четири главне врлине. Он, на пример, одважност ставља у оне врлине које могу бити плод наше природе и нашега труда, док правду посматра искључиво као „плод милости Божије“. Зато правду треба тражити, другим речима за њу се ваља молити! Човек који је решен да се успиње степеницама врлина мора буквално жеднети за правдом, јер како бисмо иначе могли да разумемо Христове речи изговорене на Гори Блаженства: Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити (Мт 5, 6), али не мање и оне друге речи упућене гладнима и жеднима правде: Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско (Мт 5, 10).

 

У најкраћем, тражење Царства Божијег и правде његове (Мт 6, 33) јесте успостављање једне другачије листе приоритета у нашој свакодневици. Када би наши савременици знали да је управо то пут којим се најделотворније савладава анксиозност и разарајућа брига о неизвесној будућности, многи би, можда, уместо душепогубног бацања неповратних зрнаца маловремености у загрљај такозваним „програмима показивања стварности“, да не кажемо – „риалити шоу програмима“, себе усмерили ка јединој, подвижништвом и мучеништвом, доказаној реалности – Свеблагом Сунцу Правде – Богочовеку Христу!

 

Читаво Јеванђеље и спаситељско дело Христово везани су за Царство Божије. Можете ли нам за крај рећи, по учењу наше Цркве, ако постоји, у чему је разлика између Царства Божијег које се по речима Христовим налази у нама, од оног блаженства које задобијају душе праведника након смрти и живота будућег века у који верујемо и ишчекујемо по Другом доласку Христовом и свеопштем васкрсењу из мртвих?

 

– Говорећи о Цркви, отац Георгије Флоровски нам је дао један прелеп, а истовремено и веома поучан, опис Цркве рекавши: „Црква је жива икона Вечности у времену“. Живећи у динамици и хармонији Цркве као иконе Вечности у времену, ми на свакој Литургији исповедамо и гласно објављујемо: Чекам васкрсење мртвих и живот Будућега века. Оно што искуствено у Цркви доживљавамо већ овде и сада јесте предукус Царства Божијег. Црква је Тело Христово, а ако у Христу, по учењу Светог Апостола Павла, обитава сва пуноћа божанства телесно (Кол 2, 9) онда и наша телесност, а не тек само наша душа, има и вредност и достојанство које се не сме занемарити. Није Апостол Павле узалуд писао хришћанима у Коринту: Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама..? (1Кор 6, 19). Један од оних отаца Цркве који је увек учио о човековој целовитости, био је и Атинагора Атински, који у своме делу О васкрсењу мртвих, овако говори о јединству душе и тела: „Бог није дао независно биће и живот ни природи људске душе одвојеној од тела, нити природи тела засебно, него људима који су сачињени од тела и душе, тако да би они са истим овим деловима од којих су сачињени при рођењу и док траје њихов живот могли да постигну заједнички циљ. Душа и тело сачињавају у човеку један живи ентитет“.

 

Није на нама да правимо разлику између онога што, Благодаћу Божијом, а снагом своје вере, наде и љубави, задобијамо већ овде и сада, и онога што нас очекује у незалазном дану Царства Божијег. Већ поменути отац Георгије Флоровски, сјајни промислитељ и изванредни тумач, али и настављач непрекидне нити богословља Цркве, казује и ово: „У узвођењу човечанске природе у сферу вечне причасности Божанском животу, рани Оци Цркве једногласно су видели саму суштину спасења. ‘Спасено је оно што је сједињено са Богом’, каже Свети Григорије Назијанзин. Оно што није на овај начин сједињено не може уопште бити спасено. Ово је фундаментални мотив у читавој теологији раних Отаца – код Св. Иринеја, Св. Атанасија, Кападокијаца, Св. Кирила Александријског, Св. Максима Исповедника... Хришћанска „нада у бесмртност“, укорењена је и обезбеђена историјским догађајем тј. историјским самооткривењем Бога, она нема корен у некој статичкој диспозицији нити нарочитом склопу човечанске природе.“ Што се пак тиче „Тајни последњих ствари“, она је већ присутна, или како то Флоровски каже: „Она је сакривена у првобитном парадоксу Стварања.. О будућности можемо да говоримо само у предображењима и причама. Такав је језик Писма... Долазак Христов ће бити Његов повратак, без обзира на сву радикалну новину тог догађаја... Есхатологија је испуњена антиномијама, чији се почетак налази у самој тајни Стварања.“

 

Мислим да је за нас најважније да се док још имамо времена, које не заборавимо није наше него нам је од Бога дато, припремамо животом у врлинама за Страшни суд. А тај последњи суд ће заиста бити и страшан, јер ће Бог Који је Љубав, Који је Милост, али Који је и Правда, судити људима за одсуство љубави, милости и живот ван правде. Када су једном неки православни радозналци питали чувеног Павла Флоренског: –  Зашто нам Бог није дао мало јасније одговоре на најбитнија питања која имамо?, он им је овако одговорио: – Бог нам је дао нешто много боље, јасније и лепше од одговора на нашу знатижељу. Дао нам је Свога Јединороднога Сина – Господа Исуса Христа.

 

А Христос нам је у погледу „последњих ствари“ оставио више него довољно „материјала“ у Својим причама. Подсетимо се, на крају овога разговора, само на три приче које недвосмислено указују на динамику садашњих и будућих дешавања: 1. Причу о блудноме сину (Лк 15, 11–32), која сведочи о важности покајања као преумљења и повратка Оцу, али нам казује и о неизмерној Милости Божијег опраштања; 2. Причу о богаташу и Лазару (Лк 16, 19–31) из које јасно сазнајемо да човек после смрти наставља и даље да: осећа, да се сећа и да комуницира, и 3. Причу о Другом доласку Христовом и Страшном суду (Мт 25, 31–46), која нам казује да ће о дану суда љубав и милост, односно одсуство истих, бити једина мерила према којима ће Господ свакоме од нас дати онако како смо се у овом животу припремали за живот у вечности.

