ПЦ и мисионарство клирика и мирјана

[marija]

ОДНОС ВЕРНИКА ПРЕМА СЕКТАШИМА И ПРИПАДНИЦИМА ДРУГЕ ВЕРЕ

Српски народ је одувек красила верска толерантност. Са друге стране, Срби никада на силу нису прекрштавали друге народе и наметали им своју веру. Напротив, увек се гледало, да се према ономе, ко је друге вере, топлије и учтивије понаша, да не би осетио некакву нелагодност и непријатност међу православнима. Али српски народ је због своје широке душе био често мета насртаја других вера, вероисповести, секти и верских заједница, које су се појављивале у данима великих. духовних пометњи, недаћа и тешкоћа, и које су настојале да Србе одврате од своје вере и да им наметну своје учење. То су пет векова радили Турци, а у најновије време то раде бројне хришћанске секте чије су централе на Западу.

Какав однос треба наш верник да има према секташима? Пре свега, са њима не треба водити никакве расправе, нити се са њима препирати и свађати. Једноставно са њима треба избегавати сваки контакт и не треба узимати њихове књиге на читање, које они, често, бесплатно деле, будући да су финансијски веома јаки. Њихове књиге не треба читати јер, због недостатка веронауке, знање нашег народа о вери је недовољно, па се некоме може учинити како је учење неке секте боље од наше светосавске вере. Нема те вере, нити религије на свету, која српском човеку и српској души може пружити оно што пружа православна вера и наши лепи хришћански обичаји. Све друго је неприродно и вештачко калемљење, које се губи већ у другом колену.

SPC

[fsa]

Најбољи мисионарски рад остварује се помоћу примера и наше љубави и благости

Будимо ревнитељи! Ревнитељ - или зилот - јесте онај ко свом душом љуби Христа и у име Његово служи човеку. Љубав према Богу и љубав према људима јесте нераздвојан пар: света страст, духовна жудња, сузе, умиљење, али не смишљено него све од срца.

Фанатизам нема везе са Христом. Буди истински хришћанин! Тада никога нећеш погрешно разумети него ће твоја љубав све покривати. И према иноверном буди хришћанин. То значи: поштуј га на учтив и племенит начин, не обазирући се на његову религију. Можеш се наћи при руци муслиману у невољи, разговарати и дружити се с њим. Треба да поштујеш туђу слободу. Као што Христос стоји пред вратима и куца, али их не отвара силом него чека да га душа човекова сама слободно прими, тако и ми треба да се односимо према свакој људској души.

У мисионарској делатности треба примењивати истанчане методе како би друге душе примиле оно што им нудимо - речи или књиге - без рђавих реакција. Још нешто: што мање речи. Речи парају уши, а често и нервирају људе. Одјек, напротив, налазе молитва и живот. Живот усхићује, препорађа и преображава, док речи остају бесплодне. Најбољи мисионарски рад остварује се нашим добрим примером, љубављу и благошћу. Чујте пример који то илуструје!

У једној прилици извесни свештеник је отишао да чује неко предавање за образоване људе. На то предавање повео га је са собом његов брат од стрица. Предавач је изговорио много штошта, развијајући неку марксистичку тему. Слушаоци су били одушевљени, те су излагање на крају пропратили аплаузом. Налазећи се још увек за говорницом, говорник примети свештеника, па ће рећи:

- Како видим, на нашем предавању је присутан и један поп. Ако може, молио бих га да нам каже нешто на ову тему са религијског и философског становишта.

Он је то казао иронично, са намером да унизи свештеника и подсмехне се Цркви. Свештеник устаде и рече отприлике ово:

Шта да ти кажем, дете моје? Не знам ја ништа о свему томе, али сам понешто чуо. Тај и тај мудрац каже овако и овако на тој и тој страни, тај и тај вели онако на тој и тој страни. Трећи каже ово на тој и тој страни. Четврти... и даље редом. Исто тако, Мојсије каже ово на тој и тој страни, Исаија оно на тој и тој страни, па онда Давид, па Христос.

Наставио је цитирајући ово место из посланице апостола Павла: „Где је мудрац? Где књижевник? Где препирач овога века? Зар не претвори Бог мудрост овога века у лудост? ...Него што је лудо пред светом, оно изабра Бог да посрами мудре... да се не похвали ниједно тело пред Богом" (I Кор. 1, 20, 27 и 29).

„Мудрац" предавач остаде затворених уста. Важно је притом напоменути да је свештеник говорио са благошћу и без егоизма. То је био један владика Цариградске Патријаршије. Завршивши свој говор, закључио је:

Ја не знам ништа, судите шта је исправно.

На крају, предавач посрамљен изјави:

- Врло добро је говорио поп. Он је побио све што сам ја рекао.

Веома је важна образованост и обавештеност када је спојена са благошћу, добротом и љубављу. То важи за све случајеве. Говорите када сте упућени у неку тему. Ако немате одговарајућих стручних знања, говорите својим примером.

У дискусијама треба да изнесете само мало речи о религији и победићете. Оставите онога ко је другачијег мишљења да се искали, да прича, да прича... Ви се потрудите да он осети да има посла са мирним, сталоженим човеком. Постарајте се да утичете добротом и молитвом. А кад узмете реч, говорите мало. Ништа нећете учинити ако будете говорили са жестином. Ако саговорнику, примера ради, кажете: изрекао си лаж! - шта ће произићи из тога? Ви сте као овце међу вуковима (ср. Мат. 10, 16). Шта треба да радите? Споља будите хладнокрвни, али у себи се молите. Будите спремни, упућени у проблематику; говорите са смелошћу, али и са светошћу, благошћу и молитвено. Али да бисте све ово чинили, треба да постанете свети.

Старац Порфирије Кавсокаливит

[fsa]

"Po pitanju sekti, najveći krivac smo mi, pravoslavna Crkva, i mi konkretno koliko nas god ovde ima. Ja kad čujem: "borba protiv sekti" ja se sav naježim... nikakve nema borbe protiv sekti, samo prevencija. Kad smo mi dočekali da imamo tamo nekog hare krišnu, našeg dragog, sirotog... ili ne znam nekoga subotara... otišlo to, otišla mast u propast. (... ) pitanje je zašto neko ide u sektu? I šta mi činimo da to sprečimo? U sektu se ide, dragi moji, iz sledećih razloga ( kod ovih koji su normalni): idu u sektu zato što im sekta pruža mogućnost učestvovanja u molitvi. U svim sektama ste vi aktivni učesnici u molitvi (...) oni su svi zajedno i svi učestvuju. Znači nema tamo da ti dođeš ovako, mučenik, u budžak da staneš i da stojiš tri sata, ništa ne razumeš - i stojiš... i sad, ako voliš tako, ti stoj. E šta mi radimo? Mi imamo bogosluženja koja služimo nerazumljivim jezikom...služimo ih na način takav da ne uključujemo sve verne. (...) ...dobro, trebaju da pevaju ovi naši profesionalci... složene crkvene kompozicije, melodije... ali opšte stvari: Gospodi Pomiluj, Vjeruju, Oče naš - to treba svi da pevamo, i još više da učimo, i u Oltar sa blagoslovom da uđete, da pomažete na smenu, i da se svi uključujemo u molitvu. Pa mora, kada uđeš u Crkvu, i ima neka prašina, ne moraš da stojiš ti i da gledaš tu prašinu, možeš da obrišeš tu prašinu (... ) nego moraš da znaš da je to tvoje, da je to zajedničko delo... i kad zajednički učestvujemo, tako sprečavamo sektu. Druga stvar: (...) u sekti... to što oni rade to treba da bude... i posle ovako zajedno... vi u sekti, kad tamo dođete, oni će da sednu, popričaju, skuvaju kafu, porazgovaraju... kako si, šta si, imaš li neku muku, problem... pomognu... da se osetite zbrinutim, voljenim... pogotovo u ovom surovom gradu (...) Ovako treba mi da činimo, da nakon Liturgije imamo takođe ovako... brigu, pažnju, ljubav, da se družimo, da pričamo... zato oni idu u sеktu. Ima i ta karta gordosti u sekti, jer ih tamo malo "lože" da su izabrani, posebni, važni, spaseni... al to nije samo u sekti, toga ima i kod nas...kod nekih duhovno bolesnih članova Crkve. Ima neki mučenik, dolazi kod mene u Crkvu, koji mi neprekidno daje imena za pomen i nabraja sebe i neke svoje pajtaše, i kaže: "i svi ostali, drugi izabrani hrišćani"... Ja mu rekoh: pa to implicira da si i ti izabrani hrišćanin, pretpostavljam? Kaže on: "pa da, vi, ja...". Kažem ja njemu. "ja nisam izabran... ja to nisam, ja molim Boga da mi prosti grehe, ne smatram da sam ja neki izabrani hrišćanin". To je ta karta gordosti. (...) Pa eto, isto kod nas što postoje neke frakcije u Crkvi, kao neki crkveni, da kažem "desničari". Ima ovi "levičari", "liberali", kod njih može sve, ovako i onako -  to nije dobro... a nisu ni ovi dobri zato što, znate, to je neka nenormalna strogost. Ja nigde nisam pročitao, u Žitijima Svetih, da je neki veliki Otac bio beskrajno strog prema drugima... uvek piše beskrajno strog prema sebi, a onda pravično strog, kad treba, prema nekima... al u principu blag prema drugima... neki ideal naš (...) Ima dva problema. Jedan je taj apokaliptički odnos u Pravoslavlju, a drugi je to ostrašćeno antiekumensko jurenje okolo. Evo šta mislim pod tim... apokaliptička očekivanja dolaska antihrista, tri šestice... Bog da prosti, takvi ljudi mogu da postanu kao vernici antihrista. Od njih čuješ, u jednom razgovoru, šesto hiljada puta "antihrist", a dva puta "Hristos"... pa onda ja njega pitam: što ti ne pričaš brate o Hristu? Naš narod, kako zove đavola? Nepomenik. Zašto nepomenik? jer veruje, da kad mu se i ime izgovori, da se na neki način oprisutnjuje. Neće ni ime da mu kaže. Naravno, postoji upozorenje u Sv. Pismu, Otkrivenje Jovanovo, i ostalo, ali mi imamo drugu duhovnu dimenziju kojom živimo, a ne samo o tome... Drugo: ovo antiekumensko... Šta radimo posle krštenja? Krstio se neki naš brat juče pre podne, i danas on već dobio neko štivo protiv Patrijarha carigradskog, protiv vladike onog, popa, profesora... i onda on umesto da se bavi pitanjima: pokajanja, očišćenja, da se duhovno formira, on našo, žutokljunac duhovni, da vodi računa šta je u nekom svom govoru reko Vartolomej carigradski, i ne znam gde je sve išao. (...) To ne znači da Crkva treba da ćuti o neki događajima. Daleko bilo! Ali treba da znamo svoju meru. Treba da znamo gde smo duhovno, intelektualno sazreli, šta možemo a šta ne možemo pravilno da rasudimo... i šta je za nas važnije, primarnije... da li će Bog da te pita na Strašnom Sudu :"šta si ti rekao povodom Enciklike pape Jovana Pavla II o tome i tome, izdate o tome i tome", ili će da te pita: "kako si ti živeo"? Znači, prvo ti vidi svoj život, pa ćeš posle da vidiš šta radi Jovan Pavle... i ostala bratija..."

O. Vlada Vukašinović - "ŽIVOT POSLE KRŠTENJA" ( segment iz predavanja )

http://www.4shared.com/file/41463803/e2b99f61/OVlada_Vukasinovic_-_Zivot_posle_krstenja.html

[Баба]

За Милицу.

Има прича о муви и пчели од старца Пајсија, јако лепа и поучна прича.

http://www.vidovdan.org/arhiva/article352.html

Pravoslavni psiho-test: kojoj kategoriji pripadate?

---------------------------------------------------

Jednom smo upitali starca Pajsija:

- Vi nam , oce, neprestano govorite da pozitivno mislimo. želeli bismo da nas posavetujete kako da se suocimo sa sledećim problemom. Cesto nam dolaze neki ljudi i kažu da neki svestenici uzimaju mnogo novca za vrsenje sveetih Tajni, kažu da puse i sede u kafanama, pa čak i kažu da su neki svestenici upleteni u ne moralne radnje, i uopste, zestoko ih optuzuju i iznose dokaze da bi to opravdali. Šta da odgovorimo ljudima koji optuzuju svestenstvo?

Starac je poceo da nam prica:

- Iz iskustva znam da su ljudi podeljeni u dve kategorije. Treca kategorija ne postoji. Ljudi pripadaju ili jednoj, ili drugoj kategoriji. Prvi podsecaju na muvu. Glavna osobina muve je da nju privlaci necistoca. Kada se, na primer, muva nadje u basti punoj sveca prekrasnog mirisa, ona ga neće ni primetiti i zaustavice se na nekoj necistoci koju nadje na zemlji. Pocece da kruzi unaokolo i osetice se sasvim lagodno u smradu. Kad bi muva mogla da govori, i kad biste vi od nje zatražili da vam pokaze ruzu u basti, odgovorila bi vam: „Ja uopste ne znam kako ruza izgleda. Znam samo gde da nađemdjubre, toalete i blato.” Postoje ljudi koji podsecaju na muvu.Ljudi koji pripadaju ovoj kategoriji navikli su da misle negativno i u zivotu uvek traže loše strane, nipodastavajuci i odbijajuci prisustvo dobra.„

Druga kategorija su oni sto podsecaju na pcelu, čija je glavna osobina da uvek traga za necim slatkim i prijatnim da bi na njega sletela. Kada bi se pcela nasla u sobi punoj necistoce, sa komadicem bombone u uglu, ona bi zanemarila svu necistocu i sletela bi na bombonu. Kadabiste od pcele zatražili da vam pokaze gde se nalazi bastensko djubre, odgovorila bi: ”Ne znam. Mogu ti reci samo gde da nadjes cvece, slast, med i secer.„ Ona zna samo za dobre stvari u zivotu dok su joj one rdjave nepoznate. To je druga kategorija ljudi koja ima pozitivne misli i vidi samo dobru stranu stvari. Oni se uvek trude da prikriju zlo kako bi zastitili bliznje, a ljudi prve kategorije se trude da izloze zlo i da ga iznesu na povrsinu.

----

Kada neko dodje kod mene i pocne da optuzuje druge ljude, dovede me u tesku istuaciju i ja mu navedem ovaj primer. Kažem mu da odluci kojoj kategoriji želi da pripada, kako bi mogao da nadje ljude iste vrste i da se sa njima druzi.

(Suze za svet, Savremeni grcki starci I, Beograd 2000, str. 92-93)

[Guest свештеник Иван Цветковић]

Поводом књиге Биће као есхатолошка заједница епископа браничевског, проф др Игнатија

ђакон Златко Матић

Познату Кјеркегорову метафору о циркусу, који бива захваћен пожаром, и селу, које је у опасности, користили су, пре скоро пола века, неки западни богослови да би описали стање свога пастирског рада у савременом свету. Подсећања ради напомињемо да прича говори о путујућем циркусу, који долази у једно данско село и који се, као сваки циркус, смешта у близини самог насеља. У току припреме, у циркусу избија велики пожар, који почиње да се шири ка селу. Главни кловн, маскиран и потпуно спреман за представу, жури у село по помоћ. Говори сељанима да хитно дођу у циркус и помогну око гашења пожара, а они му аплаудирају, јер је, сматрају, пајац изабрао диван пропагандни трик да их намами у циркус. Кловн скаче, моли, преклиње, почиње да плаче, а људи, окупљени око њега, смеју се до суза и честитају му на глумачкој способности. Док су сељани схватили да су кловнове речи биле истините, ватра је стигла до села, помоћи више није било. И село и циркус изгореше до темеља.

Многи западни црквени писци, који су тумачили ову метафору, у лику кловна виде слику и прилику савременог теолога. Слично овом кловну, сматрају ови западни аутори, теолог носи истину, али није у стању да своју поруку пренесе човеку кога има пред собом. Свет је теолога сместио у један оквир, у неку врсту заточеништва, и ма шта овај говорио, наићи ће на сличан одговор – на општи мук незаинтересованости (Евдокимов је молио Бога да благовест наиђе макар на отпор, само не на апатично стерилно ћутање).

Метафора је јака, чак болна, тражи промишљање и деловање Цркве. Протестантске заједнице одговориле су на себи својствен начин: подгревањем активистичког духа. Римокатоличка Црква, пак, Другим ватиканским концилом, тражи реформу ad intra, и посеже за принципом aggiornamento-a, али се већ сада, непуна пола века после Концила, тражи нови ађорнаменто, прилагођавање прилагођавања. Очигледно је да је криза дубља и да се не може залечити променом одеће, па ни самог речника. Изгледа да проблем није само у форми. Више је него јасно да се коначно мора поставити питање самог садржаја наше поруке, коју упућујемо свету. Западни тумачи наведене метафоре кренули су од претпоставке, да без обзира на застарелу одећу, теолог, ипак, носи истиниту поруку. Прави проблем настаје када посумњамо, чини нам се с правом, у тачност те тврдње. Шта ће бити ако се покаже да ни савремени православни богослов не нуди свету суштинску поруку свога Предања, већ користи схеме, обрасце, речник и поруке које су му наметнуте пре свега са Запада, а затим некритички прихваћени? Свет брже од нас самих увиђа опасност да "со обљутави". Тиме што не мари за поруке многих наших мислилаца, који себе сматрају теолозима, а који им нуде заточење или бледо моралисање, човек данашњице нам поручује да од теолога очекује нешто много више, нешто веће и суштински различито од свих понуда на које наилази. На ову опасност су реаговали велики богослови прошлог века, упућујући нас на живот са аутентичним носиоцима Предања Цркве, са светим Оцима, на поглед ка есхатолошком сусрету са њима у Васкрслом Христу у благодатном простору свете Евхаристије. Савремено православно богословље јесте израз тог искуства, опис тог опита.

Доживљај овако схваћеног призива богословствовања, као служења Цркви, налазимо у новој књизи владике Игнатија. Сматрамо да својим основним порукама, али и директним начином изражавања тих мисли, ово дело заиста представља изданак савременог и аутентично православног богословља. Позитивно провокативно делујући на свест савременог човека, аутор својим афирмативним ставовима, не улазећи ни у какву полемику, брише схоластички конципиране обрасце на које наилазимо у великом броју оних дела, који се тичу основних догматских тема, као што су онтологија, есхатологија, пневматологија и еклисиологија. Однос ових области јединственог богословља, свакако је ушао у жижу интересовања савремених богослова свих хришћанских заједница. Ипак, оно што нам аутор представља својим делом, не тиче се богословља ради самог богословствовања, нити има за циљ опстанак писца у "теолошкој моди". Сам, владика Игнатије, сведочи у својој новој књизи: "Хришћанство полази од проблема смрти у природи и спасење о коме говори хришћанство је спасење од смрти. Нема истинског постојања Цркве, ако њени чланови умиру" (221. стр). Идентификујући васкрсење Христово као есхатолошки догађај (јер се остварује у Духу Светоме, а за нашег аутора се пневматологија најинтимније прожима са есхатологијом), аутор своје закључке о бићу као будућој кинонији, потврђује још једним, за нашу логику, провокативним изразом, који је дубоко библијски укорењен и потврђен: "Све док људи и природа умиру, ни васкрсење Христово није апсолутни историјски догађај" (исто). Будући да "од последњег догађаја историје, тј од Другог доласка Христовог и општег васкрсења зависи постојање читаве историје", аутор развија тезу о потреби онтолошког потврђивања свих догађаја и личности историје света. Тако конципирана, есхатолошка онтологија, упућује на коначан начин, сву твар на Творца и не оставља јој никакву наду у аутономне животне силе, макар се под тим подразумевала и тзв бесмртна душа. Оштро подвлачећи дијалектику тварног и нетварног, аутор управо циља на дијалог са свим својим савременицима, којима је макар једна ствар заједничка: да имају проблем смрти и да се не мире са митолошким представама спасења. Још дубље промишљајући изазов света савременом богословљу, подсећамо се питања, које епископ Игнатије поставља себи и свима нама, на самом крају своје студије: "Да ли можемо да пробудимо интересовање савременог хришћанина за есхатологију која је плод будућности (наравно, не из интелектуалистичких, већ искључиво из сотириолошких разлога), за есхатологију која се пројављује као Евхаристија?" Констатујући веома тешко стање савремене богословске мисли и незаинтересованост за ову проблематику, јер питања која муче савременог човека, био верник или неверник, јесу етичке природе, "посебно ако се има у виду устаљено мишљење да је хришћанин решио проблем смрти зато што му је душа бесмртна", као и да "је савремени човек утемељио своју онтологију на сопственој природи", аутор ипак гаји наду да ће новије генерације теолога успети да промене перспективу посматрања истинитог постојања, тј. онтологије од прошле на есхатолошку и да ће, тиме, упутити свет на Цркву, једину сотириолошку реалност и наду све твари.

Закључујући, констатујемо: истина је да тумач православне вере може своме слушаоцу или читаоцу личити на кловна из поменуте метафоре, као и на повратника из прошлости, који је убачен у овај свет и коме су стране мисли и потребе човека и света који га окружује. Онај богослов, који, пак, успе да најпре сам доживи дубину свога, аутентичног евхаристијског хришћанског Предања, па затим и да то пренесе заинтересованима, својом поруком ће се приближити својим савременицима, који, оковани стегама владарке ужаса, траже лек бесмртности. Сматрамо да је аутор о чијем делу пишемо успео у томе, те да је то потврдио собом, али и овом, својом најновијом књигом. На себи својствен начин, отворено, искрено, без увијања, он чини да његова порука превазиђе баријере просторно-временских деоба и постане ехо века бесмртности. Такав приступ има своју цену, али је страдање одредница историјског трајања хришћанина. Али, управо према поуци епископа Игнатија, "потребно је проћи историју и све оно што она носи, да би се на крају дошло до вечног живота", тј до потврде да је биће есхатолошка заједница.

[marija]

Мисионарско гласило за младе - 50 година Православног мисионара

Недавном одлуком Светог архијерејског синода СПЦ, а на предлог Епископа жичког Хрисостома, Православни мисионар је постао мисионарско гласило за младе, пре свега средњошколце и студенте. У том погледу он је потпуно редизајниран и визуелно промењен у складу са перцепцијом младих. Са друге стране, задржали смо формат због наших верних читалаца који годинама кориче овај часопис за своје кућне библиотеке. Поред визуелних измена, читалачка популација којој се Православни мисионар од овог броја обраћа подразумева и унутрашње промене, у смислу обрађивања тема занимљивих младим људима. У том погледу ослањамо се на искуство наших претходника који су деценијама пре нас осмишљавали и обнављали Православни мисионар у складу са потребама времена. У том погледу желећи да отворимо нове хоризонте и обрадимо више тема, налазимо се „у улози патуљака који стоје на раменима дивова" (Bernard de Chartres). То нам отвара могућност да проширимо дијапазон питања и изађемо у сусрет данашњим мисионарским потребама Цркве међу младима.

http://www.spc.rs/sr/misionarsko_glasilo_za_mlade_50_godina_pravoslavnog_misionara

[marija]

Јереј Горан Живковић: ИНТЕРНЕТ МИСИОНАРЕЊЕ СВЕШТЕНСТВА za one koji ne znaju naš o.Alefshin  dada

Врло је занимљиво и крајње индикативно скорашње саопштење Московске Патријаршије везано за учешће свештеника на интернет-форумима. У овом саопштењу се наводи интересантна чињеница да чак око 500 руских клирика учествује у дискусијама са тих форума и уједно се критикује исто то учешће као превасходно самољубиво, а не богољубиво какво би, дакле, требало да буде.

Чињеница да оволики број свештеника најбројније помесне цркве учествује у раду интернет-форума јасно сведочи о томе да је интернет постао право интелектуално бојиште и јединствено место када је у питању размена и промовисање идеја свих профила. Дакле, намеће се логичан закључак да се ова виртуелна мрежа над мрежама може одлично искористити за никад довољно мисионарење, а одмах затим се намеће и практично питање на који се све то начин може радити?

Може се рећи да има више начина када је у питању ово племенито дело, а први би нпр. могао да буде креирање парохијске тј. црквеноопштинске презентације. Пре свега треба нагласити да одређени број црквених општина већ има своје сајтове који их представљају све бројнијој интернет-популацији и на којима се износе често илустровани догађаји везани за ту црквену општину, а уједно се на њима могу наћи духовне поуке, душекорисни текстови теолошке и сличне садржине, црквенохорска музика, позиви за предавања, а на некима чак и помјанике. Парохијан који припада тој црквеној општини може, дакле, посећујући тај сајт из чисте радозналости да научи пуно тога новог, преслуша духовну музику, па чак и да остави имена својих ближњих, живих и упокојених, у поменутом помјанику.

Један од заслужено најпопуларнијих православних сајтова у Србији, светосавље.орг доказује да учешће свештенослужитеља на интернету итекако може да буде запажено, а њихови текстови радо читани. Наиме, реч је о рубрици Питање пастиру у оквиру које неколико свештеника и монаха одговара на разна питања посетилаца овог сајта. Питања су често врло актуелна и занимљива за шири аудиторијум, а одговори документовани и потковани. Подељена су у категорије да би се онај ко их претражује лакше снашао, а тичу се како литургике, тако и актуелних политичких дешавања, сектологије, друштвених феномена, црквених канона итд. Дакле, има за свакога по нешто и може се слободно рећи да је ово прави начин када је у питању коришћење интернета у мисионарске сврхе.

Свако ко иоле прати дешавања на интернету добро зна да су интернет-форуми постали виртуелна места окупљања огромног броја људи-скоро сваки сајт који држи до себе формира неки свој тематски форум па тако имамо оне на којима се расправља о музици, филму, политици, друштвеним темама, компјутерима, аутомобилима итд., све до оних који се баве теолошким и сличним темама, а то су они који нас занимају.

Ретки су православни хришћани којима је хоби сурфовање интернетом, а да нису чули за најпосећенији православни форум-форум руског ђакона Кураева који тренутно има више од 14.000 чланова, преко 26.000 форумских тема, око 1.400.000 порука и, што је најбитније, висок квалитет дискусија о свему што може интересовати једног верника. Овај форум има заиста велики број подфорума, чак 94, и прави је пример како треба да изгледа једно виртуелно место дискусије намењено пре свега верујућима, али и свима онима који су заинтересовани да се упознају са православљем или су, просто, радознали.

Потпуно је јасно да је највећа мана овог руског форума, када су у питању читаоци са ових простора- језик, па се поставља логично питање каква је ситуација код нас, као и то да ли и како свештеници могу искористити благодати интернета за мисионарску делатност? На нашем језику функционише више православно-патриотских форума од којих је на некима израженије третирање православних, а на некима третирање родољубивих тема. Помињање свих ових виртуелних места окупљања би узело доста простора, али се у мноштву, по активности, издвајају форуми Верујем и Видовдан на којима део модерације, између осталих, чине и свештеници.

Сви ови форуми представљају сјајан и још недовољно искоришћен терен за мисионарење, а који представници клира, уз мало обуке и искуства, могу одлично искористити у том правцу. У тим расправама се често дотичу разне теолошке, али и животне теме, тако да учешће свештенства у дискусијама може бити одличан интелектуални коректив који ће преусмеравати духовна лутања дискутаната, уједно их духовно руководећи - тако свештеници могу постати својеврсни виртуелни пастири и проповедници.

У данашњем времену које обележава својеврсна техноманија, учешће свештеника на изузетно популарним интернет форумима није само ствар слободе воље или хобија већ својеврсни задатак.

