НА ПУТУ БЕЗ ПОВРАТКА...

[Carinik]

                                              На прстима 

                                              по нотама

                                              у косе расплетене

                                              тихо тишини:

                                              Ваше право име је

                                              Нежност,

                                              зар не?

                                              Hristos vaskrse

[Jelena Vitorovic]

   

[Jelena Vitorovic]

  Pesmu bez imena, napisala sam davno u jednoj igri, a sada sam je malo doradila.

******

Sumrak je, hladan.

ne spava.

Doziva suze, ipak ne sputava.

Želi!

Oči širom otvorene,

vide plavo,

jutro u zenici.

Sve vide, oči otvorene,

ruke vezane,

želje ugašene,

strah,

rat svetova, mir talasa,

slobodu.

Rana još krvari.

Muk i bol u divljini,

zveri trgaju meso crveno

duša se sklupčala

drhti u isčekivanju,

vrišti… ,

Budim se.

Srce lupa, dok

sokove vremena upija.

Talasi prelamaju boje,

rana zaceljuje.

Zar spavaš?

Tu smo,

pred vratima.

Otvori!

Kuca večnost.

Ne stidi se!

Obriši mrlje sa zavesa.

Ne spavaj,

mač je u rukama!

Odseca, pobedu nosi.

Pod tepih ne spuštaj.

Diši!

Za manje nisi.

Sakupi komadiće,

života rasutog,

Ono sto čuvam…,

Postoji!

Bolom ćemo se sjediniti.

Jelena Vitorović

[Tanja]

Naporna neka igra  , ali kao sto sama rece- za manje nisi.

[Jelena Vitorovic]

Leto prosle godine  0202_238  klapklap pa ti vidi  klapklap.gif' class='bbc_emoticon' alt=':cheesy2:' />

[Tanja]

Видим, како стрпљиво чекаш да ме

прође олуја

Моје олује, те страшне буре моје душе.

Тектонски поремећаји којима се

чисти моје биће.

Ти разумеш.

Пушташ ме у себе. Бранећи ме. Собом.

Лепи, племенити принче мој.

Треба трпети овог лудог Дон Кихота у мени.

Треба обуздати овај ветар који хоће да покрене ветрењачу.

Треба порджати хоћу у идемо.

Треба зацелити сломљена крила летача.

Лепи, племенити принче мој.

Ти си мој простор, моја пољана, моја суштина.

Без тебе не бих имала начин да се сачувам у пољу гравитације.

Расула бих се. Разлетела. Разлупала.

Икар би био и мој крај.

Само са тобом мој лет има смисао.

Само у теби налазим пространства.

Само за тебе...

Лепи племенити принче мој.

Боле ме твоје нове боре.

Ти подочњаци, издајице.

Увучем се у твоју тишину.

Као лопов.

Пушташ ме да се нахраним, очитавим, наставим.

Грешим!

Говорим како нема витештва.

Грешим, у својој глупости не видећи да је један поред мене.

Мој витез. Мој племић.

Све моје, твоје је.

Све твоје, моје је.

Ми смо једно.

Лепи, племенити принче мој.

Тања

[Стефан]

  Pesmu bez imena, napisala sam davno u jednoj igri, a sada sam je malo doradila.

******

Sumrak je, hladan.

ne spava.

Doziva suze, ipak ne sputava.

Želi!

Oči širom otvorene,

vide plavo,

jutro u zenici.

Sve vide, oči otvorene,

ruke vezane,

želje ugašene,

strah,

rat svetova, mir talasa,

slobodu.

Rana još krvari.

Muk i bol u divljini,

zveri trgaju meso crveno

duša se sklupčala

drhti u isčekivanju,

vrišti… ,

Budim se.

Srce lupa, dok

sokove vremena upija.

Talasi prelamaju boje,

rana zaceljuje.

Zar spavaš?

Tu smo,

pred vratima.

Otvori!

Kuca večnost.

Ne stidi se!

Obriši mrlje sa zavesa.

Ne spavaj,

mač je u rukama!

Odseca, pobedu nosi.

Pod tepih ne spuštaj.

Diši!

Za manje nisi.

Sakupi komadiće,

života rasutog,

Ono sto čuvam…,

Postoji!

Bolom ćemo se sjediniti.

Jelena Vitorović

Ау...ала је ово тешко и напорно.  0409_feel Што каже Тања-напорна нека игра...

Најпре-врло је живописно описано ово,хм,очовековљење сумрака...који овде симболише бол и патњу,док те очи отворене,у ствари и једине слободне ("руке свезане","жеље угашене") виде плаво јутро у зеници-тј. оне једине и имају наду да ће тај гнусни сумрак отићи и сванути ново јутро.

Звери које тргају месо црвено (уф,баш тежак и тужан део) само говоре о метастази тог бола који раздире...

А овај део после тога-мене асоцира на оно најгоре  тј. на победу бола,на коначни одлазак...нарочито тја део када "куца вечност"...али поред овакве "пепељасте" атмосфере која доминира у другом делу песме,последњи стихови јако су лепи-"сакупи комадиће живота расутог,оно што чувам постоји,болом ћемо се сјединити"...јааако лепо,јако јако!!! Изврсно речено-сакупљање комадића баш и симболише очуване сећања на оног коме је закуцала на врата вечност.  :smiley: :smiley:

[Jelena Vitorovic]

Ne goni.

Posedi malo, odmori.

Otapam  breg ledeni,

Voda se spušta, da oči umije.

Tebe da vide.

Dušu da opere.

Tebi da jastuk bude

Sedi, da kraj mene progovoriš

samnom da dišeš.

[Carinik]

                                               ПОСЛЕ

                                      Низ водопаде мисли

                                      на брезиној кори

                                      ка лековитим травама

                                      хитам после тебе

                                      У кући од сна

                                      нема те више

                                     "Продато" пише на улазу

                                      Два велика шарена кофера

                                      исељена одатле

                                      у сваком по половина

                                      светле ми будућности

                                      На кристалу бола

                                      на крају света

                                      у влажној прашуми

                                      седиш ћутке ме гледаш

                                      док крај тебе

                                      покисло пролазим

                                        89898989898989                          (март 1994. год.)

                                     

[Jelena Vitorovic]

BUDNA

Pošla sam danas sa mišlju o sebi.

Sa mišlju o tebi, o nama.

Tebi koji me voliš.

Voliš!

Tebi koji me nećeš, i nećeš.

Pokunji se duša moja.

Noge zaklecaše, srce  se ućuti.

Telo se sledi, jer

Ne htedoh se videti slaba, a slaba sam.

Jesam, i progutaću svoju nemoć.

Kuda, gde, kako? “Ne, neću pitati”.

Neću, pala ostati da klečim  krvavih kolena.

Čistim ranu svoju da ne zagnoji ponovo.

Čistim i koračam brzo, da san misao ne savlada.

Ipak, suza okvasi zenice moje.

“Lepa sam”.

“Telo je slabo, al` je duh srčan”.(Mt.26.41)

“Dajem sve za Hrista, Hrista nedam nizašta” (Ava Justin)

[Стефан]

Јелена,песма је много,много ЈАКА!!!

Карактеристично је за ваше последње песме да говоре о љубавном двојцу "без кормилара" а да некако,песма буде тужна јер та љубав никако не опстане...а нема треће особе (зато кажем "без кормилара" ) која би двоје завадила...

Песма заиста одише достојанством,што је тако ретко-јер су управо свет освајале тугаљиве кмечеће песме и приче које тако проклето личе једна на другу ("Он ме неће у бесаној ноћи,а ја патим и венем попут латица руже на септембарском сунцу")-ФУЈ!...а данас не вреде ни да се шаљу СМС порукама...

Свиђа ми се та женска поноситост,ретко се данас среће. Данас многе преко "јавних" суза достижу све своје циљеве...Наравно,туга постоји. Туга је преголема. Али она се исказује изнутра...на папиру...ван домашаја света који би да "сажаљева"...чак ни она не жели себе да види нејаку и у неку руку-поражену...(зато у песми каже: "Не хтедох се видети слаба,а слаба сам")-и та реченица невероватно осликава однос свести и поноса; јер једноставно не постоји заваравања...

Последња строфа заиста и даје "печат" таквом држању...али,те ране које не би смеле поново да се гноје-говоре као да је овакав бол још једанпут био преживљен,што још више учвршћује ментални склоп ње...која опет стоји чврсто...

А последња два цитата заиста јесу ФЕНОМЕНАЛНО уклопљена...увек треба да имамо у виду овај +Матејев цитат...јер је већа мука која задеси наш дух,ту се мора војевати...све што је телесно,самим тим и материјално не треба да нас до те мере заокупира да запоставимо ону битнију нашу страну. Нашу духовну страну. Која јесте срчана. Јер се њој не може спознати снага...а свако тело може да поклекне,под мањом или већом силом...

