Симеон Нови Богослов

Megidon · Фебруар 5, 2014

КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)

КАДА ЧИТАМО СВЕТОГ СИМЕОНА МОРАМО УЗЕТИ У ОБЗИР ДА СУ ВЕЋИНА ЊЕГОВИХ БЕСЕДА УПУЋЕНЕ МОНАСИМА ТЈ. БРАТИЈИ ЧИЈИ ЈЕ ОН БИО ИГУМАН

БЕСЕДА ОСМА.

О САВРШЕНОЈ ЉУБАВИ И О ТОМЕ КОЈЕ ЈЕ ЊЕНО ДЕЈСТВО. И О ТОМЕ ДА, АКО СЕ ЈОШ ОВДЕ НЕ ПОТРУДИМО ДА ПОСТАНЕМО ПРИЧАСНИЦИ ДУХА, НЕ МОЖЕМО ДА БУДЕМО НИ ВЕРНИ, НИ ХРИШЋАНИ, АЛИ НИ ДА ПОСТАНЕМО СИНОВИ И ДЕЦА БОЖИЈА

1. Браћо и оци, ако је онај ко изиграва врлину како би многе обмануо и погубио, заправо јадан и пред Богом и људима осуђен и гнусан, јасно је да је онај ко се, премда бестрастан, ради спасења и на корист многих попут древних отаца прави да је острашћен, хваљен и блажен. Наиме, као што се ђаво, заклањајући се иза змије и под изговором савета, наизглед доброг и корисног, а заправо смртоносног и таквог да човека лишава и Бога и свих рајских плодова, показао као богоборац и човекоубица, тако и онај ко, под привидом зла, изговара наизглед зле речи, како би сазнао оно што ђаво чини кроз оне који глуме врлину и побожност, и оне који чине зло вратио покајању и спасењу и освестио их, очито је истински Христов подражавалац, сарадник Божији и спаситељ људи. А то дело припада само онима чије је чуло неосетљиво за овај ваздух и свет и за чулне ствари, чији разум није пристрастан према видљивим стварима, него је иступио из пониженог тела[1] - дакле, то је дело оних који су равни ангелима, који су се савршено сјединили са Богом и који су у себи свецело стекли читавога Христа и делом и опитом, и осећањем и знањем и сазрцањем.

2. Дакле, лоше је прислушкивати или кришом гледати шта ближњи говори или чини, али само ако се то чини зато да би се брат укорио, или изгрдио, или увредио, или да би се јавно осрамотио у погодно време због онога што смо видели или чули. А ако се то чини да би се састрадално и мудро и разумно исправиле грешке ближњег и да бисмо се свом душом за њега са сузама помолили, то није зло. Наиме, ја сам видео човека који прибегава многим смицалицама и средствима, како му не би промакло ништа од онога што чине или говоре они који живе са њим. А он то није радио да би нашкодио, далеко било, него да би једнога речју, другога даровима, а трећега под неким другим изговором удаљио од вражијих дела и помисли. И видео сам га где некада плаче због једног, други пут тугује због другога, трећи пут се бије и по лицу и у прса ради трећега, примајући на себе лик онога ко је сагрешио речју или делом и сматрајући себе оним који је учинио зло, исповедајући се и припадајући Богу у силном плачу. А видео сам и другога брата, који се толико радовао због туђих успеха и подвига, одобравајући њихов напредак, да се чинило као да ће пре он него они примити плату за врлине и страдања. А, са друге стране, толико се жалостио и уздисао због оних који падају речју или делом и истрајавају у злу, да је изгледало као да ће се заиста само од њега тражити одговор за њих и да ће бити предат паклу. Видео сам још и таквог који је показивао толику ревност и жудњу за спасењем своје браће, да је често са сузама из све душе топло молио човекољубивога Бога или да се и они спасу, или да он буде заједно са њима осуђен, јер уопште није желео, угледајући се настројењем на Бога и Мојсеја, да се спасе само он. Јер, спојивши се духовно са њима светом љубављу у Светом Духу, он није желео ни да уђе у само Царство Небеско, а да се одвоји од њих. О, свете свезе, о, неизрециве силе,о, небоумне душе - а још је боље рећи душе богоносне која се силно усавршила у љубави и према Богу, и према ближњем!

3. Онај, дакле, ко још није достигао такву љубав и ко нити је угледао њен наговештај у својој души, нити је уопште осетио њено присуство, још се попут кртице крије у земљи и међу земним стварима или, још тачније,под земљом, јер је и сам слеп као она и само слухом чује оне који говорена земљи. Страшна је то несрећа, јер ми који смо се родили од Бога и обесмртили се, поставши заједничари небеског призива и наследници Божији и санаследници Христови, још нисмо познали толика добра, него као штосе, да тако кажем, гвожђе неосетљиво убацује у огањ или као што се бездушна кожа неосетљиво боји црвеном бојом, тако се и ми налазимо посред толиких добара Божијих, а признајемо да у себи ништа не осећамо и поносимо се као да смо већ спасени и прибројени светима, правећи се и изигравајући и глумећи светост, као да, несрећници, живимо на сцени или позорници, уподобљавајући се лакрдијашима и блудницама које немају природну лепоту, па неразумно мисле да се улепшавају мацкањем и вештачким бојама. Али то није својствено светима који су се родили са висине.

4. Треба да знате да као што младенац, када изађе из мајчине утробе,несвесно осећа овај ваздух и истога часа сам од себе почиње да плаче и рида, тако се и онај ко се родио са висине и ко је из овога света изашао као из мрачне утробе и ушао у умну и небеску светлост и на неки начин на кратко завирио у њу, одмах испуњује неизрецивом радошћу и пролива сузе без бола, схватајући, разуме се, откуда се избавио и у коју светлост се удостојио да уђе. И то је услов да би неко уопште био убројан у хришћане. А они који још нису спознали и видели то добро, нити су га затражили са великом упорношћу, у плачу и сузама, како би га, таквим делима очишћени, достигли и, савршено се са њим сјединивши, имали заједницу са њим, како ће се, реци ми, уопште назвати хришћанима? Јер они нису онакви какви треба да буду. Наиме, ако је оно што се родило од плоти плота оно што се родило од Духа дух, како ће онда онај ко је телесно рођен и постао човек, а да никада није разумео нити поверовао нити се потрудио да се, како је дужан, роди духовно, постати духован и прибројати се духовним мужевима, осим ако се кришом, као онај ко је одевен у прљаве хаљине, не умеша међу светлоносне светитеље и заједно са њима седне за царску трпезу, а затим буде избачен свезаних руку и ногу јер није син светлости,него син плоти и крви, и буде послан у вечни огањ, припремљен ђаволу и ангелима његовим? Онај ко је примио власт да постане син Божији и наследник Царства Небеског и вечних добара, ко је на разне начине научио која је дела и заповести дужан да чини да би био узведен у ту част и славу,али ко је све то презро и, радије пожелевши земне и пропадљиве ствари,изабрао свињски живот и сматра привремену славу бољом од вечне славе,како неће са правом бити одвојен од свих верних и осуђен са невернима и са самим ђаволом?

5. Зато молим све вас, браћо и оци, потрудите се док је време и док смо живи, борите се да постанете синови Божији, да бисте били деца светлости (јер то нам даје рођење са висине), омрзните свет и оно што је у свету, омрзните плот и страсти које се од ње рађају, омрзните сваку злу жељу и похлепу макар и према најмањем предмету и ствари. А то ћемо моћи да учинимо ако схватимо величину славе и радости и весеља које имамо да наследимо. Јер шта је, реци ми, веће на небу или на земљи од тога да неко постане син Божији и Његов наследник и санаследник Христов? Заиста ништа! Heгo тиме што предност дајемо земним и опипљивим стварима и што не тражимо добра која су припремљена на небесима, нити смо им чежњом привезани, ми онима који гледају пружамо јасан доказ да смо, пре свега, савладани болешћу неверја, као што је написано: Како можете дa верујете кад примате славу од људи, а славу која је од јединогa Бога не тражите?[2], а затим и да, поставши робови страсти и приљубивши се земљи и ономе што је на њој, уопште не желимо да подигнемо главе ка небесима и Богу, него, одбацујући у безумљу душевном Божије заповести, отпадамо од богоусиновљености.

6. Јер шта је неразумније, реци ми, од онога ко не слуша Бога и не труди се да достигне богоусиновљеност? Онај ко верује да Бог постоји о Њему мисли узвишено. Он, наиме, зна да је Он једини Владика и Саздатељ и Господ свега и да је бесмртан, вечан, непојаман, неизразив и непропадљив и да Његовом Царству неће бити краја. И ко зна таквога Бога како да не чезне за Њим? Како да се не потруди да и саму душу своју преда смрти из љубави према Њему, да би се удостојио да постане, да не кажем Његов син и наследник, али макар један од Његових истинских слугу који стоје у Његовој близини? И ако свако ко се подвизава и у пуноти чува све заповести Божије, пошто се роди са висине постаје чедо Божије и син Божији, и сви га знају као истински верног и хришћанина, а ми пренебрегавамо Божије заповести и укидамо Његове законе, за шта ће нас Он казнити када поново дође са славом и страшном силом, ми тиме себе саме делима у вери показујемо неверним, а у неверју само на речима верним. Не варајте се, ништа нам без дела неће користити сама вера. Јер она је мртва, а мртви не постају заједничари живота, осим ако га претходно не затраже делањем заповести. Њиховим делањем у нама као какав многоструки плод израстају љубав, милосрђе, састрадавање са ближњим, кротост, смирење, трпљење искушења, непорочност и чистота срца, којом се удостојавамо да гледамо Бога и у којој бива јављање и осијање Светога Духа што нас рађа са висине, чини нас синовима Божијим, облачи нас у Христа, пали светиљку, објављује децом светлости, ослобађа душе од таме и већ овде нас осетно чини заједничарима вечнога живота.

7. Немојмо, дакле, да, уздавши се само у нека делања и врлине, а при том мислим на постове, и бдења, и спавање на земљи и на свакојака друга злопаћења, презремо ово делање заповести Господњих, као да се можемо спасити једним, а без тога другог. Јер то је немогуће, немогуће! И нека те у то увере пет лудих девојака и они који су у име Христово учинили многа знамења и чуда, али који су зато што у себи нису имали љубав и благодат Свесветога Духа од Господа чули речи: Идите од Мене ви који чините безакоње[3], јер не познајем вас откуда сте[4]. И не само они, него уз њих и многи други који су, додуше, крштени од светих апостола и светитеља који су дошли после њих, али нису се удостојили благодати Светога Духа због претеране злобе, нити су показали живот достојан призвања којим су призвани, нити су постали деца Божија, него су остали плот и крв и никада нису поверовали да постоји Дух, нити су Га затражили или се понадали да ће Га примити. Због тога такви никада неће моћи да победе плотске жеље и душевне страсти, нити ће показати икакву посебну врлину, јер Господ каже: Без Мене не можете чинити ништа[5].

8. Али молим вас, оци и браћо, постарајмо се из све снаге да се још овде удостојимо да се приопштимо дару Светога Духа, како бисмо достигли и садашња и будућа добра, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Којем доликује слава у векове. Амин.

Megidon · Фебруар 5, 2014

КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)

БЕСЕДА ДЕВЕТА.

О МИЛОСРЂУ. И О ТОМЕ КО ЈЕ ОНАЈ КО ХРАНИ ГЛАДНОГА БОГА И ПОЈИ ГА ЖЕДНОГ, И О ОСТАЛОМ. И О ТОМЕ КАКО СЕ ТО ПОСТИЖЕ. И О ТОМЕ ДА, АКО НЕКО ТО НЕ УЧИНИ И У СЕБИ САМОМ НЕ НАХРАНИ И НЕ НАПОЈИ ХРИСТА, НЕЋЕ ИМАТИ НИКАКВУ КОРИСТ ШТО ТО ЧИНИ САМО СИРОТИЊИ, ДОК СЕБЕ ОСТАВЉА ГЛАДНОГ И ОБНАЖЕНОГ ОД ПРАВДЕ БОЖИЈЕ

1. Браћо и оци, било би добро да се нисам ни усудио да вам се обратим, нити да узмем на себе улогу учитеља ваше љубави. Али пошто знате да као што свирала, коју начини занатлија, не испушта звук и не испуњава нам слух преслатким напевом када она то хоће, него када се цеви испуне ваздухом, док прсти уметника складно у њу свирају, тако треба да се односите и према мени, и да не будете, гледајући на убогост свирале, нерасположени према ономе што ће бити речено. И гледајући на благодат Духа која са висине надахњује и испуњава душе верних и на сам прст Божији који дамара по струнама ума и побуђује нас да говоримо, као да одзвања владичанска труба или, што је правилније рећи, као да нам кроз свиралу говори Цар свега, послушајте ме са страхом и трепетом, разумно и у великом миру.

2. Сви ми људи дужни смо да испитујемо и пазимо на себе саме, били верни или неверни, били мали или велики, како бисмо, ако смо неверни,познали и поверовали у Бога Који нас је створио, а ако смо верни да бисмо се, исправно проживевши, показали благоугодним Њему у сваком добром делу, ако смо мали да бисмо се потчинили великим ради Господа, а ако смо велики да бисмо према малима били расположени као према истинској деци, ради заповести Господње која каже: Ако учинисте неком од ових најмањих, Мени учинисте[1]. Наиме, Господ то није рекао само увези са сиромасима, како неки мисле, и онима којима је потребна телесна храна, него и у вези са свом другом нашом браћом коју мори не глад за хлебом и водом, него глад неделања и непослушања заповести Господњих,јер колико је душа претежнија од тела, толико је и духовна храна постала потребнија од хране телесне, и мислим да радије о њој говори Господ када каже: Огладнех и не дадосте Ми да једем, ожеднех и не напојисте Ме[2],него о телесној и трулежној храни. Јер Он је заиста жедан и гладан спасења свакога од нас, а наше спасење је уздржање од сваког греха. А уздржање од сваког греха немогуће је постићи без делања врлина и испуњавања свих заповести. Јер наш Владика и Господ свега навикао је да Га ми хранимо испуњавањем заповести. Наши свети оци кажу да као што се демони хране нашим злим делима и стичу моћ над нама, а огладне и клону када се ми удаљимо од зла, мислим да се тако од нас храни и Онај Који је ради нашега спасења осиромашио, а да поново гладује када Га презремо. И то је могуће сазнати и у то се уверити из самога живота светих и, да не наводим друге јер их је много и више од песка, уверићу вашу љубав у то наоснову житија једнога светитеља или, тачније, једне светитељке.

3. Знам да сте чули за житије Марије Египћанке које не казује нико други до сама равноангеоска светитељка, откривајући у исповести своје сиромаштво и рекавши следеће: "Често ни када ми не би ништа давали, ја бих примала плату греха. А то сам", каже, "чинила не зато што сам живела у изобиљу (јер хранила сам се од плетења ужади), него да бих на располагању имала много љубавника за утољење своје страсти". И када је хтела да уђе у брод и пође у Александрију, толико је била сиромашна, да није имала ни за пут, нити за друге трошкове. А када се обавезала свенепорочној Богородици, полетела је у пустињу, добила је од некога два новчића и купила хлебове, и тако је, прешавши Јордан, до краја издржала у пустињи, не видевши ни људско лице, осим Зосиминог, и нити је нахранила неког гладног сиромаха, нити је напојила жеднога, нити је обукла нагог, нити је посетила оне који су у тамници, нити је угостила странце. Напротив, она је многе пре отерала у бездан погибије, примајући их у брлогу греха. Како ће се онда, реци ми, она спасити и заједно са милостивима ући у Царство Небеско, када нити је напустила богатство, нити је раздала имање сиротињи, нити је икада учинила милостињу, него је, штавише, небројеним другим људима постала виновница погибије? Видиш ли како ће се, ако кажемо да се милостиња чини само новцем и телесном храном, да ми њоме хранимо Господа и да се спасавају само они који Га тако хране и поје и уопште Му угађају, а да они који то не чине гину, то показати као неумесно, јер ће тако многи свети бити избачени из Царства? Али неће бити да је тако, неће бити!