Све у свему, интернет је постао непрегледна њива Господња која просто вапи за мисионарењем и свети задатак свештенства је да ту могућност искористи у славу Божију, а на духовну корист многих људи.

Јереј Горан Живковић

pa izvolite sa komentarima

[marija]

Интервју (Internet ogledalo): Црква и нове технологије

- У уводнику за тему броја „Православног мисионара“ навели сте да је дилема „кандило или рачунар“ временом прерасла у тврдњу „и кандило и рачунар“. Значи ли то да у нашој Цркви висе нема отпора употреби нових информационих технологија или је знатно мањи него што је био?

Ту дилему „или…или“ су постављали људи ван Цркве упркос томе што она никада није имала отпор према информационим технологијама – тачније, имала је афирмативно-критички став који и данас негује. Примера ради, СПЦ је међу првима у Србији поставила функционалан wеб сајт који је редовно добијао позитивне коментаре у домаћим рачунарским часописима. Интернет пренос прославе Савиндана на Православном богословском факултету у Београду пре готово десет година у сарадњи са Еунетом је такодје био један од пионирских технолоских подухвата на овим просторима. Затим, треба навести да наша информативна служба и њен администраторски тим прате развој ИТ-а и редовно новелирају софтверска решења… Таквих примера је доста, а закључак је јасан: парадигма „и кандило и рачунар“ итекако је важећа када је употреба савремених технологија од стране наше Цркве у питању. Са друге стране, та употреба је увек критичка јер у случају када нека технолошка имплементација прети да наруши човекову слободу и интегритет, Црква је дужна да реагује, а не да се повинује законима тржишта. С тим у вези, подсетићу Вас да је прва српска студија о биометријским системима идентификације и њиховим импликацијама на приватност грађана урађена на иницијативу Синода СПЦ. На Западу се тим питањем баве првенствено академске институције (најпознатију студију те врсте је урадила Лондонска школа економије и политичких наука) и невладине организације, док код нас критичка свест о електронској приватности још увек није на задовољавајућем нивоу.

- Познато је да у Русији велики број свештеника учествује у форумима на интернету, бавећи се тако виртуелним мисионарењем и сирењем порука Цркве. Каква је ситуација код нас и да ли наши свештеници користе могућности које им интернет нуди за мисонарску делатност?

Код нас је далеко мањи број свештеника који се бави тим видом мисионарења, а мени лично је познато неколико случајева. Мислим да је најбољи српски православни сајт у мисионарском погледу Светосавље (www.svetosavlje.org) који одржава неколико свештеника. Поред е-библиотеке и форума, од свештеника који одржавају тај сајт се електронским путем могу добити и духовни савети. Познатно је још неколико свештеника и ђакона који учествују на више форума или држе своје, али све је то далеко иза руских мисионара. Довољно је да погледате сајт ђакона Андреја Кураева, рецимо, (www.kuraev.ru), па да схватите о чему говорим. Мој лични став је да је блог далеко боља варијанта мисионарења од форума И то из више разлога: нема дисперзије порука и мисли, боља је контрола коментара, модераторски посао је лакши, а речник је прихватљивији. Мисионарски форуми донекле имају смисла уколико су усмерени на актуалије, ако су поруке језгровите и смислене и уколико постоји систем строге регистрације корисника. Нажалост, велики број чудних порука често обесмисли мисионарско учешће на форумима које тада представља пуко губљење времена и смирења.

- На који се начин Црква бори против злоупотреба нових технологија, којих свакако има?

Малочас сам поменуо улогу коју је Црква имала у индуковању дебате о приватности у нашем друштву. Многе је збунило то што је Црква организовала стручне скупове и јавне дебате о електронској приватности, окупљајући стручњаке из ИТ-а, но ствар је једноставна: у случајевима када „закажу“ одговорне институције (у овом случају академске и невладин сектор) Црква пројављује своју цивилизацијску одговорност. Начин на који се Црква бори против злоупотреба савремених технологија данас је двострук. Примарни је тако што својим литургијским ритмом и подвижничким етосом гради људе који критички размишљају и преиспитују стварност око себе, било да су информатички стручњаци или обични корисници савремених технологија. Секундарни начин је учешћем у питањима која се односе на употребу савремених технологија. Пример за ово друго је Центар за проучавање и употребу савремених технологија при Архиепископији београдско-карловачкој који је међу првима дао критички осврт на Предлог закона о заштити података о личности, ослањајући се на Дата Привацy Лаw решење Велике Британије. Колико је озбиљно направљен извештај Центра (који се у PDF формату може наћи на сајту СПЦ) сведочи и чињеница да су његови закључци од речи до речи коришћени од више посланика у Парламенту.

- Др Синиша Влајић поставља питање: Како могу да будем приврзен информационим технологијама када ме оне отудјују од људи, од породице и од самог себе?. Какав је ваш однос према том питању?

Мислим да је др Влајић желео да каже да информационе технологије могу лако постати супституент наше свакодневне комуникације ако према њима не приступамо критички и уколико не размисљамо о времену које проводимо пред монитором. Овог информатичког стручњака лично познајем и знам колики ентузијазам гаји када су информационе технологије у питању. Сећам се да смо пре четири године заједно наступали на једној трибини у Београду, на којој је рекао да није приметио како му деца одрастају јер је огромно време проводио за рачунаром. Чини ми се да је то одговор на ово питање: у свему је потребна умереност. А др Синиша Влајић је ту умереност пронашао и показује је у свом животу и раду (отац троје деце, професор, песник, мислилац и што је за ову причу најважније, литургијски побожан човек). Иначе, о овим и сличним проблемима сам написао неколико десетина чланака, које можете наћи на мом личном сајту на адреси www.covekitehnologija.com.

- Отац Сава из дечанског манастира постао је познат у интернет круговима по ревносној борби за истину о Косову и Метохији, Цркви и Богу. Има ли још таквих примера у нас?

Да, отац Сава Јањић је човек посебних дарова. У западном свету је познат као сајбер-монах (cyber-monk), управо зато што је био медју првим свештеним лицима која су на овим просторима користила интернет (колико ми је познато, wеб презентација манастира Дечани је и једна од најстаријих у Србији). Претпостављам да има јос таквих примера, иако их можда не знамо јавно. Својевремено је, рецимо, на yu.forum.religija било неколико „мисионара за тастатуром“, вођене су добре расправе са атеистима, ту је човек доста тога могао и да научи. Сећам се да сам у то време тек почињао са студијама теологије и да је било веома изазовно учествовати на таквом „виртуелном Ареопагу“ и укрстити копља са припадницима различитих религијских деноминација и философских доктрина. Неки од тих учесника су данас људи који имају редовне колумне у домаћим рачунарским часописима.

- Упркос томе што имамо сјајних сајтова који се баве духовношћу (spc.yu, svetosavlje.org, verujem.org…) верујем да је за прави духовни живот неопходан непосредан сусрет „очи у очи са другим, са Христом“. Да ли и колико виртуелни сусрет може да нас приближи основним духовним истинама хришћанства?

Виртуелни сусрет може да нас приближи, али не може да нам подари искуство сусрета са Христом. Оно се у пуноћи добија уласком у живот Цркве – кроз Литургију, подвиг, молитву… Једно је добити информацију о Христу, Цркви… а нешто сасвим друго постати део тога. Када је ово у питању, често сам склон да тврдим да свака православна интернет презентација треба негде да садржи Филипов позив Натанаилу: „Додји и види!“ (из прве главе Јеванђеља по Јовану). Дакле, да резимирамо: није довољно информисати се о животу Цркве, то је само први корак који треба да води ка активном литургијском животу.

-По моме схватању, суштина хришћанства је прича о љубави, непрестаној унутрашњој молитви и уподобљавању Христу. Да ли, у том смислу, нове информационе технологије могу да пробуде у цовеку заспалу искру која га води ка Богу?

Обожење, односно уподобљавање Христу како сте Ви навели, свакако јесте основни циљ живота сваког хришћанина. У том погледу, информационе технологије могу бити користан алат који ће „поравнити пут“ православним мисионарима новог доба и омогућити да Реч Господња допре и до најудаљенијих крајева света. Но, као што претходно рекосмо: то је само први корак, претеча онога што је кључно, а то је проналажење идентитета у Христу и живо учешће у подвижничко-литургијском животу Цркве.

Интервју објављен у часопису Internet ogledalo 99/2008.

http://www.covekitehnologija.com/?p=222

[marija]

2. Православни хришћани савремене технологије не прихватају нити одбијају саме по себи, a priori или по некаквом аутоматизму, већ се труде да идентификују њихову правилну и погрешну употребу, што би се могло назвати афирмативно-критичким ставом. СПЦ, са друге стране, нити захтева нити даје специјалне благослове за сваки конкретни вид употребе. Једини изузетак од тога јесу sui generis случајеви када управо верници траже да чују експлицитан став Цркве. Такав случај је био пре пет година када је СПЦ индуковала дебату о биометријским системима идентификације у контексту права и слобода грађана, ослањајући се на елитне западне институције (попут Лондонске школе економије и политичких наука и FIDIS стручног конзорцијума). Познате западне невладине организације (попут EDRI-ја) су тим поводом известиле да је СПЦ била spiritus movens борбе за право на приватност грађана на овим просторима. Све наведено је немогуће помирити са тезом антизападном ставу СПЦ, а још мање са тезом о њеном „технолошком“ фундаментализму.

http://www.svetijakov.org/forum/index.php?PHPSESSID=25f108500cc110024d02cfd871f39d3b&topic=1288.msg18603;topicseen#msg18603

[karadjordje]

Одлична тема за дискусију,али,колико видим-суштина ове теме је мисионарењње свештенства уопштено.Упутства,методе,мотиви и разни други елементи везани за мисионарење и за покретање свештеника и клирика у вези истог.