 

 

разговор водио: Ненад Јовановић

 

 

Извор: Православни мисионар

• Нове књиге

[Драгана Милошевић]

Немањићи су уобличили српски род

 

 

 

Почетком ове године Издавачко-инормативна установа „Светигора”

покренула је у оквиру раније започете едиције „Српска културна и духовна баштина” коло „Свети Немањићи”.

У овом колу биће објављено осам књига.

 

 

Како истиче протојереј-ставрофор Радомир Никчевић, директор „Светигоре”, едиција „Српска културна и духовна баштина” започета је прије неколико година, са циљем да се 2013. године прослави јубилеј 900 година од рођења Светог Симеона Мироточивог. Односно, наглашава протојереј-ставрофор Никчевић, да „укажемо на ‘почетак почетка‘ наших духовник, културних и националних стремљења”

 

– Основно значење ријечи култура потиче од латинске ријечи cultus, у значењу обрађивати, гајити, његовати... Култура је, у ствари, побједа облика над хаосом, над нечим што је дивље, неуређено. Немањићи су ти који су уобличили српски етнос у сваком погледу. Зато смо ми у првом колу едиције „Немањићки манастири” објавили 10 сажетих и богато илустрованих монографија немањићких задужбина, а ове године смо почели објављивање биографија најзначајнијих Немањића, од којих су Свети Сава Српски и Свети Симеон Мироточиви већ изашле, каже Никчевић. Биографија Светог Саве наишла је на лијеп пријем код публике. Данас уз „Дан” може се набавити по цијени од 3,99 еура и друга књига из овог кола, житије Светог Симеона Мироточивог. Као и у претходној књизи, читалац ће наићи на низ важних података и догађаја из живота овог немањићког владара и свеца.

 

Занимљива је и форма ових књига илустровано житије. Откуд идеја да књиге правите у овом облику?

 

– Житија светих, по ријечима великог теолога нашег времена и најважнијег хагиографа - писца житија у нашој Цркви, Светог оца Јустина Поповића, представљају живот Господа Христа који сс понавља у животима Светих, будући да Црква, и све у њој, одражава живог Господа Исуса Христа. Светитељи су у себе дубоко урезали Христов лик и зато их вјерни у Цркви доживљавају као истинске свједоке праве вјере. То најбоље свједочи апостол Павле ријечима: „Не живим ја, него живи у мени Христос”. Пошто наша Црква деветнаест Немањића сматра светима, онда се та форма житија наметнула сама од себе. Ту смо, наравно, имали и извјесних проблема. О Светом Симеону Немањи, одмах послије његовог упокојења, настала су три прелијепа житија: из пера његових синова Стефана Првовјенчаног и Светог Саве и Савиног ученика Доментијана, док о Светом краљу Владиславу, унуку Светог Симеона, до данас немамо, или пак није сачувано, цјеловито житије. Наша књига о њему биће и први покушај писања тог житија. Поред тога већина светитеља о којима је ријеч овдје до сада нијесу имали житијину икону, па је ово био и добар начин да им се на неки начин одужимо и да учврстимо наше сјећање, памћење на њихове свете животе и хришћанске подвиге.

 

Шта је циљ књига из кола „Свети Немањићи”?

 

- Прича о Немањићима, који су и са нашим савременим покољењем везани хиљадама нити, најдубља је прича, најзначајније мјесто сјећања за цјелокупан српски народ, на свим његовим територијама. То је наше сабирно сочиво, парадигма нашег опстанка у заједници народа овога свијета. Да смо се чешће и више сјећали Немањића не би данас српски народ дошао до овакве дезинтеграције, самопорицања и губљења идентитета, расцјепканости бића. Догађаји и детаљи из њихових бурних, а опет дубоко у вјери и родољубљу утемељених, живота уче нас да морамо имати снаге да се одунремо својим непријатељима, стрпљења да поднесемо неумитне токове историје и онога на шта не можемо да утичемо и сталности да истрајемо у свом духовном идентитету, својој вјери, језику, писму... Немањићи нас уче да је вриједно само оно што је вјечно и да ситнице не смију да нас поколебају и да нам одузму храброст и одлучност да се сачувамо од пошасти савременог свијета и савремене осјећајности.

 

Планирате ли у оквиру едиције „Српска културна и духовна баштииа” још неко коло које би сс бавило темама из културне баштине сриског народа?

 

– Саму едицију смо широко поставили, тако да има великог простора за рад и објављивање, подсјећање на све што је вриједно у нашој култури и духовном животу. Надамо се да ће таквих књига још бити, али у овом тренутку, док смо сконцентрисани на Немањиће, рано је још о томе говорити. Чини ми се да смо се мало, као народ, пробудили и почели враћати својим коријенима. Чујем и да се планира у Београду подизање споменика Симеону Немањи, а добро би било да до 2019. године, када будемо прослављали велики јубилеј 800 година од успостављања Жичке Архиепископије, односно 800 година историје Српске Цркве, буде и потпуно завршен храм Светога Саве на Врачару. Што се тиче „Светигоре”, она је већ едицијом „Српска културна и духовна баштина” почела и дубоко зашла у обиљежавање највећих и најзначајнијих јубилеја за историју српског народа и наше помјесне Цркве. Надамо се да ће наш примјер утицати и на друге значајне институције и појединце да се сви заједно присјетимо наших духовних и културних почетака, да бисмо се као народ, који је све своје праве вриједности темељио на Христу и Јеванђељу, сачували од савременог духа времена који тежи потпуном обезличеењу и појединаца и народа.

 

Духовним очима гледамо љепоту

 

Да ли су се у нашој култури, до сада, појављивала илустрована житија?

 

Српска ријеч слика много говори, слика значи одраз лика. Човјек је створен по лику, по образу Божјем. Бити образован значи образовати-формирати свој лик по узору на Прволик тј. образ Божји, постати сличан Богу. Зато наша хришћанска култура његује икону, као преображену, духовну слику Бога, човјека и његове стварности. Њен је циљ да мисленим, духовним очима видимо небеску и Божанску љепоту. Постоји и једна мудра мисао да права слика може да каже више него хиљаде ријечи. У нашој средњовјековној књижевности познато нам је да је житије Светог Стефана Дечанског, писца Григорија Цамблака пропраћено минијатурама, а чувени сликар Лонгин је на основу тога житија насликао и житијну икону Светог Стефана Дечанског, са које стручњаци посебно истичу сцену битке на Велбужду. Ми смо се ето, досјетили, да на овај начин поновимо то што је било лијепо и корисно у нашој традицији. Црквена умјетност тражи висок степен умијећа, захтијева непрекидан стваралачки напор, богословско знање. За потребе ових књига, наши иконописци су насликали на дрвету, на златној подлози, осам стојећих икона Светих Немањића, са сценама из њиховог живота у околним пољима. Икона Светог Саве, коју је радио иконописац Борис Маркуш, на дан промоције књиге, митрополит Амфилохије свечано је даровао Храму Светог Саве.

 

Дан, Р. К.

 

Извор: Митрополија црногорско-приморска

[Драгана Милошевић]

Религија, политика, право

 

 

Зборник радова са међународног научног скупа, Митрополија Црногорско-Приморска - Цетиње, Институт за упоредно право - Београд, стр. 950

Често може да се чује да је ваљана она књига која читаоце не оставља равнодушним и која у њима побуђује интересовање и подстиче их на даље промишљање. Након читања зборника „Религија, политика, право“, који је саиздавачки подухват Института за упоредно право из Београда, Православне Митрополије Црногорско-Приморске (и њене издавачке куће „Светигора“) и Центра за проучавање религије и верску толеранцију, стиче се утисак да је реч баш о таквој књизи. Зборник су приредили др Јован Ћирић, др Велибор Џомић и проф. др Мирољуб Јевтић. О радовима  из овог зборника детаљније се говорило на истоименој међународној научној конференцији у Будви, у изванредном амбијенту манастира Подмаине, 2. и 3. октобра 2015. године. Саиздавачи ове луксузно опремљене књиге су објављивањем једног оваквог зборника показали својеврсну храброст. Сам по себи је храбар наум обједињавања три области које су без икакве сумње међусобно повезане, али је истовремено свака од њих довољно широка да буде предмет самосталног продубљеног истраживања. Међутим, свака сумња у овај издавачки подухват отклања се читањем овог зборника.

 

Приликом приказа овог зборника ваљало би да се пође од његове форме, односно начина његове штампе. Разуме се, форма, а нарочито када је реч о књигама, не сме да буде важнија од садржаја, да замагљује суштину. Но, начин израде неке књиге можемо да поимамо и као какве знакове поред пута, који су прва назнака читаоцу намернику шта га може очекивати на читалачком походу. Прво, када се овај зборник узме у руке и погледа начин његовог штампања, дâ се уочити да је приликом његове израде поступано крајње скрупулозно, са огромном жељом да се донесе читалачка радост свакоме ко се одлучи да га узме у руке. Након читања, читаоци ће имати прилику да увиде да и садржај књиге одговара њеној форми, да нису били наведени на погрешан пут и да само читалачко путешествије није било узалудно. Напротив, делује да је овим зборником постигнуто и нешто више. Чини се да се након затварања његових корица не прекида интелектуална веза између радова који су у њему садржани и читалаца, већ да се отварају нови путеви размишљања, нове стазе, интелектуални подстицаји да се и даље промишља о појединим питањима. Наравно, није немогуће и да се преиспитају неки своји претходни ставови.

 

Друго, зборник „Религија, политика, право“ је и веома обиман, што је нужна последица његове тематике. Везе између религије, политике и права су бројне и сложене и њих спајају често танане нити које ваља уочити. Разуме се, те свезе се разликују с обзиром на време и простор у којима ове категорије обитавају и у којима се изучавају. Делује да је управо и циљ овог зборника да читаоцу покаже и открије што више ових повезница и подстакне га на даље размишљање. Зборник сачињава укупно педесет радова, што ауторских, што коауторских. Када се погледа садржај, а посебно након читања радова, може да се закључи да ово дело одликује одсуство било каквих забрањених тема и да зборник карактерише најшира могућа отвореност. Читалац може уочити да је код приређивача постојала намера да се обухвати што је шири могући опсег тема у погледу односа религије, политике и права, уз постојање свести да је немогуће да се оне све обраде. У тој намери, постигнуто је нешто што је немерљив квалитет овог зборника - разноврсност аутора и тема.

 

Аутори долазе из различитих земаља и са собом носе и уносе у овај зборник специфичне проблеме и дилеме свог поднебља. Свој допринос су дали аутори из Русије, Француске, Италије, Велике Британије, Аустрије, Македоније, Црне Горе и Србије, што свакако доприноси једној интелектуалној ширини. Радове су приложили аутори различитог професионалног статуса, почев од академика, професора универзитета, научних радника, људи из праксе, односно различитих државних органа, па све до најмлађих интелектуалних посленика - студената основних и постдипломских студија. На тај начин је овај зборник избегао замку једностраног погледа, нудећи читаоцима више углова гледања. То је и очекивано, јер су међу ауторима правници, политиколози, социолози, лекари, философи, уметници, као и свештена лица.

 

Обрађене теме су различите, али свим радовима је заједничко да се у њима повезују три стуба цивилизације - религија, политика и право. У већини чланака повезане су све три области, док се могу пронаћи и радови у којима је успостављена веза између неке од ове две области. Узевши у обзир профил аутора, јасно је да су теме разноврсне, али истовремено одабране тако да сваки читалац може да пронађе питање које га занима. Аутори овог приказа неће се упуштати у анализу сваког рада понаособ из два разлога. Првo, због великог броја радова и разноврсне тематике овај задатак би био практично неизводљив. Други разлог је много важнији. Наиме, сваки од објављених радова има своју сопствену вредност, део је једног пажљиво склопљеног мозаика и намера нам је да оставимо будућим читаоцима да сами осете одушевљење док буду читали редове зборника „Религија, политика, право“. Ипак, чини се да је неопходно навести макар само неколико тема, наслова радова, који су обрађени у овој књизи, зборнику радова: „Специфична улога религије у правном животу античког Рима“; „Секуларизам и ислам“; „Појам религије у праву“; „Самоубилачки тероризам и религија“; „Да ли су религиозни људи мање склони криминалу“; „Финансирање цркава и верских заједница“; „Да ли је човеку потребан ауторитет? Шта је ауторитет?“; „Криминалистичке карактеристике деструктивних религиозних организација“; „Слобода вероисповести у међународним актима и пракси Европског суда за људска права“; „Насиље над женама у исламској култури и улога полиције у заштити жртава“; „Европски уставни модели односа државе и цркве“; „Реституција црквене имовине“. Ово су само неке теме које су обрађиване у овој књизи и ми смо сигурни да ће оне изазвати пажњу и занимање најшире јавности. 