4. Наиме, ствари и предмети у свету заједнички су за све, а то су и светлост, и овај ваздух који удишемо и пашњаци за бесловесне животиње по пољима и горама. Дакле, свима је све то заједничко само за употребу и уживање, док у смислу власти то не припада никоме. А пошто је у живот као тиранин ушла похлепа, она је преко својих слугу и робова разделила оно што је Владика свима дао да буде заједничко и, опасавши то оградама и утврдивши кулама, преворницама и капијама, све остале људе лишила је уживања у Владичиним добрима, бесрамно говорећи да је она њихов господар и упорно тврдећи да баш никоме не чини неправду. А слуге и робови тога тиранина обично не постају господари накупљених ствари и имовине, него зле слуге[3] и чувари. Како ће се онда, ако одвоје нешто мало или чак и све од толике имовине и, било у страху од претеће казне,било у нади да ће примити устостручено, било зато што су их гануле људске несреће, то дају онима који су дотада били презрени у жалости и оскудици, они сматрати милостивим или онима који су Христа нахранили или учинили дело достојно плате? Никако, него ће, како ја кажем, до смрти бити дужни да се кају за оно што су годинама држали, а што својој браћи нису давали на коришћење.

5. А како ћемо и ми који смо наизглед осиромашили (као што је Христос Бог, премда богат, осиромашио нас ради[4], ако смо према себи самима милостиви бити сматрани милостивим према Ономе Који је ради нас постао као ми? Добро размисли о овоме што говорим. Бог је ради тебе постао сиромашан човек и ти, који верујеш у Њега, дужан си да постанеш сиромах налик Њему. Он је сиромах по човештву, а ти си сиромах по божанству. Размисли онда како ћеш Га нахранити, добро пази. Он је осиромашио да би се ти обогатио, да би ти предао од богатства Своје благодати. Зато је примио плот, да би се ти приопштио Његовом Божанству. Када, дакле, себе припремиш за то да Га примиш, онда говори да ће Он бити примљен од Тебе. И када ради Њега ти гладујеш и трпиш жеђ, то се урачунава као храна и пиће Њему. Како то? Тим и таквим делима и поступцима ти очишћујеш своју душу и ослобађаш се од глади и прљавштине страсти. И Бог Који те је тако примио и присвојио све твоје и Који жели да те учини богом, као што је сам постао човек, све што ти чиниш себи самом Он урачунава као да се све то дешава Њему самом, те каже: "Пошто си то учинио својој малој души, Мени си учинио"[5].

6. Наиме, каквим другим делима су Богу угодили они који живе по пештерама и планинама, ако не, разуме се, љубављу и покајањем и вером? Јер пошто су оставили читав свет и пошли једино за Њим, они су Га покајањем и сузама примили и угостили, и нахранили и жеднога напојили. Другим речима, сви који су од светога крштења постали синови Божији за свет су ништавни и сиромашни. Дакле, они који су осећањем душе спознали да су постали синови Божији више не трпе да се улепшавају пропадљивим украсима, јер су се обукли у Христа. А ко ће од људи икада пристати да, украшен царском порфиром, обуче преко ње прљаву и исцепану хаљину? Они који за то не знају и који су обнажени од царске одеће, али су се потрудили у покајању и у другим, како рекосмо, добрим делима и тако се обукли у Христа, облаче самога Христа и сами су христоси, јер су синови Божији од божанског крштења. А ако то не учине, него обуку све наге који су у свету, а себе саме оставе голим, какву ће корист имати? Затим, ми који смо се крстили у име Оца и Сина и Светога Духа називамо се браћом Христовом. И не само тако, него смо и Његови удови. Дакле, ако си Његов брат и уд, ако свима другима укажеш поштовање, ако све угостиш и свима угодиш, а себе превидиш и не постараш се свим средствима да досегнеш највишу висину живљења по Богу и части, него препустиш своју душу глади немара или жеђи лењости, или најскученијој тамници овог прљавог тела стомакоугађањем или сластољубљем, прљаву и запуштену, па је оставиш да лежи у најдубљој тами као мртва, ниси ли брата Христовог увредио? Ниси ли Га оставио гладног и жедног? Или си Га посетио у тамници? Управо зато ћеш и чути: "Ниси се смиловао на себе самога, нећеш бити помилован".

7. А ако неко каже: "Ако је то тако и ми нећемо имати плату за имовину и ствари које дајемо, каква је и корист од тога да дајемо сиротињи?",нека чује Онога Који ће судити и узвратити свакоме по делима његовим како му говори отприлике овако: "Безумниче, шта си донео у свет и шта си од видљивог сам створио? Ниси ли наг из мајчине утробе изашао, и зар нећеш наг изаћи из живота и обнажен стати пред Моје судилиште? И за које своје имање Ми тражиш плату? Којим својим стварима кажеш да чиниш милостињу својој браћи, а преко њих Мени, Који сам све то дао не само теби, него свима заједно? Или мислиш да Ја нешто хоћу, и да и Ја примам мито попут среброљубивих људских судија? Јер могуће је да си и то у безумљу помислио. Ја то узакоњујем не зато што хоћу новац, него чинећи вама милосрђе, и не зато што хоћу да примим ваше, него јер желим да вас ослободим од суда који се у томе налази, и ни због чега другог".

8. Али немој мислити, брате, да Богу шта недостаје и да Он не може да исхрани сиромахе, те да нам зато заповеда да будемо милостиви према њима и да придајемо велики значај тој заповести. Далеко било! Него оно што је ђаво против нас и на нашу погибију учинио уз помоћ похлепе, то је милосрђем ради нас претворио и учинио да бива на наше спасење Христос. А на шта при том мислим? Ђаво нам је подметнуо мисао да присвајамо и гомиламо оно што нам је дато за заједничку употребу, како би нам похлепом навукао на душу два греха и учинио нас кривим вечној казни и осуди, при чему је један немилостивост, а други је нада на нагомилани новац, а не на Бога. Јер ко има нагомилан новац не може да се нада на Бога. И то је јасно по ономе што је рекао Христос и Бог наш: Где је благо ваше, тамо је и срце ваше[6], каже. Дакле, онај који свима раздаје од блага које себи гомила нема права да прими плату за њега, него је штавише крив што им је то до тада ускраћивао. И не само то, него је одговоран и за оне за које се догоди да од глади и жеђи изгубе живот, јер, премда је могао да их нахрани, није их нахранио, него је закопао оно што припада сиромасима, дозволивши им да насилно умру од хладноће и глади и показавши секао убица свих оних које је могао да нахрани.

9. Опростивши нам кривицу за све те грехе, добри и милосрдни Владика не сматра да ми тиме господаримо као туђим имањем, него као даје то наше, и обећава да ће нам дати не само десетоструко, него и стоструко, ако са радошћу то будемо делили браћи. А радост се препознаје по томе да ништа од тога не сматрамо својим, него да све примамо као оно што нам је Бог предао да бисмо помагали својој сабраћи, слугама Божијим, и да бисмо то трошили у изобиљу, са радошћу и великодушно и не као са жалошћу или на силу, а уз то и да бисмо са радошћу потрошили накупљено у нади на истинито Божије обећање да ће нам Он за то дати стоструку плату. Јер знајући да смо сви опседнути жељом за новцем и безумном љубављу према богатству, и да се тешко од њега одвајамо, као и да се онима који на разне начине остану без њега некада не мили ни сопствени живот, Бог је употребио одговарајући лек, обећавши да ће нам, како је речено, за оно што разделимо сиромасима дати устостручену плату, не бисмо ли се најпре ослободили кривице за похлепу, а затим и да бисмо престали да имамо поуздање и наду на благо, да бисмо ослободили срца од тих окова, а затим неометано приступили делању Његових заповести и послужили Му у страху и трепету, не као они који Њему нешто дају, него као они којима служење чини добро. Иначе нам је немогуће да се спасимо. Јер богатима је најпре заповеђено да оставе новац, као некакво бреме и препреку за живот по Богу, а затим да на рамена подигну крст и пођу за Владиком. А потпуно нам је немогуће да носимо и једно и друго. Они који немају много, живећи задовољни оним што имају, и оскудевајући у потребним стварима, немају никакве препреке ако желе да ступају уским и тесним путем. Али једнима је за то потребна само добра воља, док други већ ходају тим путем и стога су дужни да живе у трпљењу и благодарењу. И Бог, јер је праведан, онима који тако ходе ка вечном животу и уживању, тамо ће начинити обиталиште.

10. Раздати читаво имање и новац, а не пружати смело отпор насртајима искушења и осталих жалости, чини ми се да је одлика немарне душе, која не зна шта јој је корисно и сврсисходно. Јер као што се злато, које је у дубини зарђало, не може добро очистити и вратити свом сјају ако се не баци у ватру и добро изудара чекићем, тако се ни душа, која је зарђала од отрова греха и која је у дубини постала неупотребљива, не може очистити и вратити првобитну лепоту, осим ако се не ухвати у коштац са многим искушењима и не уђе у пећ жалости, Управо на то указују и ове речи Господа нашега: Продај што имаш и дaj сиромасима[7], и узми cвoj крст[8] и пођи за Мном[9], где под крстом Он скривено говори о искушењима и жалостима. Дакле, они који одбаце новац и ствари и окрену се усамљеничком животу ништа од тога неће имати, ако не потрпе до краја у искушењима и жалостима и страдањима по Богу. Јер није Христос рекао: "Одрицањем од ствари својих стећи ћете душе своје", него "трпљењем својим[10]". Јасно је да су дељење новца сиромасима и бежање од света добре и корисне ствари, али не може то само по себи, без трпљења искушења, да човека учини савршеним по Богу. А да је то тако и да је то угодно Богу, послушај Њега како говори богаташу: Ако хоћеш, каже, да будеш савршен, продај шта имаш и подај сиромасима и узми крст свој и пођи за Мном[11], под крстом, како је речено, подразумевајући страдања и искушења.

11. Пошто се Царство Небеско узима на силу и подвижници га задобијају, те верни не могу на други начин да уђу у њега осим кроз уска врата искушења и жалости, са правом нам поручују божанске речи: Борите се,каже, да уђете кроз уска врата[12], и одмах: Трпљењем стасавајте душе своје[13] и: Ваља вам кроз многе невоље ући у Царство[14]. Наиме, онај ко подели свој новац потребитим и оде од света и светских ствари са надом на награду, догоди се да се силно наслађује својом савешћу и да неки пут од сујете изгуби награду. А ко, пошто све разда сиромасима, трпи жалости у благодарности душе и подноси невоље, осећа сваку горчину и болна страдања, и сада помисао чува неприкосновеном, а и у будућности ће имати велику плату, као онај који се угледао на страдања Христова, трпећи Га у данима напада искушења и жалости.

12. Зато вас молим, у Христу браћо, потрудимо се да, сагласно речима Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа, пошто смо се удаљили од света и онога што је у свету, уђемо на уска врата, а то су одсецање и избегавање нашег плотског умовања и воље. Јер ако се не умртвимо телом и телесним жељама и стремљењима, немогуће нам је да достигнемо спокоји ослобођење од греха и слободу коју нам доноси утеха Светога Духа. А без ње (мислим на посету Духа) нико неће видети Господа ни у овом веку,ни у будућем. У томе да си ти учинио добро дело када си читаво имање разделио потребитим, ако ништа ниси задржао за себе, попут онога Ананије, и што си се удаљио од света и онога што је у свету и, избегавши животи његове бриге, похитао у луку живота, обукавши се у образ побожности,и ја сам сагласан, и сам те хвалим због таквог поступка. Али потребно ти је да свучеш и само плотско умовање, као што си управо свукао хаљине, и да у складу са хаљином у коју си се обукао ради Христа стекнеш душевне навике, а посебно духовно умовање. И не само то, него је потребно и да се покајањем обучеш у светлу хаљину, а то је сам Дух Свети. А то другачије не бива, осим кроз упорно делање врлина и трпљење жалости. Јер душа притешњавана искушењима покреће се на сузе, а сузе које чисте срце чине га храмом и обиталиштем Светога Духа. Наиме, за спасење и савршенство нису нам довољни одећа и спољашња украшеност обличја, него смо, као спољашњег, одеждом Духа дужни да украсимо и човека који је унутра у нама, те да себе потпуно принесемо на жртву Богу и душом и телом, да телесним подвигом вежбамо тело у напорима врлине, како би се оно лако привикавало на жалости по Богу, и да би смело подносило горчину поста, присилу уздржања, принуду бдења и свакојако злопаћење. Дужни смо, затим, и да побожношћу[15] Духа водимо душу до умовања о ономе о чему треба да умује и да испитује све оно што се односи на вечни живот, да буде смиреноумна, кротка, смерна и скрушена, да свакодневно плаче и да молитвом призива на себе светлост Духа, што јој се обично и дешава захваљујући врло усрдној молитви и пошто се сама очисти многим сузама, без којих се ни њена хаљина никада не може очистити, нити јој је могуће да узиђе на висину сазрцања. Јер, као што је хаљину, која је у дубини испрљана блатом и нечистотом, немогуће другачије очистити, осим помоћу много воде и гажењем ногама, тако се ни хаљина душе, испрљана блатом и нечистотом грешних страсти, не може добро опрати, осим многим сузама и трпљењем искушења и жалости. У суштини, у нама постоје две струје које теку из тела (а мислим на сузе које теку горе и на струју која припада полним силама), и будући да једна прља душу ако се празни мимо природе и закона, а друга је чисти покајањем, потребно је да се они који су оскврнили душе грешним поступком и страсним покретом срца, утиснувши у себе представе бесловесних жеља, очисте многим сузама и да хаљину душе учине чистијом. Иначе им је немогуће да виде Бога, саму светлост која просвећује срце сваког човека који Му долази покајањем, јер Бога виде чисти срцем.

13. Зато се постарајмо, молим вас, оци моји и браћо и децо, да стекнемо чисто срце, бавећи се својом нарави и непрестано исповедајући тајне помисли душе. Јер наше непрестано и свакодневно исповедање помисли, које покреће покајничко срце, даје нам покајање за све што смо учинили или помислили. Покајање покреће сузу из дубине душе, суза чисти срце и брише велике грехе. Док се они бришу сузама, душа прима утеху божанског Духа и орошавају је воде преслатког умилења, којима се она свакодневно умно храни једући плодове Духа, а у погодно време, као многоплодно жито, даје их души за непролазну храну душе и за живот непропадљиви и вечни. А када у доброј ревности она то достигне, Бог је чини Својом и она постаје дом и пребивалиште Божанске Тројице, јасно види свога Творца и Бога и са Њиме свакодневно беседи, излази из тела и света и овога ваздуха и, узневши се у небеса над небесима и уздигавши се врлинама и на крилима љубави Божије, она се одмара са свим праведницима од својих напора и доспева у бескрајну и божанску светлости, где заједно ликују чинови Христових апостола, мученика, преподобних и свих вишњих сила.

14. Зато достигнимо и ми то стање, браћо у Христу, како не бисмо остали одвојени од наших светих отаца, него старањем о добру и делањем заповести Христових достигнимо мужа савршеног, меру раста пуноће Христове. Ако само пожелимо, ништа нас не може омести у томе. Јер тако ћемо у себи самима прославити и Бога, и сами ћемо Бога обрадовати, Бога ћемо наћи и када одемо из овога живота, јер Он ће нас примити као велико крило Авраамово и грејаће нас у Царству Небеском, чега да се сви удостојимо, благодаћу Господа нашега Исуса Христа Којем приличи слава у векове. Амин.

Trifke · Фебруар 5, 2014

КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)

КАДА ЧИТАМО СВЕТОГ СИМЕОНА МОРАМО УЗЕТИ У ОБЗИР ДА СУ ВЕЋИНА ЊЕГОВИХ БЕСЕДА УПУЋЕНЕ МОНАСИМА ТЈ. БРАТИЈИ ЧИЈИ ЈЕ ОН БИО ИГУМАН

БЕСЕДА ОСМА.

