Култур-расизам Србин: Србијанац

[Дуња]

http://www.standard.rs/zoran-cirjakovic-zasto-je-uvredljiva-rec-srbijanac.html

[Иван Ивковић]

О чему говоре када кажу "Србијанац"?

 

Свакога кога познајем и кога сам чуо да каже Шиптар убеђивао сам да ту реч не користи. Обично су ми одговарали да „Шиптари сами себе тако зову“ или да се тако на српском „говори од вајкада“ и да не намеравају да прекину са коришћењем ове ружне речи. Ови изговори нису прихватљиви. Албанци су исправно разумели у чему је суштина: реч Шиптар јесте увреда.

Онај коме није јасно о чему говоримо када кажемо Шиптар може да оде до Крушевца или Краљева и поразговара с неким од десетина хиљада косовских Срба који су у централну Србију стигли током претходне четири деценије. Наиме, када шумадијски „староседеоци“ желе да увреде косоварске „дошљаке“, када желе да сугеришу да су то инфериорни и примитивни људи који им узимају посао, они им не кажу да су Албанци него да су Шиптари. Њихову, обично бројну, децу вршњаци су подругљиво називали Шиптарчићима.

Нажалост, појавила се још једна ружна реч – Србијанац. Она је некада употребљавана да означи Србина из Србије. Око тога се слажу наши највећи језикословци – од Вука Караџића до академика Егона Фекетеа. Али бављење етимологијом и радовима мудрих филолога није од велике помоћи за разумевање савременог значења ове речи.

Временом је реч Србијанац престала да буде неутрална и добила је увредљив призвук. Србијанац је тако Србину постао оно што је сељачина сељаку, Турчин (и Балија) Бошњаку, Шиптар Албанцу, усташа Хрвату, педер хомосексуалцу, црнчуга црнцу, аривиста дошљаку, паланка граду или, однедавно, Шумљанин грађанину Републике Српске. Оно што реч Србијанац данас подразумева, њено конотативно значење, много је важније од онога што она формално описује, њеног денотативног значења.

Наравно, то не значи да нема пристојног света који када каже Србијанац не мислли на „примитивну православну стоку са Овчара и Каблара“, као што постоји и немали број Срба који када кажу Шиптар не мисле на „прљаве муслиманске дивљаке који су сишли са Проклетија“. Али мислим да је то сасвим неважно – чак и када је наивна, употреба ових речи није невина. Србијанац је, као и Шиптар, Балија или Геџа, постала погрдна реч коју сви они који желе да искажу елементарно поштовање и буду схваћени као добронамерни и пристојни људи треба да избегавају.

Оваква промена вредносног предзнака никако није редак случај. Тако је, на пример, реч црнчуга (nigger) некада била вредносно неутрални израз за америчке црнце, а данас је једна од најружнијих речи у енглеском језику. Практично једини који се у САД данас усуђују да је јавно изговоре су црни људи. Амерички репери је, међутим, обично употребљавају у жаргонској варијанти нигга, чиме се изражава разлика између говора маргинализованих црначких крајева и привилегованих градских четврти са доминантно белачким становништвом.

Велики број београдских хомосексуалаца за себе, своје партнере и пријатеље редовно каже педер (или педерка), а многи клубове у које воле да излазе називају педеранама. Али, као и један од израза за женски полни орган, ова је реч у колоквијалном говору остала синоним за широку лепезу веома ружних особина. Ипак, данас ће се мало ко усудити да у медијима изговори или напише реч педер.

Није мало Срба који употребљавају израз Србијанац. Користе га неки од оних који верују да су Шумадинци маргинализовани и да земљом владају „пречани“, дошљаци са Динарског масива и околних планина. Они сматрају да су „србијанска“ политика, култура и економија данас окупиране од стране Срба који говоре ијекавицу и који су рођени западно од Дрине или јужно од Лима. Поред њих, овде на речи србијански инсистра и један важан београдски центар моћи, састављен углавном од људи за које је чак и најмања „Србијаница“ превелика.