 

 

Милош Станић
Александра Вишекруна

• Нове књиге

[JESSY]

Православна еклисиологија

Златко Матић (ур.) - Православна еклисиологија

Садржај: Идентитет Цркве: Јован Зизијулас - „Идентитет Цркве“, Игнатије Мидић - „Црква и њен идентитет“, Јован Зизијулас - „Тајна Цркве и Тајна Свете Тројице“, Игнатије Мидић - „Есхатон као узрок постојања Цркве“ * Јединство и саборност Цркве: Игнатије Мидић - „Дух Свети и јединство Цркве - православни приступ“, Игнатије Мидић - „О саборности Цркве“, Јован Зизиjулас - „Институција сабора“ * Еклисиологија и есхатологија: Игнатије Мидић - „Однос Цркве и Царства Божјег“.

Публиковање књиге помогла је Управа за сарадњу с црквама и верским заједницама Владе Републике Србије.

CIP - Каталогизација у публикацији

Народна библиотека Србије, Београд 271.2-72(082). ПРАВОСЛАВНА еклисиологија: реч о Цркви пред изазовима трећег миленијума / приредио Златко Матић. - Пожаревац: Епархија браничевска, Одбор за просвету и културу, 2016. (Велика Плана: Мозаик). - 210 стр.; 21 cm. - (Библиотека Приручници; књ. 11).Тираж 400. ISBN 978-86-87329-49-2 a) Еклисиологија - Православна теологија - Зборници COBISS.SR-ID 221181708

Извор: http://izdavastvo.sabornost.org

• Нове књиге

[JESSY]

Јован Јовановић Змај: Смиље

 

 

Са благословом Епископа бачког др Иринеја, Издавачка установа Епархије бачке Беседа штампала је прву књигу из кола Изабрана дела Јована Јовановића Змаја за децу (Библиотека Христос и деца). 

Jован Јовановић Змај је први писац у српској књижевности који је писао поезију за децу. Уз његове песме одрастали су нараштаји од једног века, те су и његова дела умножавана кроз многа издања. Као мајка петоро деце, приметила сам међу данас доступним издањима недостатак богато илустрованог избора Чика-Јовиних песама који ће, поред свима знаних стихова, садржати и оне са богољубивим и родољубивим темама. Ове песме су прави дар и украс у српској књижевносту за децу и више су него добродошле данас када смо сведоци урушавања вредности на којима почива васпитање деце. Деца ће из њих сазнати како ваља подности невоље, помагати потребитима, радовати се животу, природи, потоку и цвету, благодарити за све, поштовати старије, волети своју отаџбину, како се молити и уздати у Бога.

Мера којом сам се руководила при одабиру песама за ову књигу је моја најмлађа ћерка Смиљана, девојчица од шест година, ученица првог разреда, те су у избор ушле песме разумљиве том узрасту. Сигурна сам да је и Чика Јова имао на уму своју децу док је писао ове песме, а пошто се и његова најмлађа ћерка звала Смиљка, цео избор носи назив Смиље.

Књига је богато ликовно опремљена. Илустрације су разиграних облика и живих боја, а притом се ослањају на каноне православног иконописа. Сва природа, биљке, животиње, и сама деца, осветљени су божанском светлошћу као на иконама, те на овај начин спонтано и ненаметљиво уводе децу у свет православне иконе.

Значење архаизама и мање познатих речи објашњено је у фуснотама како би деца могла да разумеју њихово значење и на тај начин их сачувају од заборава.

Надам се да ће ова књига допринети да и данас, међу нашом децом, заживе богољубиве и родољубиве Чика-Јовине песме. Верујем да ће их деца заволети, учити напамет, рецитовати, певушити – а кроз ове песме и молитва ће заживети на њиховим уснама.

Злата Попов

• Нове књиге

[Pancakes]

ne znam gdje da postavim pitanje, ali me zanima da li neko zna koliko je do sada izdato knjiga u "biblioteci djela otaca crkve"?

ova mi knjizica visi na polici vec neko vrijeme, i bas mi se dopada kako je uradjena.

Sent from my iPad using Tapatalk

[Драгана Милошевић]

СВЕТИГОРА: СВЕТИ КРАЉ МИЛУТИН

 

[Драгана Милошевић]

Црква и држава у Црној Гори

 

 

Протојереј-ставрофор др Велибор Џомић, Црква и држава у Црној Гори,

,,Светигора“, Цетиње, ,,Октоих“, Подгорица, ,,Штампар Макарије“, Београд, 2013.г., стр. 413)

 

 

,,Црква и држава у Црној Гори“, књига аутора протојереја-ставрофора доц. др Велибора Џомића, објављена је са циљем – како то и аутор у уводу ове књиге каже - ,,да првенствено носиоцу законодавне иницијативе, али и другима помогне у изналажењу правних решења у духу савремених цивилизацијских и правних тековина“ (стр. 14). (Ријеч је, наиме, о чињеници да Скупштина Црне Горе има обавезу да, у складу са међународноправним актима о људским правима и Уставом Црне Горе, донесе нови Закон о правном положају цркава и вјерских заједница.)

 

Књига је структурисана у следеће тематско-композиционе цјелине:

 

1. Увод,
2. Уставни системи односа државе и цркава и вјерских заједница у модерној државности,
3. Вјероисповијести, Црква, вјерске заједнице и држава кроз историју модерне црногорске државности,
4. Правни положај цркава и вјерских заједница у окружењу Црне Горе,
5. Правни положај цркава и вјерских заједница у Црној Гори, и
6. Закључак.