О САВРШЕНОЈ ЉУБАВИ И О ТОМЕ КОЈЕ ЈЕ ЊЕНО ДЕЈСТВО. И О ТОМЕ ДА, АКО СЕ ЈОШ ОВДЕ НЕ ПОТРУДИМО ДА ПОСТАНЕМО ПРИЧАСНИЦИ ДУХА, НЕ МОЖЕМО ДА БУДЕМО НИ ВЕРНИ, НИ ХРИШЋАНИ, АЛИ НИ ДА ПОСТАНЕМО СИНОВИ И ДЕЦА БОЖИЈА

1. Браћо и оци, ако је онај ко изиграва врлину како би многе обмануо и погубио, заправо јадан и пред Богом и људима осуђен и гнусан, јасно је да је онај ко се, премда бестрастан, ради спасења и на корист многих попут древних отаца прави да је острашћен, хваљен и блажен. Наиме, као што се ђаво, заклањајући се иза змије и под изговором савета, наизглед доброг и корисног, а заправо смртоносног и таквог да човека лишава и Бога и свих рајских плодова, показао као богоборац и човекоубица, тако и онај ко, под привидом зла, изговара наизглед зле речи, како би сазнао оно што ђаво чини кроз оне који глуме врлину и побожност, и оне који чине зло вратио покајању и спасењу и освестио их, очито је истински Христов подражавалац, сарадник Божији и спаситељ људи. А то дело припада само онима чије је чуло неосетљиво за овај ваздух и свет и за чулне ствари, чији разум није пристрастан према видљивим стварима, него је иступио из пониженог тела[1] - дакле, то је дело оних који су равни ангелима, који су се савршено сјединили са Богом и који су у себи свецело стекли читавога Христа и делом и опитом, и осећањем и знањем и сазрцањем.

2. Дакле, лоше је прислушкивати или кришом гледати шта ближњи говори или чини, али само ако се то чини зато да би се брат укорио, или изгрдио, или увредио, или да би се јавно осрамотио у погодно време због онога што смо видели или чули. А ако се то чини да би се састрадално и мудро и разумно исправиле грешке ближњег и да бисмо се свом душом за њега са сузама помолили, то није зло. Наиме, ја сам видео човека који прибегава многим смицалицама и средствима, како му не би промакло ништа од онога што чине или говоре они који живе са њим. А он то није радио да би нашкодио, далеко било, него да би једнога речју, другога даровима, а трећега под неким другим изговором удаљио од вражијих дела и помисли. И видео сам га где некада плаче због једног, други пут тугује због другога, трећи пут се бије и по лицу и у прса ради трећега, примајући на себе лик онога ко је сагрешио речју или делом и сматрајући себе оним који је учинио зло, исповедајући се и припадајући Богу у силном плачу. А видео сам и другога брата, који се толико радовао због туђих успеха и подвига, одобравајући њихов напредак, да се чинило као да ће пре он него они примити плату за врлине и страдања. А, са друге стране, толико се жалостио и уздисао због оних који падају речју или делом и истрајавају у злу, да је изгледало као да ће се заиста само од њега тражити одговор за њих и да ће бити предат паклу. Видео сам још и таквог који је показивао толику ревност и жудњу за спасењем своје браће, да је често са сузама из све душе топло молио човекољубивога Бога или да се и они спасу, или да он буде заједно са њима осуђен, јер уопште није желео, угледајући се настројењем на Бога и Мојсеја, да се спасе само он. Јер, спојивши се духовно са њима светом љубављу у Светом Духу, он није желео ни да уђе у само Царство Небеско, а да се одвоји од њих. О, свете свезе, о, неизрециве силе,о, небоумне душе - а још је боље рећи душе богоносне која се силно усавршила у љубави и према Богу, и према ближњем!

3. Онај, дакле, ко још није достигао такву љубав и ко нити је угледао њен наговештај у својој души, нити је уопште осетио њено присуство, још се попут кртице крије у земљи и међу земним стварима или, још тачније,под земљом, јер је и сам слеп као она и само слухом чује оне који говорена земљи. Страшна је то несрећа, јер ми који смо се родили од Бога и обесмртили се, поставши заједничари небеског призива и наследници Божији и санаследници Христови, још нисмо познали толика добра, него као штосе, да тако кажем, гвожђе неосетљиво убацује у огањ или као што се бездушна кожа неосетљиво боји црвеном бојом, тако се и ми налазимо посред толиких добара Божијих, а признајемо да у себи ништа не осећамо и поносимо се као да смо већ спасени и прибројени светима, правећи се и изигравајући и глумећи светост, као да, несрећници, живимо на сцени или позорници, уподобљавајући се лакрдијашима и блудницама које немају природну лепоту, па неразумно мисле да се улепшавају мацкањем и вештачким бојама. Али то није својствено светима који су се родили са висине.

4. Треба да знате да као што младенац, када изађе из мајчине утробе,несвесно осећа овај ваздух и истога часа сам од себе почиње да плаче и рида, тако се и онај ко се родио са висине и ко је из овога света изашао као из мрачне утробе и ушао у умну и небеску светлост и на неки начин на кратко завирио у њу, одмах испуњује неизрецивом радошћу и пролива сузе без бола, схватајући, разуме се, откуда се избавио и у коју светлост се удостојио да уђе. И то је услов да би неко уопште био убројан у хришћане. А они који још нису спознали и видели то добро, нити су га затражили са великом упорношћу, у плачу и сузама, како би га, таквим делима очишћени, достигли и, савршено се са њим сјединивши, имали заједницу са њим, како ће се, реци ми, уопште назвати хришћанима? Јер они нису онакви какви треба да буду. Наиме, ако је оно што се родило од плоти плота оно што се родило од Духа дух, како ће онда онај ко је телесно рођен и постао човек, а да никада није разумео нити поверовао нити се потрудио да се, како је дужан, роди духовно, постати духован и прибројати се духовним мужевима, осим ако се кришом, као онај ко је одевен у прљаве хаљине, не умеша међу светлоносне светитеље и заједно са њима седне за царску трпезу, а затим буде избачен свезаних руку и ногу јер није син светлости,него син плоти и крви, и буде послан у вечни огањ, припремљен ђаволу и ангелима његовим? Онај ко је примио власт да постане син Божији и наследник Царства Небеског и вечних добара, ко је на разне начине научио која је дела и заповести дужан да чини да би био узведен у ту част и славу,али ко је све то презро и, радије пожелевши земне и пропадљиве ствари,изабрао свињски живот и сматра привремену славу бољом од вечне славе,како неће са правом бити одвојен од свих верних и осуђен са невернима и са самим ђаволом?

5. Зато молим све вас, браћо и оци, потрудите се док је време и док смо живи, борите се да постанете синови Божији, да бисте били деца светлости (јер то нам даје рођење са висине), омрзните свет и оно што је у свету, омрзните плот и страсти које се од ње рађају, омрзните сваку злу жељу и похлепу макар и према најмањем предмету и ствари. А то ћемо моћи да учинимо ако схватимо величину славе и радости и весеља које имамо да наследимо. Јер шта је, реци ми, веће на небу или на земљи од тога да неко постане син Божији и Његов наследник и санаследник Христов? Заиста ништа! Heгo тиме што предност дајемо земним и опипљивим стварима и што не тражимо добра која су припремљена на небесима, нити смо им чежњом привезани, ми онима који гледају пружамо јасан доказ да смо, пре свега, савладани болешћу неверја, као што је написано: Како можете дa верујете кад примате славу од људи, а славу која је од јединогa Бога не тражите?[2], а затим и да, поставши робови страсти и приљубивши се земљи и ономе што је на њој, уопште не желимо да подигнемо главе ка небесима и Богу, него, одбацујући у безумљу душевном Божије заповести, отпадамо од богоусиновљености.

6. Јер шта је неразумније, реци ми, од онога ко не слуша Бога и не труди се да достигне богоусиновљеност? Онај ко верује да Бог постоји о Њему мисли узвишено. Он, наиме, зна да је Он једини Владика и Саздатељ и Господ свега и да је бесмртан, вечан, непојаман, неизразив и непропадљив и да Његовом Царству неће бити краја. И ко зна таквога Бога како да не чезне за Њим? Како да се не потруди да и саму душу своју преда смрти из љубави према Њему, да би се удостојио да постане, да не кажем Његов син и наследник, али макар један од Његових истинских слугу који стоје у Његовој близини? И ако свако ко се подвизава и у пуноти чува све заповести Божије, пошто се роди са висине постаје чедо Божије и син Божији, и сви га знају као истински верног и хришћанина, а ми пренебрегавамо Божије заповести и укидамо Његове законе, за шта ће нас Он казнити када поново дође са славом и страшном силом, ми тиме себе саме делима у вери показујемо неверним, а у неверју само на речима верним. Не варајте се, ништа нам без дела неће користити сама вера. Јер она је мртва, а мртви не постају заједничари живота, осим ако га претходно не затраже делањем заповести. Њиховим делањем у нама као какав многоструки плод израстају љубав, милосрђе, састрадавање са ближњим, кротост, смирење, трпљење искушења, непорочност и чистота срца, којом се удостојавамо да гледамо Бога и у којој бива јављање и осијање Светога Духа што нас рађа са висине, чини нас синовима Божијим, облачи нас у Христа, пали светиљку, објављује децом светлости, ослобађа душе од таме и већ овде нас осетно чини заједничарима вечнога живота.

7. Немојмо, дакле, да, уздавши се само у нека делања и врлине, а при том мислим на постове, и бдења, и спавање на земљи и на свакојака друга злопаћења, презремо ово делање заповести Господњих, као да се можемо спасити једним, а без тога другог. Јер то је немогуће, немогуће! И нека те у то увере пет лудих девојака и они који су у име Христово учинили многа знамења и чуда, али који су зато што у себи нису имали љубав и благодат Свесветога Духа од Господа чули речи: Идите од Мене ви који чините безакоње[3], јер не познајем вас откуда сте[4]. И не само они, него уз њих и многи други који су, додуше, крштени од светих апостола и светитеља који су дошли после њих, али нису се удостојили благодати Светога Духа због претеране злобе, нити су показали живот достојан призвања којим су призвани, нити су постали деца Божија, него су остали плот и крв и никада нису поверовали да постоји Дух, нити су Га затражили или се понадали да ће Га примити. Због тога такви никада неће моћи да победе плотске жеље и душевне страсти, нити ће показати икакву посебну врлину, јер Господ каже: Без Мене не можете чинити ништа[5].

8. Али молим вас, оци и браћо, постарајмо се из све снаге да се још овде удостојимо да се приопштимо дару Светога Духа, како бисмо достигли и садашња и будућа добра, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Којем доликује слава у векове. Амин.

Ti si bas resio da me obratis!

Salim se. Sce sto sam ikada procitao od njega je tako nadahnjujuce i tako pokrece nesto u coveku.

Megidon · Фебруар 5, 2014

Ti si bas resio da me obratis!

Salim se. Sce sto sam ikada procitao od njega je tako nadahnjujuce i tako pokrece nesto u coveku

Све су му беседе јаке, на богословском факултету у оквиру патрологије 2 се обрађује само неколико беседа, кога занима више није лоше да их прочита.

Trifke · Фебруар 5, 2014

Све су му беседе јаке, на богословском факултету у оквиру патрологије 2 се обрађује само неколико беседа, кога занима више није лоше да их прочита.

Ima dosta toga prevedeno od njega i na stranim jezicima. Stvarno je izuzetan. Ponekada mi zvuci kao i sam Sv Jovan Krstitelj. Udaraju zajedno po korenu postojanja.

Megidon · Фебруар 12, 2014

КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)

БЕСЕДА ДЕСЕТА[1].

О ЗАЈЕДНИЦИ ДУХА СВЕТОГА, О СВЕТОСТИ И САВРШЕНОМ БЕСТРАШЋУ. И О ТОМЕ ДА ОНАЈ КО ВОЛИ СЛАВУ ОД ЉУДИ НЕМА НИКАКВУ КОРИСТ ОД ОСТАЛИХ ВРЛИНА, МАКАР ИХ И СВЕ ДОСТИГАО

1. Браћо и оци, зар не видите како они који стоје пред земним царем сматрају то великом чашћу и поносе се тиме, док им људи у свету на томе завиде? Ако су, дакле, они тако расположени према пропадљивом и сујетном, колико пре смо дужни ми, који смо постали војници небеског цара и који смо се примили да служимо Њему, да се радујемо и веселимо што смо се уопште удостојили да будемо назначени у службу Њему и што смо позвани да служимо Његовом имену? А ако се једном удостојимо да Га гледамо у лице и прибројимо се онима који стоје пред Њим, хоће ли бити већег блаженства од тога? Ако неко постане Његов слуга и пријатељ и удостоји се да слуша Владичину беседу и глас, који ће ум човеков, који глас исказати величину те славе и части? Јер ако добра која око не виде и ухо не чу и у срце човеково не дођоше, а која припреми Бог онима који Га љубе[2] превазилазе људско поимање и сва видљива добра, утолико пре то важи за Бога Који их је припремио. И не само за Њега, него су и они који су удостојени да Њега самога гледају, да пред Њим стоје, беседе са Њим и који су постали заједничари и судеоници у Његовом Божанству, свакако превазишли добра која им је Бог припремио, као они који су стекли Господа Који је сама та добра припремио. А о томе да је било таквих и да такви бивају до сада, при чему не само после смрти, него и док живе у садашњем животу, учи читаво богонадахнуто Писмо и о томе сведоче сопственим живљењем сви свети, а заједно са њима и блажени отац наш Симеон Студитски чији спомен данас чинимо, као и они који светитеље речима хвале.

2. Наиме, високопреподобни отац наш Симеон, о чијем смо животу и богоугодном живљењу читали, такав је живот водио и такво је живљење показао посред града и у преславном манастиру, да је висином врлина и подвизима преко сваке силе превазишао не само оне који су просијали у његовом нараштају, него и многе древне оце. Зато, пошто нам се показао достојним многих похвала и слављења, ми га, по мери својих моћи, хвалимо и блажимо и прослављамо.

3. Сва хвала и блажење светих састоји се у овоме: у православној вери и похвалном животу, и у дару Светога Духа и Његовој благодати. Уз то двоје иде и треће. Наиме, када неко проживи добро и богољубиво у православном духу и прими благодат од Бога и прослави се даром Духа, њега прати похвала и блажење од читаве Цркве верних и од свих њених учитеља. А ако се у потпуности не удруже вера и дела, немогуће је да се икада доживи присуство Божанског Духа Који прима поклоњење, нити да ико од људи прими Његов дар. А ако се то у човеку не догоди, нити се Он осетно настани у Њему, потпуно је неприкладно таквога човека називати духовним. Јер ко није постао духован како ће постати свет? И ко није постао свет, због ког ће другог дела или чина бити блажен, ако је блаженство Бог? А ко се није приопштио Богу и, тачније, ако Га нема читавога у себи самом, како се може сматрати блаженим? Никако. Јер како би се сунце без светлости могло назвати сунцем? И како би се човек без заједнице Свесветога Духа могао назвати светим? Постаните, рече милостиви Господ, свети, јер сам Ја свет[3], подстичући нас, који учествујемо у греху, да се на Њега угледамо својим делима, и каже: "Одступите од греха и чините свако добро, испуните сваку врлину колико можете и постаните свети колико је у вашој моћи, ако хоћете да имате заједницу са Мном. Јер Ја сам свет - чист и нескверан. То је моје природно својство, а ви ћете свети постати делањем заповести, уздржавајући се од скверни греха и благодаћу се приопштивши Моме Духу". Јер то значи реч "постаните",

4. Дакле, човек постаје свет уздржавањем од греха и делањем добра,свакако не зато што се делима освећује (јер неће се оправдати делима закона ниједна душа[4]), него зато што чињењем тих дела постаје сродан светом Богу. Верујем да је Господ то радије рекао онима који су већ примили благодат Духа и поручујући им да се не уздају на дар и да се у немару не враћају греху, као да је говорио: "Немој се препустити беспосличењу,духовни човече, јер си примио благодат Светога Духа и кроз њу Мене. Беспосличење рађа лукавство, а лукавство рађа сваки вид зла. Дакле, свакодневним делањем заповести постани свет, ако хоћеш да Ја будем у теби и са тобом и ти у Мени и са Мном". А пошто је ум нешто што се непрестано креће и што не може да беспосличи, он треба да будем посвећен старању и ревности у делању заповести Божијих. Тако је и читав људски живот испуњен бригом и беспокојством и никако не може да почине од свега,премда су многи и покушали да то ураде преко своје моћи и силе, али човек је као такав саздан отпочетка. Наиме, Адаму је заповеђено да обрађује и чува рај и у нама постоји некакав природан покрет делања окренут ка добру. Дакле, они који су се препустили нераду и немару, макар били духовни и свети, себе предају страсти која је мимо природе.

5. Наиме, као што извор из кога вечно тече вода, ако накратко стане,ишчезне и претвори се не у извор него у бару, тако и онај ко себе самога увек чисти делањем заповести и Бог га чисти и освећује, ако накратко отпадне од делања, сразмерно томе отпада од светости. А онај ко се свесно упусти у један грех сав отпада од чистоте, као што се и малом нечистотом огади читав суд са водом. Не говорим о греху који се чини само телом,него и о другим страстима које су унутра у нама и које ми невидљиво чинимо. Верујте ми када ово кажем, браћо, и знајте да смо се, ако испунимо сваку врлину и чуда савршимо и не пропустимо ни малу ни велику заповест, а пожелимо само славу од људи и њу на ма који начин затражимо и потрудимо се да је примимо, лишили плате за све остало. Јер ако примамо славу људску и не бирамо славу Божију, суди нам се као идолопоклоницима, који се поклањају пре твари него Творцу. Али и када се даје земна слава, онај ко је прими са уживањем и радошћу и њом се хвали и срцем весели биће осуђен као блудник. Јер такав је сличан човеку који се реши да девује и одриче се општења са женама и са њима се не оскврњује, нити жели да са њима живи, а када му дође нека жена он је са задовољством одмах прими и испуни се насладом, спојивши се с њом.

6. Тако бива и са сваком другом жељом и сваком страшћу. Ако се неко својевољно препусти било зависти, било среброљубљу или суревњивости, или непријатељству или неком другом злу, он неће достићи венац правде. Јер праведни Бог не трпи да има заједницу са неправеднима и,будући чист, не прља се са нечистим, као бестрастан не обитава са страснима и као свет не улази у душу испрљану и лукаву. А лукав је онај ко је у своје срце примио зрно злог сејача и, ко као плод ђаволу, носи трње и чкаљ греха, огњиво вечне ватре, а то су завист, мржња, злопамћење, свађа, умишљеност, сујета, гордост, подмуклост, празна радозналост, клеветање и било која гнусна страст која се са насладом извршава телом и погани нашег унутрашњег човека, сагласно Господњим речима.

7. Али нека се не догоди, браћо, да ми икада као плод донесемо такав кукољ, из немара примивши у своја срца семе лукавога. Нека бисмо Христу у плод донели по тридесет и шездесет и сто од онога што Духом у себи узгајамо, а то су љубав, радост, мир, благост, доброта, дуготрпљење, вера, кротост, уздржање, једење хлеба знања, узрастање у врлинама и достизање мужа савршеног, мере раста пуноће Христа Којем приличи свака слава у векове. Амин.

Megidon · Фебруар 18, 2014

Увек када читамо беседе светог Симеона морамо имати на уму да се он обраћа као игуман својо пастви тј. монасима.

КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)

БЕСЕДА ДВАДЕСЕТ ДЕВЕТА

О ТОМЕ ДА НЕ ТРЕБА ГОВОРИТИ ДА ЈЕ ДАНАС НЕМОГУЋЕ СВАКОМЕ КО ХОЋЕ ДА ДОСТИГНЕ КРАЈЊУ ВРЛИНУ И ДА БУДЕ РАВАН ДРЕВНИМ СВЕТИТЕЉИМА. И О ТОМЕ ДА СВАКО КО УЧИ СУПРОТНО БОЖАНСТВЕНОМ ПИСМУ ОНЕ КОЈИ ГА СЛУШАЈУ УЧИ НОВОЈ ЈЕРЕСИ. И О СУЗАМА, ОДНОСНО О ТОМЕ ДА СУ НАМ ОНЕ ПО ПРИРОДИ СВОЈСТВЕНЕ

1. Браћо и оци, многи свакодневно говоре (а и ми их чујемо): "Да смо живели у данима апостола и удостојили се, попут њих, да видимо Христа, и ми бисмо постали свети као они", не знајући да је Он исти онај Који је и тада говорио читавом свету, а Који говори и сада. Јер ако Он није исти Који је био у старини и данас, Он Који је по свему Бог и по дејствима и по плодовима, како то да се Отац објављује у Сину и Син у Оцу кроз Духа, говорећи ово: Отац Мој до caдa дела и Ја делам[1]!

. 2. Али можда ће неко рећи: "Није исто да смо Њега самога тада видели телесно и да сада слушамо само Његове речи, примајући поуку о Њему и о Његовом царству". Ја исто кажем да онда и сада свакако није исто, него је садашње и данашње далеко веће и лакше нас води ка вери и уверености, него да смо Га тада телесно и видели и чули. Наиме, тада се Он незахвалним Јудејцима објавио као ништаван човек, а сада се нама објављује као истинити Бог. Тада је телом општио са цариницима и грешницима и јео са њима, а сада седи са десне стране Бога и Оца, Он Који се никада није одвојио од Њега, за Кога верујемо да читав свет храни и без Кога говоримо и верујемо да ништа није настало. Тада су га и последњи од свих презирали, говорећи: "Није ли ово син Марије и дрводеље Јосифа?", а сада Он прима поклоњење од царева и кнежева као Син истинитог Бога и истинити Бог, прославивши се и прослављајући оне који Му се клањају у духу и истини (премда их и често и кажњава када греше), претворивши их из глинених у железне и силнијим од свих народа под капом небеском. Тада су Га сматрали једним од осталих људи, трулежним и смртним, и била је велика ствар да неко Њега, Који је као Бог неизменљиво и непроменљиво неуобличен и невидљив, гледа у људском телу као уобличеног и савршеног човека Који и једе и пије и спава, зноји се и злопати и чини све људско, осим греха, и да Га позна и поверује да је Он Бог Који је створио и само небо и земљу и све што је у њима.

3. Зато када је Петар рекао: Ти си Син Бога живога[2], Владика га је назвао блаженим, казавши: Блажен си, Симоне, сине Јонин, јер тело и крв не открише ти то (да, дакле, то види и каже), него Отац Мој Који је на небесима[3]. Тако да онај ко Га сада свакога дана слуша кроз Света Еванђеља како кличе и објављује вољу Свог благословеног Оца, а не слуша Га у страху и трепету и не чува оно што Он заповеда, ни онда, да је био присутан и да Га је видео и чуо како учи, не би се решио да Му поверује, а бојим се и да би, нимало Му се не покоривши, чак похулио на Њега као на лажног бога и не би Га сматрао Богом истинитим.

4. И тако говоре они грубљи међу њима. А шта кажу побожнији? "Да живимо", кажу, "у време светих отаца, и ми бисмо се подвизавали. Јер гледајући њихово добро живљење и њихове подвиге, потрудили бисмо се да се угледамо на њих. А сада, живећи са немарнима и лењима, угледамо се на њих, па и нехотице гинемо заједно са њима". Они не знају, разуме се, да ми живимо безбедније од њих, јер у време наших отаца (нека чују и они) било је много јереси, много лажних христоса, много трговаца Христом, много лажних апостола, много лажних учитеља који су смело ишли около и сејали кукољ лукавог, па су својим речима многе уграбили и преварили, пославши њихове душе у пропаст.

5. Да је то истина, уверићете се из житија светог оца нашег Евтимија и Антонија и Саве. Записано је да се Антоније тада обукао у светлију одежду него обично и да се успео на узвишицу, како би се објавио и показао,да би га јеретици видели, ухватили и усмртили. А да није било прогона, он то не би учинио. А када се родио свети отац наш Евтимије није ли записано да је Бог по црквама успоставио радост, односно да су тада обустављена гоњења и јереси? И зар не чујете колико се при крају свога живота преподобни отац наш Сава борио за цркве и против тадашњих јереси и колико су тада монаха преварили јеретици? А зар оно што се догодило за време светога Стефана Новог није било веће од најтежих и најгорих прогона?Или се не сећате буре која се тада догодила и огромне смутње међу монасима? А зашто вам све то наводим? Зато што, када се сетим шта је било пре тога, у време Великог Василија, како казује велики Григорије, и у време Златоустог Јована и потоњих светих отаца, ја и себе самога сматрам несрећним, а жалим и оне који то не узимају у обзир. Јер они не знају да је читава прошлост неоспорно страшнија и испуњенија кукољем од лукавога.

6. Додуше, премда је прошлост страшна, и данас живе многи јеретици,многи вукови, многе аспиде и змије обитавају међу нама, али над нама немају никакву власт, него као да се крију у мраку своје злобе. Тако оне који се затекну у тами они грабе и прождиру, а онима који ходе у светлости Божанствених Писама и ступају путем заповести Божијих не усуђују се ни да се примакну, него и када их видеда пролазе, беже од њиховога лица као од огња.

7. А за кога сте помислили да сам их назвао јеретицима? Можда оне који одричу Сина Божијег? Или оне који хуле на Светога Духа и говоре да Он није Бог? Или можда оне који кажу да је Отац већи од Сина? Оне који мешају Тројицу у јединици или једнога Бога раздељују на три бога?Или може бити оне који, додуше, кажу да је Христос Син Божији, али не верују да је примио тело од жене? Или оне који кажу да је примио тело, али без душе? Или оне који кажу да је оно имало душу, пошто је он био потпун човек, али не кажу да је Син Божији, Који је био и Син Богородице Марије, један Бог по ипостаси, него једнога Христа раздељују на два сина? Или можда оне који беспочетном Оцу одређују почетак и кажу да је "било времена када Он није постојао"? Или оне који погрешно сматрају и догматишу да је, додуше, Отац беспочетан, али да је Син, као Онај Који се родио од Њега, после неког времена као твар примио почетак? (Јер, кажу, ако никада није било Оца, а да Му Син није сапостојао, како ће се Оцем назвати онај који нема дете?). Или можда оне који проповедају да је један Онај Који је пострадао, а да је други васкрсао? Далеко од тога! Не говорим ти ја ни о једној од тих бешчасних и безбожних, нити неких других јереси које су се појавиле као тама, али су нестале када су просијали оци. Јер толико је кроз њих просијала благодат Свесветога Духа, одагнавши таму поменутих јереси, да и досад њихови богонадахнути списи блистају снажније од сунчевих зрака, тако да се нико не усуђује да им и у чему противречи.

8. Ја, напротив, говорим о онима и називам јеретицима оне који кажу да у данашње време нема никога међу нама ко може да сачува еванђеоске заповеди и да постане налик Светим Оцима, те да најпре буде веран и делатан (јер кроз дела се показује вера, као што се у огледалу види сличност лика), а затим да буде и сазрцатељ и боговидац, односно да буде просветљен и да прими Духа Светога и кроз Њега види Сина са Оцем. Они, дакле,који кажу да је то немогуће не заговарају неку појединачну јерес, него, ако се тако може рећи, све, јер она бешчашћем и силном хулом све остале превазилази и заклања. Мислим да сујетни каже да се данас узалуд говори Свето Еванђеље, тврди да се узалуд читају и преписују списи Великог Василија и осталих свештеника и преподобних отаца наших. Ако нам је,дакле, оно што Бог каже, а што су сви свети најпре учинили, а затим и написали и оставили нама за поуку немогуће да делом учинимо и у потпуности сачувамо, зашто су се онда и они намучили да напишу то што се данас по црквама чита? Они који то говоре затварају небо које нам је Христос отворио и прекидају пут ка њему који нам је Он утро. Јер Бог, Који пребива изнад свих, као да стоји на висини пред капијом неба и сагиње се,и верни Га гледају док им кроз Свето Еванђеље кличе и говори: Ходите Мени, сви уморни и натоварени, и Ја ћу вас одморити[4], а ти богоборци или, боље рећи, антихристи говоре: "Немогуће, то је немогуће!"

9. Таквима са правом Владика громко говори: Тешко вама, књижевници и фарисеји.[5] Тешко вама, слепе вође слепих[6], јер у Царство не улазите, ниши пуштате оне који би хтели[7]. Док Он сада очигледно блажи оне који плачу, они говоре да је немогуће свакодневно туговати и плакати. О, неосетљивости и незаузданих уста, која ригају гнусне речи против Бога Вишњега и чине да Христове овце постану лак плен зверима, овце за које је сам Јединородни Син Божији крв пролио. Заиста исправно о таквима говори божанствени отац Давид, пророкујући: Синови људски, зуби су им оружје и стреле, а језик њихов је мач оштар[8].

10. Зашто је, реци ми, то немогуће? Кроз кога су другог свети просијали на земљи и постали светилници свету? Да је немогуће, ни они то никада не би постигли. Јер и они су били људи, као и ми, и ништа више од нас нису имали, осим произвољења ка добру, ревности, трпљења, смирења и љубави према Богу. То, дакле, стекни и сам и душа која ти је сада од камена претвориће се у извор суза. А ако не желиш да тугујеш и жалостиш се, макар не говори да је то немогуће. Ко тако говори одриче очишћење. Јер од памтивека није се чуло да се без суза очистила од мрље греха душа која је после крштења сагрешила. Бог је крштењем обрисао сваку сузу са лица земље, изобилно изливши Свој Свети Дух. Али, како сам чуо из Божанственог Писма, приликом самога крштења, пошто им је долазак Духа донео скрушеност, заплакали су и неки у поодмаклом узрасту, али не сузама бола и муке, него дејством Светога Духа и Његовим даром слађим од меда, проливши сузе из очију безболно и нечујно. Дакле, они који су се једном удостојили да окушају те сузе знаће шта сам рекао и сами ће посведочити да је то истина, као што ми је сведок и богословски глас. Јер он каже: "Нека свако понуди нешто, један ово, други оно", а затим набројавши много тога, напослетку је завапио: 'А сви нека понуде сузе, сви очишћење,сви усхођење и стремљење према ономе што је пред нама"[9].

11. Да није, дакле, он у томе направио разлику или раздвојио неке од других, рекавши да је то за неке могуће, а за неке немогуће? Да није можда и велики Григорије рекао, како ви нерасудно говорите (да вас достојно укорим, необрезани срцем и ушима), да је некима у удео пала груба природа и да никада неће моћи да се скруше и заплачу? Далеко било! Нити постоји човекова природа којој нису својствене сузе и плач и туговање,нити је тај светитељ, нити ико други од светих, то рекао или написао. А томе да је свима нама по природи својствено да плачемо, нека те науче новорођени младенци. Јер чим изађу из утробе и падну на земљу, они заплачу и то за бабице и мајке представља знак живота. Јер ако дете не заплаче, каже се да ни]е ни жив, а тиме што плаче он показује да су природи од рођења својствени и плач и сузе. Тако је и наш свети отац Симеон Студитски говорио да је човек дужан са таквим плачем и да проживи овај живот, и са њим да умре, ако хоће да се спасе и да уђе у блажени живот, јер сузе на рођењу указују на плачевност нашег овдашњег живота. Јер као што су храна и пиће неопходни телу, тако су сузе неопходне души, тако да ко не плаче свакога дана (да не кажем свакога часа, како се не би помислило да сам престрог) изгладњује душу и она гине.