Мислим да је боље да сте ово покренули на пдф-у разговори са свим свештеницима.

[Дража]

СВЕШТЕНИК ДАНИЛ СИСОЈЕВ, ПРОФЕСОР ЈУРИ МАКСИМОВ

"ГОСПОДЕ ОТВОРИ УСТА МОЈА И ОНА ЋЕ КАЗИВАТУ ХВАЛУ ТВОЈУ" (Пс. 50:17)

део интервјуа за светосавље.орг

A шта је најважније у мисији? Неки говоре: неопходно је проповедати на стадионима, дискотекама; други говоре: важнија је молитва, наводе речи Светог Серафима Саровског: "стекни миран дух и хиљаде ће се спасити око тебе". Шта је неопходно да би мисија била успешна? Можда да прво човек сам себе учини добрим хришћанином, а затим ће већ својим животом сведочити. Читао сам на једном месту да су то два различита прилаза мисији - који је најуспешнији?

Јури Максимов: Чини ми се да се такво дељење мисије догађа у великом делу у умовима људи који се практично не баве мисијом, већ само размишљају теоретски о њој. Само теоретски може тако размишљати: у почетку ћу прво постати добар хришћанин, а затим ћу већ кренути и говорити другима. Да би постао добар хришћанин, мораш испуњавати заповести Христове, а међу заповестима Христовим постоји и "Иди и научи". Значи, како ти можеш бити добар хришћанин, ако ниси мисионар? Ако си испунио све заповести, али ниси испунио једну, како можеш рећи да си постао добар хришћанин, ако си презрео ту заповест Христову? Господ ти је дао заповест не да би је написао, обесио на зиду и затим заборавио, већ да би ти живео по тој заповести. Човек који љуби Бога, занима се проповедањем. Зар су Апостоли били несавршени хришћани? Зар они нису стекли смирен дух?

Што се тиче првог питања, о томе, шта је најважније у мисији. За мисионара је важна молитва и нада само на Бога - не на своје силе, не на себе, не на своје пријатеље, не на своје спонзоре - само на Бога. Молитва Богу, љубав према Христу и том човеку коме проповедаш - ето шта је важно за мисионара. А такође и одлучност у одбацивању себе. Шта нам смета да одемо и проповедамо свом пријатељу? Није потребно у дискотеку, не на стадион, ево ту нам је сусед или колега са посла. Дешава се и да живимо са суседом, знајући да је римокатолик, или протестант, ми се знамо десет година са њим, поздрављамо се, одемо у посету, честитамо му празнике, а ни једном га нисмо питали: "Пријатељу, а зашто ти ниси православан? Хоћеш ли да ти говорим о Православљу?" чак ни реч нисмо рекли о томе. Зашто? Можда зато што желимо да стекнемо миран дух у себи? Нипошто - ми се бојимо да се поверимо Богу и мислимо: "А шта ако се, када будем рекао - да ли хоћеш да ти кажем нешто о православљу - мој сусед увреди и каже "не, не жели, не разговарам више са тобом". Ето шта лежи унутар многих противника мисије - маловерје и страх.

То су људи који не размишљају о Богу. Човек који се поверава Богу, све посвећује Богу. Он говори нека ме и згазе људи, нека ме каменују, ја ћу славити и проповедати Име Христово. Такви су били Апостоли, али такви нису ти људи који се боје да иду у мисију, и оправдавају свој страх оспоравањем мисије - они немају радости Духа Светога у свом срцу. То је зато што када имаш дарове Духа Светога, тебе преплављује таква радост да желиш са свим да је поделиш. То је онај свећњак, који, како је рекао Господ, нико неће ставити под сто, већ га држи откривеним, да би светлео свима. Желиш да кажеш: "Пријатељу види како сам срећан. Дај да ти говорим о томе." То шта покреће мисионара. А ако човек не жели да подели то, шта се она може рећи о његовом духовном стању?

Христос нам је даровао спасење. Оно није од нас, ми смо га добили као дар. Без њега би погинули. И Бог нам је дао овај дар не само ради нас, већ и због оних, који су поред нас, да би пошли ка другима који гину и поделили са онима, који желе спасење. И када ми делимо са њима то спасење, пројављујемо љубав према њима и уподобљавамо се Богу, Који је Љубав. А у чему је наша љубав, ако се ми десет година поздрављамо са нашим суседом, смешкамо се, али ни једном му нисмо рекли ни једну реч о Богу, а када улазимо у дом и мислимо, да пошто код нас висе иконе и леже православне књиге, онда смо ми православни. То није Православље!

И тај исти Преподобни Серафим Саровски проповедао је расколницима - старообредцима, када су долазили њему, он им је директно говорио: "без Цркве се нећете спасити." Он их је звао у Православну Цркву. Шта је то, ако не мисија? Још један значајан пример који ми је недавно испричао отац Данил Сисојев.

Преподобни Симеон Столпник је био велики мисионар. Он нигде није ишао, живео је на свом столпу (стубу), али је тако угодио Богу, да га је Господ прославио, и њему је долазило мноштво незнабожаца, који су говорили: "Помоли се да би нас Бог исцелио". И они су му веома досађивали. Он је тражио тишину и усамљеност, а дешавало се да су га окруживали људски крици и јауци. Тада је он рекао: "Одлично, долазите, молићу се за вас, али када вас Бог буде исцељивао, ви се онда крстите". И они су се сложили. Крштених је било толико много, много, да је Црква послала посебног епископа који је живео поред стуба и крштавао. Сада је отац Данил дошао са пута ,где је видео тај стуб и остатке храма, која је била изграђена око стуба.

Отац Данил: За живота Светог Симеона тамо се налазила огромна црква око стуба и у њој посебна крстионица за одрасле и децу, то је био прави "гасовод" Крштења.

Јури Максимов: Из тога се види, да је чак и велики отшелник имао истинско мисионарско мишљење, и он је био спреман да одбаци оно што је желео да би испунио заповест Божију. Пример тих Светитеља показује да је указана подела - или духовни живот, или мисија - лажна. Ако ми заиста испуњавамо заповест Божију, тога код нас неће бити.

Отац Данил: Желео бих да додам још један разлог због кога људи често не жече да мисионаре. Ствар је у томе да Свето Писмо даје јасну поделу - постоји област светлости и област таме. Постоји место изабраника Божијих, Црква Божија - област спасаваних, како се говори у канону, и постоји место, у коме делује сатана, где се људи налазе под влашћу кнеза таме, и након смрти неизоставно одлазе у пакао. Код нас у свести је та граница разливена. Код нас постоје људи који говоре: "Да, ван Цркве нема спасења", али при томе они говоре и: "Али ван Цркве постоје сјајни људи". У многоме то је и разлог зашто људи не проповедају. Они мисле да је могуће спасити се сопственим добрим делима, али то је немогуће, то је Пелагијева јерес. Ако је могуће спасити се без Цркве, Христос је умро узалуд. А ето, такво осећање могућности спасења без Христа - и убија мисионарство. Јер ја не могу спокојно да седим и ћутим о Христу, ако знам да тај исти мој неправославни сусед - он гарантовано долази у пакао, да они који не улазе у Цркву јесу људи који гину. Људи који склизе у пакао и сами то знају. То им нико са стране не говори - они сами то осећају. Код њих постоји депресија, страсти које их разједају, њих мучи савест, мучи их живот, они су несрећни, муче се лажним надама и имају праву тескобу. И ето, такви људи траже излаз а ми им говоримо: "па ништа страшно, буди добар човек и све ће бити нормално."

То је лаж. Управо та лаж, одсуство осећања изабраности хришћанина - оно и рађа одсуство жеље да се мисионари. Ми смо изабраници. Нас је Бог изабрао не да би ми ходали као паунови, да би се гордили и говорили: "о како смо ми сјајни", већ да би носили Светлост Божију, да би призивали: "Сабирајте се код нас на лађу". Знате, постоји она чувена антиекуменистичка слика - Христос управља лађом, а тамо је гађају са свих страна - то је тако, али лађа мора да сакупља све оне који још пливају у мору. А код нас чак неће ни мрежу да забаце. Штавише, постоје случајеви, када одгурују од лађе оне који јој се приближавају. То је, наравно, противно Јеванђељу...

Мислим да ако отворимо Свето Јеванђеље, ако се присетимо заповести видећемо да многе од заповести Блаженстава захтевају мисију.

"Блажени милостиви јер ће бити помиловани". У чему се састоји највиша милост? Не у томе да даш новац, већ да даш вечни живот. Човек ће новац потрошити за неколико дана, а вечни живот ће остати са њим заувек.

"Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати". Када човек мири људе и Бога - шта може бити више од тога? Људи су у стању непријатељства са Богом, Бог се гневи на људе, а ти, мисионар, испуњаваш Христово служење, ти си посланик Самог Господа Христа и добићеш Његову награду, као награду сина Божијег, говори Господ. Зар не? А људи говоре: "Па, како ћу бити мисионар, мене ће гонити". Да, наравно, зато је и речено. "Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве ријечи, због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима." награ је огромна не Небесима. А људи су заборавили на Небеску награуд, заборавили, да ми овде живимо да би добили награду тамо. Ми смо се исувише прилепили за земљу. Читаш павославну штампу, о чему се говори? О политици, о томе како се овде скрасити, како направити нормалне односе овде. Али, извините, ми ћемо одавде отићи. Може бити и данас одемо. Ми сви ходамо под (пред) Богом. Смрт није тамо негде иза планина, већ на леђима, као се у Русији каже. Људи су то заборавили и не желе да мисле о томе, да треба да се припремају за вечност.

Штавише неки говоре: "То је користољубиво - припремати се за вечност". А шта је Христос рекао? Он није рекао: "Не сакупљајте благо уопште". Он је заповедио да се благо сакупља на небесима, тамо где нема лопова, где нема мољаца ни рђе. Јер где је благо ваше, тамо је и срце ваше. А људи су заборавили на то, људи скупљају благо на земљи, живе за земљу, а Бога користе као неку помоћну силу. Како је код нас Пушкин писао у причи о златној рибици - златна рибица је била као потрчко. Ето, тако и Бога покушавају да искористе. Нормално је да такав човек неће проповедати, ако он Бога прихвата чак и као средство за себе. То је све лажно, и сумњам да је такав човек у стварности хришћанин.

А стварно је - жалост према људима који гину. Страх да будеш кажњен од Господара јер си сакрио свој талант; жеља да добијеш већу награду на Небесима - то је оно што мора да покреће мисионара. Ми морамо да ходамо пред Богом, како је говорио Господ за Еноха - "ходао је Енох пред Богом и Бог га је узео". Ето то ходање пред Богом - јесте корен мисије. Уз тај услов, видећете да је и молитва и мисија - уопште једно и исто. Када излазим да проповедам, ја целивам напрсни свештенички крст и говорим следеће речи: "Господе отвори уста моја и она ће казивати хвалу Твоју." Знам да чим се ослањам на себе - мисија ће се распасти, а чим се ослоним на Бога - мисија се подиже. Јер сам ја слуга Христов. И сваки човек може постати слуга Христов. И више од тога. Наш Сабор РПЦ је прихватио мисионарску концепцију и у њој има веома важних речи. Тамо је речено да је мисија Цркве продужетак мисије посланства Христовог. Христос је - Првоапостол. И у нама се продужава Реч Христова. У нама Сам Син Божији проповеда. Нас вуче Сам Дух Свети. И више од тога, знате да Бог Отац води велику извиђачки посао? Како говори Господ: "јер Отац такве поклонике, који се поклањају у Духу, тражи Себи". Он тражи на земљи оне људе који су спремни да Му се поклањају. А знате кроз кога Он тражи? Кроз мисионаре. Он шаље мисионаре да би они налазили те људе за Њега. Представите себи, шта ће нам Бог Отац рећи, ако се ми одрекнемо тога? Наравно, Господ ће послати друге. Да, Он је милостив, Он ће послати друге, али шта ће бити са нама? Господ ће рећи: "Ево човек је гинуо, а ти си прошао поред. Одбио си да испуниш Моју реч." Како ћемо ми после стати пред Њега? Рећи ћемо: "Да, Господе, али ми смо се тако молили Теби". Господ ће рећи: "Шта значи "молили сте се"? човек је гинуо. Зашто сте нарушили Моју директну заповест? Он је молио за хлеб, ви сте му дали камен, окренули сте се од њега."

Одбацивање мисије јесте и заборављање суда Божијег, заборављање да ћемо за сваки свој поступак дати одговор. Заборављање да чак и у световном закону постоји такав појам као "преступно неделање", неуказивање помоћи човеку који умире. А то се односи и на духовни закон. Неуказивање духовне помоћи - зар то није злочин?

Могу рећи из свог искуства да када проповедаш, налазиш се на првој линији. Господ те се сећа, да ти овде ходаш пред Њим, а ако желиш да упаднеш у грех, одмах ћеш добити по глави - неће ти Господ чак дати ни да паднеш. А ако си чак и пао, Господ ће те подићи, неће дати да се укочиш у греху, јер ће се заиста, Он тебе сетити кроз Реч Своју, коју проповедаш.

Шта треба да ради мисионар пре свега? Господ нам је заповедио: "бићете ми свједоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље" (Дела Ап. 1:8). Наше дело је да будемо сведоци Христа, значи да проповедамо искључиво Свето Јеванђеље. Не да проповедамо рускост, српство, американство, шта год друго, већ да проповедамо једино Господа Исуса Христа, притом Распетог. И говорећи тако, ти ћеш судити себи. Представи себи - то говориш "не блудничи", а ти сам то радиш. Почињу проблеми. Проповедаш да се не псује, а сам то радиш. Исти проблем. Речју Божијом сам себи почињеш да судиш, када проповедаш. Како је сјајно говорио Свети Григорије Ниски: "Ако желиш некога да помажеш миомирисом, ти наливаш миро на руку, а затим на човека. Кога ћеш прво помазати? Помазаћеш себе."

Зато је за мисионара Јеванђеље - жива књига. То није текст за извлачење цитата за богословске радове. То је управо она жива књига о којој мораш увек да говориш, и да живиш њоме. И огромна грешка мисионара је покушај да разблаже Јеванђеље. Псотоје следеће речи у Другој посланици Коринћанима Апостола Павла, које звуче овако: "Јер ми нисмо као они многи који тргују ријечју Божијом". Трговина. Шта раде у кафани лоши трговци? Они узимају вино, сипају воду, а да не би било приметно додају неке боје. Вино је само по себи лековито, корисно за здравље, али разводњено оно већ губи своју корист, а додавање отрова може чак и да повреди. Управо тако чине и лажни мисионари. Они говоре: "Па, Реч Божију људи данас не могу да схвате". Ето мени су буквално знали да кажу: "Оче Данило ти узалуд људима тако директно проповедаш, њима уопште није интересантно да слушају о Христу". И хајде онда да додамо нешто од себе. Хајде да је улепшамо, да је учинимо савременијом, схватљивијом, толерантнијом. Иако ми се чини да је у стварности само и интересантно слушати о Њему. О политици није. Ни о спорту није интересантно. А о Христу јесте.

Јури Максимов: Овде би желео да додам нешто. Веома је важно схватити оно о чему говори отац Данил. Неки људи говорећи о мисији теоретски, мисле да треба изменити Православље, да би били успешнији у мисији. То је лаж. Управо светоотачка и јеванђелска проповед Православља - не искривљеног, модернистичког Православља, већ предањског, здравог Православља које смо добили од самих Апостола кроз Свете Оце - и привлачи људе и додирује их. А модернистичко "православље" никога не може заинтересовати и модернистички мисионари, по правилу, немају успеха. Јер модернизам у великој мери говори овако: "веруј како ти се допадне, и живи како желиш - главно је да не будеш лош човек, и све ће бити у реду." Али таква проповед може заинтересовати само оне људе којима је потребан комфор, а не оне људи којима је неопходна Истина. Ако човек, коме је истина неопходна, чује проповед тог модернистичког псеудо-православља, он ће рећи: "Па ја и овако могу да будем добар човек.зашто и постао православан?"

На то питање, модернисти у суштини не могу да одговоре, и зато њихова мисија није одржива. А они мисле да мисија и овако није одржива и да људима неће бити интересантно да чују истину о Богу. Али то је лаж. Људима није интересантно да слушају њихове речи, јер у њиховим речима нема ни силе, ни истине. Реч Јеванђеља, реч светоотачког, истинског богословља - то је интересантно за слушање чак и простим људима, без богословске припреме.

О тој појави је говори и Свети Теофан Затворник: "Дванаест апостола је изашло и обратило толико мноштво људи. Зашто? Како су они то могли да учине? Зато што су објављивали не своја умовања, већ истину Божију. А у сваком човеку живи савест, која разликује истину од лажи". И ето ада ми другом човеку говоримо наше фантазије, он ће просто саслушати, а унутар њега се ништа неће одазвати. Он мисли: "Да, ето, како је он то интересантно измислио. Али послушали смо га и - довољно је." А када му говоримо Реч Божију, унутар њега се савест одазива. И она му сведочи изнутра: оно што ти тај човек говори - то је истина. И ту се већ откривају два пута код човека, који чује Јеванђеље и осећа у себи деловање савести. Први пут изабирају људи који говоре: "идем за истином." То значи унутар себе се одрећи од свега што противречи истини. Они говоре: "За мене је Бог важан, а све греховно је небитно. Истргнућу из себе сву таму, све оно што ми смета да приђем Богу и поћи ћу." Други пут изабирају људи, који себи говоре: "Не, остаћу са својим гресима, остаћу са својим мишљењем, остаћу са својом философијом." И тада савест почиње да их пече као огањ. Зато се према православнима нико не односи равнодушно. Њих или воле или мрзе. Управо из разлога што савест ствара такав осећај. И видимо у Житију Апостола, да се мноштво људи обратило њима, јер се истина унутар њих одазивала на речи апостола. Али сами Апостоли су пострадали од руку оних који су их мрзели.

