НА ПУТУ БЕЗ ПОВРАТКА...

[zlata]

SVEDOK

Da li sam svuda gde su mi tragovi,

Ko zna s čim sam se spajao,

A nisam ni takao?

Možda sam boravio i u svom životu,

Možda postoje izvesni znaci,

Ali kao da je neko stran.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.

Sa mnom je opasno ići, ja se nikad ne umaram.

Valjda sam jedini svedok koji sumnja u sebe

Sve češće mi se čini

Da nisam nikakav oblik

Već da slobodno jedrim kroz sopstveno

Pijanstvo – prepušten sunčevom vetru

Odlivam se i dolivam.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,

Sa mnom je opasno hteti, ja nikad ne odustajem.

Neiskvaren iskustvom, poseban slučaj samoće.

Ponekad izmislim sadašnjost,

Da imam gde da prenoćim.

I suviše sam video, da bih smeo da tvrdim,

Mnogo toga sam saznao, da bih imao ijedan dokaz.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično,

Sa mnom je opasno voleti, ja nikad ne zaboravljam.

Pokušavam da shvatim učenja koja mene shvataju.

Nejasna mi je vera, spremna u mene da veruje.

Teško je biti okovan u moju vrstu slobode.

Lako mi je s nemirom, ne mogu da umirim mir.

Ali ipak uz mene se može, mada je neobično.

Sa mnom je čudno čak i umreti, jer ja se ne završavam.

Mika me večeras pogodi u srž...   

[Tanja]

  crvenilo 0442_feel :bla:

[Tanja]

На поклон мојој жени

Дунав од извора до ушћа

(пут без повратка)

Планина.

Зима.

Пада снег.

Стрмоглављује се низ небо.

Бело непрозирно.

Лед оковао оно мало заостале воде у барама око рупе из које излази

мали млаз бистре, прозирне воде.

Она није окована,

она је слободна.

Креће се, сама, несвесна да је пошла на пут,

пут без повратка.

Срећна, напушта зиму и граби сваки камен на путу

да га окрене, изваја

и ако довољно дуго путују заједно

да га преобрази

преобрази у зрно песка.

Ту, на том извору

почиње прошлост, будућност и садашњост

испреплетани од свог почетка

до краја.

Новог почетка!

Горан Накић

0202_238

[Jelena Vitorovic]

Zar je potreban komentar 

[Jelena Vitorovic]

NJIH DVOJE, BLUDNI SIN I JA

Konačno! Bez gurkanja. Prvi red,i najbolja mesta.

To su ona mesta sa kojih se kapljice znoja  mogu opaziti,

šaptač čuti, pobegli pramen primetiti.

Tražile smo! Dobile!

Nismo se pogledale. Znale smo.  

Svetlost je krenula. Plamen se širio od nas, dalje.

Dajemo. Sa osmehom u srcu, bez grimase, a s` tugom u utrobi.

Krenuli smo dok Ispred nas dete skakuće. Slobodno, veselo dete.

Plenilo je, plesalo, neku čudnu igru. Igru proleća, ples  dana.

Nemo, vratile smo se  i čekale.

Vreme je, za poslednji pozdrav.

Zatvorila sam oči na tren, da sačuvam, da ne odleti.

Iznenadjenje,  neočekivano  sama!

Tražila sam, miris, zvuk, znanu ruku.

Panika! Dugo se nismo družile.  

Sama, Kao cvet usred pustinje.  Čemu pozdrav!?

Gomila peska koji prži, po koži već crvenoj.

Samo ne, sada. Ni sutra. Nikada više.Ne umem sama, ne više.

Onda ne postojim.

Odbijam, je. Samoću turobnu.

Poslednja iskra nade, i kao kroz maglu, prosula se reč: “ Idemo svi “, rekao je.

Nisam se  usudila da podignem glavu, oglušim se na rečeno.

Kap vode na usta suva. Pristajem. Aminujem!

Pošli smo. Na najtužniji pozdrav pred radost.

Na Poslednji Celiv.

Nedvosmisleno. Zajedno. Rame uz rame. Licem k licu. Poklonili se,

Njih dvoje, bludni sin i ja.

