ПЦ и мисионарство клирика и мирјана

[Trifke]

 

 

Какав је однос(став) Свете Цркве према Исламској вери најбоље се може сагледати кроз примање у Спасоносну веру Православну

Чин Одрицања Сараценског тојест Турског (Исламског ) Зловерног Безбожија по питањима и Одговорима(Велики требник који је са грчког превео св. Јустин Ћелијски)

 

Пошто није у целости али овако гласи:

Архијереј пита: Најпре да те питам: да ли се одричеш у свему богопротивне турске вере, и целокупног њиховог нечистог умовања, и да ли их проклињеш?

Одговара: одричем се у свему богопротивне турске вере, и целокупног њиховог нечистог умовања и проклињем их.

Архијереј пита: 

Одричеш ли се Мухамеда, којега Турци поштују као божијег апостола и пророка, и проклињеш ли га као ђаволског а не Божијег слугу , и лажног пророка?

Одговара: Одричем се Мухамеда , као ђаволског слуге и лажног пророка и проклињем га.

Архијереј пита : Одричеш ли се Ресула и Алије , зетова Мухамедових, и Хасана и Хусеина, синова његових, и Абубекира , и Омера, и Талхана , и Абупокрина , и Садухина , и Моиеа, и Зупира , и Адељана , и Заита и Изета, и Османа , и свих осталих укућана и помоћника , и присталица Мухамедових; и као лажне учитеље , и богопротивне ђаволске слуге, проклињеш ли их?

Одговара : Одричем се свих ових турских лажних учитеља , и као ђаволске служитеље , проклињем их.

Архијереј пита : Одричеш ли се и проклињеш ли Задизе , и Ансе , и Сенеп , и Имкелфиму, прве и најнечистије од жена Мухамедових, и Фатиму кћер његову?

Одговара: Одричем се свих њих, и као богопротивне делатељке нечистите проклињем их.

Архијереј пита: Одричеш ли се целог богохулног писања проклетог Мухамеда , које се зове Ал''куран, и свих учења и законских одредби , и предања , и хула његових, и као богопротивне и душегубне , проклињеш ли их?

Одговара : Одричем се Ал''Курана и свих списа и учења проклетог Мухамеда , и као богопротивне и хулне ,и душегубне проклињем их.

Архијереј пита: Одричеш ли се свих лажљивих и хулних учења турских, и свих богохулних и брбљивих басана Мухамедових, и свих који су после њега били, који су о неком богу свекованом, и о рају, и о животињском и нечистом у њему животу по васкрсењум о браку и брачним разрешењима , и све о женама и наложницама нечистим, и о свему сличном овоме и о присталицама њиховихнечистих заповести у уредби, и као богомрске проклињеш ли их?

Одговара: Одричем их се свих, и као богомрске проклињем их.

Архијереј пита: Одричеш ли се свих Мухамедових о Христу Господу нашем и пречистој Матери , и о хришћанству хулних брбљања , и проклињеш ли их?

Одговара:

Одричем се и проклињем их.

Архијереј пита: Одричеш ли се свих нечистих , Мухамедових уредаба о молитви , о хаџилуку у Меку, о молитвеним домовимакоји су тамо, и тога самог местакоје се назива Мека , и све околине његове , и свих скупова, и молитвених обичаја турских , и проклињеш ли их?

Одговара: Одричем се свих њих и проклињем их.

Архијереј пита: Јеси ли се одреко нечисте и богопротивне вере турске, и богохулног учитеља еиховог Мухамеда, и свих његових присталица, и свег хулног учења њиховог , проклињеш ли их и пљујеш ли на њих?

Одговара: Одреко сам се нечисте и богопротивне вере турске, и богохулног учитеља њиховог Мухамеда, и свих његових присталица, и свег хулног учења њиховог , проклињем их и пљујем на њих.

Архијереј пита: Сједињујеш ли се истински , без било каквог предумишљаја и лицемерја, од све душе твоје, и од свег срца твог, једином истинитом Господу и Богу Исусу Христу, и верујеш ли у Њега као уистину Сина Бога Живога?

Одговара: Сједињујем се истински , без било каквог предумишљаја и лицемерја, од све душе своје, и од свег срца свог, једином истинитом Господу и Богу Исусу Христу, и верујем у Њега као уистину Сина Бога Живога.

 

И по одрицању овом. крштава се онај који приступа од агарјана(муслимана)

 

Ovaj deo je nepotreban i nije ga bilo u pravoslavnom predanju do otprilike 16 veka kada se pojavilo u Rusiji. Dovoljan je samo cin krstenjea jer se na cinu krstenja odrice covek svakog laznog ucenja i proroka, sto se potvrdjuje ispovedanjem vere, citanjem Vjeruju.

[Zayron]

Ovaj deo je nepotreban i nije ga bilo u pravoslavnom predanju do otprilike 16 veka kada se pojavilo u Rusiji. Dovoljan je samo cin krstenjea jer se na cinu krstenja odrice covek svakog laznog ucenja i proroka, sto se potvrdjuje ispovedanjem vere, citanjem Vjeruju.

 

No, prisajedinjavat se ne mogu ni Jevreji ni muslimani ni budisti, hinduisti, scientolozi, Jehovini svjedoci ili slični, samo već valjano pokršteni hrišćani sljedeći recimo protestantska učenja ili pripadajući katolicima (takve prisajedinjavaju pravoslavci) ili obrnuto pravoslavcima (oni se takodjer prisajedinjavaju kada žele pristupiti katoličanstvu, ne krštavaju se ponovo). Prisajedinjavanje je obred povratka u Crkvu i ne može biti vršen nad nekim ko nije uopšte nikad bio nigdje pokršten od konfesija kojim se priznaje apostolska sukcesija ili barem Sveta Tajna krštenja. Taj obrazac ima smisla ali samo za one koji su jednom već kao hrišćani bili pokršteni pa prešli na islam, budizam, jevrejstvo ili protestantizam, sektu (ako su bili pred tim pravoslavci ili katolici) i opet se odlučili vratiti hrišćanstvu tj. Crkvi kojoj su prije otpadnuća pripadali tj. pokajali se za to svoje otpadnuće od vjere, ispovijedili ga i izvršili pokoru uloženu episkopom, post, dobra djela, hodočašće i sl.. Ne krštavaju se znova već ponovo prisjedinjuju, naravno uz odobrenje prinadležnih crkvenih vlasti i autorita, episkopa i sl. Ali nepokrštene je dovoljno samo krstiti kako reče Trifke, ne mogu se oni ponovo prisajedinjavati Crkvi kojoj nikada nisu ustvari ni pripadali a u obrascu krštenja je sadržan i taj čin odricanja od Sotone i lažnih učenja pa ga nije potrebno raditi, apsolvovat dva puta, pred krštenjem pa ponovo tokom krštenja tj. u okviru njega. Kršteni poovratnici se prisajedinjuju a nekršteni krste bez prisajedinjavanja, nije potrebno.

[Number15648]

БЕСЕДА

о дужности пастира духовних

Пасите стадо Божије, које вам је предато, 
и надгледајте га, не силом него драговољно 
по Богу, нити за неправедне добитке него 
из добра срца; нити као да владате народом, 
него бивајте угледи стаду (I Пет. 5, 1-3)

 

Ево устава пастирима стада Христовога! У неколико речи св. апостол Петар изобличио је три страшне страсти, које од пастира чине вукове, и то: страст гордости (надгледајте га не силом), страст среброљубља (нити за неправедне добитке), и страст властољубља (нити као да владате народом).

Насупрот овим опаким страстима истакао је апостол три добродетељи, које треба да красе свештеника Божјег, и то: страх Божји (драговољно по Богу), усрђе (него из добра срца), и службу (бивајте угледи стаду). Овај устав дао је апостол не само као учитељ него и као пророк. Јер века су показала у главном две врсте пастира, и то једне, који су се руководили својим страстима у старешовању над црквом: гордошћу, среброљубљем и властољубљем; и друге, који су се руководили страхом Божјим, усрђем и примером службе. Од оних првих црква је страдала, али није пропала, док су они пропали. Од ових других црква је расла, и напредовала и блистала у свету. Оно су вукови, а ово су пастири. Они су непријатељи и људи и Бога, ови су пријатељи и људи и Бога. Пастироначелник Христос тражиће рачуна и од једних и од других, о свакој овци, т.ј. о свакој души човечјој, и платиће праведно свакоме по заслузи. Гордост, среброљубље и властољубље назови-пастира платиће огњем вечним, а страх Божји, усрђе и службу правих пастира платиће радошћу вечном. 
О Господе Исусе, Пастироначелниче, помози пастирима стада Твога словеснога, да до краја испуне заповест Твога светог апостола. Теби слава и хвала вавек. Амин

 

http://svetosavlje.org/biblioteka/prolog/index.php?m=7&d=10&a=1&date=7-2014

[Number15648]

 
"Најновији документарни филм из Продукције „Пријатељ Божији“ у средиште пажње поставља Свештеника онаквог какав јесте, откривајући у њему две димензије – божанску и човечанску. Ово је филм који говори о духовној стварности узрокованој среброљубљем, немаром и небригом свештенства али и незнањем, незаинтересованошћу и револтом народа."
 
http://www.prijateljboziji.com/index.php?route=_svestenik/1387

[Number15648]

СВЕТА РЕВНОСТ - Архиепископ Аверкије

Суштина и методи истинског
пастирства у наше време

 

Образ буди вернима- у речи, у живљењу,
у љубави, у духу, у вери, у чистоти
(1.Тим. 4,12)

 

 

На свету нема ничега што је изнад пастирског служења, јер је оно посвећено највећем и најсветијем делу- делу спасења људских душа.

Спасењу од чега?

Од греха- од тог греховног устројства душе, са којим се након пада наших родитеља рађа сваки човек- и од вечне пропасти у коју човека води грех.

Стога пастирско служење себи поставља најузвишенији циљ- циљ са којим се никакво друго дело на земљи не може упоредити. У својој посланици Ефесцима (4,12-13) велики Апостол незнабожаца свети Павле истинско пастирство одређује као усавршавање светих у делу служења, за сазидање тела Христова, док не достигнемо сви у јединство вере и познање Сина Божјега, у човеку савршена, у меру раста пуноће Христове.

Главни залог успеха истинског пастирства исти свети Апостол Павле види у личности самог пастира, који у борби са грехом, у том стремљењу ка хришћанском савршенству, мора да буде пример за своје стадо. Образ буди вернима- каже он пастиру- у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти (1. Тим. 4,12). Сви напори да води своје стадо по путу хришћанског савршенства биће бесплодни, ако они у њему самом не буду видели никакво стремљење ка том узвишеном хришћанском идеалу, или ако им он, не дај Боже, буде давао супротни, негативан пример- пример потпуне потчињености греху, уместо примера борбе против њега...Читај даље (svetosavlje.org)

 

[JESSY]

Слика савременог света, којем се Црква обраћа веома је комплесна и конфузна.

Религијски, национални, социјални, економски, политички, културни и многи други разлози деле људе и стварају препреке које ометају ширење речи и поруке Цркве и чине изузетно тешким дијалог Цркве са светом.

Криза кроз коју пролази савремени човек: и као појединац и као заједницa, изгледа да се све више продубљује. Многобројни проблеми и дилеме које се сусрећу нарочито на пољу биологије, биотехнологије, генетике и екологије изгледа да прете и самом човековом животу и постојању. Уз то дух секуларизма, који се све више развија, паралелно са буђењем религиозности и трагањем за црквеним и духовним животом, формира двоструки изазов на који Црква својим пастирским деловањем мора да да одговор и сведочење. Који је смер овог сведочења?

Оци Цркве тврде да Христос жели да се тајна његовог оваплоћења врши непрестано и свугде, тако што ће се Он рађати у срцима свих људи. То значи да догађај оваплоћења Сина Божијег, који се пре двадесет векова десио једном за свагда, парадоксално, јесте и процес који мистично наставља да се одвија кроз сву историју. Да би спасао свет и човека Христос је узео људску природу, живео је у конкретном времену и простору и говорио је језик својих савременика. Христос, међутим, данас, као и тада остаје неразумљив и несхватљив без свога тела, без своје Цркве. Црква је продужено оваплоћење Логоса у историји. Она не представља секту или херметички затворену и одвојену групу људи, која је незаинтересована за остали свет, него се открива као радионица у којој свет може да се преображава у тело Христово. Уосталом, када је Бог створио свет и човека, Он је створио Цркву. Црква је свет божији и постоји да би преобразила и пресаздала цео свет у Цркву. Свети Максим Исповедник наглашава да се Црква састоји из видљивих и невидљивих суштина. Из оваквог виђења света следи закључак да не постоји никаква граница између сакралног и профаног, јер све може да се улије у Цркву и постане Црква.

Границе између хришћанског и нехришћанског света нису увек јасне. Ово није само због тога што су хришћани утицали на свет, него и због тога што је свет утицао на хришћане. Стога је Црква позвана да упути своју реч и сведочење, с једне стране разбијеном и разломљеном хришћанском свету, и с друге стране, широј друштвеној заједници.

Свети Сава је, у своме времену, као пастир и Епископ имао многе изазове и искушења. Суочавао се са тешкоћама, које по интезитету и обиму нису биле ни мање, ни једноставније од данашњих. Напротив, требало је знати и хтети, при том имати и неизмерну љубав према Богу и ближњем, како би се од једног недефинисаног, али Бога жедног народа, какав је био српски, створио народ са јасним Христовим и црквеним печатом и усмерењем. Свети Сава је свој и наш народ, уз помоћ Божију увео у живот, увео у Цркву, учинио га хришћанским и православним. Стога, он нам је пример за углед, он нам је покровитељ пред престолом Господа, покровитељ и надахнуће. Шта

нам његов живот, његова дела и речи говоре: каква наша реч, реч Цркве данас не треба и не сме да буде, а каква трба ба да буде, да била светосавска, православна, црквена…

Црквена реч не сме да буде парцијална, не сме да изражава само делове, него треба да буде саборна (католичанска) и васељенска. Предање Цркве повезује саборност (католичанство) и васељенскост, а да их, притом не поистовећује. Саборност има пре свега теолошки смисао. Не тиче се само васељенскости и универзалности Цркве, него изражава и целовитост догматског учења, и односи се на све људе без изузетка и на пуноћу освећујућег и харизматског деловања Цркве.

Црква, као саборна, није само васељенска, то јест, није само она која покрива цео свет, која се налази свуда, него је и дијахронска – која постоји свагда, увек. Свети Јован Златоусти примећује да саборна – католичанска Црква, није само „по свој васељени”, него се „протеже кроз сва времена”. Постојање Цркве у свим временима није само пуко историјско трајање, које се тиче прошлости него, реалност која превазилази време.

Реч Цркве не сме да буде индивидуалистичка, него мора да изражава заједницу и заједничарење у којем учествује сваки члан. Јер, ако се чланови Цркве хране истом Храном, коју примају од истог Хранитеља, онда се исти идентитет посматра и изражава као учешће у заједници која претендује да прожме целокупни живот, сваку мисао, свако дело и реч, свих чланова заједнице. То што најчешће унутар Цркве не можемо да разменимо мисли и да водимо дијалог у Истини, него је наша стварност простор паралелних монолога, јесте последица одсуства бриге за ближњега чак и онда када учествујемо у истој евхаристијској заједници. То што се храним истим Телом и истом Крвљу са својим братом, али ме не погађа чињеница што с њим разговарам и не смета ми што сам мучим своју муку, без моћућности да је са било ким поделим, није ништа друго до егоцентризам, индивидуализам и самољубље.

Живот и дело Светога Саве нам говоре да су Црква и њена теологија дужни да се баве свим областима човековог живота – не само такозваним духовним, него и материјалним, јер човек је јединствена психосоматска целина. Тако Црква, на пример, може и мора да да одговоре на проблеме биоетике и биотехнологије, на проблеме који су везани за човекову животну средину и екологију и слично… Реч Цркве, међутим, увек мора да буде црквена и теолошка. Будући црквена, мора да извире из искуства Цркве и будући теолошка не сме да превиђа теолошке изворе.

Реч Цркве не сме да буде самодопадљиво и самољубиво критизерска, реч која је нарцисоидна и која осуђује; не сме да буде популистичка. Црквено слово задржава своју озбиљност и црквеност када не ставља под лупу човеков живот вребајући га у грешкама, да би га предала „истражном судском поступку” на осуду, него трпељиво и с болом, саосећајући ублажава проблеме и тешкоће. Разуме се, реч Цркве не релативизује слабости човекове, али не одбија, угледајући се на доброг Самарићанина да учини милост онима који на различите начине страдају у искушењима модерног доба. Имајући ауторитет и аутентичност јевађелске и светоотачке речи, не приличи Цркви „да чеше уши” својих слушалаца, али с друге стране не сме да ставља со на ране оних који болују. Реч Цркве дужна је с расуђивањем и љубављу да буде мелем за ране и савести.

Реч Цркве не сме да буде заглушујућа и наметљива. Не сме да врши насиље над слободом човека, нити да ствара буку и тренутна одушевљења. Често заборављамо да реч Цркве треба да сведочи „вешчеј истини” (истину ствари). Реч Цркве уопште, али и проповед која бива у храму, назива се божанском речју. Тако се зове јер треба да саопшти реч Божију, реч јеванђелску. Када проповед не открива јеванђеље, него идеје проповедника или неког другог човека, тада то није божанска проповед него самоприказивање или самопромоција. Дело проповедника треба да буде тумачење поруке јеванђеља, тако да слушаоци могу с лакоћом да га разумеју. Морамо признати да данас код проповедника речи Божије, недостаје лични доживљај онога што се говори или пише. Недостаје силина пророчке речи и апостолског сведочења. Недостаје јасноћа „онога што смо чули, што смо видјели очима својим, што сагледасмо и руке наше опипаше”, по речи апостола Јована, недостаје и оно отачко: „ми проповедамо слово практично (λογον εμπρακτον) и праксу словесну (πραξιν ελογιμον)”.

Реч Цркве не сме да буде нечовекољубива. Прво и основно сведочанство које Православна Црква треба да пружи савременом разбијеном, и унутар сбе подељеном и сукобљеном свету, јесте сведочење љубави. Говорећи, међутим, о љубави, ми говоримо о Богу, јер по светоме Јовану Богослову „Бог је љубав”. Ако се само по себи разуме да ово сведочење јесте дужност целога Хришћанства, треба нагласити да се исправно слављење Бога не може постићи без исправног и аутентичног поимања љубави. Аутентична љубав која се изражава у јединству личности Свете Тројице, несебична је. Свака личност Свете Тројице јесте савршени Бог. Према томе заједница љубави личности Свете Тројице не може се схватити као тежња за себичним узимањем, него као израз пуноће и некористољубиве заједнице. С друге стране, сваки покрет Божији ка споља, као слободна пројава заједничке енергије личности Свете Тројице, има карактер несебичног даривања и снисхођења. Ово учење које су формулисали васељенски сабори и велики оци Цркве, Црква је сачувала уз велике жртве до данас, не због тога што је то Богу потребно и што је Бог долазио у опасност, него зaто што oд ове истине зависи спасење човеково.

Црквена реч не сме да буде својеврсно препродавање, то јест речи Светога Писма и Светих Отаца не смеју да се користе само као цитати који покривају недостатке савременог, стваралачког богословља. Често чујемо проповеди у којима се ређају бибијске и светоотачке изреке, а да при том оно што се изговара звучи монотоно и немоћно да пренесе дух Светога Писма и Отаца Цркве. Ту постоји опасност потпуног отуђења од виталности истине јеванђеља и стварања анахроног музеолошког амбијента. Речи Светога Писма и ставови Светих Отаца треба да нађу своје место и продужетак у савременој црквеној речи, и то не као стерилно понављање одређених цитата, него пре свега кроз прилагођавање увек актуелног и увек новог духа захтевима и посебностима нашега доба.

Црквена реч не сме да буде лажна. Ако хоћемо да реч Цркве буде истинита, морамо захтевати и унутрашњу доследност. Само тада наша реч може бити непосредна, жива и истинита, када се не мења под утицајем наше личне несавршености и себичности. Јер ако реч нашега унутрашњег бића није истинита, ми нећемо бити способни да аутентично протумачимо реч Божију. Реч Цркве ће тада у великој мери остати страна и пролазна не само онима којима је упућена, него и онима који је изговарају и другима упућују. Црквена реч може и мора да превазилази људске немоћи и да буде спасоносна за свет само онда када бива реч Божија и реч истине. Тада постаје „оштрија од свакога двосјеклога мача и природе све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи и суди намјере и

помисли срца”. Тако може да дејствује пре свега у онима који је произносе, а потом и у онима који је примају.

Та реч тражи читаво срце човеково и она одсеца сваку клицу психопатолоших структура или болесних циљева. Стога је неопходно да сви ми идемо путем странствовања – (деканики) странствовања у односу на разне идеологије и психолошке самообмане. Потребно је да идемо путем филокалијског трезвеноумља, то јест да будемо непрестано духовно будни, што ће нам помоћи да искоренимо своју индивидуалну саморелигију и да принесемо своју слободу вољу Духу Утешитељу. Заиста, то није лак подвиг. То је, међутим, једини пут који даје могућност нама и нашој црквеној речи, да створи визију; једину визију на коју имамо право као хришћани, визију, да заједно са Светим Јованом Богословом, једним устима и једним срцем кличемо: „да дођи Господе Исусе”.

Митрополит Порфирије (Перић)

[Deki992]

Ono kad prvo skrolujes dole da vidis ko je pisao tekst i da li "vredi" citati, pa kad vidis, onda brzo skrolujes gore da pocnes da citas. 
Da nam je vise ovakvih tekstova, gde bi nam kraj bio.   facenew22222222

[JESSY]

Da nam je vise ovakvih tekstova, gde bi nam kraj bio

:good2:

[Guest]

Нека се реч Божја шири и доноси многе плодове!

Прва међународна конференција о дигиталним медијима и православној пастирској бризи - Атина, 7-9. мај 2015.

Прва међународна конференција о дигиталним медијима и православној пастирској бризи одржана је у периоду од 7. до 9. маја 2015. године у Атини, под покровитељством Његове Светости Васељенског Патријарха г. Вартоломеја и са благословом домаћина Његовог Високопреосвештенства Митрополита Глифаде г. Павла. Прву конференцију ове врсте у свету, организовали су интернет странице Pemptusija из Грчке, OCN - Orthodoх Christian Network из Сједињених Америчких Држава и Богослов.ру из Русије. Учествовало је 75 предавача из 21 државе и свих помесних Православних Цркава.

На конференцији је истакнуто да мисионарење преко интернета представља велики изазов, јер излазак у сајбер простор захтева одговарајућу припрему и посебне услове. На конференцији су предочене негативне стране попут злоупотребе и прекомерне употребе интернета. Наглашене су и опасности које прете човеку као личности, као и односу верника према Богу и Цркви у новој стварности коју креирају нове технологије.

Међутим, многи учесници су нагласили изазов за мисионарење који произилази из нових друштвених услова, које обликују савремене технологије. Истовремено је дата могућност да православни мисионари, који су дошли са свих страна света, представе своје интернет пројекте из области дигиталних медија и њиховог начина коришћења за формирање истинске хришћанске свести.

Током рада су разматрана и друга сродна питања, као што су поузданост црквених информација, као и неопходност преноса црквених богослужења. Били су присутни и стручњаци, који су изнели своја знања о конкретним питањима која су уско повезана са употребом интернета. На крају, као што је признао научни одбор Конференције на својој завршној седници, постојао је успешан и плодоносни дијалог, уз богату размену мишљења и вишедимензионално давање предлога, који би могли да истакну и ојачају реч савременог Православља у новим дигиталним медијима.Сви учесници, предавачи, гости и публика су похвалили идеју организатора за сазивање конференције овакве природе, као крајње неопходне за стварност коју обликују савремена средства комуникације.

Специјализовани тим преводилаца је пружио услуге симултаног превођења са грчког, енглеског и руског језика. Такође, сва три дана конференција је преношена уживо путем интернета (video live streaming), да би имали прилику да је прате заинтересовани из целог света, који нису били у могућности да дођу у Грчку.

Сви присутни на крају радне суботе, 9. маја 2015. године, имали су прилику да чују инспиративан говор Његовог Високопреосвештенства Архиепископа охридског и Митрополита скопског г. Јована. Конференција је завршена у недељу, 10. маја 2015. године, када је служена архијерејска света Литургија у цркви Пресвете Богородице Фанеромени у Вуљиагменију. Началствовао је Митрополит Кисамоса и Селиноса г. Амфилохије, као представник Његове Светости Васељенског Патријарха Вартоломеја, а саслуживали су Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован, Митрополит Зукдидија и Цаисија г.  Герасим, Митрополит Глифаде г. Павле, Епископ Термопила г. Јован, Епископ Патара г. Јосиф, Епископ Борисова г. Бењамин, старац Јефрем - игуман манастира Ватопеда и многобројно свештенство.

 

Архијереји који су учествовали као предавачи:

• Представници Васељенске Патријаршије, Митрополит Питсбурга г. Сава (преко Скајпа), Митрополит Хонг Конга г. Нектарије и Епископ Патара г. Јосиф (Аргентина).
• Представник Александријске Патријаршије, Архиепископ Централне Африке г. Никифор (који је у последњем тренутку био спречен да дође због наглог погоршања здравственог стања старца Спиридона Микрајананитоса, а његову презентацију је представио сарадник "Пемптусије")
• Представник Антиохијске Патријаршије Епископ Едесе г. Роман (Бразил).
• Представник Грчке Цркве, Митрополит Димитријаде г. Игњатије.

У почасном одбору су учествовали:

• Његово Високопреосвештенство Митрополит Атланте г. Алексије, Васељенска Патријаршија
• Његово Високопреосвештенство Митрополит Прусије г. Елпидофорос, Васељенска Патријаршија
• Његово Високопреосвештенство Митрополит Сингапура г. Константин, Васељенска Патријаршија
• Његово Преосвештенство Епископ Лампсакоса г. Макарије, Васељенска Патријаршија
• Његово Преосвештенство Епископ Навкратиде г. Мелетије, Александријска Патријаршија
• Његово Високопреосвештенство Митрополит Волоколамска г. Иларион, Руска Патријаршија
• Његово Преосвештенство Епископ Борисова г. Бењамин, викар Митрополита Минска и Слуцка, Руска Патријаршија
• Његово Преосвештенство Епископ Тулсеаса г. Висарион, Румунска Патријаршија
• Његово Високопреосвештенство Митрополит Зукдидија и Цаисија г. Герасим, Грузијска Патријаршија
• Његово Високопреосвештенство Митрополит Лемесоса г. Атанасије, Црква Кипра
• Његово Преосвештенство Епископ Термопила г. Јован, Црква Грчке
• Његово Високопреосвештенство Митрополит Варшаве и целе Пољске г. Сава, Црква Пољске
• Његово Преосвештенство Епископ Крује и помоћник Архиепископа, г. Антоније, Црква Албаније.

Српска Православна Црква је имала још два учесника на Конференцији: архимандрит Гаврило - игуман манастира Лепавина и проф. др Драган Каран, доцент на Православном богословском факултету Универзитета у Београду.

Закључци донесени на конференцији

Цела организација конференције је била организована на највећем могућем ниову. Сада се сви надамо да ћемо сарадњу наставити преко интернета. Темељи ове сарадње су постављени током ова три дана за време предавања, дискусија, пауза и учешц́а у највишем облику комуникације, светој Литургији. Сарадници Pemptusije, Orthodox Christian network-а и Богослова.ру, који представљају језгро сарадње, верују да је ова конференција само почетак. Током рада конференције су постављена многа питања која се односе на коришћење интернета, који представља велики проналазак човека, један медиј и средство у служби људи. Ово средство се може искористити за добро, да се реч Божја "шири и доноси многе плодове". Током ова три дана предавања и округлих столова су истакнути проблеми и ризици који настају због неразумне употребе интернета, али су наглашене и његове позитивне стране.

Многи учесници су константовали да су главне одлике нашег доба "дигитализација" живота, односно улазак технологије у све сфере: рад, информисање, образовање, пријатељство и међусобне односе. Тако је током конференције пружена могућност интернет мисионарима, који су дошли са свих крајева света, да представе своје интернет мисионарске пројекте, и поделе са осталим учесницима своје богато искуство и укус плодова свог труда. Приказани су начини искоришц́авања могуц́ности сарадње дигиталних медија за формирање истинске хришц́анске свести, за стварање дигиталних библиотека за напајање жедних знања са истинских извора хришц́анске традиције, за типологију публике, а дати су и закључци о захтевима савременог човека. Кроз све то чак је учесницима пружена прилика да упознају једну димензију, која још није сагледана у целини, тј. мисли се на однос православног монаштва и интернета, његово сагледавање са стране аскетске традиције и предлоге које дају монаси и монахиње.

Учесници су се јадногласно сложили да не може бити "изласка" у сајбер простор без одговарајућих припрема. Потребне су одговарајуц́е духовне способности, висок осец́ај пастирске одговорности коју има уредник и наравно истинитост и јеванђеоска етика његових изговорених речи. Осим тога, треба имати на уму да је интернет само једно средство и зато га не би требало користити непромишљено, али на аскетски начин, што значи да би требали бити вођени духом разборитости, уздражаности и одговорности према њему. Само тако ћемо проц́и кроз илузију виртуелног, а наше деловање ц́е имати опипљиве и корисне последице по стварни живот. Многе су изнели веома вредне предлоге о перспективама развоја и координацији рада интернет страница духовног садржаја. Тако је постављен предлог наставка рада Конференције на друге начине, али и формирању једног сталног радног тела, чија би улога била да даје савете, обучава и размењује информације међу уредницима тих интернет страница, за које је вредно напоменути да углавном раде на добровољној бази, подстицани искључиво мисионарском ревношц́у. Изражена је и неопходност провере од стране неког независног тела ових интернет страница, да ли на правилан начин и истински духовно изграђују своју јавности.

Тачно је да је интернет изникао ван Цркве, па је нормално да постоји једна врста збуњености при покушају његовог разумевања и правилног коришц́ења. Али то никако не спречава савремену православну мисао да искористи његове могућности, да га успешно интегрише у динамику свог деловања и да га освећује колико је то могуће, на славу Тројичном Богу. Ова три дана интензивног рада су то доказала.

Повезане вести:

• http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8449
• http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8452
• http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=8455
• Дигитална средства информисања и пастирска брига

У манастиру Лепавина, 24. мај 2015. године

архимандрит Гаврило

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Дијана.]

Напад на другог показује да сам имаш проблем са вером… – Митрополит Атанасије Лимасолски

1. мај 2015.

Вашој пажњи предлажемо дубоко и духоносно објашњење једног догађаја из Отачника који нам показује и образац истинског односа према ближњем. Митрополит Атанасије Лимасолски, „кипарски Златоуст“, духовни син Светог Пајсија Светогорца нас, како само он уме, поучава какав наш став треба да буде према људима других вера, да ли оно што може да нам се чини као „ревновање за веру“ заиста јесте ревност или се нешто друго иза тога крије? Владика нам показује и који је прави пут између две крајности које су данас собом скоро потпуно заклониле све друго. На почетку се налази сама повест из Отачника са Светим Макаријем Великим, истинским обрасцем за свакога ко жели да са својим ближњим подели оно што му је најдрагоценије – искуство живота у Цркви, живота у Христу…

 

* * * * *

„Једном је авва Макарије ишао на Нитријску гору са учеником и рекао му да иде испред њега. Ученик, будући на одређеном растојању, сусрео се са идолским жрецом који је журио негде носећи дрва за потпалу. Ученик му се обратио: „Где трчиш, слуго сатане?“ Жрец се наљутио и претукао га тако да је ученик остао да лежи једва дишући, а он је журно наставио свој пут. Прешавши мало он се сусрео са блаженим Макаријем који га је поздравио: „Здраво, здраво, трудбениче!“

Жрец је, запрепастивши се, рекао: „Шта си у мени нашао добро да би ме тако поздравио?“

Старац је одговорио: „Поздравио сам те јер сам видео да се трудиш и да брижно журиш негде“.

„Од твог поздрава сам дошао у умиљење и схватио да си ти велики слуга Божији. Напротив, онај проклети монах који ме је срео, вређао ме је и зато сам га пребио.“

Након ових речи жрец је пао пред Макаријеве ноге, загрлио их и ускликнуо: „Не остављам те док ме не учиниш монахом“. Кренули су заједно. Дошавши до места где је лежао пребијени монах, подигли су га и однели на рукама у храм јер није могао да хода… Жрец је примио хришћанство, а затим и монаштво. Његовим примером научени, многи идолопоклоници су се обратили хришћанству. Авва Макарије је рекао: „Зла реч добре људе чини злима, а добра реч и зле људе чини добрима“.

* * *

 „…Екуменизам је теорија које се држе многи црквени људи сагласно којој различите конфесије – протестанти, православни, римокатолици представљају гране једног дрвета. Дрво је Црква, а ми, гране, треба да учинимо све да бисмо се поново ујединили и не бисмо били подељени.У питању је јерес која негира Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву Христову. Ако верујемо да смо чланови Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве и истовремено говоримо да се она поделила на многе цркве – шта значи то? Шта се догодило? Где је та Црква? Нестала је? Или се поделила и испунила јересима и људским учењима? Где је Црква коју су основали Христос и апостоли? Где је Црква ако су сви гране једног дрвета? Екуменизам је ван Цркве.

Са друге стране – зилотизам је супротна крајност која тврди да Црква треба да одсече сваког човека који има било какав дијалог или је у контакту са неким од инославних. Зилоти воле да се крију иза појединих изрека Светих Отаца и канона да би задовољили своје болесно стање.

Није прихватљива ни једна, нити друга крајност. Црква је дужна да иде средњим путем. Она проповеда реч Божију из дана у дан, на сваком месту. Црква се не боји дијалога ни са ким, Црква се не боји за своју веру. Ми можемо имати дијалог са свима и свакоме ко од нас жели да чује нешто о нашој вери ми са радошћу дајемо одговор о нашој нади. Не да бисмо одбацили, убили и осудили тог човека, већ да бисмо му говорили о ономе чиме живимо сваки дан. Показујемо му да живимо Божијим присуством, благодаћу Светог Духа, искуством Цркве. То је светлост која „свијетли у тами, и тама је не обузе“ (Јн. 1:5). Дајте светлости да светли и људи чије су очи отворене ће је видети, схватити да је у питању истинска светлост и тама ће нестати сама од себе.

Знате за повест о ученику светог Макарија Великог и незнабожачком жрецу? Она нам показује човека који није савршен у Христу. Такав човек није задовољан, агресиван је, зао, јер осећа несигурност, осећа да је његова вера у опасности. Зашто је твоја вера у опасности? Шта, ти си адвокат Божији? Зар се Бог некога боји и потребна му је твоја заштита? Напад на другог показује да сам имаш проблем са вером, да још за себе ниси открио ту пуноћу, ту вест да је Христос истинити Бог и да апсолутно нема никакве могућности да у Њему постоји било шта лажно.

Како може бити лаж то што живи у теби, у целом твом бићу? И не само у мени – јер ја могу да обмањујем себе – међутим, о чему сведочи хиљадугодишње искуство Цркве? Видим како Свети Дух делује у Цркви, чини чуда и знамења која сведоче о Христовом присуству. Следи да нема места за сумњу и страх. Агресивни човек који вређа и осуђује другога има проблем. Такав је био и ученик авве Макарија. Он није био савршен и када је срео на путу незнабожачког жреца није му рекао благу реч као његов Старац, већ га је вређао.

Рећи ћете: па зар није рекао истину? Зар није био у питању слуга сатане?

Да, био је, шта је могао незнабожачки жрец да буде него слуга сатане? Међутим, не смеш на тај начин да говориш са другим човеком. Људи Божији су говорили другачије. Чак и у случајевима када су Светитељи били строги у својим речима о другима, они су говорили без страсти и са љубављу. Ако је неко изгубио свест или је пијан потребно је га ошамарити да би се освестио. И ви га ударате, тако? Али не из мржње, већ да би човек дошао себи. Или, на пример, ако си болестан и долази лекар, даје ти ињекцију, сече те, шије – он ти не чини то из злобе, већ да би  те спасио. Исто је и на Исповести када долази човек чије је срце безосећајно као камен и зато му духовник даје ћушку без страсти, без икакве озлобљености и разбија тај камен да би човек могао да открије сопствено срце и избаци оно што је унутра. То је попут електро-шока који се врши да би се помогло другом човеку. Зато, када су Свети Оци користили строге речи – као и Сам Христос и свети Јован Крститељ – њих није покретала страст и не дух осуде ближњега, већ дух човекољубља и жеља да се човек спаси.

Зато не можемо следити неку одређену формулу која дефинише оно што ћемо рећи другом човеку. Ми једноставно треба да будемо слободни људи у Христу, будемо племенити и не бојимо се.Православна Црква се никада није бојала. На Западу су римокатолици спаљивали научнике јер су се бојали да ће неко од њих моћи да «оповргне» Бога. Били су несигурни јер се њихова вера није држала на искуству, већ на разуму. Тамо где се вера држи на разуму постоји страх да неко може доћи са јачим аргументима, неко паметнији и сруши те. Међутим, када се вера заснива не на интелекту, већ на искуству, шта ти може рећи чак и најумнији противник? Шта год да каже, није у стању да те лиши искуства које имаш у Богу.

Свети апостол Павле говори: „Ко ће нас раставити од љубави Христове?“ (Рм. 8:35). Да ли постоји нешто што би могло да нас одвоји од ње? Видите, он говори не о вери у Христа већ о Христовој љубави, јер у Цркви правилна веза није веза вере, већ веза љубави, јер „љубав никада не престаје“ (1 Кор. 13:8). Православна Црква нас исцељује и помаже нам не просто даповерујемо у Бога, већ да заволимо Бога. Зато, ако љубимо Бога и пребивамо у љубави Божијој, шта нас може одлучити од ње? „Ни садашњост, ни будућност“ (Рм. 8:38), ни анђели, ни арханђели, апсолутно ништа.

То је највеће искуство које је у човеку и оно потиче не од голе вере, од претпоставки мога ума, већ из искуства љубави. Ту љубав нико не може да угаси, ограничи, нити довести у сумњу. Љубав је изнад свега тога. Како ухватити онога ко љуби Бога? Он је налик летећој ракети коју видиш, али је не можеш руком ухватити. Реци заљубљеном да је његова љубав ружна: да ли ћеш га убедити? Он ће ти очи ископати ако му кажеш тако нешто. Јер он је воли. Људи који воле Бога, уверавам вас, заљубљенији су много више од оних који су раније писали стихове, а сада шаљу мејлове својим девојкама.

Зато, чеда моја, као православни хришћани, ми одбацујемо ове указане крајности које су јереси. Одбацујемо екуменизам, одбацујемо и зилотизам. Нисмо фундаменталисти, нити екуменисти. Ми смо православни хришћани, уравнотежени људи, љубимо цео свет и молимо се за цео свет на Литургији. Ми не желимо да ни један једини човек нестане од лица Божијег. Ми љубимо све људе.

Ви знате да су Светогорци потпуно предани догматима вере и Предању, да се Атос сматра местом са најстрожим правилима. Постоје ствари са којима на Светој Гори никада неће бити компромиса – вера, љубав према Пресветој Богородици и забрана уласка жена на Свету Гору. Монаси су спремни да умру али да не одступе од тога. Они су јако строги по питањима вере. Међутим, истовремено указујемо гостопримство Јеврејима, муслиманима и свим другим људима. И иако неки мисле да ће на тако строгом месту људи бити увређени строгим правилима, догађа се обрнуто. Људи се радују тој љубави као нечем предивном.

Једном приликом смо указали гостопримство једном Немцу – римокатоличком свештенику који нас је случајно посетио. Ви знате да на Атосу постоји велика антипатија према Ватикану и римокатолицизму. Међутим, овај човек био је окружен љубављу и ово место постало је за њега скоро лепше и од рођеног дома. Он сам је то признао. Неко га је питао:

 – Да ли си читао нешто о Православној Цркви?

– Па, нешто мало, одговорио је.

Препоручили су му да прочита те и те књиге о Православљу, а он је одговорио:

– Знаш, рећи ћу ти нешто – за мене је Православље оно што видим овде: људи који ме воле, који су испуњени миром. Они су строги у вери, али су строги и у љубави. Апсолутно верују и апсолутно љубе и на тај начин помажу другима.

Ми не можемо продавати своју веру, али ни слати људе у пакао. Мислим да је такав истински православни однос који нам је потребан.

Ми уважавамо друге људе, чак без обзира на то што се човек моли дрвету. Међутим, то није зато што верујемо у то дрво. И, нећемо му рећи: „Ти си исти такав балван као и то дрво чему се клањаш“.

Када је свети апостол Павле био у Атини и разгледао град, испуњен мноштвом жртвеника и идола, видео је на једном од жртвеника натпис: „Непознатом Богу“. Стао је пред Атињане и рекао им: „Људи Атињани, по свему вас видим да сте врло побожни“ (Дела ап. 17:22). Није им рекао: „Зар вас није срамота што сте испунили град идолима Афродите и Артемиде? Зар мислите да ћете се спасити на тај начин?“

Ништа слично. Рекао им је да су они побожни људи који траже Бога и чему као доказ служи олтар са натписом о Непознатом Богу. Он је дошао да би са њима говорио о томе Непознатом Бога, Кога они не знају али траже. Видите какав је Христов апостол који је са љубављу дошао тамо не да убије, осуди, изгони, већ да их обгрли и говори им о истини.

Када уважавам другог човека, не значи да прихватам дрво коме се он моли, не верујем у дрво, али уважавам човека који се моли, не ругам му се, не осуђујем га, не чиним било шта против њега, већ говорим: „Видим брате да се клањаш овом дрвету. Ако то чиниш зато што желиш да љубиш Бога и тражиш Га, ево, ја ћу ти говорити о истинитом Богу“.

Једном су питали једног Старца:

– Старче, причај нам о нетварној светлости? Да ли она ослепљује?

– Бог не ради ништа што би ослепило човека. Чак када је Он Сам постао човек, то се догодило тако тихо, тако лепо, у тишини, да Он никога није ослепео.

Дакле, дилема коју разматрамо – екуменизам или зилотизам – јесте лажна дилема. Није главна ствар то што око нас постоје јереси и глобализација. Оно што је главно је да смо ми дужни да будемо здрави, истински православни, да бисмо стекли дух Христов и заволели Бога свим својим бићем. Онда нас нико неће моћи поставити у тежак положај и ми никада нећемо осетити да је наша вера у опасности, јер „Бог је светлост“ (1 Јн. 1:5). Јел можеш да угасиш сунце? Пробај, ради шта хоћеш, сунце се неће угасити.

Ето зашто је потребно да стекнемо ту везу са Богом, постанемо радосни људи, крећемо се слободно, лепо, молимо се да сви људе заволе Бога и нико се не одвоји од Њега.

 „Глад за Богом или Лек за фарисејство“, стр. 97-110, Москва 2011.

 

http://www.svedokverni.org/napad-na-drugog-pokazuje-da-sam-imas-problem-sa-verom-mitropolit-atanasije-limasolski/

[Дијана.]

САВЕТИ МИСИОНАРИМА: Преобука - Свети Владика Николај (Велимировић)

Nov 10 2013 01:47 | Number15648 in Поучни

 

Покајте се јер се приближи царство небеско.

Покајање је почетак свих почетака у духовном животу. Духовни живот правилно почиње само она душа, која почиње са покајањем. Правилно почети значи половину свршити. Зато и Претеча и Спаситељ почињу своју проповед позивом људи к покајању. Покајте се!

Нека и теби то буде правило, проповедниче: где год дођеш да јављаш науку Спаситеља, прво говори о покајању и позивај душе на покајање. Ако тако не учиниш, личићеш на сејача, који баца добро семе по сваком корову.

Покајање је као преобука. Свак ко хоће да изађе пред лице царево, свлачи прљаву кошуљу и облачи се у чисту. Иначе ће бити отеран испред цара (види Мат. 22, 12). Зашто се православни народ преоблачи у недељни дан? Јер излази пред лице Цара над царевима.

Душа потребује преобуку чешће него тело. Јер се душа брже и чешће прља него тело. На пример: душа може да се упрља од безбожних мисли и нечистих жеља. А такве прљаве мисли и жеље падају на душу човекову као невидљива прашина сваки дан. Зато је хришћанину потребно сваки дан чистити своју душу, преоблачити је. Та духовна преобука врши се кроз покајање.

Проповедник треба да очекује три врсте људи који ће одбијати покајање.

Први ће рећи, да их је стид мењати свој грешни начин живота и издвајати се у томе од својих сродника и суседа. Њима треба говорити о Суду Божјем. Неће вам, реците, помоћи на Суду Божјем ни сродници ни суседи. У ономе свету другачије је сродство и другачије суседство од овога на земљи. Тамо се душе групишу пред делима својим у овом земаљском животу.

Други ће рећи, да их је страх ступити на пут покајања. Тежак је, веле, мучан је. Не могу издржати. Њима треба говорити о милости Божјој, која је близу свакоме покајању. Оно што се људима чини немогуће, Богу је лако. Говорити им да је њихов страх неоснован и глуп, као страх мале деце, који плачу кад их мајка хоће да окупа и преобуче. А кад се окупају и преобуку онда се задовољно смеју.

Трећи ће рећи да они немају зашта да се кају. Рећи ће, да они немају никаква греха на души. Међутим сва им душа заудара на грех; али они не осећају рђав задах своје грешне душе. Таквима треба говорити о греху, као највећем тајном злу, које постепено убија човека. Говорити им треба о узроцима греха, о множењу греха и о последицама греха, које човека неминовно постижу у овоме и у ономе животу.