12. Ако су, дакле, природи својствени плач и сузе, како је показано,нека нико не одриче да је природа добра, нека нико лењошћу и немаром не лиши себе тога добра, нека нико из злобе и лукавства и гордости душе не постане надмен и окамени се мимо природе, него свакога молим да,показавши најбољу ревност према заповестима Божијим, држи тај велики дар нетакнут у своме срцу, чувајући га у понизности и смирењу, у незлобивости душе и простоти, у трпљењу искушења и непрестаном изучавању Божанствених Писама, кајући се увек и свагда се опомињући сопствених сагрешења, и нико нека не занемарује такво делање. А ако ко поче да очајава за своје спасење, лежећи на постељи лењости, нека макар не говори да је то великима немогуће. Јер ко то говори свима затвара саму капију Царства Небеског. Одузми сузе, па си са њима одузео и очишћење. А без очишћења нико се не спасава, без њега Господ никога не блажи и нико Бога видети неће.

13. А ако то следује онима који не тугују сагласно заповести Господњој, како да та јерес неће бити, реци ми, гора од свих? По вама, узалуд се догодило снисхођење и узношење Бога, и проповед апостолска је бесплодна, бескорисним су се показале и поуке које нас призивају на непрестано плакање. Како видим, за вас који тако мислите и умујете читаво богонадахнуто Писмо показало се бескорисним. Јер, запушивши уши попут глуве аспиде[10], ви, како мислим, спасење својих душа полажете само на расу и кукуљ и аналав (а неки и на бујну и благочестиву браду) и усуђујете се да се тиме поносите. Али будите уверени, наги и обнажени (макар и не хтели да слушате свакога дана како Вам гласно кличе Божанствено Писмо) стаћемо пред судилиште Христово, да сваки прими према ономе што је учинио својим телом, било добро, било зло.

14. А ако се то свима догоди, ма када то било, где ће тада бити одећа што вам покрива и украшава тела? Где ће бити китњасти аналави? Где сјајни и блистави огртачи? Где ће бити лепе и чврсте сандале? Где ремени, налик женским појасевима? Где ће бити сусрети са великашима? Где ћете бирати с ким да се целивате? Где ће бити надметања за прва места? Где скупоцене трпезе? Где ће (да и то кажем) бити отимање да се предухитри брат и да узмемо лепша и биранија јела са трпезе, од чега страдам ја први и они који су попут мене? Где ће тада бити наша гордост и надменост, началствовање и власт? Где ће бити простране келије, украшене сјајно попут ложница? Где ће се давати предност службама и оним који их обављају, а за које мислимо да нам дају првенство у односу на друге? Где ће бити неуздржани и нескромни смех? Где скупоцене и развучене вечере и неумесни разговори за њима? Где ће тада бити звучна имена? Где светост за коју се мисли или сами мислимо да је имамо сада? Где ће бити садашњи ласкавци и ругачи који нас зову светима и не дају нам да на миру прођемо? Где ће бити узвишени престоли и они који мисле да су због њих угледнији? Где трка и журба да се докопамо веће власти? Где ће бити спорење и непослушање и недостатак жеље да се покажемо мањим од других? Где ће бити пристрасност према рођацима? Где слава светских људи и великаша са којима се срећемо, због којих ја, несрећник, први мислим и сматрам да ћу постати угледнији од других? Где ће бити привидна расудност угледних у светском знању и мудрости? Где умишљеност и то што мислимо да смо нешто, премда нисмо ништа? Где ће тада бити окретан језик и беседе које као да теку од извора? Где ће тада, или боље рећи и сада, бити мудрац, где књижевник, где беседник овога века, да што пре дође и да заједно седнемо и посаветујемо се о страшном дану и оном часу и да се (како је речено) приберемо и добро испитамо и себе и Божанствена Писма, те да се поучимо и сазнамо шта је оно што ће тада моћи да нам користи, па да се то са много ревности решимо да чинимо?

15. Заиста, браћо моја љубљена, како читаво Писмо јасно кличе, велика невоља, велики страх и трепет обузеће у тај час оне који су, попут мене, немарни и раслабљени и лењи. А блажен је, браћо, онај ко је сада нижи од сваке твари и ко плаче и рида ноћ и дан пред Богом, јер тада ће украшен[11] сести са Његове десне стране. Блажен је онај ко ово слуша и не само да уздише и не проводи време свога живота бескорисно, одлажући обавезе из дана у дан, него чим чује Господа Који каже: Покајте се, одмах се лаћа посла. Јер такав ће бити помилован као послушни и захвални слуга и неће бити осуђен са непослушнима, а и сада ће се ослободити од свих страсти, постаће опитан делатник свих врлина, док ће у будућем веку уживати у неизрецивњм добрима Божијим са свима онима који су Му од века угодили, што нека се догоди и свима нама, благодаћу Господа нашега Исуса Христа, Којем приличи слава у векове векова. Амин.

Megidon · Март 8, 2014

КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)

БЕСЕДА ЈЕДАНАЕСТА.

О ПОСТУ. И О ТОМЕ ДА КОРИСТ ОД ПОСТА НЕ ТРЕБА ДА СА РЕВНОШЋУ ЧУВАМО И ПРИХВАТИМО САМО У ПРВОЈ НЕДЕЉИ ПОСТА, НЕГО ЈЕ НЕОПХОДНО ДА РЕВНОСНИ ПОКАЖУ ЈЕДНАКО И ИСТО СТАРАЊЕ ТОКОМ СВИХ НЕДЕЉА ПОСТА.

1. Браћо и оци, ово што ћу вам сада рећи требало је да вашој љубави кажем претходне недеље. Али пошто сам знао да читаво хришћанско племе, односно и монаси и мирјани и сваки од нас верних, у светој и првој седмици поста ревносно и спремно дочекује добро поста и да свако на свој врат својевољно поставља његов јарам, те да нема никога, ни међу онима који су сасвим дигли руке од свога спасења и живе без страха Божијег и пренебрегавајући Бога, а да током те недеље одбацује закон поста и не уздржава се и сам са осталима, колико је у његовој моћи, данас ћу вам рећи нешто мало и кратко о томе, јер сада је прилика.

2. Будући да, како је речено, сви марљиво проводе претходну прву седмицу поста, када она прође и дође субота, када и Божија Црква по предању слави празник светога великомученика Теодора или, боље рећи, чудесно спасење које се од Бога догодило кроз њега највернијем Његовом народу,и док у недељу сви чинимо спомен на православну веру и појемо свом сведобром Богу благодарне химне, а лукави који увек завиди добром улази кришом у сваког од верних и, невидљиво га спутавши немаром и лењошћу,наговара га да са презиром одбаци од себе спасоносни јарам поста и да се врати пређашњој навици, због тога данас подсећам и молим вашу љубав,а уједно и ваше очинство, да нипошто не послуша непријатеља, нити да подлегне злој навици незаситог стомакоугађања, нити да се врати пређашњем и старом испуњавању лукавих жеља, него да покажемо поштовање и према овој другој недељи поста као и првој, а затим и свим осталим.

3. Да, оци и браћо моја, тако поступајући учинимо себи добро и немојмо допустити да сада изгубимо оно што смо тада сабрали, него радије поревнујмо да свему томе додамо још добра и да га увећамо, а исто тако немојмо пожелети ни да оно што смо претходно добро изградили сада зло расточимо. Нека се свако од вас сети користи од поста и дара Божијег у ком је уживао ових дана, и нека убудуће постане спремнији. Јер лекар наших душа уме да код некога спута распаљивања и покрете плоти, другоме кроти гнев, трећем одгони сан, четвртом изазива усрдност, петом чисти ум и чини ra слободним од лукавих помисли, шестом кроти неукротиви језик и страхом Божијим управља њиме као некаквом уздом, уопште му не допуштајући да изговара празне и рђаве речи, а површног невидљиво штити и зауставља му очи, не допуштајући им да радознало блуде на све стране, него свакога наводи да гледа себе самога и учи га да се сећа сопствених грехова и недостатака. Пост постепено распршује умни мрак и истањује и одгони покров који лежи на души греха, као сунце маглу. Пост чини да у себи умно видимо духовно небо у ком не свиће, него свагда сија незалазно сунце, Христос Бог наш. Пост удружен са бдењем улази у срце и умекшава његову тврдоћу, па чини да из бившега пијанца потеку извори скрушености. Молим вас, браћо, да се свако од нас потруди да се то и нама догоди, јер тада ћемо лако, уз Божију помоћ, прећи читаво море страсти и, прошавши кроз таласе искушења онога ко нас горко тиранише, пристати у луку бестрашћа.

4. А то се, браћо моја, не може догодити за један дан, нити за једну седмицу, него је потребно много и времена и труда и напора, сразмерно свачијој спремности и произвољењу, а уз то и по мери вере и презира према видљивим и мисленим стварима, и не само то, него се то, даром Божијим и благодаћу, брже или спорије достиже сразмерно усрдности у непрекидном покајању и непрестаном делању у скривеној клети душе, а без поста нико никада ни од тога, нити од других врлина, ништа није успео да достигне. Јер пост је почетак и основ сваког духовног делања. Дакле, све што саградиш на том темељу не може да падне и сруши се, јер је изграђено на чврстој стени. А ако уклониш тај темељ и уместо њега поставиш ситост стомака и неумесне жеље, све то као песак понесу лукаве помисли и река страсти, па се руши читава грађевина врлина. Дакле, да се то не би и нама догодило, станимо радосно на чврсти темељ поста, станимо, браћо моја, добро, станимо добровољно. Јер онај ко се мимо воље присиљава да се успне на стену поста, свакако ће пасти отуда, повучен жељом према тајноједењу, а, једући, он неосетно постаје и храна лукавога. Јер то је божански закон, и оне који се усуђују да га крше, ђаво попут крвника преузима и кажњава, премда не и одмах, нити истога часа, пошто је Бог дуготрпељив према нама и очекује наше покајање, али ми у сваком случају нећемо избећи из његових руку било овде, било у будућем животу, ако непокајано истрајавамо у греху, него ћемо, тако поступајући, са њим и од њега примити осуду и праведним судом Божијим бићемо заједно са њим осуђени на бесмртну казну. Ако и умакнемо пажњи својих настојатеља, ми се не можемо сакрити од Владике и Бога свих настојатеља.

5. Чувајмо се онда, браћо, не само тајноједења, него и насићивања јелима предложеним на трпези. Да, молим вас и не престајем да молим,сетите се протекле свете седмице. Сетите се, како рекох, користи од поста и бдења, молитве и псалмопојања, али и жалостивости, побожности и ћутљивости. Манастир ми је тада изгледао као да у њему обитавају нељуди, него сами ангели, јер нисам чуо ниједну живу реч осим славословљакоје смо узносили Богу, што и ангели чине. А верујем да су, као што сте ви обављали ангеоско дело, исто тако и ангели невидљиво са вама обитавали и појали. Зато немојте пожелети да се многословљем и празнословљем одвојите од општења са њима и немојте их неумесним речима или неумереном виком навести да побегну од вас, а демонима допустити да вам се приближе, као раније, него нека свако пази на себе самога и нека брижљиво обавља своје рукодеље и послушање, као онај ко служи Богу а не људима. Јер записано је: Проклет је свако ко чини дела Господња немарно[1].

6. Немојте, браћо, престајати да једни друге подстичете на слушање онога што се чита на божанским сабрањима. Јер као што за чулном трпезом подстичемо ближње и нудимо им да једу, а оне које волимо више од других чак и салећемо да једу, тако смо, и за овом трпезом са душевном храном, дужни да пазимо на ближњег и да га подстичемо, како не бисмо били осуђени као они који не воле једни друге и да не изгубимо име ученика Христових. Јер каже: По томе ће познати сви да сте Моји ученици, ако љубите једни друге[2]. И ко за чулном трпезом не сили свога пријатеља да једе често му много користи, а ко то чини за духовном трпезом, а притом мислим на слушање божанских речи, онима који се нађу у његовој близини наноси немалу штету. Јер насићивање телесним јелима неретко науди и нашкоди и души и телу, док оно што овде светитељи говоре и ум просветљује, и душу освећује, а кроз њу свакако и самом телу предаје освећење, чинећи га здравијим и крепкијим.

7. Зато нека свако пази на читање. Јер речи светитеља речи су Божије, а не људске. Нека их метне у срце своје и добро их чува, јер су речи Божије речи живота и ко их у себи има и чува имаће живот вечни. Наиме,када бисте сели за раскошну трпезу нико од вас никада не би показао немар, нити би задремао и не само да би узео колико му треба, него би се постарао да узме хране и за сутрашњи дан или да је разда пријатељима или сиротињи. А тамо где ce нуде речи живота, које оне што се њима хране чине бесмртним, реци ми зар је икоме могуће да спава и да буде немаран или да дрема и хрче, као живи мртвац? О, пропасти! О, неосетљивости и лењости! Ко седи за трпезом, а неће да узме од онога што се пред њим налази, јасно је да нема природно здравље. Тако и онај ко слуша божанско читање, а не ужива душом са неизрецивим задовољством у невештаственим и божанским речима, не испуњавајући мислено њиховом сладошћу сва чула, слаб је вером и није ни окусио духовне дарове, јер умире од глади и жеђи, премда је окружен благом. Јер као што мртвац не осећа када га омивају водом, тако ни он не осећа када га залију струје живе и божанске речи.

8. Дакле, сви ви који у себи имате реч живота, који сте похитали да се нахраните овим хлебом, који нисте постали мртви него од мртвих живи, окусивши истински живот и стекавши самилост према ближњима, примивши је од самилосног Бога, не престајте да подстичете и молите и саветујете ближњега, ако је могуће, и све, него се постарајте да их као сопствене удове, а тачније као удове Христове и синове Божије, карате, кажњавате и разобличавате, не да бисте их ражалостили, него да бисте их ослободили од отачког гнева и негодовања, и не да бисте им наудили, него да бисте им донели велику корист, наводећи их да испуњавају вољу свога Бога и оца. Ако тако чините и ако свако од вас на тај начин свога брата подстиче на љубав и добра дела, убрзо ћемо сви ми узићи на висину врлина и показати се као они који испуњавају заповести Божије, те ћемо сви заједно достићи Царство Небеско у самом Христу Богу нашем, Којем приличи свака слава у векове векова. Амин.

Megidon · Март 14, 2014

КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)

БЕСЕДА ДВАНАЕСТА.

О УЗДРЖАЊУ И ТРПЉЕЊУ У ДЕЛАЊУ ВРЛИНА У ВРЕМЕ ПОСТА. И О ЋУТАЊУ. И О ТОМЕ КАКО ТОКОМ ЧИТАВОГ ПОСТА ТРЕБА ДА СЕ ВЛАДАЈУ ОНИ КОЈИ СЕ ПОДВИЗАВАЈУ У ИСТИНИ.

1. Браћо и оци, пошто сам свагда и душом и телом слаб од неправилног и немарног произвољења и расположења, хтео бих да ћутим и да промишљам само своје стање, док не савладам оно што је у мени зло и док га не потчиним добру, у пуноћи окусивши мир Духа, ослобођен од додијавања блатног и земног умовања и ушавши у луку блаженог спокојства. Али пошто сте ме изабрали за главу свога светог тела, ја сам обавезан да бодрим вашу љубав, тешећи се тиме да се ваше братство, премда сам ја немоћан душом, спасава молитвама оца мога и оца вашега. Дакле, мада сам такав да не треба ни да отварам уста, некако сам успео да напишем беседу као подсећање вашем братству, усрдно преклињући вашу љубав да се, као истинске слуге Христове и братољупци, молите за моју убогост, како бих се и ја сам са вама спасавао, ходио путем заповести Божијих и заувек обитавао са вама, својом љубљеном браћом.

2. Молим вас, дакле, и преклињем у Христу Исусу да пазите на себе и да свако гледа да буде целомудрен, те да не мисли мимо онога што треба да мисли[1], нити да гледа на мој немарни и површни живот, него да следи Господа и Спаситеља нашега Исуса Христа, Којем смо дужни да дамо оправдање као праведном и нелажном судији. Дајте ми да се похвалим тиме да сам вас ја, који сам једини својим немаром сишао у адски бездан, извукао из замке повикавши гласно, и премда имам много разлога да оплакујем свој немар, довољно ми је и да само гледам вас како летите високо и изнад мрежа ђавољих. Сачувајте, стога, све заповести Божије без изузетка, љубљени, како бисте се спасавали као срна од мреже и као птица из замке[2].