Jelena Vitorovic

[Tanja]

Нада умире последња  0442_feel

Немогуће је бити сам у заједници и који је смисао ако нисмо сви, а сви смо. Само један покрет за преокрет, само један корак за искорак    0442_feel

0409_feel

[marija]

Остадох сама

Сиромашна да се Тобом обогатим, да се Теби приближим

Да на Тебе мислим,

Да мислим на друге, на браћу и сестре.

И ето, у овој невољи обогатих се љубављу

Љубављу према Теби, љубављу према брату човеку.

Мислећи на њихову беду покушавам заборавити на своју

Ова олуја која је беснела у моме срцу И мојој души Твој је дар

Хоћу ли умети примити дар?

Хоћу ли умети опростити И заборавити?

Хоћу ли умети устати?

И наставити даље?

Хоћу ли?

Не.

Право питање је:

Могу ли?

петак, 25. април 2008.

[Jelena Vitorovic]

Mozes, mozes  0205_whistling

[Tanja]

Остадох сама

Сиромашна да се Тобом обогатим, да се Теби приближим

Да на Тебе мислим,

Да мислим на друге, на браћу и сестре.

И ето, у овој невољи обогатих се љубављу

Љубављу према Теби, љубављу према брату човеку.

Мислећи на њихову беду покушавам заборавити на своју

Ова олуја која је беснела у моме срцу И мојој души Твој је дар

Хоћу ли умети примити дар?

Хоћу ли умети опростити И заборавити?

Хоћу ли умети устати?

И наставити даље?

Хоћу ли?

Не.

Право питање је:

Могу ли?

петак, 25. април 2008.

Након толико лутања, осећај добија потврду, наслућено облик, невидљивом  се виде обриси!

Нисам грешила, да, сада знам. Тражење добија смер, правац – јасан, видљив.

Како? Како сада? Куда даље?

Толико накупљеног, неизреченог...

Толико их је много у теби, кроз тебе тражећи...

Куда са њима, а мирис је неодољив, дозива, милује, теши, ране зацељује.

Куда са њима, како се одупрети неодољивом, немогуће је ћутати!?

Глас из тишине проговара, нема сигурног ћошка, сваки кутак говори.

Да ли сањам?

Шта је ово?

Лудост?

Мудрост?

Кожа је тесна, шапат је прерастао у вику, дозивам... али како? Зар ја?

Да Лазарице, баш ти!

Говори, вичи са кровова!

Само луди су живи, мудраци су одавно мртви.

Да, баш ти јер је жеља прерасла себе у тебе у ти у...

ДАНИЦУ.

  0205_whistling

[Guest O.Ugrin]

A.R.H.I.

Da, kao sto je i Tanja prerasla sebe u Arhi i kao sto je Avram prerastao sebe u Avraama tako i vi prerastoste sebe, Lazarice, u Danicu. To i jeste poenta Hriscanskog nacina zivota, gde Sabranjem, prerastamo svoju biolosku ipostas Eklisioloskom utemeljujuci je Evharistijskom. Jer, ako je jedini nas cilj Hristos onda i nas zivot prerasta i postaje Liturgija koju, opet, svedocimo - svim srcem svojim i od svega uma svoga, preobrazavajuci sopstvenu realnost tim Tavorskim preobrazajem, dopustajuci i drugima da prerastaju sebe podrazavajuci nama a sledujuci Hristu, ponovo Liturgijskim imperativom - Ljubimo jedni druge da bismo jednodusno ispovedali! Mislite o tome.

Otvorenog uma-otvorenog srca, mir vam - Ugrin

[Jelena Vitorovic]

TO SAM SAMO JA

Osetim  kako se noću budiš,

stopala mi dodiruješ,

dok misliš da spavam.

I kada se probudiš,

vidim,

kako bi me pripio uz sebe,

rukama obukao,

prstima očešljao.

Vidim kako bi spustio glavu na krilo,

da jagodice moje prođu kroz guste vlasi.

Misao tvoju čujem.

Boli neizrečeno,

kao nokte da mi kidaju.

Pogled voljenog,

koji grčevito skrivaš,

ponekad uhvatim,

i čuvam ga ljubomorno,

dok ne otpuzi,

dok se ne šćućuri pod obrve.

Ne plaši se.

To sam samo ja.

Tvoja.

Jedina.

Okusi, pomiriši,

svuci kapi rose,

umiću lice umorno.

Čuvam te, tajno.

Čekam te, još.

Priđi,

To sam samo ja.

Tvoja.

Jedina.