 

Аутор је у овој књизи успио да расвијетли све битне аспекте односа између Цркве и вјерских заједница и државе Црне Горе у временском интервалу од друге половине 19. вијека до данас. У првом поглављу књиге пажња је усмјерена на разјашњење различитих уставних система регулисања односа државе и Цркве у уставно-правној историји европских држава. Минуциозном анализом аутор показује да су се у модерној европској државности диференцирале три врсте тих односа, и то: систем државне цркве или вјерске заједнице, систем признатих цркава и вјерских заједница и систем одвојености цркава и вјерских заједница од државе.

 

Друго поглавље разматра положај цркава и вјерских заједница ,,кроз историју модерне црногорске државности“, тј. у периоду од 1855. до 2013. године. Ово поглавље је подијељено на три потпоглавља у којима аутор анализира област сложених односа између цркава и вјерских заједница и државе на простору на коме се данас налази Црна Гора, и то: у раздобљу од 1855. до 1921. године (стр. 55-113), потом у периоду од 1921. до 1946. године (стр. 113-141) и, најзад, у времену од 1946. до 2013. године (стр. 141-150). Уочавајући три периода у историји државног законодавства о правном положају цркава и вјерских заједница у Црној Гори, аутор констатује да је у првом периоду од 1855. до 1921. године примјењиван систем државне цркве, у другом периоду (након стварања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца од 1921. до 1946. године) примјењиван је систем признатих цркава и вјерских заједница, док се у трећем периоду (од 1946. до данас) примјењује систем одвојености цркава и вјерских заједница од државе.

 

Анализирајући однос између цркава и вјерских заједница и државе у периоду од 1855. до 1921. године, Џомић је успио да расвијетли једно важно и до данас актуелно питање – које је било и до наших дана остало предмет спорова између историчара различитих политичких и идеолошких усмјерења – питање канонско-правног статуса Митрополије црногорско-приморске. Џомић најприје указује на непримјерен утицај државне власти на унутрашња црквена питања исказан кроз одредбе Устава Светога Синода у Књажевини Црној Гори из 1903. године. Овај законодавни акт, за који аутор с правом тврди да „има озбиљан проблем са надлежношћу с обзиром да је донијет од ненадлежног органа“ (стр. 64), почиње одредбом која констатује „аутокефални статус“ православне Митрополије коју су сачињавале двије епархије – Архиепископија цетињска и Епархија захумско-расијска. Коментаришући ову одредбу, Џомић наглашава да она представља „врхунац у потпуно погрешном увјерењу, које је дуго година владало услед опчињености државним суверенитетом, да се државни суверенитет обавезно огледа и у постојању аутокефалне (независне) црквене организације“ (стр. 61). Бесмисленост такве тезе најбоље се огледа у свјетлости чињенице, на коју Џомић указује, да ако би ова теза била прихватљива онда, „имајући у виду унутрашњу црквену организацију римокатоличке вјероисповијести, ниједна држава у којој већинско становништво припада римокатоличкој вјероисповијести не би имала пуни суверенитет“ (стр. 61), осим Државе Ватиканског Града (која би могла да испуни тај услов). Стога Џомић закључује да, са канонске тачке гледишта, наведена констатација у Уставу Светог Синода о ,,аутокефалности“ православне Митрополије нема канонског основа и самим тим је за Цркву непостојећа.

 

Одредбе о аутокефалности православне Цркве у Црној Гори поновљене су и у октроисаном Уставу за Књажевину Црну Гору из 1905. године. И ове одредбе (које већ деценијама уназад представљају предмет спорења због тумачења на идеолошко-политички, а не на научно и црквено утемељен начин) су такође – како аутор тачно констатује - ,,канонски неутемељене и еклисиолошки непостојеће без обзира на уставну формулацију“ (стр. 66). Једноставно – законодавство књаза Николе о православној вјероисповијести у Црној Гори није могло произвести канонско-правна дејства, истиче Џомић и закључује да су одлуке свјетовних власти биле пуноважне и производиле су правна дејства само у случајевима када су њима потврђиване и признаване раније донесене црквене одлуке на помјесном и васељенско-црквеном нивоу. Аутор наводи сијасет необоривих доказа у прилог тврдњи да Митрополија црногорска никада није била аутокефална. Њена несамосталност, како  аутор добро примјећује, најбоље се огледа ,,у њеној огромној зависности од свјетовних владара – књажева Данила и Николе Петровића“, чија је воља била ,,не само изнад сваког земаљског закона и црногорског обичаја него и изнад сваке црквене и канонске норме“ (стр. 89).

 

Џомић указује и на чињеницу да краљ Никола и његова Влада у егзилу нијесу имали ништа против чина обнављања Пећке Патријаршије, што се види и из ,,Гласа Црногорца“, службеног органа Владе Краљевине Црне Горе у егзилу, од 24. септембра 1920. године. Он такође аргументовано побија тврдње црногорских идеолога да је краљ Александар Карађорђевић укинуо ,,Црногорску православну цркву“, показујући да је таква тврдња бесмислена из једноставног разлога што ,,духовна институција под таквим називом никада није постојала у Црној Гори“ (стр. 94). Постојала је само Цетињска, односно Црногорска митрополија која је у обновљену Пећку Патријаршију и новостворену државу ушла са пуним духовно-црквеним и правним субјективитетом, који је задржала до данас.

 

Треће поглавље ове студије је посвећено разматрању правног положаја цркава и вјерских заједница у окружењу Црне Горе, конкретно у Републици Србији, Републици Словенији, Републици Хрватској, Бившој југословенској републици Македонији и Босни и Херцеговини.

 

У четвртом поглављу аутор систематски приказује и критички разматра положај цркава и вјерских заједница у Црној Гори данас. У разматрању ове проблематике аутор полази од чињенице да је у Црној Гори већ скоро четири деценије на снази социјалистички Закон о правном положају цркава и вјерских заједница из 1977. године. Све бивше југословенске републике су, након распада социјалистичке Југославије и стицања независности, усвојиле нове законе о правном положају цркава и вјерских заједница. Једино Црна Гора не уочава потребу за новим законодавством у тој области.