Док је исто Авин цитат тако јак...да нипошто не смемо оставити Христоса. Ни за шта! Толико је јака та реченица...јер никакав,али заиста НИКАКАВ материјални,или телесни угођај не би смео да нас доведе у ситуацију да (про)дамо Христоса...да продамо "веру за вечеру"...на жалост,имам неке јако блиске људе који нису послушали Аву,и који су,кренувши путем неког телесног и привременог задовољства затрли траг Христосу у себи и оставили себе јако крхке у духовном смислу..сад сам се баш растужио мислећи о таквима опет..

Јелена,иако кратка и једноставних реченица,ова песма добује и струји кроз мене буквално...

Јако је,јако је лепа...у недељу ћу вам и детаљније објаснити зашто је толико јака за мене...

[Jelena Vitorovic]

Dogovoreno  , a ja cu tebi konentar na komentar  maher

[Carinik]

                                                ПЕСМА-ПИТАЊЕ

                                    Шта су ти рекли, да ли има Бога?

                                    Где су те одвели?

                                    Јесу ли ти показали свод с анђелима?

                                    Мене нису ништа научили,

                                    нису ми причали,

                                    плаветнило исцртали.

                               

                                    Чекам слутњу да се јави,

                                    корак,

                                    чекам да ми кажеш

                                    шта су ти рекли:

                                    "Да ли има Бога?"

                                                          Наташа Живковић,

                                                          девојка са питањем

                                                          у наплаветнијем оку

                                                          фебруара 1995. године

   

                                     

           

                                          ПЕСМЕ - ОДГОВОРИ

                                                      1.

                                            Када једнога дана

                                            будемо свукли тела

                                            остали голе душе

                                            видећемо светло и топло

                                            како нам дрхти срце

                                            у срцу један Бог

                                            како нам

                                            трогласно

                                            пева

                                            зове нас

                                            да кренемо себи

                                            у сусрет.

                                            Загрлиће тебе и мене

                                            играћемо се Христовом косом

                                            црном, смршеном шумом.

                                            Плакаћемо заједно с Богом

                                            сузама ћемо знати

                                            заједно смо одувек.

                                            А онда...

                                            Уселићемо се

                                            у Његов осмех.

                                            Тамо је кућа наша

                                            и небо наше сво.

                                                                    мај 1995.

                                                      2.

                                            Свећа сам.

                                            Пламен и дим

                                            као молитва,

                                            као испружен длан

                                            ишту Те.

                                            "Води ме!"

                                            Воштане сузе

                                            моле Те.

                                            Гасим се.

                                            Далеко си,

                                            Јутро моје!

                                            Падам.

                                            У

                                              меко

                                                      и

                                                          топло

                                                                    крило

                                                                                Твоје.

                                                                                            Срећко Урошевић

                                                                                            младић са одговором

                                                                                            у кратковидом оку

                                                                                            септембра 1995. године

                                                                                           

                         

                                   

                                   

[Jelena Vitorovic]

ŽELJE

  Još jedna lekcija sa “životnog fakulteta”. Uvek me prozove, nikada da preskoči. Kao da samo moje ime stoji napisano u dnevniku.

Priča iz autobusa.

  Vreo dan u Beogradu. Vraćali smo se sa kupanja. Na putu do autobuske stanice uhvatila nas je jaka oluja, propraćena elementarnom nepogodom, koja je lupkala po parkiranim automobilima i usijanom asvaltu. Sakrili smo se pod drvo, ipak ne baš uspešno, jer su ledenice letele na sve strane. Dok smo tako, svako na svoj način jaukali od udaraca ledenih kocki, pojavio se, iz SVETLOSTI, dobri vozač autobusa 23 koji je i pored saobraćajnih propisa, loše plate i ekonomse krize, otvorio vrata van stanice i ljubazno nam se osmehnuo pozivajući nas da slobodno uđemo.

  Mokri i smrznuti seli smo preko puta dve dobro držeće gospođe srednjih godina. Pitate se verovatno, šta mi znači to dobro držeće u dvadeset trojci. E ovako; to su gospođe uglavnom ofarbane u svetlo “bebi” plavo, sa dugim malo iskrzanim noktima (na prvi i samo prvi pogled urednim). Uvek lepo umereno našminkane, sa avonovom torbicom u krilu, ono AVON okrenuto je, naravno, tako da svi vide. Pod parolom “ne postoji loša reklama, već samo relama”.