3. Прва заповест је да свом душом љубимо Бога и једни друге, као што је сам Бог заволео свет. А истинска љубав препознаје се у овим одликама: она се не надима, не узноси се, не завиди брату него стреми добру,не хвалише се, не ропће, не поиграва, не смеје се, не суди се око мале или велике ствари, не насићује се, не само јелима и пићем већ, ако је могуће,ни водом, а посебно у овим данима поста када онај ко ревносно и са напором пости, према Божанском Писму, са висине добија отпуст грехова за читаву годину. Јер ви знате да усрдност покајања и врелина суза које се узносе из дубине срца као огањ претапају и спаљују мрљу греха, упрљану душу чинећи чистом. И не само то, него јој похођењем Духа штедро и частољубиво дарује изливање светлости, те се она отуда испуњава милошћу и добрим плодовима[3]. Користимо се онда покајањем, молим вас, и у овој трећој недељи поста, оци и браћо, као и у недељама које долазе,додајући свакодневно усрдност на усрдност и ревност на ревност, све док не достигнемо Господњу Пасху просветљени и душом, и телом.

4. Ето, како видите, помоћу Божијом, прешли смо и овај део пута друге седмице поста бодро и са усрдном спремношћу. Јер ја сам сведок да нисте пропустили ништа од благодети поста, него сте и свеноћна псалмопојања са сваком пажњом савршавали, као што сте и бодро држали и држите уздржање, задовољавајући се понуђеним зељем и бобом. А ја знам неке међу вама који за трпезом седе скрушенога духа и смиреног ума, уздржавајући се и од тих убогих јела и сматрајући себе недостојним да их се дотакну. Уз то, пазећи на себе саме и на своје рукодеље, остали сте ћутљиви и скромни на речима, а у души сви испуњени сузама умилења, молитвама, прозбама и духовним трудом, од непрестаних коленопреклоњења, па сте се изменили добром изменом, стекавши дивни подвижнички изглед.

5. А сада, пошто има да приступимо продужетку поста, молим вас да и у овој свештеној седмици сачувате закон најдивнијег поста и да уложите напор раван претходном, будући да нам је потребно много трезвења, много ревности, да не бисмо и ми проводили своје дане као мирјани. Ви, наиме, знате да они мисле да је, пошто је прошла прва недеља, прошла читава Четрдесетница. И не само да тако мисле, него то једни другима и свима отворено говоре. А мене, браћо моја, обузима страх и то огроман страх,да случајно и ми попут њих не схватимо то тако и да не пренесемо то једни другима, те се покажемо као одрицатељи обећања. Јер нама, који бежимо од света и који смо се за њега распели и свецело се посветили Богу,није само ово време дато за закон уздржања, него и све време овдашњег нашег живота, због чега смо обавезно дужни да се уздржавамо.

6. А како и не бисмо били дужни то да чинимо у свако време ми који смо се обавезали да гладујемо и трпимо жеђ и наготујемо и да све у радости потрпимо и поднесемо, а посебно сада, у време подвига Четрдесетнице?А ако не желимо тако да поступамо у све дане свога живота, него бисмо да се смејемо и празнословимо и забављамо се и споримо, по чему се разликујемо од људи неверника и незнабожаца? Заиста ни по чему. Јер ако нас тражење хлеба и вина и одеће и брига о томе чини сличним незнабошцима, са ким ће нас изједначити све то друго, што је од тога и срамнијеи грешније? Неће ли се испунити на нама оно што је рекао пророк: Приброји се стоци неразумној и уподоби јој се?[4]

7. Повинујмо се, браћо, Богу Који нам свакодневно вапи и кроз Своје апостоле говори: Нити добијамо ако једемо, нити губимо ако не једемо[5]. И опет: Не брините се душом својом шта ћете јести или шта ћете пити или у шта ћете се оденути[6], него иштите најпре Царство Божије и правду његову и ово ће вам се све додати[7]. И да не би ко могао да каже: "А шта ћу урадити ако Он одоцни да ми да, па не будем имао шта да једем?", Он вели: Погледајте на птице небеске како не сеју, нити жању, нити сабирају у житнице, па Отац ваш небески их храни[8], и додаје: Не разликујете ли се од многих врабаца, маловерни?[9] Тако, да не бисмо роптали, будући малодушни због јела или пића, Он нам јасно кличе: Блажени гладни и жедни правде, јер ће се наситити[10].

8. Ако, дакле, верујеш Христу и исповедаш да је Он нелажан, када огладниш или ожедниш, а немаш шта да једеш или пијеш, па затражиш од економа хлеба или вина или нешто за јело а он ти не да, зато што је спречен пословима или из ког другог разлога, сети се речи Господњих и реци себи: Гладан сам и жедан, али трпећи потрпећу Господа[11] и Он ће учинити по слабости мојој и неће ме оставити". Тако потрпи, брате, и велику ћеш плату имати од Бога. Али поступај тако и у свим осталим искушењима која те снађу и бићеш велики и у садашњем животу, а и у будућем бићеш прибројан светим мученицима. Колико је наше у Христу браће која неки пут, лежећи у неком углу, желе само хладне воде, а свеједно благодаре Богу и нимало не хуле, нити негодују, док ми благодаћу Божијом кроз богате Његове дарове имамо у изобиљу све што нам је потребно телу,па и више него што нам треба. И када неко од нас нема ништа, а заропће, бива осуђен као онај који нема трпљења. А када има много, а због малог недостатка заподева свађе и спорења, па чак изговара и хулне речи, којега ће опроштаја такав бити достојан? Говорећи ово, свестан сам да и самога себе осуђујем и моје сопствене речи свакако ће послужити за моју осуду и разобличење. Али молим вас да то и вама послужи као подсећање.

9. Дакле, сећајући се користи од претходних дана поста, како сте их и са коликом ревношћу и усрдношћу прошли, молим вас да се постарате да тако прођете читаву свету Четрдесетницу, мислећи на своје добро владање[12] и на то какву је побожност, какво смирење, какво ћутање, какву усрдност у правилу божанског сабрања и своме рукодељу имао сваки од вас. Да, молим вас, не заборавите на пост који је погубитељ страсти и на очишћујуће уздржање и не будите лењи да чините исто, браћо, него ако се и догоди да се често промене јестива те да отуда добијете утеху, у намери будите непоколебиви и у самоосуђивању постојани, па ако једете више уобичајене хране, постарајте се и да се више потрудите на делу Божијем, како вам се не би догодило да вам, уместо благодарности и користи, утеха буде узрочник лењости и немале штете. Да, браћо моја, будите трезвени и, као што вам рекох, као протеклу недељу и ову која почиње држите без јела од рибе, владајући се у страху Божијем, не напуштајући своја служења и рукодеља и не лутајући тамо-овамо, не надимајући се и не предајући се демону немара. Него ако ко од вас у пролазу нађе другога брата да стоји или седи, нека му успут брзо учини поклон, па ће можда лењивац доћи свести и, постидевши се себе самога, поћи на своје дело, а, чинећи тако, сваки од вас избећи ће осуду за беспосличење и празнословље.

10. Нисте ли чули шта каже блажени Зосима, који је написао житије преподобне Марије, о оним светим мужевима који су живели у манастиру у који је и њега тада одвео Божији промисао - како су излазили из манастира и у пустињи проводили читаву Четрдесетницу, никада се међусобно не мешајући, него ако би неко где и срео кога, склањао би се и избегавао га, не трпећи ни да се приближи један другом? А када би се вратили у манастир, нико, како каже, никада није питао другога шта је видео или шта је урадио у пустињи, него су сви живели као какви странци и придошлице и туђини, тако се владајући. То, како мислим, нису радили ни због чега другог, осим да би у пуноћи и строго држали заповест да не изусте празну реч. Ако су, дакле, они провели толике године и толике дане без икаквих међусобних разговора, шта ће снаћи нас који се не чувамо ни ових неколико дана од сусрета и празнословља? А зашто помињем дане, кадне можемо да се уздржимо ни на сат? И шта ћемо урадити, браћо мојадобра, ако се изненада, док се ми налазимо у таквом стању, појави судијасвих и Бог, Који ће од нас тражити одговор за сваку празну реч у дан суда?А како ћемо и друге страсти спутати, ако нам је језик неуздржан? Јер која страст је, реци ми, лакша од те страсти? Плот, која има природну жељу и склоност ка распаљивању, подиже се против духа и силно ратује са душом, а стомак би да се насићује јелима, јер је за то и настао. Ако,дакле, не спутамо навику језика, што нам је лако учинити, како ћемо икада успети да свладамо тешке и велике страсти које црпе велику силу из наше природе и, да тако кажем, из саме жеље и задовољства?

11. Дакле, почнимо од данас, браћо, и из све снаге похитајмо, да бисмо,као какви златокрили орлови, лагани достигли Пасху Господњу, где је као наш претеча ушао[13] Христос Бог наш, одбацивши од нас све страсти које нас тиранишу. Поставимо, ако је угодно, сами ми заједничком одлуком између себе закон да ако се, изузев суботе и недеље, нађу двојица који су се предали беспосличењу и некорисном дружењу, да им се у тај дан у време обеда не да ништа друго до сувог хлеба са сољу и хладном водом, а и то да поједу стојећи у дну трпезе. И имајући то као ненарушиви закон, чувајте се да не дате повод укорима за празнословље и шале. Тако ћете угодити Богу ради Кога постављате врата на усне своје и стражу крај уста својих[14], а силно ћете утешити и мене недостојног оца свога, испунивши радошћу моју смирену душу, а и својим душама ћете немало користити, поучавајући себе саме добром обрасцу и чудесном обичају ради Божије љубави. Затим ће вас са правом прославити и задивити вам се сви људи, а кроз вас ће бити прослављен и Бог, јер ћете се показати као они који у овом нараштају подражавају житија светих, што не мислим да се данас може лако срести на местима где се сада налазимо и која видимо, нити међу монасима о којима чујемо, као ни у њиховим манастирима.

12. Зато молим вашу љубав, оци моји свети и слуге Божије, немојте пречути речи мене недостојног оца свога и нека се моје речи не покажу пред вама као бесмислица. Јер, иако сам слаб и пун небројених греха, видите и добро испитајте да вам нисам саветовао ништа мимо Божијих заповести и Божанских Писама. Поставите, дакле, добар почетак, а дајте и мени мало воље како бих, оснаживши се вашим молитвама, подигао главу, протрљао очи и омио их, па се пробудио из великог сна немара и да бих за добра која чините убогом слузи своме, макар и недостојно, али колико могу, узвратио вашој љубави добрим речима које ће Божија благодат дати мојим нечистим устима. Да, браћо моја, молим вас, не презрите моје мољење, него као што сте ми полумртвом и сасвим безгласном дали да говорим пред вашом честитошћу, тако ми дарујте и своју вољу, како бисте у њеном одсецању проживели живот мученика и победоносаца Христових, а ја ћу од данас још спремније полагати за вас своју душу и тело на добровољну смрт, за шта се молим да ми постане попутнина када пођем у тамошњи живот у Христу Исусу Господу нашем, Којем приличи слава и сила са Оцем и Светим Духом сада и увек и у векове векова. Амин.

Џуманџи · Мај 2, 2016

ХИМНА XXVI

Сада сам као мртав међу живима, о Владико, и као жив међу мртвима, злехудији од свих људи које си створио, о мој Боже! То што сам мртвац међу онима који по Теби живе показује да сам гори и од нестворених бића! Живети међу мртвима бесловесним животом стоке равно је животу незнабожних људи. Како да не буде равно?! Како да не буде исто?! Јер ако и мислим да Те познајем, ако и мислим да верујем, ако и мислим да Те славим и призивам (истина је да уста говоре речи које научих, појем молитве и химне, што их нам писмено изложише стари који задобише Твога Светог Духа), али док то изговарам и умишљам да чиним нешто велико, безосећајан сам и несвестан, јер као што деца науче, а не знају силу речи, тако и ја, прослављам Те песмом, у псалмoпојањем, молитвама и химнама, као Јединог Милостивог, а притом не опажам Твоју славу и Твоју светлост, те као и јеретици, који, и сами много дознавши, умишљаху да те знају, умишљаху да познају, умишљаху све зловољни Те виде, о мој Боже. Тако и ја много псалмопојем и многе Ти молитве зборим тек језиком. Додуше понекад и срцем, па тада сматрам да сам на самом врхунцу вере и да поседујем целовито познање истине и да ми више ништа није потребно.
И тада тврдим да Те виђам Светлост света, Спаситељу, и да те задобијам и да се сједињујем с Тобом и узимам удела у Твојој Божанској природи, па проналазим параболе о себи, и испитујући речи (Светог) Писма примењујем их на себе говорећи: Господ рече да сви они који једу Његово Тело и Крв пију, у Њему пребивају, и штавише, сам Владика обитава у Њима! Говорећи то, ја Тебе недомисливог проглашавам докучивим и тврдим да је Безгранични у ограниченом телу и да је видљив и држив ни за кога недрживи! А несрећник, нисам свестан да онима којима пожелиш, у чулноме, држивоме и видљивоме, чулан држив и видљив биваш, Ти, Створитељ! А нечистим као што сам ја, или боље недостојнима (да) твоје чулно Тело и Крв одухотвораваш, безимено измењујеш у никако недрживе, савршено недомисливе, боље рећи претвараш их у духовне и невидљиве! Као што си некад, док су врата од одаје била затворена, ушао и изашао пред очима ученика при ломљењу хлеба, тако и сад приносиш хлеб и пред таквима чиниш своје тело потпуно духовним!
Ја ипак мислим да те задобијам, хтео Ти то или не хтео, и причешћујући се Твојим Телом, сматрам да уделујем у Теби и осећам се као свети, о мој Христе, и наследник Божији и Твој брат и сунаследник и судеоник Твоје вечне славе! Тиме, се, пак показујем до краја безосећајним, тиме се открива да уопште нисам свестан шта псалмопојем и шта зборим, и у чему се то вежбам по цели дан и шта певам! Јер да то иоле знам, добро би ми било познато, о мој Боже, да си постао човек без промене, да би, преузевши ме на Себе целог ме обожио, а не да би као човек утонуо у нашу тустост и био задржан трулежношћу, ти који си незадржив, по природи Бог нетрулежни и недокучиви! Да то знам, да верујем да Твоје божанствено Тело и Крв постају заиста недокучиви, за мене недостојног заиста неприступни огањ, причешћивао бих се у са страхом и трепетом, очишћујући се са страхом и сузама.
Овако, кукавни, седим у тами и блудим у незнању, испуњаван неосетљивошћу. Но ипак Те молим, ипак Те преклињем, Боже, падајући пред Тобом и призивајући Твоју милост: Погледај и сада, као и увек, мој Свецаре, покажи ми милосрђе, састрадање, незлопамтивост према мени царинику, или боље рећи развратнику што се огреших о Тебе више него цела словесна и бесловесна природа. Јер иако починих сва безакоња у животу, исповедам те као Бога, Творца свих твари, и поштујем те као Сина Божијега, једносуштног с Богом, рођеног од Оца пре свих векова и у последњим временима рођенога као младенца од Дјеве свете, Богородице Марије. Тебе што си постао човек и пострадао ради мене, распет и погребен, Спасе, и васкрсао у трећи дан из мртвих и вазнео се у телу ка Ономе кога ниси ни напуштао! Нека ми се Господе, који овако верујем и овако те поштујем и надам се да ћеш доћи и судити и свакоме дати по заслузи, о мој Христе, зарачуна вера уместо дела, о мој Боже! Немој тражити дела која ће ме оправдати, него нек Ти уместо тога буде довољна моја вера! Она ће ме одбранити, она ће ме оправдати и показати причасником Твоје вечне славе, јер си Ти, Христе, рекао: Ко у мене поверује биће жив и неће видети смрти никада!
Ако, дакле вера у Тебе спасава и очајнике, ја верујем!, погледај!, спаси!, осијавши ме Својом божанском Светлошћу, Владико, и душу ми обасјај, коју прекривају тама и сен смрти. И подај ми умиљење, Своје живоносно пиће, пиће које ми потапа чула душе и тела и што ми улива живот и благодушност. Не лиши тога, Христе, мене, зловољног странца, који сам положио све своје наде у тебе!