Нажалост, Срби још увек нису једини који јавно „смеју“ да кажу србијански. Штавише, они који инсистирају на коришћењу овог увредљивог придева тврде да им није јасно шта је ту уопште спорно и све оне који настоје да укажу на ружне конотације ове речи оптужују за „великосрпство“, што је један од највећих грехова у новокомпонованом „Светом писму“ политичке коректности и подобности.

Не само да су одреднице Србијанац и србијански постале одомаћене у бројним медијима широм бивше Југославије, већ почињу да се појављују и у апсурдним конструкцијама које, истини за вољу, бар помажу да укажемо на њихов прави смисао. На пример, Радио Слободна Европа, амерички државни медиј који „емитира програм на јужнославенским језицима“, недавно је почео да говори „србијански патријарх“.

На одредници „србијански патријарх“ најдоследније инсистира Southeast European Times, гласило чији је „спонзор“, како је наведено на сајту, „Америчка команда у Европи, здружена војна команда одговорна за операције Сједињених Држава у 52 земље“. Истини за вољу, Глас Америке, још један амерички државни медиј који редовно објављује прилоге на српском језику, бар у случају патријарха није спровео лингвистичко чишћење.

Ако постоји нешто што засигурно није србијанско, онда је то патријарх Српске православне цркве. Али, чак и ако се ради о неспоразуму или грешци, она је фројдовска а не случајна. Гурање Срба у све мању Србију одавно није само вербално. Штавише, многи верују да је овај процес заслужен, праведан и „добар за цео регион“.

Ипак, ако желимо да разумемо шта нам стварно говоре кад нам кажу да смо Србијанци, или кад за српског патријарха кажу да је србијански, сматрам да је од кључног значаја то што језички инжењеринг има расистичку позадину која је вешто камуфлирана позивањем на географију и српске злочине.

[Иван Ивковић]

По свему судећи, именица Србијанац је пежоративне конотације стекла најпре у Војводини у првим годинама југословенске краљевине. Поједини хабсбуршки Срби су тако називали своје османске сународнике који су живели јужно од Дунава и Саве када су желели да сугеришу да су то не само другачији људи, већ инфериорни, примитивни, прљави и заостали поданици азијатских варвара. Наиме, као супротност панонским – наводно господским, културним и цивилизованим – Србима и другим поданицима бечког двора, измишљени су затуцани, шумско-брђански Србијанци чија су обележја били, како каже песма, „јелек, антерија и опанци“.

Србијанци тада бивају представљени као један нови, православни аватар старе оријенталне опасности и зла. У реч са неутралним значењем полако почиње да се учитава слика нехабсбуршких Срба као, практично, (не)културног наслеђа које су Османлије оставиле северно од Босфора. Реч Србијанац има све мање везе са лингвистиком и географијом, а све више са једним специфичним расизмом.

Ова промена значења одражава прихватање становишта да су Турци на Балкану створили једну не тек другачију, већ лошу и фаталну, „неевропску“ Европу. Другим речима, они су омогућили да се овде запати „примитивни“ оријентални дух, да „контаминира“ део Европе и, што је најважније, (пре)обликује културу њених становника, међу којима су били и Срби(јанци). Такво схватање је култур-расистичко, израз расизма у коме је „обојену“ кожу заменила „оцрњена“ култура. Вратићу се на то нешто касније.

Као и за разумевање сродних увреда које истовремено изражавају дехуманизацију и опасност, корисни су радови аутора који су критиковали оријентализам. Творац овог појма је Едвард Саид, отац постколонијалних студија и неуморни борац против западњачког империјализма у његовим бројним (и неретко сасвим нетранспарентим) инкарнацијама. По Саиду, оријентализам је начин на који су на Западу – у књижевности, уметности, популарној култури, науци, јавном говору и рекламама, између осталог – описивани припадници другачијих, источних култура, првенствено становници оних држава које су биле мета западних освајача и колонизатора.