[Дејан]

Црквени медиј треба да позове човека у цркву, да буде нека врста црквеног звона, каже владика шумадијски Јован

Са скупа у Владичанском двору Епархије шумадијске (Фото М. Игњатовић)

Крагујевац – У новом Владичанском двору Српске православне епархије шумадијске јуче је, у организацији епархијског Радија Златоусти, одржан радни састанак са уредницима 11 православних радио станица у Србији. Скуп посвећен могућностима програмске сарадње и „умрежавања” православних медија благосиљао је Његово преосвештенство епископ шумадијски господин Јован.

„Не можемо очекивати чудо од радија, али можемо очекивати да он буде мост који ће помоћи човеку да дође у цркву. Црквени медиј треба да позове човека у цркву, да буде нека врста црквеног звона, да се онај верник који га чује сети да треба да уђе у цркву и да се сретне са Богом и другима”, рекао је владика Јован, поздрављајући учеснике скупа.

Од 2006, када је држава донела Закон о радио дифузији, у Србији је основано 11 православних радија и ТВ станица: Слово љубве – Београд, РТВ Беседа – Нови Сад, Радио Глас – Ниш, РТВ Логос – Трстеник, Радио Искон – Врање, Радио Милешева – Пријепоље, Радио Источник – Ваљево, Радио Славословље – Суботица, Радио Благовесник – Сомбор, Радио Тавор – Бачка Паланка и Радио Златоусти – Крагујевац.

– Закон о радиодифузији није допустио Цркви да оснива националне ни регионалне електронске медије, већ их је ограничио на локално подручје. Истим прописом, црквеним електронским медијима забрањена је и комерцијализација, то јест издржавање од средстава прикупљених маркетингом. Закон је временски ограничио и могућност умрежавања црквених радио и телевизијских станица на само три сата дневно – рекла је за „Политику” одговорна уредница Радија Златоусти Гордана Јоцић, наводећи да је реч само о једном броју проблема који православне радио станице тера на повезивање и удруживање.

Наглашавајући да ни „СПЦ није посебним актима уређивала медијски простор”, као и да се „само један члан Устава СПЦ конкретно односи на информативну делатност”, наша саговорница је констатовала да је „однос Римокатоличке цркве према друштвеним комуникацијама одређенији” и да се то „сигурно одражава на рад пет католичких радио станица у Србији”.

С друге стране, како тврди наша саговорница, православне радио и ТВ станице „запале су у тешкоће већ на старту”, не само кад је реч о простору.

– Колико ми је познато, само је врањски Искон имао опрему, а остали су морали да крену у набавку од најситнијег уређаја. Само су Радио Источник из Ваљева и Радио Слово љубве из Београда имали припремљен кадар, док су све остале станице морале да „описмењавају” своје будуће запослене, што основама новинарства, што основама теологије и пастирског мисионарског рада у медијима. А епархије, као оснивачи, суочиле су се и са питањем буџетске ставке за финансирање оваквих медија, што није прошло без проблема – напомиње Јоцићева, наводећи да је у овом тренутку православним црквенима медијима потребно „више друштвене пажње, и то званичника СПЦ, државе, стручних медијских и образовних институција и осталог окружења”.

И док Валентина Ђерић, главна и одговорна уредница Радија Милешева из Пријепоља, сматра да ће удруживање и заједнички програм православних радио станица омогућити да „нама буде лакше, а слушаоцима боље”, њен колега из београдског Радија Слово љубве свештеник Вукашин Милићевић наводи да би се „умрежавањем” станица „ефикасно решио проблем дописништва, које тренутно нема ниједан православни медиј у Србији”.

[gane]

У Србији је намерно или због кратковидости појединаца запостављен средњеталасни радио опсег!И сад ,рећи ће неко ко то слуша? Пре десетак година сам одржавајући један предајник о свом трошку и иу љубави према радију пустио у погон један средњеталасни предајник  са уредником се договорио да само преко средњих таласа емитују позив да им се писмом јаве слушаоци а да ће им радио за јављање испунити пар музичких жеља.Нико од њих није веровао да то ико слуша,али су се пријатно изненадили кад су добили педесетак писама и то углавном из иностранства!Незнам дали је неко у СПЦ о овоме размишљао али мислим да је добра идеја,обзиром да приватни медији због трке за новцем немају интерес да се чују ван подручја које комерцајално могу да искористе!Средњи таласи су углавном пусти за станице из Србије,а гарантују добру чујност на растојањима која ФМ дифузија може само да сања,јер је домет често већи од хиљаду километара.

[Искушеник]

Мисионарски потенцијал Литургије

Епископ Илирион Алфејев, Православна мисија у 21. веку (други део)

Сада ћемо се позабавити мисионарским потенцијалом православне Литургије. Православна богослужења се одликују унутарњом целовитошћу и запањујућом лепотом. Од свештениковог возгласа на самом почетку богослужења, погружени смо у атмосферу непрестане молитве, где псалми, јектеније, молитве и прозбе свештенослужитеља следе једна за другом у непрекидном низу.

Целокупно богослужење се одвија у једном даху, у једном ритму, попут необјашњиве тајне у којој ништа не може пореметити молитву. Текст византијске литургије испуњен је дубоким богословским и мистичним садржајем који је допуњен молитвеним певањем, произношењем псалама, где свака реч одјекује у срцима верних. Чак и елементи „кореографије“ који су карактерстични за православно богослужење, попут свечаних улазака и излазака, метанија и кађења, не чине се да би се вернима одвлачила пажња од молитве, већ напротив, да би се довели у молитвено расположење и приближили theourgia (богодејствовање) у ком учествује, према учењу светих отаца, не само Црква на земљи, већ и небеска Црква, укључујући анђеле и светитеље.

Православни литургијски текстови поседују, за православне хришћане, непобитни доктринални ауторитет, чија теолошка беспрекорност је у другом плану само у односу на Свето Писмо. Литургијски текстови представљају „школу богословља“, не због тога што то нису само дела изванредних богослова и песника, већ су и плод молитвеног искуства оних који су достигли светост и theosis (обожење). Богословски ауторитет литургијских текстова је, по нашем мишљењу, већи од дела отаца Цркве, јер у потоњим списима није све од богословског значаја, нити је Црква све у потпуности прихватила. Насупрот томе, литургијске текстове је прихватила цела Црква као „правило вере“ (kanon pisteos), јер се они читају и певају у свим православним Црквама током много векова. Све погрешне идеје стране Православљу које су се временом увукле, било услед погрешног разумевања или пропустом, грешком, пометњом уклоњене су из самог црквеног предања, остављајући само чисто и ауторитативно учење заоденуто у поетске форме црквених химни.

Срце православног дневног богослужбеног круга је Божанска Литургија. Неки од мојих неправославних пријатеља се жале да православна Литургија предуго траје, говорећи:„зашто морате да растежете Евхаристију када можете да је одслужите за пола сата?“ Мој доживљај Литургије је сасвим другачији: два сата ми никад нису довољна, јер време пролази јако брзо и прерано долази отпуст. Увек је тешко оставити олтар и спустити се са небеса на земљу, од узвишеног доживљаја ка бригама овог света. Постоји прича о свештенику из Санкт Петербурга са краја 19. века, који је имао малу собу изнад црквеног храма. Након одслужене Литургије он би се пео у ту собу мердевимана које би затим понео са собом. Тек након два или три сата би се вратио у Цркву да разговара са народом. Иако већина свештенства 21. века не може себи да допусти овакав „луксуз“, разлози за свештеникову жељу за продужавањем сладости заједнице са Богом и неземаљског мира и тишине која улази у душу током служења Литургије, су сасвим разумљиви.

ЗАЈЕДНИЧКИ ЧИН

Литургија је „заједнички чин“ и несумњиво захтева присуство и активно учешће лаика. Православна пракса не зна за приватне Литургије које свештеници могу сами да служе, као што је то широко распрострањено у римокатоличкој цркви. Целокупна структура Литургије такође подразумева сабрање верних у храму, који заједно са свештеником служе Литургију. Ово није сабрање посматрача, већ учесника, који се сједињују у Тајнама Христовим. Многи су исправно запазили (укључујући и о. Александра Шмемана, кога бих посебно истакао) да поредак Литургије Верних уопште не подразумева присуство верника који се не причешћују. Савремена пракса, у којој се причешћују само они који су се припремили, док остали пасивно стоје у Цркви, није у складу са искуством древне Цркве.

У потпуности се слажем са онима који подржавају обнову древне Црквене праксе, где лаици примају причешће на свакој Литургији. Штавише, смернице у припреми за Свето Причешће треба да буду исте и за клирике и за лаике. Постојање различитаих правила за клирике и лаике противречи смислу Литургије. На Литургији сви - епископи, свештеници и лаици - стоје пред Богом са истим достојанством или, боље речено, са истом недостојношћу, јер нико ко је привезан телесним жељама и задовољствима није достојан да приступи причешћу Светим Тајнама Христовим.