Говорећи о Уставу Црне Горе из 2007. године аутор наглашава да одредбама тог устава није уведена подјела на традиционалне цркве и вјерске заједнице са једне и конфесионалне заједнице са друге стране. Осим тога, ,,игнорисана је историјска улога традиционалних цркава и вјерских заједница у историји, култури, образовању и државности Црне Горе“ (стр. 250). Аутор истиче и чињеницу да се уставотворац ,,није одлучио за систем кооперативне одвојености цркава и вјерских заједница од државе“ (стр. 250), што је супротно пракси већине европских држава које теже сарадњи са духовним институцијама различитих вјероисповијести на њиховом простору. У Црној Гори је у том погледу, како оцјењује аутор, учињен корак уназад кроз примјену система стриктне одвојености цркава и вјерских заједница од државе, јер је Устав Републике Црне Горе из 1992. године имао више елемената система кооперативне одвојености цркава и вјерских заједница од државе од Устава Црне Горе из 2007. године.

 

Аутор указује и на непостојање званичне стратегије Владе Црне Горе о односима са црквама и вјерским заједницама, а као најспорније у свеукупним односима државе са црквама и вјерским заједницама у Црној Гори апострофира питање положаја Митрополије и епархија Српске православне цркве, које имају канонско утемељење, легитимитет и признање и континуитет правног субјективитета, и тзв. „Црногорске православне цркве“, коју је, „мимо свих канонских прописа Православне Цркве, 2000. године основала група грађана“ (стр. 316). Аутор показује и како су се поједини носиоци највиших државних и политичких функција у Црној Гори директно мијешали у унутрашња питања православне вјероисповијести и канонске Цркве, што је у секуларним државама незамисливо.

 

Анализирајући законе који се у појединим сегментима, мање или више, тичу слободе вјероисповијести и правног положаја цркава и вјерских заједница, аутор закључује да „законодавство Црне Горе није принципијелно нормирано када су у питању цркве и вјерске заједнице“ (стр. 378), те да се кроз његове одредбе јасно уочава да је сарадња државних органа са црквама и вјерским заједницама на минималном нивоу.

 

У закључним разматрањима аутор посебно наглашава чињеницу да је Влада Црне Горе потписала три уговора: са једном црквом (римокатоличком) и двије вјерске заједнице (исламском и јеврејском), а да још није усвојен нови Закон о правном положају цркава и вјерских заједница који би представљао правни основ за закључивање таквих уговора. Аутор истиче да је посебно забрињавајућа чињеница у погледу условљавања представника цркава и вјерских заједница од стране представника законодавне и извршне власти која се темеље на промјени унутрашњег вјерског устројства и идентитета, и то првенствено Митрополије и епархија Српске Православне Цркве у Црној Гори као „услова“ за потписивање уговора којим би се регулисали међусобни односи те Цркве и државе.

 

Упоређујући овдашњи правни модел регулисања односа између цркава и вјерских заједница и државе са моделима у савременим европским државама и земљама у окружењу, аутор констатује да он није квалитетан и принципијелан, те да је неопходно приступити његовој систематској и квалитативној промјени.

 

На основу свега казанога о овој књизи може се закључити да је ријеч о свеобухватној студији о односима цркве и државе на простору Црне Горе која ће свакако бити незаобилазна литература свим будућим истраживачима ове проблематике. Писана лаганим, не претјерано научним језиком и стилом, она је прилагођена и доступна не само научном, већ и ширем кругу читалачке публике заинтересоване за питања историје и правног положаја цркава и вјерских заједница у Црној Гори у периоду од 1855. године до данас.

 

др Будимир Алексић

• Нове књиге

|

[JESSY]

Хаџи Драган Поповић: Тројице је престо љубав

Драга децо, у вашим рукама је нова књига Хаџи Драгана Поповића, нашег драгог вероучитеља. Радујем се заједно са вама овој лепој и топлој збирки песама.

 

Живимо у изузетно кризном времену, које је наша реалност дана, а у коме живи Црква. Она треба да каже реч истине, односно спасоносну реч. Црква треба да свету презентује искуство виђења живота из перспективе личних односа. Циљ увођења веронауке у школе је управо у томе да деца уђу у Литургијску заједницу.

Брат Драган и ја смо се упознали 2007. године на темељима будућег храма Светих апостола Петра и Павла у Котежу, када сам верницима представљен као њихов нови свештеник, коме је поверена градња храма. Било је као у оној јуначкој песми: „Мили Боже, шта ћу и како ћу...“ Пришли су ми брат хаџи Драган и његова дивна супруга Маја са децом и понудили ми своју помоћ. Убрзо је 2008. године, подигнута прва богомоља у Котежу, параклис Светог владике Николаја. Основан је хорић „Свети Симеон Богопримац“, који је сваке недеље и празника певао на Светој Литургији. Деца су била прави мали мисионари, све је више народа долазило на службу, било је претесно, народ је стајао напољу. Тада су деца већ увелико знала и појала и архијерејске Литургије.

Већ 2009. године озидана је Црква Светих апостола Петра и Павла и било је лакше. Никада нећу заборавити дечије прилоге, које су радо доносили у цркву да се храм што брже изгради,а који су скупљани на часовима веронауке. Певали су на добротворним концертима у храму Светог Саве, Народном позоришту, Дому ваздухопловства и све је било као у бајци.Хаџи Драган, његова супруга Маја и хорић, могу слободно рећи, били су у то време моја десна и лева рука. Остаћу вечити дужник њихове љубави, држања и доброте. Из овога се види шта значи бити прави вероучитељ, који је нашао начин како да пренесе истине наше хришћанске вере, не само на школски начин применом дидактичког система, већ оваквим својим радом допринесе и оцрковљењу деце, да помогне свештенику и овом песмарицом, као у своје време чика Јова Змај.