http://www.snb.dzaba.com/simxxvi.html

JESSY · Септембар 4, 2016

На крају треба да знаш, сине мој љубљени, да у данашње време, нико ни међу мирјанима, ни међу монасима, ни међу јерејима или архијерејима, не поштује, не љуби, не боји се и не прима никога, као апостола Божијег и ученика Христовог, по љубави Христовој, или по заповести, или ради вечних блага која су нам обећана; већ сви ми презиремо једни друге, и ружимо једни друге: монаси осуђују монахе, јереји архијереје, мирјани све њих и једни друге међу собом, и уопште нико нема на уму да Црква Божија, каква је била у древна времена, таква је и сада, и као што је онда у њој Бог одредио прве Апостоле, друге пророке, треће учитеље и остале које је побројао свети Павле, тако и сада они пребивају у лицима својих наследника, предстојатеља цркве да би их свако примао: неке као Апостоле, неке као пророке, неке као учитеље. Ми смо пак то сасвим заборавили и без мере се узносимо једни над другима. Онога који ме је јуче крстио, ослободио од греха и кварежи моју душу, испунио ме благодаћу Светога Духа, причестио пречистим телом и спаситељном крвљу Господа нашег Исуса Христа и начинио ме сином Божијим (шта су друго, боље од овога чинили и онда за хришћане Христови Апостоли?), на тога истога ја сада нећу ни да погледам ни да га поздравим зато што то сматрам срамотом за себе; не излазим му у сусрет када иде код мене, да му укажем поштовање, и принесем љубазност, већ са досадом говорим своме слуги: “шта хоће он? Реци му да је твој господар заузет и да нема времена да га прими.”. Већ да не говорим о томе што је још горе и непоштеније, да се овако понашају не само према монасима него и према јерејима, и то они исти који се исповедају код њих и поверавају им своју душу. Бива да неко изабере себи духовног оца и учитеља на исповести, и после неког времена, када га је овај назвао духовним сином, почиње да показује гордост пред својим духовним оцем, и уместо да му буде духовно чедо и ученик, постаје духовни отац и учитељ и почиње читати задатке свом духовном оцу; противречи му и понижава га, ако се деси да му овај (духовник) каже нешто што му (сину) није по вољи; након неког времена он сасвим заборавља да има духовног оца и учитеља. Ако духовни отац сам дође ка њему, али не чини његову вољу и не повлађује његовим жељама, или боље рећи не пада сам заједно сњим, да не би заједно с њим и погинуо, тада га он оставља и тражи другог, који би повлађивао његовим телесним жељама.

Матусал · Април 16, 2017

БЕСЕДА ТРИНАЕСТА

О ХРИСТОВОМ ВАСКРСЕЊУ.

И О ТОМЕ ШТА ЈЕ И КАКО У НАМА БИВА ВАСКРСЕЊЕ ХРИСТОВО И У ЊЕМУ ВАСКРСЕЊЕ ДУШЕ. И О ТОМЕ ШТА ЈЕ ТАЈНА ТОГА ВАСКРСЕЊА. ИЗГОВОРЕНО У ПОНЕДЕЉАк ДРУГЕ СЕДМИЦЕ ПО ПАСХИ.

1. Браћо и оци, како видите, већ је прошла Пасха, радосни дан Христовога васкрсења, узрок сваког весеља и радости који године, а, тачније, бива свакодневно и вечно у онима који познају његову тајну. Она је неизрецивом радошћу и весељем испунила наша срца,разрешивши уједно и труд свечасног поста или, боље рећи, усавршившии уједно утешивши наше душе и призвавши све верне на починак и благодарење. Заблагодаримо онда Господу Који нас је провео кроз море поста и увео нас са радошћу у луку Свога васкрсења. Заблагодаримо Му и ми који смо правилно и ревносно, са топлом усрдношћу и у подвизима за врлину прошли пут поста, а нека заблагодаре и они који су у међувремену занемоћали из непажње и слабости душе, јер исти је Онај Који и ревноснима у изобиљу даје венце и достојну плату за њихова дела, и Који, опет, слабијима дарује опроштај, будући милостив и човекољубив. Наиме, Онвише гледа на расположење и намере наших душа, него на телесне напорекојима се ми вежбамо у врлини, било вољом душе увећавајући подвиг,било умањујући то добро услед слабости тела, па по нашем произвољењусваком узвраћа награде и дарове Духа, те или некога, ако је ревностан,чини славним и угледним, или га оставља као онога који је још слаб икоме је потребно потпуније очишћење.
2. Него погледајмо, ако је угодно, и добро испитајмо шта је тајна васкрсења Христа Бога нашега која увек тајанствено бива у нама, ако то хоћемо, како се у нама Христос погребава као у гробу и како, сједињавајући се са нашим душама, Он поново васкрсава, са Собом и нас саваскрсавајући. То је, дакле, сврха ове беседе.
3. Христос и Бог наш, пошто беше подигнут на крст, приковавши на њега грех света и окусивши смрт, сишао је у дубину ада. И као што је,када је поново устао из ада, ушао у Своје непорочно тело од кога се, сишавши доле, нипошто није одвојио, и одмах васкрсао из мртвих, а после тога са великом славом и силом узишао на небеса, тако и сада, када ми излазимо из света и уподобљењем страстима Господњим улазимо у гроб покајања и смирења, Он Сам, силазећи са небеса, као у гроб улази у наше тело и, сједињујући се са нашим душама, васкрсава их несумњиво мртве, а затим, ономе ко је тако васкрсао са Христом, даје да гледа славу Његовога тајанственог васкрсења.
4. Дакле, васкрсење Христово јесте васкрсење нас који смо пали. Јер како ће Он, Који никада није пао у грех, како је записано, нити се имало изменио Својом славом, икада васкрснути и бити прослављен – Он Који је свагда препрослављен и Који такав обитава изнад сваког началства ивласти? Васкрсење и слава Христова је, како је речено, наша слава, која у нама бива и коју ми показујемо и видимо Његовим васкрсењем. Пошто је једном Он наше учинио Својим, оно што Он чини у нама Њему се приписује. А васкрсење душе је јединство живота. Наиме, као што мртво тело,ако у себе не прими живу душу и са њом се несмешано не помеша, нити живи, нити може да живи, тако ни душа не може да живи сама по себи,ако се неизрециво и несмешано не сједини са Богом, истински вечним животом. Јер пре свесног, видљивог и осетног сједињења она је мртва,премда је умна и по природи бесмртна. Наиме, нити постоји знање безвиђења, нити виђење без осећања. А смисао овога што говорим јесте следећи – виђење, а кроз виђење знање и осећање (овде говорим о духовним стварима, јер у телесним осећање постоји и без виђења). О чему говорим? Слеп осети када ногом удари о камен, док мртав не. У духовним стварима,међутим, ако не достигне надумно сазрцање, ум не осећа тајанствено дејство. Дакле, ко пре сазрцања онога што надилази ум и смисао и поимање каже да има осећање у духовним стварима, сличан је слепцу који, додуше,осећа када му се догоди нешто добро или лоше, али не зна шта му се налази под ногама или у рукама и да ли му то представља претњу за живот или не. Јер он уопште не разазнаје да ли је у питању нешто лоше или добро, пошто је лишен моћи и чула вида, па се отуда често догоди да, када узме штап да би се одбранио од непријатеља, уместо њега пре удари сопственог пријатеља, док му непријатељ стоји пред носом и смеје му се.
5. У васкрсење Христово већина људи, додуше, верује, али мало је оних који га јасно виде, а они који га нису видели не могу ни да се поклоне Христу Исусу као светом и Господу. Јер речено је: Нико не може да каже да је Господ Исус, осим Духом Светим[1]. А на другом месту: Дух је Бог и они који Му се клањају у духу и истини треба да се клањају[2]. Ни свештене речи које свакодневно устима произносимо не кажу: „У васкрсење Христово поверовавши“, него: „Васкрсење Христово видевши, поклонимо се Светом Господу Исусу, једином безгрешном“. Како то да нас сада Дух Свети подстиче да говоримо (као да смо га видели, а нисмо), „васкрсење Христово видевши“, иако је Христос васкрсао једанпут пре хиљаду година, а ни тада Га нико није видео док је васкрсавао? Зар Божанско Писмо хоће да нас наведе на лаж? Далеко било. Оно, штавише, заповеда да говоримо истину како васкрсење Христово бива у сваком од нас верних и то да не једном, него, могло би се рећи, свакога часа сам Владика Христос у нама васкрсава, блистајући и сијајући зрацима непропадљивости и Божанства. Јер светлоносно присуство Духа показује нам васкрсење Владичино које се догодило ујутро, а тачније је рећи да нам даје да гледамо самог васкрслог. Зато ми и кажемо: Бог je Господ и јавио нам се[3], а наговештавајући Његов други долазак додајемо ово и говоримо: Благословен је Који ће доћи у име Господње[4]. Дакле, онима којима се јави, васкрсли Христос свакако се објављује духовно самим духовним очима. Јер када се Духом јави у нама, Он нас васкрсава и оживљује из мртвих и даје нам да Га у себи видимо читавог и живог, бесмртног и вечног, и не само то, него нам јасно даје да знамо како нас са Собом саваскрсава и сапрославља, како и читаво Божанско Писмо сведочи.
6. Дакле, то су божанске тајне Хришћана, то је скривена сила наше вере коју неверни и маловерни или, боље рећи, полуверни не виде, нити уопште могу да је виде. А неверни, маловерни и полуверни јесу они који не показују веру делима. Јер без дела и демони верују и исповедају да је Христос Бог. Знамо Те, кажу, да си Син Божији[5]. А на другом месту: Ови људи слуге су Бога Вишњег[6]. Али таква вера неће користити ни демонима, ни људима. Никакве користи нема од такве вере, јер она је мртва, сагласно божанском апостолу: Вера, каже, без дела је мртва[7], као што су и дела без вере. А како је то мртва? Зато што у себи нема Бога Који оживљује, јер није стекла у себи Онога Који је рекао: Ко Ме љуби заповести Моје држаће и Ја и Отац ћемо му доћи и у њему се настанити[8], како би Његовим присуством васкрсла из мртвих и оживела онога ко има ту веру и дала му да у себи види и васкрслог Васкрситеља.
Дакле, због тога је мртва таква вера, а боље је рећи да су мртви они који имају веру без дела. Јер вера, вера у Бога, увек живи и, живећи, оживљује оне који јој са добром намером приступају и примају је, а многе је извела из смрти у живот и пре делања заповести, показавши им Христа и Бога. И таквима је могло да се догоди, да су остали верни Његовим заповестима и до смрти их сачували, да и оне њих сачувају онаквим какви су постали само вером. А када су се преокренули у лук искривљен[9] и вратили се својим пређашњим делима, са разлогом су одмах претрпели и бродолом вере[10] и, на несрећу, себе саме лишили истинског богатства, које је Христос Бог.
Да се то не би и нама догодило, молим вас да из све снаге сачувамо заповести Божије, како бисмо окусили и садашња и будућа добра и гледали лик Христов, што нека сви ми достигнемо, благодаћу Господа нашега Исуса Христа, Којем приличи слава у векове. Амин.

Џуманџи · Август 12, 2017

1. Шта је самовлашће које је у почетку Бог даровао човеку?

1. Јасно је да је човек кроз преступљење заповести Божије начинио себе трулежним и смртним. Он по природи гладује, жеђа, има потребу за сном, замара се, осећа хладноћу и жегу; стога невољно једе, пије, спава, одмара се, облачи се и свлачи, премда и не жели то, и не постоји човек који би могао издржати  глад и жеђ  и остало побројано, осим са великом самопринудом и самоодрицањем. Ове потребе постоје природно у човеку и њихово задовољење није по његовој вољи. Бива и да се деси нешто по вољи, али не многократно и не задуго. Светитељи Божији, по својој вољи, угњетавали су своју природу и лишењима смиривали тело, постећи, бдећи, излажући се хладноћи и жези и добровољно се замарајући; али њих је укрепљивала благодат Божија и они су били способни да то чине. Дакле, ако све ово са човеком бива невољно, по природи онда у чему се огледа његова слобода? Она се не огледа ни у чем другом, до у том, да увек има свој ум узвишен и прилепљен ка јединоме Господу Богу, нашем многомилостивом Спаситељу.
        Ако се слобода огледа у томе, шта је у нашој власти, то само по себи, у ономе што није у нашој власти не огледа се слобода. Али воља и хтење су вођени слободом колико у односу на оно што је у нашој власти толико и у односу на то што није у нашој власти. Једино у односу на оно што је у нашој власти, ради успеха у намери да се предузме труд; зато што у садашњем животу ништа што је у нашој власти не може бити савршено без труда; и у односу на то што није у нашој власти, слобода се ограничава једино жељом, а труд је узалудан. (Могуће је пожелети не спавати, али ма како да се трудиш не можеш издржати без сна.)
        Дакле, како сам самовластан и стога хоћу да будем и слободан, онда да ли сам се самовласно покорио оним страстима којима сам побеђен и  надјачан, по својој вољи, или сам им се покорио, не самовласно, већ по некој неопходности и насиљу.
        Постоје две врсте страсти: природне (телесне) и душевне. Природне страсти су неопходне и  човек им се покорава по природној неопходности, не самовољно. Једем, јер сам природно гладан, пијем јер сам жедан, лежем да спавам, јер ме дремеж на то нагони, облачим се јер ми је хладно, свлачим се јер ми је вруће, и остало. Чинити или не чинити не зависи од самовлашћа. Јер ако би то зависило од самовлашћа онда иако дуго време не бих удовољавао овим потребама, пребивајући без хране и пића, без сна и осталог не бих на свом телу осећао исцрпљеност и растројство. Али како осећамо то, онда им удовољавам хтео ја то или не.
Дакле тај део није у рукама самовлашћа; а да ли су душевне страсти у рукама самовлашћа? Најглавније од свих душевних страсти јесу гнев и похота. Ако ја налазећи се у гневу неразумном и у похоти бесмисленој, желим да победим гнев и похоту, међутим скоро увек бивам побеђен њима, то је очигледно да сам и поробљен њима. Али и ако не будем увек и не будем на крају побеђен, али сам већ једанпут побеђен, то пошто сам био побеђен значи да сам поробљен. Стога, како онај ко је поробљен неразумним гневом и бесмисленом похотом може рећи да је самовластан.?
        Ако неко каже, да како се дешава са сваким човеком, да пада и устаје, тако бива и самном у односу на страсти: некада бивам побеђен њима, а некада побеђујем; из чега следи закључак, да сам ја некада у њиховом ропству, а некада слободан од ропства; о каква срамота онима који говоре да су самовласни, и хвале се тиме, у исто време без стида признајући: сада предају себе у ропство страсти, а сутра објављују себе слободним од ње, и тако страже читав свој живот, јер су такви  робо-слободни, т.ј. и слободни и робови.
        Дакле, шта нам је речено о самовлашћу? То да је човек био самовластан онда када је био слободан од греха; но како је он ускоро предао своју слободу, заједно са слободом изгубио је и самовлашће, и постао роб греха. А ко је роб, тај више није самовластан, премда је он био слободан, али покоривши се, постао је роб. Бог никога није створио робом, већ је све створио слободнима. Једино их је у односу на Себе створио робовима, јер им је даровао и само постојање; али и то да му је неко роб, Он не жели, да буде по принуди и насиљу, већ произвољно: слично томе како они који су бедни и немају ништа, када се удостоје да постану царски служитељи радују се и веселе што су се удостојили да се назову робови цара, тако и Бог жели да Му човек буде роб по својој вољи и радује се и за велику славу и част сматра да се назове и буде роб Божији.