Ако проповедник буде о свему овоме размишљао с молитвом Богу, и ако буде овако поступао, имаће успеха. И осетиће небеску радост у срцу, кад успе бар једнога грешника да приведе к покајању. Само нека проповедник бодро пази на што чешћу преобуку своје сопствебе душе. Тако ће примити двојну награду од Господа: због чистоте своје душе и због покајног грешника, кога је он приволео да се преобуче.

Ово је савет, који носи назив: Преобука.

Не звечи него лечи

Мисионар Христов често ће чути грехе од људи, какве није могао ни снити ни помислити. Но нека се не уплаши, нека саслуша мирно, и одржи мир свој у себи. Неискусан мисионар чувши такве грехе одмах почне осуђивати: То је срамота! Како си то могао учинити? Како си се усудио на такав грех? А искусан мисионар тако не говори. Јер он зна, да се осуђивањем духовне ране не лече него још више озлеђују.

Прича се, како је свештеник исповедао неку бабу трговачицу. Па кад је саслушао бабин грех свештеник се узбуди и почне бабу јако резилити. Баба слушала, слушала, па рекла свештенику: Не звечи него лечи, попе!

А како искусан духовник поступа показује овај пример. Отац Силуан лично ми је то причао. У наш манастир, каже, дошло неколико искушеника. Они су живели у манастиру неколико година. Једнога дана чујем ја, да ће један од њих да напусти манастир. Упитам његовог старца да ли је то истина, и старац ми то потврди. Зашто? Зато, вели, наишла на њега сумња у сву веру Божју. Ја сам му, вели, доказивао и доказивао истинитост вере, но нисам га могао убедити. И старац замоли мене, да га и ја позовем и да га убеђујем. Онда ја, прича отац Силуан, одем у своју ћелију и пред иконом Свете Богородице очитам молебан за тога младића. Уз то се помолим Богородици, да ме уразуми, како да поступим и шта да говорим младићу.

Кад сам то свршио, позовем младића к себи, посадим га крај себе и понудим чај. Он ми онда све исприча: како је посумњао у све, и како не може више никако да се моли Богу. Сумњам, вели, и да ме чује Бог; сумњам чак и да има Бога.

На то му ја благо рекнем: Па то је обично искушење, које на многе напада. И на мене је долазила та сумња. И ја сам се мучио и мучио не као ти тако кратко време него дуго дуго времена. Но стидио сам се, да то икоме кажем. Борио сам се јуначки. Преко воље клечао сам на молитви и држао све правило. Док једне ноћи није забелила зора у ноћи моје душе. Те ноћи ја викнем у очајању: Господе Исусе Христе, Спаситељу толиких грешника, зар заиста хоћеш да пустиш душу моју да пропадне? А кад сам то викнуо заплачем се, и паднем лицем на земљу. Дуго сам јецао и ридао, па у томе и заспао. Шта ми се тада на сну јавило, нећу ти причати. Главно је, кад сам се пробудио, ја сам био као изнова рођен. Срце ми је горело у прсима, и радост ми је испуњавала сву душу. Од тога дана више ме никада сумња није мучила.

И теби ће доћи такав радостан дан. Само буди јунак и бори се. Не подај се црној сумњи, која долази од паклених сила. Не очајавај. Господ је близу. Он гледа твоју борбу. Он је готов да помогне. Само неће одмах. Он чека да се ти сам бориш докле можеш. А кад ти учиниш своје, онда ће Он учинити своје. Не бој се. Није то ништа. То су и други имали. То сам и ја имао. То је као једна мала грозница. Проћи ће. 

Ове речи младића су разгалиле и охрабриле. И он се реишио да остане у манастиру. И после кратког времена он се и исповедио своме старцу, да је сва сумња из њега излетела. И молио је старца за опроштај.

И тако је о. Силуан као вешт духовник вратио једну поколебану душу к вери. И учинио је то не каквим тешким и заплетеним доказивањем истине Божје но милошћу и љубављу према човеку и снисходљивошћу према слабостима човечјим.

Тако поступај и ти, мисионаре Цара Христа. Сети се како Господ није ни једном речју укорео Закеја, ни жену грешницу, ни разбојника. Немој ни ти корети ни осуђивати.

Сети се, како разуман лекар поступа у болници са болесницима. Не виче, не осуђује, него лечи. И ти тако поступај. Душе грешне - душе су болесне. Њима треба мелем, а не укор.

Не звечи него лечи.

Св. Николај Велимировић

https://www.pouke.org/forum/page/articles.html/_/1346440445/%D0%BF%D0%BE%D1%83%D1%87%D0%BD%D0%B8/%D1%81%D0%B0%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%BC%D0%B8%D1%81%D0%B8%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%B8%D0%BC%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B5%D0%BE%D0%B1%D1%83%D0%BA%D0%B0-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%B2%D0%BB%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D0%BD%D0%B8-r2705

 

[JESSY]

Унутрашња мисија наше цркве - Преп. Јустин Ћелијски

Тешко је претешко у уску душу људску, и у још уже тело људско, утиснути бескрајни, вечни живот. Обзидани житељи ове земље подозриво се односе према свему што је онострано. Обзидани временом и простором они не трпе, ваљда по атавизму и инерцији, да нешто надвремено и надпросторно, нешто онострано и вечно продре мећу њих. Они то сматрају као препад, на који одговарају ратом. Разједен мољцем времена човек не води интервенцију вечности у овом животу, и тешко се навикава на њу. Често пута он то сматра за насиље и неопростиву неучтивост. По каткад он сурово бунтује против вечности зато што изгледа сувише мали и сићушан према њој...

[Zdravko Vokić]

(Историјски пут православља; А. Шмеман)

https://drive.google.com/file/d/0BzKX9C5vStsbQ3kzNTh1ZzNFcDQ/view?usp=sharing
(На линку је фотографија странице - цитат.)

Постоје извјештаји о значајним успјесима Цркве на другим континетима. Међутим на територијама гдје су православни већина, утисак је да је дјеловање (у циљу промоције својих вриједности) анемично.

Ако је тако, шта је проблем? Је ли то недовољно познавање инославних, питање надлежности или...

 

[Zoran Đurović]

Једноставно, православна црква је више него успавана по овом питању. Ја то видим као још једну од последица националног хришћанства. 

[Џуманџи]

Међутим на територијама гдје су православни већина, утисак је да је дјеловање (у циљу промоције својих вриједности) анемично.

Ако је тако, шта је проблем?

Moje neskromno: Ne mozemo da sredimo ni svoje dvoriste, a kamoli da zagledamo i saljemo radnike u tudja (dvorista).