Jelena Vitorović

[Jelena Vitorovic]

Nekada sam se plasila tisine, a sada bila mi je inspiracija.

TIŠINA

Da, tišina je, nema i pusta.

Nikoga pod zvezdama noćas, da se ljubi,

samo ja, u tišini sa mislima razgovaram.

Moja i spremna! Dugo sam je čekala.

Govorim ipak, tiho pevušim,

dok sakupljam perle od sedefa.

Izvajane strujama morskim.

Izbrušene peskom sa dna okeana.

Pevušim, dok nižem ogrlicu od žada.

Plavo zelenu!

Baš kao što je duša plava kad laste odlete.

Govorim, i o njemu. Malom i nestašnom,

što rečju zagrli, zmajeve lovi.

I o njoj, čupavoj, što uvojcima pleni,

pogledom neprestano pita.

Govorim, ti ni da čuješ. Ni, da razumeš.

Eto…prošetaj, poljima mojim što nebom se pružaju,

omiriši žito što pleše.

Sedi, izuj cipele tesne, odmori kosti umorne.

Samo, ne diraj tišinu moju.

Prođi nečujno, da je ne budiš, jer sanja livade cvetne.

Trči cilju svome, dok seme maslačka za usne rumene joj se lepi.

Pada s’ oblaka, u padu svom poleti iznenada,

onda iz kaprica kraj Sunca sedne.

Smeši se zadovoljna.

Osećam, ne čuješ ti, redove moje.

U tišini, šta oči moje kazuju.

Ni kad plovim morima tirkiznim, mirnim,

i podižem jedra višlje, da vetar se ne muči.

Kog gledam? Ne čuješ.

Ne znaš, umorni, bez imena, što prolaziš.

 

Misliš luda sam,

jer sam tišini pustoj osmeh naslikala,

notama kose joj satkala.

Samo, lažem te silno, nije ona pusta, a ni sama.

Most je mislima, glas pticama,

stepenik stopalima mojim.

A, nije to ni tišina,

jer gugutke dve pod zvezdama noćas se ljube,

a ja u tišini, sa mislima razgovaram.

Jelena Vitorović

[Стефан]

Хмммм ово је баааш лепо! Ево,да дам неко своје мишљење!

Верујете ли да ми је прва асоцијација кад сам прочитао песму-Владика Никлај?! Зато што поново ишчитавам "Молитве на језеру",које ми је Тања вратила,и има једна јако мудра мисао: да је код верног човека мир у души дубљи него мир на дну морскоме:јер се Бог рађа и живи у дубокој тишини.

А овакво описивање тишине ме баш подсећа на то како верни човек себи представља тишину.

Прва строфа ми је толико сањива и фантастична,зато што баш онако,најискреније,описује тај ваш доживљај тишине...многи људи се плаше да остану сами са собом у тишини,јер могу да буду прогањани или нечистотом свога ума,или празнином свога ума (мук),али овај опис открива неку јако чисту али јако сложену и дивну емоцију,коју носите са собом;

Јер тишина је толико испреплетана,да се поставља питање-како је могуће да тишина може да буде "скицирана" сакупљањем перли од седефа,низањем огрлица од жада,певушење...а у ствари то није она "спољашња" тишина,већ нека друга,која симболише мир у души,велике догађаје и велике емоције (рађање и живот Бога-код владике Николаја...)

Друга строфа мени представља још веће продубљавање и проживљавање тог мира...баш зато што се ви,наратор,приповедач,издижете и изнад себе,па о самој себи причате у трећем лицу -"њој,чупавој.што увојцима плени....",барем сам ја тако схватио  :smiley: Притом,на страну симболике,речи су много лепе и слатке,и све су тако хм....заљубљиве,прожете емоцијом.  :smiley:

А трећа строфа је мени чак и лепша него прве две...баш јер се та тишина,тј. мир,описује у пуном сјају,тј. покушава да се још верније дочара та њена дубина,која је остала још недовољно описана из прве строфе...на ту тишину ви обраћате много пажње,толико је негујете,да чак и упозоравате вољено биће коме се обраћате,тј. не дате му да тек-тако закорачи у ваше духовно царство које сте извојевали...зато и њему наглашавате да изује тесне ципеле,одмори кости уморне...а то "богатство" вашег пространства  тишине се много лепо,чак и пресудно описује у овој строфи: поља моја што небом се пружају,док последњих пет редова-описа тишине јесу сама кулуминација и врхунац лепоте песме,јер је са једном таквом оригиналношћу написан,са једним таквим исказом духовног аспекта човека који је дочаран апсолутно ВАН било каквог материјалног поимања и схватања духовности,да је то просто НЕВЕРОВАТНО КОЛИКО ЈЕ ПРЕДИВНО И  ЛЕПО ОПИСАНО. Надам се да сте разумели шта сам хтео да кажем,али још нисам срео да је неко са таквом инспирацијом,сањивошћу и искреношћу описао "тишину своју",која "трчи циљу своме,док семе маслачка за усне румене јој се лепи...."

Маааа просто не могу да искажем какав ми је осмех на лице измамио овај делић песме! Просто је невероватно колику сте улогу у самом животу придали тишини,том духовном миру...нпр. чиста,али потпуно чиста супротност од Камијевог Мерсоа (опет се враћам на "Странца",али та књига ми је синоним за мотив отуђења човека) који је сав ћутљив,воли тишину,а током те његове тишине буквално му мушице зује у глави и не придаје ништа значају...а овакве реченице су таква сушта супротност да је тако лепо читати! Ретко се среће у новијим писањима такво наглашавање унутрашњег,јааааако ретко!  :smiley: :smiley:

Четврта строфа много лепо описује тај унутрашњи несклад двеју особа...тј различита духовна посвећеност,ако могу да се изразим тако. Јер он не чује и не разуме редове ваше,јер није достигао толику духовну висину,јер себе још није довољно духовно конструисао...А та тиркизна мора,по мени,нису уопште СЛУЧАЈНО стављена ту,нити се море и морски мотиви не помињу случајно и у првој строфи...то само говори о вашој сигурности,о вашој стабилности током боравка у тишини,у миру...говори о томе колико је ваша конструкција јача,стабилна и истрајна,и не мења се,јер сте ви унутра сигурни,тај ваш мир је постао један алтернативни свет,који је у песми,опет понављам,са таквом сигурношћу описан,са таквом лепотом,да он буквално само што не може да се додирне!

:smiley:

А пета строфа је......хм....могу да се слободно изразим,"победила",барем код мене,јер сам,прочитавши њу,схватио колико сам успео да разумем песму (или барем мислим да јесам) и јер сам схватио колико сам срећан јер сам је разумео.  :smiley: :smiley:  Строфа се надовезује на трећу....враћам се на оних последњих пет редова,који су ме оборили са ногу,јер је тишина описана таако приближно савршенству,тако лепо и сигурно...да би код других свакако изазвала смех,и бескрајно чуђење. А што је лепо описано у претходној строфи,он није на тој степену духовне развијености као ви,и зато мисли да сте луди...јер сте ту тишину НЕ САМО ОЖИВЕЛИ,већ сте од ње створили једну тотално нову реалност,нова пространства којима ходите,коју сте дуго чекали... (прва строфа)...и та тишина је већ толико ОЖИВЉЕНА а и ПРОЖИВЉЕНА,да то више није тишина (зато сте то јааако мудро написали у 7. реду!!!) већ некакво алтернативно пространство...у коме разговарате са својим мислима.

Хмммммммм ово је ваша песма Јелена која је мене оборила са ногу више него ове претходне,чак бих се усудио да кажем-више него ове претходне ЗАЈЕДНО...јер је то СИГУРНО ваша пема коју сам најнајнајбоље разумео,и у коју сам се некако тотално уградио,етаблирао...још сам под утиском!!! Заиста невероватна песма,немојте ми само рећи да сте се двоумили да нешто овако предивно окачите!!!!

0102_laugh 0110_hahaha :smiley: :smiley: :smiley:

[Jelena Vitorovic]

1500_baby

[Tanja]

Нажалост увек у недостатку времена... Није лоше повезати са темом оца Угрина о нe имању времена да се посветимо другом(себи) да приметимо разлику, помак, покрет. Све тако брзо, али није да се не види. Питање је правац у ком се гледа, да ли се види. Да ли види?! Онај коме је упућено, да ли чује... Има времена, има, чак и када радиш као црнац за ропску порцију чварака(цитат).

Честитам ти! Коначно је дошао дан.

Види се, тек ће се видети, лампа је на столу... доћи ће.