НА ПУТУ БЕЗ ПОВРАТКА...

[Jelena Vitorovic]

Eee, de si decace  1000000001010 , al` sto ti je pesma... nemam reci da ti kazem  0442_feel !

[Carinik]

                                                                  ПОВРАТАК НА ПУТ

     

                              Празно ми је ћутање. Плитко. Није бездано. Није ни чудо. Одавно се нисам молио тако да допустим да буде: " Ти сам у мени моли Се." Не осећам Твоје присуство. Не осећам ништа. Сув и бесплодан ко смоква. И кад ми чудо плетеш пред очима, ја Ти кажем:  "Није довољно." Размажен благодаћу као пресито дете разбацујем дарове, не схватајући колико су вредни, несвестан  с коликом љубављу и бригом су ми у наручје ниспослани.

                            Нисам ја на путу, већ у пит стопу. Ко прати трке формуле 1, знаће о чему говорим. Ко не прати: на уском путу који води до Царства Небеског где се и у најспоријим кривинама мање спретан и вешт тешко претиче  и најспорији ће ми одмаћи, заставице које оглашавају долазак на циљ кад некако пристигнем за мене ће давно у оставама бити спаковане, врата ће ми се ка подијуму затворити, ни на силу нећу моћи да уђем.

                            Ћутим, испражњен, и поново чекам да Ти, први, ако буде по Твојој вољи, са мном проговориш. Ни ка горе, ни унутра ја ка Теби, Христе, поглед да управим не смем. Стид ме је колико Те по делима својим не волим и гордим својим лицем Твој Лик ружим.

                            Тежак је повратак на Пут ако ти је странпутица жао и слуша ти се пој сирена, а ниси Одисеј да уши запушиш.

           

                       

             

               

[Tanja]

Kada samo zamalo okrenemo glavu, samo malo, cak i kada pomislimo, da ce to saznanje koje ce nam okret omoguciti znanje i mogucnost reagovanja, onog momenta da u svojoj slabosti pomislimo da ovako maleni mozemo da pomognemo, sacuvamo, uradimo... bas tada naidje hladnoca, ona strasna kada tama pomisli da moze da potamni svetlost, o mi tu istu tamu pustimo... dodju tuzni dani cutanja, te nepoznate hladnoce, neprirodne tisine kada ni glas nema zvuk, uzas ostavljenosti.... stanje koje je nemoguce ni podneti niti u slabosti izdrzati. Cekala sam te decace da zajedno pustimo krik iz grla, ovo se ne moze ziveti. Bez svetlosti mi maleni zakrzljavamo, patimo i venemo.... ali ne... to nije zivot, ne ovaj zivot cilja, odluke, slobode izbora.

Znas da cuvas tajnu?

Reci cu ti svoju: dolazi prolece, znam, javile su mi moje prijateljice, misice iz parkica.

One najbolje znaju.

Dolazi prolece, novo budjenje i svetlost od koje nema spavanja :policeman: