Разноразна писанија

[Данче*]

 

Oprosti mi dobri stari
sve te ljudske loše stvari
sveta lažnog svuci kostim
pa i sam sebi da oprostim.

Ti znaš bolje ko sam
ti si sejo svojom šakom,
i biro si šta ću biti
šta ću kliti i roditi...

Duša sama sada ište
neko čistilište
htela bi sve iz početka
biti dobra - bez izuzetka.

 

Ratko Petrović

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10152363276118745&set=a.483565613744.254489.204811818744&type=1&theater

[Данче*]

"Једног дана, у парку, у сумрак могле су се видети две особе које се грле.”

“То су тата и мама.” – мисли невино дете.
“То су љубавници.” – мисли остављен човек.
“То су два пријатеља који се нису видели дуги низ година.” – мисли човек који живи сам.
“То су два трговца која су склопили добар посао.” – мисли човек похлепан за новцем.
“То је отац који грли сина који се вратио из рата.” – мисли жена нежне душе.
“То је ћерка која грли свога оца који се вратио с пута.” – мисли човек ожалошћен због смрти своје кћери.
“То су заљубљени.” – мисли девојка која сања о љубави.
“То су двојица која нешто дилују.” – мисли кримос.
“Ко зна зашто се грле?” – мисли ускогруди човек.
“Како је лепо видети две особе које се грле.” – мисли позитиван човек.

Свако мисли зависно од себе шта је и шта у себи носи.
Проникните у своје мисли и осећања, ви можете рећи много више о томе ко сте, него било ко други.

[Данче*]

Pitao sam izbeglice, ljude koji su izgubili kuće i čitava bogatstva, čega im je najviše žao što nisu mogli da ponesu sa sobom u izbeglištvo. Porodične fotografije, odgovarali su svi, one koje se obično čuvaju u praznim kartonskim kutijama od košulja. Sve se može nadoknaditi, govorili su mi, sve se može ponovo steći, samo više nikada nećemo biti mladi i nasmejani na starim fotografijama koje smo zauvek izgubili.

 

Momo Kapor

 

https://www.facebook.com/momo.kapor/photos/a.10150396868204873.378442.358431024872/10152735812279873/?type=1&theater

[ines]

" Ali ona se katkad tako lepo smeši... Pet minuta u njenom društvu mi bude kao da sam dobio na loto-u. Hodam ulicom poput nekog narodnog heroja, u trenutku narastem iznad svih zgrada, i u celom svemiru nema jačeg i moćnijeg stvorenja od mene... I zato me one tri ne zanimaju... ne bi me zanimale ni da ih je trista, kada hoću tu jednu!" - Đole Balašević

[*Sara*]

Ljubav otvara sva vrata,
jer je nemoguce odbiti Ljubav.
Poducavaj samo Ljubav
jer sve ostalo sto naucis je beskorisno ako nemas ovo znanje.
Zasluzujes Ljubav
jer si nastala od nje....
Bezuslovna ljubav transformise strah u ljubav
Bezuslovna ljubav je shvatiti da si Izvor Ljubavi
i da je delis sa svima sa kojima dolazis u dodir.
Voli svoje unutrasnje dete,da bi zavoleo odraslog coveka u kog si izrastao.
U ljubavi nema razdvajanja,
nema straha
nema razdaljine
niti praznine.
Ljubav je kljuc za Sve.
Držiš taj kljuc.
Upotrebi ga.

[*Sara*]

Vidim, odlaziš u crkvu. Ne zanima me šta ćeš u njoj raditi iako mislim da ćeš se moliti. Nimalo ne marim za to hoćeš li stajati ispred oltara, ili tamo kod vrata, hoćeš li se moliti sedeći ili klečeći, pognute glave ili zatvorenih očiju ili ćeš buljiti u ikonu na oltaru, udarati se u prsa, micati usne, šaputati reči molitve ili prebirati brojanicu među prstima. Sve su to spoljašnje i jednostavne radnje kojima nije teško prevariti čoveka.

- Čekam te napolju! Kada izađeš iz crkve i vratiš se među ljude, pripremi se za susret sa mnom. Тada ću te nemilosrdno pratiti, promatrati, suditi, a možda i osuditi. Imam pravo to učiniti. Naime, želim znati jesi li u crkvi zaista razgovarao sa Bogom ili se samo sa njim poigravao... Želim se uveriti da li molitva zaista čini čoveka drugačijim, boljim. Uverim li se da si zaista ohol, pohlepan, sebičan, svadljiv, zajedljiv, zavidan, brbljiv, površan -znaću da ti molitva ne valja. Uverim li se da u porodici, na poslu, u školi, tgrgovini, autobusu, na ulici ne znaš sa ljudima razgovarati znaću sigurno da ne znaš ni sa Bogom razgovarati. Ako neko neprestano treba da te teši i hvali, znaću da u crkvu nisi išao radi Boga, da bi ga slavio, već da bi obožavao sebe. Ali budu li tvoje usne izgovarale reči mira, radosti, poverenja i utehe, budu li tvoje oči otvorene za nevolju bližnjeg, bude li tvoja ruka podizala nemoćne, bude li tvoje srce imalo razumevanja za druge, bude li praštalo i ljubilo, znaću da si u crkvi razgovarao sa Bogom. 

 

Čekam te napolju!

[Данче*]

Ratko Petrović

Ja verujem
da se poznata Vasiona
milijardama godina razvijala
u ovom pravcu,
evoluirala,
jedino i baš da bi se stvorio
taj trenutak
koji čeka na naš susret...

U mukama!
Zvezde su se gasile!
Sazvežđa grčila
od bolova i kovitlala u agoniji,
zauzimajući položaje

koji će omogućiti
da se ti i ja sretnemo...

Najteži porođaj jednog trenutka
u istoriji svemirskih časovnika
koji su bez kašnjenja otkucavali
i pratili rast
jedne alave
beskonačnosti
za prostorom...

Tren koji bi posramio
zlatne epolete eona,
koji se inače diče
vremenskim razmacima
u kojima su proždrali
čitave vrste godina i dana
po svim zabačenim
uglovima Vasione.

Sve radi tog trena
kada će nam se oči susresti.

I ti ćeš znati to...

Nećemo se završiti kao ljudi,
završićemo se kao zvezde.

Crne rupe su
jele svoje
stomake i prostore,
da uspore
i rastegnu vreme
dok se
ne pronađemo.

Da se ne mimoiđemo
na ovom peronu
gde se samo sine životom
pa nestane - zauvek.

Amebe su isplivale na kopno
i počele sa traženjem kičme
i čvrstog skeleta i započele evoluciju,
jedino zbog nas dvoje.

Veruj mi,
zvonaste meduzice
su se mučile da okoštaju,
do boli,
i dobiju čvrste oblike
od kojih će jednom nastati ruke,
kojima ćemo se grliti
daveći se u nežnosti

i kamene glave
nekakvih morskih ježeva
su se trudile,
okamenjene
u glavobolje naprezanja,
dole u dubinama
okeana
da ni iz čega
stvore oči,
upirući dve mrtve
tačke svojih temena
ka suncu,
milenijumima
svakodnevno

oči,
kojima
ćemo se
jednom gledati

vulkani nisu bljuvali,
tek eto tako,
kao mamurni
skretničari
na seoskim prugama
u novembarska jutra

već je
trebalo
postaviti
stvari
na svoje mesto.

Za nas
napraviti geografiju.

Stvoriti
prostor i vreme
da se jednom
odigra
i odživi - ljubav...

Više odživi,
a manje odigra...

Između vremena
kada su Bogovi
prvi put prosuli zvezde,
i dok ih ne pokupe opet,
mi smo treptaj
jednog zrnca vremena
pre nego što nas zauvek
više ne bude.Imati tebe,
to sve poništava.
Ne postoji večnost,
niti kraj.
Nema strašnog
u tom odlasku koji traje zauvek,
jer je sve tako malo
- naspram
tvoje ruke u mojoj ruci.

I zato ne želim naše
disanje da protraćim na
putovanja
iza kojih ostaje kilometraža.

Meni je
korak s tobom
večnost.

Meni je dan
s tobom
uvek
novi Svet.

Na druga
mesta bih da te vodim.

Postoje najlepša mesta
na koje ovaj svet nikada
neće stići... mesta
između nas.

Između tebe i mene.

[JESSY]

У духовном рату који водимо, Христос нам даје светлоносно оружје. То су дарови Духа Светога. На пример, даром љубави се супростстављамо мржњи. Добрим помислима, које се рађају од Духа Светога, можемо победити лоше помисли. Наша истинита вера ће победити сваку сумњу која нам долази у мисли. Постоји читав процес супротстављања злу чињењем добра. Узмите на пример, операцију у којој хирург пресече неки нерв. Када пресечете нерв, део тела који је с друге стране нерва је мртав. У њему више нема живота нити покрета. Исто се дешава, када се пресече енергија греха. Ако истински пресечемо помисли пре него што постану греси и ако употребимо средства која су нам дата и почнемо да имамо у себи свете мисли, зауставићемо циркулацију зла и ђаволову енергију, и он нас неће нас одвести у нечистоту. Зато треба да стражимо.

 

старац Јефрем Филотејски

[Данче*]

Колико топлине!♥ Balkanskom ulicom: Raša Popov

 

Radivoj Raša Popov, ove nedelje je gost emisije Balkanskom ulicom.

 

Govorio je o rodnom Mokrinu, životu u Novom Sadu, selidbi u Beograd, korzou, studentskim danima, o svojoj prvoj ljubavi Ljubisavljevički iz slušaonice 45, Filološkog fakulteta...

Sa posebnom setom se prisećao svog venčanja u starim kaputima i čašćavanja uskog kruga ljudi, nakon toga, dok je u džepu imao novac, samo za po jedno pivo. Šta se dogodilo kada se kuma "drznula" i rekla da joj se jedu ćevapi?

Kako opravdava, poreklom svog prezimena "Popov", to što mu je sin sveštenik, a ćerka ikonopisac...

Šta voli da gleda na televiziji, koju muziku voli da sluša, i kako sa stanovišta osamdesetogodišnjaka, koji je postavio temelje Školskog i Obrazovnog programa Televizije Beograd, gleda na trenutnu situaciju i formate koji se emituju.

Širinom svog intelekta, čika Raša nalazi opravdanje za sve i svašta, a svojim odgovorima izaziva smeh i opšte divljenje prisutnih.

Prisećao se kako su izgledala snimanja emisija, koje je po mesec dana pripremao, i kako su se nakon toga čašćavali i opuštali uz vinjake...

Muzičarima je naručivao pesme i o Novom Sadu, i o Beogradu...

Autor: Vesna Dedić

http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/22/RTS%20Satelit/1706297/Balkanskom%20ulicom:%20Ra%C5%A1a%20Popov.html

[Данче*]

Крива сам, и признајем
да не знам што знам, и да знам што
не знам...

Крива сам и да завршим
с највећом кривицом
(пре него што се заценим од смеха)
Крива сам, тврдоглавка
што сам Православка...

Крива сам и грешна, дакле што
постојим
и кад већ постојим и још дрско стојим
што бар не признам да не постојим!

Моја ружа слика
озарена лика
коју умножавате у вечери и јутра
то је слика ваше свести и подсвести
То нисам ја, споља
то сте ви – изнутра!
(Одломак Пркосна песма Добрица Ерић)

 

 

[*Sara*]

KADA U VERI LJUBAVI NEMA

Još kad je bio dete jednom čoveku baka je uvek govorila:

- «Dečko moj, eto, kada veliki porasteš i kad ti bude teško na duši – ti idi u hram, tamo će ti uvek biti bolje».

Kad čovek poraste, život mu postade potpuno nepodnošljiv. Seti se tada saveta svoje bake i pođe u jedan hram.

I tu mu neko priđe: - «Nemoj ruke tako da držiš!»

Druga dotrča: - «Nemoj tu da stojiš!»

Treća ga pomeri: - «Ne možeš tako da se oblačiš!»

Iza njega ga opominju: - «Ne krstiš se kako treba!»

Tada mu priđe jedna žena i reče:

- «Čoveče, bolje je da izađeš iz hrama, da kupiš sebi knjižicu o tome kako ovde treba da se ponašaš, a onda dođi».

Izađe čovek iz hrama, sede na klupu i gorko zaplaka.

Odjednom začu glas: - «Dete moje, zašto plačeš?»

Podiže čovek svoje uplakano lice i ugleda Hrista.

- «Gospode! Ne puštaju me u hram!», - reče.

Isus ga zagrli: - «Ne plači, oni u hram ni Mene ne puštaju»

[Данче*]

U dokolici jastuka
gutljaji slobode

Prekrij mi oči
dlanovima

Strpljenja imam
za još par stoljeća

ali na ovoj planeti
vrijeme nas guta

neumitno
prebrzo

Prekratko je
premalo je

sve što želimo
sve što čuvamo

„Nisam ti dospio reći“
pjeva Arsen

na samrtnoj postelji
moje babe

Moj djed već godinama
tiho pjevuši „Čamac na Tisi“

i svakog jutra
ljubi njenu fotografiju

A ja noćima
pokušavam da ti kažem

Prekratko je
prebrzo je

Premalo je
vremena

Prekrij mi oči
dlanovima

Dani će trajati
duže

Igor Varga, „Treća uspavanka” 
Fotografija: kadar iz filma Konrada Wolfa „Der geteilte Himmel” („Divided Heaven”), 1964.

 

 

https://scontent-a-vie.xx.fbcdn.net/hphotos-xaf1/v/t1.0-9/10857857_10152656205036888_8010266137234966466_n.jpg?oh=efac3a13bb63797434d42e080a47e795&oe=5535600D

[Данче*]

Нека... Тражи. Пробај... Боље бирај и погрешне, него да спаднеш на то, да погрешни бирају тебе. Ако грешиш из веровања, то је бар и узвишена грешка - преварен си на неки начин. Али, ако те бирају погрешни... онда ризикујеш да будеш нечија освета, нечији очај, или нечији резервни избор. Зар највећа осећања на свету, твоја, требају бити само резерва? Зар да нешто што Воли, треба да теши нечји очај? Зар нешто што прераста смисао Васионе и њену структуру, простор и време, треба само да послужи изазивању љубоморе у једном, најпростијем, шаблонском покушају парења и коћења? Главу горе! Има и оне врсте, срешћеш их, који читају из очију како ти срце куца. Главу горе!

 

Ратко Петровић

[Данче*]

ZAŠTO BOG ĆUTI

Stara norveška legenda govori o čoveku po imenu Haakon, koji se uvek molio i razmatrao lik raspetog Hrista.

Raspeće pred kojim se molio bilo je vrlo staro i ljudi su pred njega dolazili moliti se s mnogo vere i nade, a mnogi su Hrista molili za čudo.

Jednog dana Haakon, pustinjak, želeo je Isusa zamoliti za uslugu. Podstaknut osećanjem velikodušnosti, dobrote i ljubavi kleknuo je pred raspeće i rekao: ”Gospode, ja želim trpeti i umreti za Tebe. Dopusti mi da zauzmem Tvoje mesto. Želim… postati Ti na krstu.” I netremice uperivši oči u Njega, očekivao je odgovor. 

Tada je Gospod otvorio svoja usta i progovorio. Njegove reči dolazile su s nebesa, poput šapta, ali i kao upozorenje: ”Moj verni slugo, ispuniću ti želju, ali samo pod jednim uslovom.” – “Kojim, Gospode? Je li to nešto teško? Spreman sam ga ispuniti uz tvoju pomoć, Gospode!” – odgovorio je stari pustinjak. ”Slušaj me dobro: Šta god da se dogodi i bez obzira šta vidiš, uvek moraš ostati u ćutnji.” Haakon je odgovorio: “Obećavam ti to, moj Gospode!” I onda su zamenili mesta. Niko nije ništa primetio, niko nije prepoznao pustinjaka ekserima prikovanog na krstu.

 

I dugo vremena on se držao dogovora i nikada nije nikome progovorio ni reči. Ali jednoga dana došao je bogataš, i nakon molitve zaboravio pod krstom svoj novčanik. Haakon je to video i ništa ne reče. Nije progovorio ni kada je pola sata došao siromah, pronašao bogatašev novčanik i zadržao ga. Ćutao je i kada je ubrzo nakon toga pred krst kleknuo mladić moleći za blagoslov pre polaska na dugo putovanje. U tom je trenutku stigao bogataš tražeći izgubljeni novčanik. Ne našavši ga, pomislio je da ga je mladić uzeo.

Bogataš je besno povikao na mladića, “Vrati mi novčanik koji si mi ukrao!” Mladić je u čudu odgovorio: “Ja nisam ukrao nikakav novčanik!” Bogataš je odvratio, “Još i lažeš, odmah da si ga vratio!“. Mladić je ponavljao, “Kažem ti, ni od koga nisam uzeo nikakvu torbu ni novčanik“. Tada ga je bogataš počeo besomučno udarati. U tom trenutku odjeknuo je snažan glas: “Prestanite!” Bogataš je pogledao u vis i video lik koji mu je progovorio, bio je to Haakon koji nije mogao ćutati, nego se javio s krsta, u odbranu mladića i koreći bogataša zbog lažne optužbe. Bogataš je zapanjen odmah otišao, a ubrzo je otišao i mladić u žurbi zbog putovanja. Kad pod krstom više nije bilo nikoga, pristupio je Hrist svome sluzi i rekao mu: ”Siđi s krsta, nisi dostojan da zauzimaš moje mesto. Nisi ispunio obećanje i nisi zadržao tišinu.“

“Gospode – reče Haakon – kako bih mogao dopustiti takvu nepravdu?“

Isus je ponovno bio na svom starom mestu na krstu, a pustinjak je stajao u podnožju krsta. Tada Gospod nastavi govoriti: “Ti nisi znao da je za bogataša bilo dobro da izgubi svoj novčanik, jer je u njemu bio novac uz pomoć kojeg je nameravao bludno grešiti s mladom devicom. Siromah je, naprotiv, dobro učinio zadržavši novac jer je živeo u krajnjoj bedi i otišao je nahraniti decu. Za mladića bi bilo bolje da ga je bogataš pretukao, jer tada ne bi bio otišao na put. Vidiš, on je sada mrtav, poginuo je pre nekoliko minuta u brodolomu. Ti ovo sve nisi znao, ALI JA JESAM. To je razlog zašto Ja ćutim“. To rekavši, Gospod ponovno ućuta.

--------------------------------------

Mi se često pitamo: Zašto Bog ne odgovara na naše molitve… Zašto Bog ćuti? Mnogi od nas bi želeli da nam On odgovara u skladu s našim željama i maštanjima … ali Božiji put je drukčiji. On poznaje prošlost, sadašnjost i budućnost (Heb 13: 8). Bog nam odgovara i u tišini… mi moramo biti spremni da ga slušamo i čekamo Njegov odgovor.

(Nepoznat autor)