  Elem, pre svega, mrkim pogledom su dobro ispratile pokrete moje mlade dece, jer ukoliko bi se desilo da ih dotaknu tako mokri, imale bi povod da upute majci po koju o vaspitanju, i naravno pokažu kako su bolje od iste. Kako je opasnost od dodira mokre dece prošla, uperile su poglede ka prozoru. Jedna je komentarisala nešto u vezi sa zgradama ili fasadama u Beogradu, nisam baš sigurna, dok je druga, duboko zamišljena, klimala potvrdno glavom, čak i ne izgovarajući ono “ Da, da, da…” Naravno niti jednu niti drugu nije zanimalo šta ova druga misli, govori, oseća, ili da li je baš pored svih njenih muka zanima baš mišljenje ove druge o fasadama našeg lepog grada.

  Dalji razgovor nisam ispratila, obzirom da Vasilije prosto obožava da peva u gradskom prevozu, dok mu Vesna drži ritam, ali i pored toga po grimasama moglo se zaključiti da razgovor dve dobrodržeće gospođe vodi pravo u ćorsokak. Uvek sam se pitala, zašto ljudi ne razgovaraju o svojim željama, zbog čega ih toliko prikrivaju da o njima ni ne misle, a kamoli još i govore? Tada bi imali neiscrpan izvor tema za razgovor. Zanimljivih tema koje ne bi izazvale klimanje i pristojno potvrđivanje već bi razgovor imao smisla, poentu.

  E! Uporedo sa ovom pričom, dogodila se jedna dan pre, sa mojom ćerkom, koja je odgovorila na moju dilemu.

Naime ti prošli dani bili su propraćeni dolinom vila, vilinskom prašinom, bojama, osmesima, čarolijama i svetlucavim krilima. Sve to, jer je ispao zubić, a za zubić…pa zna se, smiley-dance007čić od Zubić Vile. Kada bi samo bilo sve tako jednostavno: Zubić – Vila – :291291291:čić i svi srećni, ALI imamo mi još jedno dete, malo starije, koje nismo mogli ni sa Deda Mrazom da prevarimo, a kamoli sa Zubić Vilom. E to starije dete, gospodin Vasilije (sve sam vas provalio) je na sve moguće načine pokušao da ubedi mlađe, Vesnu (verujem u sve što donosi poklone) da vile, a posebno Zubić Vile ne postoje, jer da postoje one bi dolazile noću i deci popravljale zube, a pošto ona više nema zub, nema ni razloga da dolazi.

  Posle dugog i iscrpnog objašnjavanja zašto vile ne postoje t.j. postoje, Vesna je samo odmahnula glavom i rekla “ E pa ja volim vile i ne samo vile već i Zubić Vile, mnogo ih volim, i ŽELIM da postoje i baš zato što ŽELIM, one će i da postoje”. Čiča miča i gotova priča.

Eto, gospođe kao i mnoge druge gospođe i gospoda, nije da neće da govore o svojim željama, već ne mogu, jer su se želje ugasile, prestali su da ŽELE.

Jelena Vitorović

[Carinik]

    Хвала на јарко црвеном упозорењу, увек спреман за закаснели одговор...и сигуран сам да желим

                                                    УСТАНИ, ДУШО МОЈА

          Многи светитељи из прошлих времена разговараху са својом душом. Нисам свет и не знам где ми је она. Само знам да је пала. Кад се осврнем иза себе, погледам десно или лево, намрштим се на испред, видим да је нема. Сад бих да завирим у разне књиге трагајући за упутством како се она прво проналази, па потом подиже, али знам да сам за то већ раније потрошио много, много времена. Сећам се само путоказа да она мора да је негде унутра, у мени, близу срца. и умом се тражи, па у срцу Именом чисти, храни, поји, на светлост износи. Клечао бих на камену као Свети Серафим Саровски хиљаду дана и ноћи, босих стопала и подигнутих руку бдио бих ноћима као Свети Јован Шангајски, кротко бих и благо и само наизглед немо , а у молитви, гледао на непријатеље своје као Свети Нектарије Егински, кад бих само мислено могао да те додирнем, душо моја!

          И опет знам да ништа не могу без Тебе, јер ништа своје ни немам! Ти си ме, Христе, из небића у биће привео, Ти ћеш ме, опет и опет, са сопственим срцем преко Имена Твога упознати!

                                                                        27.1. 2011. године око девет сати увече

        Хајте, девојчице!