Због свега тога могу слободно рећи да је Хаџи Драган међу најбољим и најомиљенијим вероучитељима и да је одличан познавалац дечије душе, због чега је данас најчешћи ментор студентима Православног богословског факултета за оспособљавање и полагање методике наставе катихетике.

Искрено се надам да ће и ова као и предходна књига песама задржати вашу пажњу и љубав према Богу, а ако тако буде, труд и напор брата  хаџи Драгана, није био узалудан.

Старешина храма Светог пророка Илије у  Миријеву 

протојереј Милош Ђ. Мићић

• Веронаука
• Нове књиге

[Драгана Милошевић]

Вредна сведочанства о монашком животу

 

 

Нова издања Епархије захумско-херцеговачке и приморске и Митрополије дабробосанске

У намери да се наша читалачка публика што подробније упозна са историјом монаштва и живота у првим општежитељни манастирима, у оквиру издавачке делатности Епархије захумско-херцеговачке и приморске и Митрополије дабробосанске, објављене су две књиге Слободана Продића, доктора богословских и магистра историјских наука. Реч је о насловима "Древни монашки устави у редакцији епископа Теофана према издању из 1892. године" и "Лавсаик - један од извора за проучавање историје монаштва". Чињеница да је књига "Древни монашки устави" требала да буде шести том у руском издању "Добротољубља", а да се "Лавсаик" по напоменама из Никодимовог типика, читао у српским манастирима још у 14. веку, говори нам о важности које имају обрађени наслови.

• Нове књиге

|

[JESSY]

СВЕТА ВЕЛИКА СУБОТА – СТАТИЈЕ

 

Са великом радошћу Вас обавештавамо да је у издању Издавачке фондације СПЦ Архиепископије београдско-карловачке нова књига „СВЕТА ВЕЛИКА СУБОТА – СТАТИЈЕ“, као нотни запис, које је по Мокрањцу у ноте ставио протојереј-ставрофор Мирко Павловић. СТАТИЈЕ су издате на црквенословенском и српском језику.

Уводна реч

Статије (грч.στάσεις – станице, застанци), су песме у којима се описује жалост и патња Пресвете Богородице због распећа и смрти њеног сина Господа Исуса Христа, али и патње које најављују Његово славно васкрсење. Певају се на јутрењу Велике суботе пред Христовим гробом, уз кађење и држање упаљених свећа, чиме се врши обред Његовог погреба. Статије су веће химнографске целине састављене од тропара који се комбинују са стиховима 118. псалма. Од укупно 176 стихова прва статија садржи 72 стиха, друга садржи од 73. до 131. стиха, а трећа  од 131. до 176. стиха.

Мелографи српског црквеног појања, Гаврило Бољарић, Никола Тајшановић, као и Ненад Барачки, су у својим нотним зборницима представили три статије само почетним тропарима, док је Стеван Мокрањац у Страном пјенију записао по пет тропара у свакој статији. То указује да су се у Српској Православној Цркви статије најчешће кројиле. Научивши напамет почетне тропаре у статијама – који су служили као узори – појци или свештеници би све остале тропаре певали на исту мелодију. Интегралан нотни запис статија сачинио је епископ Стефан Ластавица, као и свештеници Бранко Цвејић и Мирко Павловић. Разлог због којег се приступило штампању управо Павловићевих статија је тај што се оне, захваљујући великом броју фотокопија овог рукописа, већ деценијама уназад певају у нашој цркви, док су Ластавичини и Цвејићеви записи истоимених песама недовољно познати.

Протојереј-ставрофор Мирко Павловић (1900-1977)  је данас углавном познат као писац служби српским светитељима. Он је, међутим, деловао и као диригент, композитор и мелограф црквеног појања. Солидно музичко образовање стекао је у Богословији Светог Саве у Београду, као ђак Стефана Стојановића Мокрањца, које је целог живота употпуњавао. Његов најранији запис црквеног појања јесу управо статије које је „по Мокрањцу ставио у ноте за један глас“ у Битољу 1928. године, највероватније за потребе тамошње Богословије у којој је предавао црквено појање и водио богословски хор. Дакле, на основу неколико тропара у статијама које је Мокрањац записао Мирко Павловић је „скројио“ све тропаре. Што се тоналитета тиче, другу и трећу статију је записао за секунду више у односу на Мокрањчев запис.

Заинтересован за већу употребу савременог српског језика на богослужењима овај угледни свештеник је у својим позним годинама на српском језику нотама записао Плач Пресвете Богородице, тј. канон на малом повечерју Великог петка (1968), статије (1969), као и Избор из великог појања (1971). Од осталих његових записа црквеног појања треба поменути Бденије на Велики четвртак и Царске часове Великог петка (црквенословенски језик). Ипак, већи део његове музичке заоставштине чине вишегласне композиције и хармонизације за мешовити, односно мушки хор, које су већином у рукопису. Један део својих нотних записа, укључујући и једногласне записе црквеног појања, Павловић је објавио самостално, у најскромнијем тиражу.

Нотни записи статија проте Мирка Павловића, како на црквенословенском, тако и на српском језику, су јасни и прегледни, управо онакви какви су записи самог Стевана Мокрањца чији мелографски стил је Павловић подражавао. Ово издање садржи незнатне корекције у односу на оригиналан Павловићев текст. У  статијама на црквенословенском језику корекције се пре свега односе на алтероване тонове чиме су избегнуте извесне мелодијске недоумице. Како би зборник био приступачан што већем броју појаца – од којих неки нису богослови – црквенословенски језик је исписан фонетском ћириличном транскрипцијом. Павловић, који је, како је речено, и сам био химнограф, успешно је препевао статије на савремени српски језик, мада тај рад није без мана. Његово настојање да превод доследно прати постојеће мелодије, односно Мокрањчеве мелодијске мотиве који су начињени према семантици црквенословенског језика, неизбежно је водило погрешној акцентуацији и немузикалној пулсацији у појединим тропарима. Како би се то избегло, неки тонови су изостављени, док су слогови у појединим речима прекомпоновани.

Прва и друга статија су у петом, док је трећа статија у трећем гласу који нема сличности са трећим гласом српског Осмогласника. Њиме су, међутим, записане и неке песме празничног појања као што су светилни. Специфичност мелодија у статијама српског напева указује на очигледан утицај грчке псалтике. У том смислу, другу статију не треба певати у дуру (као што је кроз хармонизацију ове статије сугерисао Мокрањац), већ у молу, саобразно петом гласу, чији је, према Павловићевом запису, основни тон (исон) е, а не g. Треба још напоменути да друга статија има две варијанте које се међусобно много не разликују. Војвођански мелографи (Барачки, Цвејић, Ластавица) су је записали онако како се она тамо певала, док је у централној и јужној Србији преовладала Мокрањчева варијанта, иста онаква какву су забележили Бољарић и Тајшановић.     

Делатност протојереја-ставрофора Мирка Павловића у области црквеног појања, без сумње, има историјску вредност и представља аутентичан допринос очувању и неговању српског црквеног појања у 20. веку. Штампањем његових статија на црквенословенском, односно српском језику, одаје се признање за тај рад и – што је једнако важно – употпуњују наше црквене певнице новим нотним зборником.

мр Предраг Ђоковић

Цена књиге је 1.200,оо динара по примерку. Рабат од 20% се одобрава за куповину од 10-50 примерака. Рабат од 30% се одобрава за куповину од 51-100 примерака. Посебан рабат од 30% се одобрава за ђаке и студенте за куповину преко 10 примерака. Ову књигу можете купити у Продавници Српске Патријаршије и поручити у Издавачкој фондацији СПЦ  у Ул. Краља Петра бр. 5, Београд. Велепродаја: Тел. 011/3025-210; факс.: 011/3281-884; Е-пошта: [email protected]

• Нове књиге

|

[JESSY]

Др Зоран Крстић: Хришћанство у вртлозима савремености

27. Мај 2016 - 9:26

Монографија која носи назив Хришћанство у вртлозима савремености намењена је свим заинтересованима за теме хришћанске социологије и канонског права, али смо, ипак, превасходно, у њеном писању имали на уму студенте Теолошког факултета. У свом досадашњем педагошком раду смо не једном приметили да се студенти тешко сналазе у разумевању, вредновању, а посебно у прихватању вредности савременог друштва, попут верске толеранције, права на слободу вере, политичности и аполитичности религије и сл. У том смислу би ова монографија имала за циљ да их упути и олакша пут ка разумевању разлога настанка савременог друштва, а тиме да, посредно и у будућности, побољша њихову пастирску или катихетску службу.

Књига се састоји од два поглавља. Прво поглавље под називом Од верске толеранције до верске слободе обухвата макроисторијску анализу развоја појма верске толеранције у прошлости до данашњег појма верске слободе. Тај развој су омогућиле крупне друштвене промене — од политичности религијског феномена у антици и средњем веку до њеног нестанка у модерности, а који је, са другим факторима, омогућио и довео до данашњег разумевања појма верске слободе. Све су се ове промене одразиле и на различите типове Цркве (у социолошком смислу), као Црква малог стада, Црква народа и кенотичка Црква, које се разматрају у завршном делу поглавља.

Друго поглавље носи назив У вртлозима савремености и састоји се од три главе, односно три „вртлога“. Први је теолошки у коме се анализира немоћ савременог теолошког промишљања у оквирима постмодерне религиозности. Други је посвећен еклисиолошкој и мисионарској проблематици, а трећи све актуелнијој и сложенијој биоетичкој проблематици.

Непосредни повод за настанак монографи­је јесте прослава јубилеја 1700 година од Миланског едикта цара Константина, која ми је пружила прилику да подробније анализирам религијски феномен тог времена, односе, како цара Константина тако и осталих императора, према религијском феномену, и да га, даље, поредим са савременим добом.

Захваљујем се преосвештеним епископима, шумадијском Јовану и браничевском Игнатију, на благословима, као и Издавачкој установи Епархије шумадијскеКаленић и Одбору за просвету и културу Епархије браничевске који су саиздавачи ове књиге и свима који су ми саветима и сугестијама помогли у писању.

Аутор

Извор: sabornost.org

• Нове књиге
•  

|

[JESSY]

Михаил Скабаланович: Педестница

31. Мај 2016 - 11:36

Многонапаћена Епархија далматинска смогла је снаге да се пред велики хришћански празник Педесетнице појави истоимено дело надалеко чувеног професора Михаила Скабалановича. Овај изузетни историчар и литургичар, који је иза себе оставио низ капиталних дела, српској читалачкој публици познат је пре свега кроз свој рад под насловом "Тумачење Типика". Ово дело у преводу Слободана Продића, доктора богословских и магистра историјских наука, доживело је већ неколико издања и постало је незаобилазно штиво из кога се ученици наших богословија и факултета упознају са развојем православног богослужења. Дело ''Педесетница" представља један у низу радова које је пре једног века објавио професор Скабаланович у циљу да читаоцима приближи значај хришћанских празника. Његова замисао, на жалост, није остварена до краја, тако да данас постоји свега шест књига које можемо уврстити у овај сегмент његовог стваралачког опуса. Који су били разлози и шта се заправо догодило са професором Михаилом Скабалановичем, о томе нам изузетно значајне податке пружа рад Слободана Продића који је такође саставни део књиге које је пред нама.

• Нове књиге
•  

|

[JESSY]

Нова књига о Митрополиту скопском Јосифу

12. Август 2016 - 6:55

Недавно је Црквена општина Дрежник, са благословом Његовог Преосвештенства Епископа жичког г. Јустина, објавила књигу ”Митрополит скопски Јосиф”.

Књига представља израз искрене жеље, али и одговорности верних житеља Дрежника и Ужица као краја у коме је рођен митрополит Јосиф (Цвијовић), да са својом Црквеном општином подсете пре свега јавност ужичког краја, али и ширу јавност, на овог великог и мудрог јерарха Српске Цркве чије грандиозно дело и велика жртва, нажалост, многима нису довољно познати.

http://www.spc.rs/sr/nova_knjiga_o_mitropolitu_skopskom_josifu