Активно учешће лаика у литургији подразумева могућност њиховог одговарања на возгласе свештеника и могућност да чују такозване „тајне“ молитаве. У савременој пракси Цркве, ове молитве, по правилу, свештеник чита тихо, што ствара додатну баријеру између свештеника и његовог стада. Што је још важније, оваква навика лишава вернике, јер им промиче главни смисао Литургије. Чуо сам многе аргументе у корист праксе тихог читања молитава, али изгледа да ме ниједан није убедио. Такозване „тихе“ молитве су првобитно свештенослужитељи наглас читали. Сматрам да у наше време верни треба да добију прилику да чују те молитве у целини, а не само њихове завршне делове (то показује да су се молитве читале али се уопште није размишљало о њиховом садржају: „Да свагда чувани влашћу твојом...“, „Победничку песму појући...“ „Јер је твоје царство и сила и слава...“. Требало би макар наглас читати молитве анафоре, која сажима суштину Литургије.

Служење Литургије је стваралачки чин у који је укључена Црква у својој пуноћи. Текст Литургије је увек исти, али нам свака Литургија омогућује да искусимо тајну у новом светлу, обнављајући сусрет са живим Богом.

ШКОЛА ТЕОЛОГИЈЕ

Ако богослужења православне Цркве можемо да назовемо школом теологије, онда је Божанска Литургија таква школа par excellence. Она нас подучава о тајнама Царства небеског јер је она сама икона тога Царства, најпотпунији, савршен одраз небеске стварности у нашим земаљским приликама, откривење трансцедентног кроз иманентно. У Царству Божијем ће сви символи проћи, и остаће само небеска стварност. Тамо нећемо заједничарити са Телом и Крвљу Христовом под видом хлеба и вина. Већ ћемо се на савршенији начин сјединити са самим Христом, извором живота и бесмртности. Иако ће се начин нашег заједничарења са Богом изменити, његова суштина ће остати иста – то је увек лични сусрет са Богом, не појединаца, већ људи који заједничаре једни са другима. У овом смислу је исправно речено да је Литургија одслужена на земљи, део непрестане Литургије коју прослављају људи и анђели у Царству небеском.

Треба додати још неколико речи о Литургији православне Цркве, нарочито о особеностима јерархијске службе. Људи понекад говоре да је византијски литургијски обред застарео и да га треба упростити. Поједини сматрају да су епископска чинодејства превише „раскошна“ и збуњујућа и да јерархијски ordo ствара “баријеру“ између верних који се моле и живог Бога.

Не слажем се са овим тврдњама. Смисао јерархијских служби, које су разрађене до најситнијих детаља, није у томе да одвлаче верницима пажњу од молитве, већ да их доведу до тајне обреда небеске Евхаристије. Сви аспекти божанске службе су символични и иконични: не само иконостас и црквено појање, већ и сам поредак служби и њихов такозвани чин. Када ипођакони, ђакони, и свештеници напусте храм један за другим држећи свеће, епископски штап и остале литургијске ствари, епископ чита следећу молитву: „Владико, Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове и војске анђела и арханђела, да служе слави твојој, учини да са нашим входом буде вход светих анђела, који с нама служе и с нама славослове твоју благост“. Ова целокупна свечана литија је икона, символичан приказ величанствене, силне, достојанствене литије анђела које прате Цара Славе у Рају. Исто се може рећи за Велики Вход, током кога „Цар Царева и Господ над Господарима долази да буде убијен и даје сам себе за храну вернима, предвођен мноштвом анђела свих ауторитета и моћи, и многооким херувимима и шестокрилим серафимима.“ Ипођакони, ђакони и свештеници који улазе у олтар да принесу бескрвну жртву символизију ово „мноштво анђела“ .

ЛЕПОТА И ВЕЛИЧАНСТВЕНОСТ

Једна од најупечатљивијих одлика богослужења је њихова лепота и величанственост. Ова лепота се такође очитује у унутрашњем уређењу цркве. Постоји добро позната прича из древног списа Повест минулих лета (Povest’ vremennykh let) која говори о томе су изасланици Кнез Владимира, које је он послао у разне земље да одаберу праву веру за Русе, по повратку, били задивљењи богослужењем коме су присуствовали у Цркви Свете Софије, у Цариграду: „Дошло смо у грчку земљу, и увели су нас тамо где они служе своме Богу, и нисмо знали да ли смо на небу или земљи: јер нема на земљи таквог гледања и такве лепоте, и не знамо како да испричамо о томе. Само знамо да тамо пребива Бог са људима, и служба им је боља од свих у другим земљама.“ Ко зна каква би судбина Русије била да изасланици Кнеза Владимира нису посетили Свету Софију и нису били надахнути црквеним сјајем и лепотом православног богослужења?

У самој грађи православних Цркава присутан је дубоки символизам и поучни карактер. Оне су грађене или у облику уписаног Крста или правог угла (базилике), што је касније символисало Цркву као брод, Нојеву барку, којом је Нови Израиљ путовао до Царства Небеског. Византијске и руске цркве су украшене фрескама које приказују различите догађаје из свете историје. Низови фресака или мозаика се простиру Црквом, објашњавајући верницима главне теме историје спасења, служећи као „Библија у сликама.“

Древне Цркве нису имале иконостас; имале су само ниску ограду која је делила олтар од остатка Цркве тако да је иконостас био „провидан“. Иконостас се појављивао постепено: испрва је био једноредан, затим касније, многоредан, што је касније постало распросрањено у Русији. Данас се на иконостас углавном гледа као на зид између олтара и остатка Цркве, између клира и верника. Заправо, то је прозор у други свет, за мноштво светитеља који гледају у верни народ са икона. Циљ иконостаса није да се створи препрека, већ да се верни доведу у тајинствени живот „Победничке Цркве“, чији светитељи и анђели служе Богу са непрестаном радошћу.

БОГОСЛУЖБЕНИ ЈЕЗИК

Мисионарски потенцијал православне Литургије, као „школе теологије“, донекле је нарушен употребом неразумљивог литургијског језика. Нарочито у савременој Русији, где је у употреби црквенословенски језик, који обични верници не могу лако да разумеју. Ово питање се покретало почетком двадесетог века: у то време је већ била изражена тешкоћа у разумевању црквенословенског језика. Св. Тихон, Архиепископ Северне Америке, написао је 1906. године следеће: „Нови словенски превод богослужбених књига је важан за Руску Цркву (важећи је застарео и на многим местима је неисправан), и то би могло да предупреди захтеве извесних лица да служе на говорном Руском језику“. Други јерарх, епископ Серафим Полотски, о потреби да се побољша словенски превод богослужења написао је следеће:

„У полемици са Римокатолицима, православни теолози увек помињу своја богослужења и њихов велики едукативни значај као једну од предности православне Цркве. У пракси, међутим, богослужења су далеко од испуњења циља због ког су састављена од стране њихових богонадахнутих православних аутора. Главни разлог за то лежи у њиховој неразумљивости за већину верника. Због тога се литургијски језик мора побољшати како би се учинио јаснијим и разумљивијим“.

Ново издање литургијских текстова на црквенословенском језику је штампано у малом тиражу непосредно пред Помесни Сабор 1917-1918. године, али никада није у већој мери заживело међу Православнима. Дискусија о питању литургијског језика на Сабору је остала недовршена. Исход догађаја је добро познат: „обновитељи“ су настојали да се богослужења „прилагоде савременом руском језику“, али су црквени великодостојноци одбили да прихвате измене. Сличне напоре су одбијали верници, који су бранили црквенословенски као упориште Православља.

Ипак, све ово не отклања неизбежно питање приличне неразумљивости црквенословенског језика. Поред свега што је оправдано речено о потреби да се црквенословенски очува, такође је евидентно да богослужења треба да буду разумљива; у супротном губе своју поучну снагу. Литургијски текстови православне Цркве садрже изобиље теологије и моралног учења које мора да буде доступно људима. Јасно је да су византијски литургијски текстови који су у употреби до данашњих дана били разумљиви у време када су били састављани - ако не свима, онда макар образованим људима.

Овде се не ради само о преводу богослужења на говорни руски језик. Пред Руском Православном Црквом је глобални задатак, проблем је, пре свега, богословске природе. Његова Светост Патријарх Московски и целе Русије Алексеј II је јасно формулисао тај задатак:

„Црквенословенски језик не разумеју сви, због тога су многи литургичари наше Цркве одавно покренули питање превођења целог богослужбеног круга на савремени руски језик. Међутим, покушаји да се богослужења преведу на савремени дијалект, подразумевају много више од замене једног речника другим или једног граматичког облика другим. Литургијски текстови који се користе у православној Цркви представљају византијско наслеђе; чак и у случају да се преведу на савремени руски језик, потребно је ипак поседовати и извесно образовање...“ Ово питање неразумевања црквених служби се, дакле, не исцрпљује у проблематици самог језика, иако свакако и то треба покренути и разрешити. Суочавамо се са много свеобухнатнијим и истински мисионарским задатком: да научимо људе да разумеју смисао богослужења.

Стога је евидентно да Црква мора да развије стратегију за свој образовни, катихетски и мисионарски рад, чинећи да благо Православне вере буде доступно свима. Без стратегије, примена „свеобухватног мисионарског задатка“ који је поменуо Московски Патријарх, неће бити изводљива. Верујем да је управо развијање овакве мисионарске стратегије међу најбитнијим задацима Православне Цркве широм света у 21. веку.

Превод са енгеског: Јована Лазић

http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1014/tekst/misionarski-potencijal-liturgije/

http://www.manastir-lepavina.org/dthumb.php?file=cms/slike/vijesti/2311_p14022.jpg&size=500

[Цвеле1993]

Православни мисионар - Линк за скидање 6 бројева из 2008 године: https://www.pouke.org/library.php?cid=97