Саид и његови бројни следбеници су се фокусирали на представе не-Западњака као примитивних и опасних људи који су, наводно, оковани својом окамењеном културом и традицијом. Нажалост, „неинициранима“ жаргон који користе критичари оријентализма може деловати рогобатно или одбојно. Стога ћу покушати да га у наставку текста избегнем где год је то могуће.

Оријентализам овде има један специфичан аспект који сматрам посебно значајним. Иако не треба губити из вида нарцизам малих разлика, Саидови следбеници би речи као што су сељачина, паланка, Шиптар или Србијанац данас сместили у арсенал унутрашњег оријентализма, оног који се не користи за омаловажавање народа који су упадљиво различити и живе негде далеко, већ се односи на (најчешће не расно или физички) другачије људе који су ту негде, поред или око нас.

Њему су, поред многих овдашњих шовиниста, склони балкански „имагинарни Европљани“ који воле да верују да се надирући Оријент, кога се гаде и који презиру, некако зауставио баш на њиховом кућном прагу и на вратима загушљивог клуба у коме воле да конзумирају западну модерност. Да парафразирам кнеза Метерниха, ултраконзервативног аустроугарског министра спољних послова, за многе од балканских култур-расиста Азија почиње иза ћошка, јужно или источно од улице у којој живе.

Али њихов унутрашњи оријентализам има исти циљ као и онај оригинални, западњачки. С једне стране, њиме се оправдава доминација над наводно претећим и нецивилизованим, „оцрњеним“ групама или народима. Истовремено, што је још горе, он им одузима право да говоре и чини да практично нико не слуша оно што ти оклеветани људи желе да кажу. Логика оваквог ућуткивања је једноставна колико и делотворна: зашто би неко обраћао пажњу на оно што говоре особе које су уверљиво представљене као инфантилне, заостале, дивље или геноцидне?

Иста (не само) дискурзивна операција је омогућила и да српски национализам буде изједначен са нацизмом. Штавише, слушајући неке од наших антиратних предузетница тешко је не помислити да је Хитлер био Србин, да је нацизам био филозофија србијанске паланке и да је Аушвиц био Дизниленд у односу на Сребреницу. У суштини, оне нам сугеришу да се у сваком културно недеконтаминираном Србину крије (не)културом програмирани кољач.

Оне су „србијанизацију“ овдашњих Срба успешно представиле као део пројекта културне деконтаминације. Штавише, у великој мери захваљајући све ширем прихватању и одомаћивању дехуманизујућег дискурса деконтаминације, сваки покушај да се страхови, проблеми и фрустрације Срба представе као рационални или оправдани данас с лакоћом може бити проказан као још један израз нацификованог национализма, најава следеће фазе геноцидног рата за Велику Србију или нова подвала из неуништиве САНУ/СПЦ/ДБ кухиње.

Али позиви на „борбу против великосрпске хегемоније“, сећање на несрпске жртве и инсистирање на „дивљању“ српских екстремиста само прикривају праву природу есенцијализације која Србе уоквирава као вечите злотворе. Наравно, одредница србијански је један од бенигнијих видова ове есенцијализације, али је на овом примеру могуће видети шта подразумева логика која Србе претвара у ружни европски изузетак.

Слике пацовизованих, озверених и нацификованих Срба укључене су у много старију матрицу коју је крајем седамдесетих описао Саид. Наиме, оријенталистичка дехуманизација и сатанизација утемељена је на конструисању слика два зла: „дивљих“ Африканаца и „крволочних“ Азијата, афричког „срца таме“ и вечне „зелене опасности“. Османлије и њихово муслиманско царство су при том представљани не само као највећа претња, већ и као сушта супротност просвећеној и модерној Европи.

Али Балкански ратови су Турке углавном „вратили“ у Азију, а затим им је Ататурк увео латиницу, скинуо им фесове и зарове и утерао их у фракове и под цилиндре. Милошевић и Сребреница су касније „показали“ да су Србијанци, Геџе и Србенде, заправо, „прави“ баштиници и хуманоидни остаци оријенталне пошасти које чак ни Тито, тај самоуправни Ататурк, није успео да искорени, деконтаминира и модернизује. Претворени смо у последње европске дивљаке и синоним за европско „срце таме“. У нама је „откривен“ спој најтамније Африке и најопасније Азије, два баука на којима се темељи европски „цивилизацијски“ нарцизам.

[Иван Ивковић]

Релевантност овог, предмилошевићевског, оријенталистичког аспекта илуструје и чињеница да се многи од нас сећају титоистичке Југославије и памте тренутке када су нас аустроугарски Југословени, обично негде на хрватском приморју или у Загребу, подругљиво ословљавали као Србијанце и одмеравали нашу цивилизованост и контаминираност „смрдљивим“ оријентом.

Сећам се да сам средином осамдесетих морао да одговарам на питања да ли волим кавурму и пихтије и да ли пијем кока-колу уз рибу. За моје загребачке саговорнике, Електрични оргазам и Мики Манојловић су били фантастични, кајмак је био одличан, код неких су могли да прођу чак и дуван чварци и шљивовица, али ми смо, ипак, били балканска стока. Кавурма и кока-кола су били део теста „цивилизованости“ и „модерности“ – да би били прихваћени, Србијанци су практично морали да покажу да су деконтаминирани од своје турско-бизантијске (не)културе.

То схватање су прихватали и Срби у Хрватској, посебно они који су живели у великим градовима и у Славонији. У градићима и насељима у подножју Псуња и Папука реч Србијанац је коришћена као синоним за ниже биће. Баш као реч националиста у жаргону „грађанске“ Србије, она је у свакодневном говору многих славонских и загребачких Срба постала дисквалификација после које престаје сваки разговор – означавала је (не)људе („што јужније, то горе“) који немају шта да кажу и чије речи није вредно разматрати.

Додуше, има и оних који тврде да су хабзбуршке Југословенке биле мање гадљиве и често спремне да свој осетљиви централноевропски носић изложе балканским опасностима. Наиме, као и за друге оријенталне „дивљаке“, уз „србијанске“ и „шиптарске“ мушкарце је везиван стари стереотип: смрде, ружна им је лобања, али су потентни.

Демократско, креветско братство и јединство је било кратак и редак предах од реалности коју је скривала Брозова диктатура. Уз Савез комуниста и самоуправљање, култур-расизам је био једна од ствари од којих се у несрећној заједници није могло побећи. Широм државе која се протезала сувише источно и превише западно да би могла да преживи једне демократске изборе, култур-расизам је био константа која се појављивала у најразличитијим, често привидно невиним облицима – један од њих су именица Србијанац и из њега изведена одредница србијански.

То су само неки од разлога зашто већина људи које познајем – има међу њима и ултранациоаналиста и турболиберала – ове речи доживљава као увреду и нема много стрпљења за различита објашњења, без обзира да ли се они који их нуде позивају на географску коректност, Начертаније и нацрт Меморандума или број несрпских лешева. Сличне ставове имају и многи новинари.

Деведесетих је од новинара који су правили програм који се званично звао „Српска секција светске службе ББЦ-ија“ тражено да у својим извештајима говоре, на пример, „србијански председник“. Већина је одбила да уместо проскрибованог израза „српски председник“ користи сугерисану фразу и определила се да говори о „председнику Србије“, док су дописници из Београда користили изразе као што је „овдашњи председник“. Новинари који су наставили да говоре „српски председник“ су редовно опомињани, али њихови прилози нису цензурисани.

Како показује интернет архива покојног српског ББЦ-ија (1939. – 2011. године), 891 пут је поменут „председник Србије“, а 44 пута „српски председник“. Није било „србијанског председника“, мада су 14 пута поменути „србијански премијер“ и различити „србијански министри“. У једном прилогу се помиње „муфтија србијански“, што је најмање спорна, мада и даље неприхватљива, употреба овог придева.

Многи с правом истичу да је прецизније и правилније рећи, на пример, „председник Србије“ или „предсједник Хрватске“. Али није тешко илустровати да се овде не ради о граматици и логици. На пример, Слободна Европа, медиј склон метастазираној „србијанизацији“, током протеклих годину дана је примеренију фразу „предсједник Хрватске“ употребио 64 пута, док је етноцентрична одредница „хрватски предсједник“ поменута у 77 наврата.

С друге стране, овај медиј је током последњих шест месеци „предсједника Србије“ поменуо 83 пута, „србијанског предсједника“ 14 пута, а „српски предсједник“ им се омакао 3 пута. У истом периоду, новинари Слободне Европе који користе екавицу су неколико стотина пута поменули „председника Србије“ а само једном друга два облика. То сугерише да за њих важе другачија правила и да се овде не ради о географији и лингвистичким питањима. Када граматика и логика добију националност и држављанство, онда више нисмо у сфери језичке или политичке коректности већ у домену култур-расизма или шовинизма.

Катарска Ал Јазеера Балканс је нешто увиђавнија. Иако је упоредно коришћење назива „српски председник“ и „србијански председник“ наводно изазивало забуну, редакција је после консултација са новинарима послала упутство у коме се, између осталог, наводи да спикери треба да читају онако како су новинари или дописници написали и да свако нашег председника и друге овдашње актере може да назове онако како сматра за сходно.

Ако на тренутак оставимо по страни мотиве и конотације појма србијански, овакве забране и упутства део су стандарде праксе у многим редакцијама широм света и, по себи, не представљају цензуру. На пример, многе велике медијске куће у САД имају приручнике (обично назване Стyлебоок или Стyле Мануал) у којима се изричито забрањује или ограничава употреба одређених речи. Неретко се ради о подебелим књигама које периодично бивају ревидиране и допуњене новим препорукама.

Тако је, на пример, после 11. септембра један број медија својим новинарима и уредницима прописао да могу назвати „фундаменталистичким“ само оне америчке хришћанске цркве и њихове припаднике који сами себе тако називају. Фундаментализам је појам који је дуго био везиван искључиво за конзервативне америчке протестанте – први пут је употребљен у САД 1910. године и деценијама су га и медији и многе неденоминацијске цркве и парацрквене организације користиле као вредносно неутралнан опис.

Штавише, многи су били поносни фундаменталисти. Током седамдесетих, више од половине хришћана у савезним државама на америчком Југу себе је описивало као фундаменталисте. Ван либералних кругова у градовима на источној и западној обали, реч је почела да добија снажне негативне конотације тек почетком осамдесетих, првенствено у контексту кризе талаца у Ирану. Ипак, многи „поново рођени“ амерички хришћани и даље инсистирају да „фундаментализам није ружна реч“.

На црну листу нису стављани само исполитизовани појмови. На пример, у једној од америчких редакција с којом сам сарађивао било је забрањено рећи „надреално“. Уредници су, чини се с разлогом, закључили да је постала не само излизана, већ и да је прилично бесмислена.

Нажалост, нема ничег надреалног у објашњењима која су, према сведочењу бивших новинара, давали („србијански“) уредници ББЦ-ијевог програма на српском. На примедбе новинара да би у програму морало да се говори „македонијански“ и „хрваћански“ – Хрвати и Македонци нису једини становници ове две бивше југословенске републике, један од уредника је тврдио да то није исто и да се не сме служити српској хегемонији. Наводно, неопходно је било истицати да председник Србије није председник свих Срба.

Иако сугерисано као антинационалистичко, ово објашњење се ослања на есенцијализацију коју су користили српски шовинисти када су нас крајем осамдесетих и почетком деведесетих убеђивали да су Албанци и Хрвати вечна опасност, да се ради о „националном“ културом затрованим људима којима се никада не може веровати. Зато речи Србијанац и србијански не само да вређају, оне нас на један перверзан начин враћају у ружну прошлост. У њима опстаје дух деведесетих.

Логика коју су тада примењивали да би нас навели да о Хрватима размишљамо као усташама почива на истим премисама као и аргументација којом се данас образлаже потреба да се о Србима из (нехабсбуршког дела) Србије говори као о Србијанцима. Јасеновац и Сребреница, два главна култур-расистичка адута, углавном служе да сакрију шовинистичке ставове и оправдају (не само) језичко чишћење и инжењеринг који је произвео србијанског патријарха.

Није на мени да судим шта друге људе вређа и угрожава. Али верујем да је једини релевантан критеријум шта је увреда представља суд људи на које се та реч односи, били они Албанци или Срби. Радује ме да смо се у медијима, бар онима које пристојан свет узима озбиљно, ратосиљали Шиптара. Време је да се решимо и Србијанаца.

 

Аутор: Зоран Ћирјаковић

Извор: http://www.napredniklub.org/o-cemu-govore-kada-kazu-srbijanac/

[Agnostik]

Boze ko ce to sve da cita. 

 

Srbijanac je nastao tako sto velik deo ljudi u Srbiji u 19. veku  nisu bili Srbi, a jos veci deo srpskog naroda bio izvan granice Srbije. 

[Баба]

У Војводини је обичај да се каже: "Доле у Србији" или "Тамо доле код Србијанаца".

Ово је обичај Срба из Војводине, не Маџара или Хрвата или других националних мањина, него баш Срба.

 

Поп који је родом из подриња је био парох у мом месту и кад је ово чуо саблазнио се.

Пита ме једном приликом:

- Па зар ви овде нисте Срби? Како то да не видите и Војводину као део Србије?

- Појма немам, реко, попе, овде се тако говори од вајкада.

 

- Па зар и ти ниси Србијанац, Жељко, и ти живиш у Србији ?

- Јок бре, ми смо Срби али нисмо Србијанци. Живимо прво у Војводини па тек онда у Србији, и то овде тако резонују сви, било да су дођоши или староседеоци Срби. Чак и већина српских националиста у Војводини има овај резон.

[Кратос]

Boze ko ce to sve da cita. 

 

Srbijanac je nastao tako sto velik deo ljudi u Srbiji u 19. veku  nisu bili Srbi, a jos veci deo srpskog naroda bio izvan granice Srbije. 

A šta su bili većina ljudi u Srbiju u 19 veku?Turci?

[Дидим]

По свему судећи, именица Србијанац је пежоративне конотације стекла најпре у Војводини у првим годинама југословенске краљевине. Поједини хабсбуршки Срби су тако називали своје османске сународнике који су живели јужно од Дунава и Саве када су желели да сугеришу да су то не само другачији људи, већ инфериорни, примитивни, прљави и заостали поданици азијатских варвара. Наиме, као супротност панонским – наводно господским, културним и цивилизованим – Србима и другим поданицима бечког двора, измишљени су затуцани, шумско-брђански Србијанци чија су обележја били, како каже песма, „јелек, антерија и опанци“.

 

 

Ово је један од митова који су настали недавно и не знам ко их је измислио. У Војводини је реч "Србијанац" увек имала позитивно значење, поготово у времену до 1918. Позитивно у ком год хоћеш смислу. Више су Срби из централне Србије, као мало "шовинистичкији", гледали са висине на Србе из Војводине и називали их "Маџарима", "Немцима", "Швабама", "Пречанима", чак и данас то може да се види. Из Војводине су стизале нове ствари, нове идеје, учени људи и сл.

 

"Србијанац" има помало негативан контекст међу Србима из Босне, Херцеговине, Црне Горе, РСК. Ружно је да кажем, али тамо се често "србијански" користи у контексту полу-ромског, да се означе себични, ускогруди, национално несвесни, прљави и лоши људи и још притом мало "гаравијег" изгледа. Као и за Војвођане, да су меки и никакви и да им "само жене ваљају" и то наравно само за једну ствар. Једино сам међу Црногорцима и Херцеговцима (тј. Србима оданде) наилазио на "војвођанско" у искључиво позитивном контексту, као добри и културни људи. Ово је врло ружно што сам написао и то се не односи на све, али је то једна ружна појава која постоји у одређеном броју људи и верујем да су је и остали приметили бар једном. Такав став према "Србијанцима" и речи "Србијанац" међу Војвођанима је малтене непостојећи.

[Agnostik]

A šta su bili većina ljudi u Srbiju u 19 veku?Turci?

 

Velik deo nije vecina, vecina je bila srpska naravno ali uz mnogo Vlaha, Cigana, Grka, Cincara, Aromuna. Sta se Turaka tice njih nikad nije bilo u Srbiji u znacajnoj meri. 

 

I da se razlikuje izmedju ljudi koji su etnicki Srbi i drzavljanima Srbije je nastao naziv Srbijanac.

[GeniusAtWork]

Na jednom drugom forumu sam skoro video kad je lik kome ispod nika piše "Vojvodina nezavisna država" otvorio temu o saboru u Guči: "Počela srbijanska šumska fiesta".

 

Inače, jedan drug redovno letuje u Crnoj Gori. Reče mi da je tamo potpuno odomaćen izraz "Cigani" za turiste iz Srbije. Recimo, kad idu lokalnim busom punim turista odavde, vozač javlja telefonom nekom poznaniku: "Evo, samo da odvezem ove Cigane, pa dolazim".

[Crveni Baron]

Na jednom drugom forumu sam skoro video kad je lik kome ispod nika piše "Vojvodina nezavisna država" otvorio temu o saboru u Guči: "Počela srbijanska šumska fiesta".

 

Inače, jedan drug redovno letuje u Crnoj Gori. Reče mi da je tamo potpuno odomaćen izraz "Cigani" za turiste iz Srbije. Recimo, kad idu lokalnim busom punim turista odavde, vozač javlja telefonom nekom poznaniku: "Evo, samo da odvezem ove Cigane, pa dolazim".

Svaka cast crnogorcima ... Idem dogodine da im ostavim koju stotinu evrica na letovanju ...

Organizujem i turu za srbijance ... Da ih sto bolje ekonomski ojacamo ...

[Ћириличар]

Потврђујем, "Србијанац" је погрдна ријеч већ дуже вријеме. Ми, Срби из Босне, имамо чак узречицу:"Ј*** Србијанце, ми смо прави Срби. Они су п***е.". Па се сјећам, када сам био мали увијек када бисмо ишли у Србију, мој отац би макар једном опсовао "мајку србијанску" јер би неки билмез возио к'о лудак.

 

Добро, прича је чак мало дубља што се овога тиче ( макар са наше стране ). Национализам код Пречана је другачији од национализма у Србији. Ми смо, такорећи, на "граници Српства" и бојимо се и боримо се за одржање у БиХ. Стога наш национализам има изузетно практичну вриједност и своди се на одржање идентитета и Републике Српске. У Србији већ, национализам је више идеалистички. Мени некад изгледа да се србијански националисти ( Срби из Србије ) само играју "мачева и витезова" када се упореде са нама.

 

Али ту има и оног руралног презира према "господичићима из велеграда", тако да је ово питање нешто компликованије. Има ту и оног ружног, ксенофобичног са наше стране, али има и те разлике у менталитету и природи друштва. Но, и поред свега тога, Пречанима је Србија мајка, сви Срби су браћа итд. и тачка. 

[Дидим]

У Војводини је обичај да се каже: "Доле у Србији" или "Тамо доле код Србијанаца".

Ово је обичај Срба из Војводине, не Маџара или Хрвата или других националних мањина, него баш Срба.

 

Поп који је родом из подриња је био парох у мом месту и кад је ово чуо саблазнио се.

Пита ме једном приликом:

- Па зар ви овде нисте Срби? Како то да не видите и Војводину као део Србије?

- Појма немам, реко, попе, овде се тако говори од вајкада.

 

- Па зар и ти ниси Србијанац, Жељко, и ти живиш у Србији ?

- Јок бре, ми смо Срби али нисмо Србијанци. Живимо прво у Војводини па тек онда у Србији, и то овде тако резонују сви, било да су дођоши или староседеоци Срби. Чак и већина српских националиста у Војводини има овај резон.

 

Попу би боље било да је питао за разлог, него што је у старту узео да се саблажњава и исправља. Докле други људи иду, оно је за не поверовати, неки су чак измислили тезу да је термин "Србијанац" измислила Аустроугарска како би од Срба у својим границама направила други народ.

 

А ствар је врло проста. Централна Србија је такође српска регија као и све друге и као таква има свој географски положај, људе и менталитет, само што нема име. У прадавној прошлости то беше "Рашка", али савремени житељи је вековима зову "Србија", а себе само "Срби", једноставно недостаје име регије и надимак за њене житеље. Усталио се термин регије Србије и надимак Србијанци за њене житеље и то траје већ 200 година. У међувремену се појавила држава Србија, па проширила своје границе, али у народном језику је остао и назив за регију "Србија". Као у Црној Гори што постоји регија "Црна Гора" и држава Црна Гора, а која се састоји од регија Црне Горе, Брда, Боке, Херцеговине, Санџака, Приморја, некада и Метохије итд. И у Хрватској постоји регија "Хрватска", јер се некада говорило о Хрватској, Славонији и Далмацији. Одатле је и оно војвођанско "Идем у Србију", јер се ту у мислима има регија, а не држава.

[Дидим]

Na jednom drugom forumu sam skoro video kad je lik kome ispod nika piše "Vojvodina nezavisna država" otvorio temu o saboru u Guči: "Počela srbijanska šumska fiesta".

 

Inače, jedan drug redovno letuje u Crnoj Gori. Reče mi da je tamo potpuno odomaćen izraz "Cigani" za turiste iz Srbije. Recimo, kad idu lokalnim busom punim turista odavde, vozač javlja telefonom nekom poznaniku: "Evo, samo da odvezem ove Cigane, pa dolazim".

 

Има тога, али то се сад скоро родило и део је једног врло специфичног миљеа који нема везе са било чим етничким, него искључиво политичким. И редовно је, али редовно, везано за три фактора: 1. политичка блискост ЛСВ, 2. лично мешовито етничко порекло и 3. дебакл приликом образовања.

 

Истина, у Војводини не постоји тако оштра подела село-град и такво ниподаштавање сељака какво је често за централну Србију и друге крајеве где си нпр. "урбан" ако у кући слушаш рок, а "сељак" ако слушаш кафанске народњаке, али се зато та врста музике уместо за село везује за Београд и централну Србију.

[зеленизуб]

Јелек, антерија и опанци... Ја сам рецимо овде у Срему (где сам иначе и рођен) врло доживљаван као дођош, Србијанац, тачније гејак или геџа, док су ме у Шумадији локални мештани препознавали к'о 'Ерцеговца док сам, опет, у војсци у Црној Гори без проблема био земљак истовремено Цетињанима и Нишићанима... понекад ми чак и није бивало јасно како ми све то успева, иначе сам у разломку и Боске из Подриња, тако да ме и они својатају, али су превише компликовани за мој словенски нервни систем те не могу касти како ме то нешто баш нарочито и радује, а и временом сам себи усвојио поделу на готивне и мракове, па ми се тако и та класична "чији си ти мали" жвака не чини нарочитно битном. Да, и још нешто "из искуства"... Готивним се понекад и деси да испа'ну мракови, ал' овим задњим обрнуто ама баш никад.