И шта је након пада остало у човеку од његовог самовлашћа?

2. Роб, када сазна о ономе који га може ослободити, несумњиво му прибегава, припада његовим стопама и са сузама почиње да га моли и свакојако га убеђује да се заложи за његову казну и ослободи га. И очигледно да пошто у роба није остало ништа од његовог пређашњег самовлашћа, осим једино жеље и искања слободе, но и тога се почиње лишавати када му отежа тешко бреме ропства, ако се догоди да у ропству нађе покој и не осећа тежину, тада он и не тражи слободу.
        Придодајмо ово нашој речи. Господ говори у Светом Јеванђељу:Ако ви останете на мојој беседи … и познаћете истину и истина ће вас избавити (Јн. 8. 31,32). Три се ствари дају приметити у речима Господњим: остајање на његовим речима, познање истине и избављење истином, а не самовлашћем. Ето ослобођења; где је роб? Након наведених речи Господ још говори: сваки који чини грех роб је греху (Јн. 8. 34). Ето роба, садашњег роба, који нема самовлашће, како смо ми рекли о робу. Нешто ниже Господ опет говори: Ако вас дакле Син избави, заиста ћете бити избављени (Јн. 8. 36).
        Пошто је Бог истина и Његова уста не лажу, изрекавши ово, онда ко сме тврдити да је роб греха самовластан, када сваки роб, док је у ропству нема никаквог самовлашћа? То нам је рекао Господ, а апостол Павле великим гласом вопије целом свету: ја, несрећни човек, ко ће ме избавити од тела смрти ове (Рим. 7. 24)? Али само по себи се разуме да када неко неког ослободи од ропства, ослобађа га заувек. Зато апостол говори на другом месту:стојте дакле у слободи којом нас Христос ослободи (Гал. 5. 1), чиме показује да ослобођење ослобођених од ропства у којем су се налазили није било самовласно.
        Ово што смо рекли, верно приказује какво нам је самовлашће остало након што смо постали робови греха, наиме да се оно сачувало само у нашој жељи за ослобођењем, и ни у чем више. Стога је потребно да приносимо Христу ове жеље сјединивши са овим и бригу о души, срдачно искање, не кроз добра дела, него кроз веру, да би Христос, давши Себе  у искупљење за наше душе, видео како свом душом, свим помислима и свом жељом тражимо да се ослободимо од злог тиранства греха и ослободио нас од њега Својом божанском благодаћу. Међу људима нема ниједног слободног и самовласног осим једнога Христа; а он је стога такав што је Бог и човек. Од времена кад је Адам постао роб греха, сви људи до скончања века су робови, осим оних који бивају ослобођени Христом, како је написано: први је човек од земље, земљан, а даље, какав је и земљани такви су и земљани. Други је човек Господ с неба; а затим: и какав је небески такви су и небески (1. Кор. 15. 47,48).
        Какав је земљани човек? То је блудник, лажов, зли, лукави, лицемер, нељубавни, злопамтиви, превртљивац, грабљивац, неправедни, сујетни, горди, самоумишљени, који будући онакав какви су и сви људи, мисли о себи да он зна више од њих. Какав је небески човек? То су свети, преподобни, праведни, као и Господ наш Исус Христос. Јер као што природни отац рађа себи дете по себи (свом лику) тако и други отац Христос по Себи, рађа себи децу светих, праведних, слободних и самовласних, какав је и Он сам.Таква су знамења самовлашћа, како и она претходно описана служе као знамења несамовлашћа. Из овога се познају да се изразим речима возљубљеног Јована Богослова деца Божија и деца ђавоља (1. Јов. 3, 10).
        Пошто се на тај начин самовлашће сачувало једино у нашим жељама, то нам је најпре потребно пожелети ослободити се од ропства, затим искати ослободитеља нашег, Христа, а када Га нађемо, припаднемо његовим стопама и искамо од Њега слободу, јер нико није слободан, осим Христа, и оних које Христос ослободи. Христос нас милује и спасава од ропства, просвећује наш ум да јасно видимо или познамо право и свето, и снабдева нас силом да избегавамо непотребно и чинимо потребно. Јер и то да видимо како треба не налази се у нашој власти; него како нам је због тога да би видели видљиво потребна светлост сунца, тако нам је ради тога да би видели духовно, потребна светлост Христова која, просвећујући нас, скида тамни повез са очију ума и допушта му да јасно види (шта је) добро и богоугодно. А затим нас преиспуњује силом која нас ослобођује од страсти, даје нам слободу да верно следујемо Његовој светој вољи коју смо познали. Ово је слобода у Христу Исусу Господу нашем, Коме слава у векове. Амин.

http://www.snb.dzaba.com/slovo05.htm

Џуманџи · Октобар 12, 2017

КАТИХЕТСКЕ БЕСЕДЕ (БЕСЕДЕ О ВЕРИ)

БЕСЕДА ОСМА.
О САВРШЕНОЈ ЉУБАВИ И О ТОМЕ КОЈЕ ЈЕ ЊЕНО ДЕЈСТВО. И О ТОМЕ ДА, АКО СЕ ЈОШ ОВДЕ НЕ ПОТРУДИМО ДА ПОСТАНЕМО ПРИЧАСНИЦИ ДУХА, НЕ МОЖЕМО ДА БУДЕМО НИ ВЕРНИ, НИ ХРИШЋАНИ, АЛИ НИ ДА ПОСТАНЕМО СИНОВИ И ДЕЦА БОЖИЈА

1. Браћо и оци, ако је онај ко изиграва врлину како би многе обмануо и погубио, заправо јадан и пред Богом и људима осуђен и гнусан, јасно је да је онај ко се, премда бестрастан, ради спасења и на корист многих попут древних отаца прави да је острашћен, хваљен и блажен. Наиме, као што се ђаво, заклањајући се иза змије и под изговором савета, наизглед доброг и корисног, а заправо смртоносног и таквог да човека лишава и Бога и свих рајских плодова, показао као богоборац и човекоубица, тако и онај ко, под привидом зла, изговара наизглед зле речи, како би сазнао оно што ђаво чини кроз оне који глуме врлину и побожност, и оне који чине зло вратио покајању и спасењу и освестио их, очито је истински Христов подражавалац, сарадник Божији и спаситељ људи. А то дело припада само онима чије је чуло неосетљиво за овај ваздух и свет и за чулне ствари, чији разум није пристрастан према видљивим стварима, него је иступио из пониженог тела[1] – дакле, то је дело оних који су равни ангелима, који су се савршено сјединили са Богом и који су у себи свецело стекли читавога Христа и делом и опитом, и осећањем и знањем и сазрцањем.
2. Дакле, лоше је прислушкивати или кришом гледати шта ближњи говори или чини, али само ако се то чини зато да би се брат укорио, или изгрдио, или увредио, или да би се јавно осрамотио у погодно време због онога што смо видели или чули. А ако се то чини да би се састрадално и мудро и разумно исправиле грешке ближњег и да бисмо се свом душом за њега са сузама помолили, то није зло. Наиме, ја сам видео човека који прибегава многим смицалицама и средствима, како му не би промакло ништа од онога што чине или говоре они који живе са њим. А он то није радио да би нашкодио, далеко било, него да би једнога речју, другога даровима, а трећега под неким другим изговором удаљио од вражијих дела и помисли. И видео сам га где некада плаче због једног, други пут тугује због другога, трећи пут се бије и по лицу и у прса ради трећега, примајући на себе лик онога ко је сагрешио речју или делом и сматрајући себе оним који је учинио зло, исповедајући се и припадајући Богу у силном плачу. А видео сам и другога брата, који се толико радовао због туђих успеха и подвига, одобравајући њихов напредак, да се чинило као да ће пре он него они примити плату за врлине и страдања. А, са друге стране, толико се жалостио и уздисао због оних који падају речју или делом и истрајавају у злу, да је изгледало као да ће се заиста само од њега тражити одговор за њих и да ће бити предат паклу. Видео сам још и таквог који је показивао толику ревност и жудњу за спасењем своје браће, да је често са сузама из све душе топло молио човекољубивога Бога или да се и они спасу, или да он буде заједно са њима осуђен, јер уопште није желео, угледајући се настројењем на Бога и Мојсеја, да се спасе само он. Јер, спојивши се духовно са њима светом љубављу у Светом Духу, он није желео ни да уђе у само Царство Небеско, а да се одвоји од њих. О, свете свезе, о, неизрециве силе,о, небоумне душе – а још је боље рећи душе богоносне која се силно усавршила у љубави и према Богу, и према ближњем!
3. Онај, дакле, ко још није достигао такву љубав и ко нити је угледао њен наговештај у својој души, нити је уопште осетио њено присуство, још се попут кртице крије у земљи и међу земним стварима или, још тачније,под земљом, јер је и сам слеп као она и само слухом чује оне који говорена земљи. Страшна је то несрећа, јер ми који смо се родили од Бога и обесмртили се, поставши заједничари небеског призива и наследници Божији и санаследници Христови, још нисмо познали толика добра, него као штосе, да тако кажем, гвожђе неосетљиво убацује у огањ или као што се бездушна кожа неосетљиво боји црвеном бојом, тако се и ми налазимо посред толиких добара Божијих, а признајемо да у себи ништа не осећамо и поносимо се као да смо већ спасени и прибројени светима, правећи се и изигравајући и глумећи светост, као да, несрећници, живимо на сцени или позорници, уподобљавајући се лакрдијашима и блудницама које немају природну лепоту, па неразумно мисле да се улепшавају мацкањем и вештачким бојама. Али то није својствено светима који су се родили са висине.
4. Треба да знате да као што младенац, када изађе из мајчине утробе,несвесно осећа овај ваздух и истога часа сам од себе почиње да плаче и рида, тако се и онај ко се родио са висине и ко је из овога света изашао као из мрачне утробе и ушао у умну и небеску светлост и на неки начин на кратко завирио у њу, одмах испуњује неизрецивом радошћу и пролива сузе без бола, схватајући, разуме се, откуда се избавио и у коју светлост се удостојио да уђе. И то је услов да би неко уопште био убројан у хришћане. А они који још нису спознали и видели то добро, нити су га затражили са великом упорношћу, у плачу и сузама, како би га, таквим делима очишћени, достигли и, савршено се са њим сјединивши, имали заједницу са њим, како ће се, реци ми, уопште назвати хришћанима? Јер они нису онакви какви треба да буду. Наиме, ако је оно што се родило од плоти плота оно што се родило од Духа дух, како ће онда онај ко је телесно рођен и постао човек, а да никада није разумео нити поверовао нити се потрудио да се, како је дужан, роди духовно, постати духован и прибројати се духовним мужевима, осим ако се кришом, као онај ко је одевен у прљаве хаљине, не умеша међу светлоносне светитеље и заједно са њима седне за царску трпезу, а затим буде избачен свезаних руку и ногу јер није син светлости,него син плоти и крви, и буде послан у вечни огањ, припремљен ђаволу и ангелима његовим? Онај ко је примио власт да постане син Божији и наследник Царства Небеског и вечних добара, ко је на разне начине научио која је дела и заповести дужан да чини да би био узведен у ту част и славу,али ко је све то презро и, радије пожелевши земне и пропадљиве ствари,изабрао свињски живот и сматра привремену славу бољом од вечне славе,како неће са правом бити одвојен од свих верних и осуђен са невернима и са самим ђаволом?
5. Зато молим све вас, браћо и оци, потрудите се док је време и док смо живи, борите се да постанете синови Божији, да бисте били деца светлости (јер то нам даје рођење са висине), омрзните свет и оно што је у свету, омрзните плот и страсти које се од ње рађају, омрзните сваку злу жељу и похлепу макар и према најмањем предмету и ствари. А то ћемо моћи да учинимо ако схватимо величину славе и радости и весеља које имамо да наследимо. Јер шта је, реци ми, веће на небу или на земљи од тога да неко постане син Божији и Његов наследник и санаследник Христов? Заиста ништа! Heгo тиме што предност дајемо земним и опипљивим стварима и што не тражимо добра која су припремљена на небесима, нити смо им чежњом привезани, ми онима који гледају пружамо јасан доказ да смо, пре свега, савладани болешћу неверја, као што је написано: Како можете дa верујете кад примате славу од људи, а славу која је од јединогa Бога не тражите?[2], а затим и да, поставши робови страсти и приљубивши се земљи и ономе што је на њој, уопште не желимо да подигнемо главе ка небесима и Богу, него, одбацујући у безумљу душевном Божије заповести, отпадамо од богоусиновљености.
6. Јер шта је неразумније, реци ми, од онога ко не слуша Бога и не труди се да достигне богоусиновљеност? Онај ко верује да Бог постоји о Њему мисли узвишено. Он, наиме, зна да је Он једини Владика и Саздатељ и Господ свега и да је бесмртан, вечан, непојаман, неизразив и непропадљив и да Његовом Царству неће бити краја. И ко зна таквога Бога како да не чезне за Њим? Како да се не потруди да и саму душу своју преда смрти из љубави према Њему, да би се удостојио да постане, да не кажем Његов син и наследник, али макар један од Његових истинских слугу који стоје у Његовој близини? И ако свако ко се подвизава и у пуноти чува све заповести Божије, пошто се роди са висине постаје чедо Божије и син Божији, и сви га знају као истински верног и хришћанина, а ми пренебрегавамо Божије заповести и укидамо Његове законе, за шта ће нас Он казнити када поново дође са славом и страшном силом, ми тиме себе саме делима у вери показујемо неверним, а у неверју само на речима верним. Не варајте се, ништа нам без дела неће користити сама вера. Јер она је мртва, а мртви не постају заједничари живота, осим ако га претходно не затраже делањем заповести. Њиховим делањем у нама као какав многоструки плод израстају љубав, милосрђе, састрадавање са ближњим, кротост, смирење, трпљење искушења, непорочност и чистота срца, којом се удостојавамо да гледамо Бога и у којој бива јављање и осијање Светога Духа што нас рађа са висине, чини нас синовима Божијим, облачи нас у Христа, пали светиљку, објављује децом светлости, ослобађа душе од таме и већ овде нас осетно чини заједничарима вечнога живота.
7. Немојмо, дакле, да, уздавши се само у нека делања и врлине, а при том мислим на постове, и бдења, и спавање на земљи и на свакојака друга злопаћења, презремо ово делање заповести Господњих, као да се можемо спасити једним, а без тога другог. Јер то је немогуће, немогуће! И нека те у то увере пет лудих девојака и они који су у име Христово учинили многа знамења и чуда, али који су зато што у себи нису имали љубав и благодат Свесветога Духа од Господа чули речи: Идите од Мене ви који чините безакоње[3], јер не познајем вас откуда сте[4]. И не само они, него уз њих и многи други који су, додуше, крштени од светих апостола и светитеља који су дошли после њих, али нису се удостојили благодати Светога Духа због претеране злобе, нити су показали живот достојан призвања којим су призвани, нити су постали деца Божија, него су остали плот и крв и никада нису поверовали да постоји Дух, нити су Га затражили или се понадали да ће Га примити. Због тога такви никада неће моћи да победе плотске жеље и душевне страсти, нити ће показати икакву посебну врлину, јер Господ каже: Без Мене не можете чинити ништа[5].
8. Али молим вас, оци и браћо, постарајмо се из све снаге да се још овде удостојимо да се приопштимо дару Светога Духа, како бисмо достигли и садашња и будућа добра, благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Којем доликује слава у векове. Амин.

НАПОМЕНЕ:

Флп. 3,21

Јн. 5, 44

Мт. 7,23

Лк. 13, 25-27

Јн. 15,5

https://svetosavlje.org/sabrane-besede/12/

Пријави се

Симеон Нови Богослов

Препоручена порука

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Link to comment

Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Чланови који сада читају 0 чланова