НА ПУТУ БЕЗ ПОВРАТКА...

[Tanja]

Kao onda kada smo surfovali na kreativnom talasu na Karaburmi. Onda kada smo mislile da znamo, a opet otkrivale koliko ne znamo i trudile se i eto konacno se "pustile". Prolece u misli, post u srcu, radost u dusi. 

[Carinik]

      Kad smo se vec "pustili" .. hajdemo ponovo s prolecem u srcu posnim mislima  na put ka radosti u dusi...

            1.

            Da se ispravi pognuta molitva moja kao kad pred Tobom potrebno je samo, Oce moj Nebeski, da u mislenom obracanju Tebi ili saptavom razgovoru ili nesigurnom pojanju-slavoslovlju budem potpuno, do dna otvoren i iskren.

            Ne da glumatam nekog ko uistinu nisam, jer mi odmah protivnik Tvoj nad glavom iscrta krunu gordosti i sebeljublja.

            2.

            Odeca skrusenosti i smirenja kojom prekrivam i sakrivam nagotu svoju je tanka, lako poderiva kad se skrene sa uskog puta u trnje i vrz pored puta i svetlost Tvoja nezalazna, kada mislim da sam Joj korak blize, odmah mi otkrije da stare zakrpe ne idu na haljine nove.

                                                                                                    ( 6. mart 2009. god)

[Jelena Vitorovic]

0409_feel

            " Da se ispravi pognuta molitva moja kao kad pred Tobom potrebno je samo "

Prelepo receno. Svetinje svetima.

[Jelena Vitorovic]

Da nastavimo...

KADA TREŠNJA ZAMIRIŠE

Kada trešnja zamiriše, zamislim, puteve rosa ti pokrije,

Okvasi  latice somotne.

Kada trešnja zamiriše, zamislim mora parisko plava.

Prijatelje, nove, stare, zaigrane.

Misli što plove međ zalaske, rukavice čipkane.

Muštiklu od mahagonija I šešire pastelne.

Zamislim, I vila gorska da sam,

Želje što ćutiš taknem, ispunjavam.

Dugu gde osmeh ti šara. Šetnje jesenje.

Čujem i njih. Ptice, gde molitvu cvrkutom nose,

Decu, svilene kose. Nožice bose. Čujem!

Kada  trešnja zamiriše.....čućeš i ti znam,

Korake moje. Tišinu kiše što tlo ne ljubi.

U mraku senu moju, gde diše.

Ne  zameri, zamišljam na treptaj samo,

Da uhvatim titraj dana budućeg.

Dok trešnja još miriše!

Dok karavan ne krene!

Dok ne dođeš, i ne saznam

Da  i ti  zamišljaš mene.

Jelena Vitorović

[Jelena Vitorovic]

Decaci, vi ste na potezu ...  https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/Plava_ptica.gif.gif' class='bbc_emoticon' alt='1324_womens' />

[Carinik]

                           

                          Дечачки потез    0203_cool

                          Молитве су моја деца.

                          Прва, најстарија молитва је дечак у панталонама које имају рупице на коленима. Он се диви другим дечацима који умеју да ходају на рукама. Он то не уме, али уме да плаче најгласније у крају кад га мама истуче. Воли да чачка нос, грицка нокте и бежи од куће. Осетљив је на мирисе цвећа и трава од којих му се зацрвени носић, очи напуне сузама, па онда плаче и кад га мама не истуче. Још увек се нада да ће му неко, неко издалека, једног дана, донети змаја, оног змаја којим се лети изнад брда, река, долина и градова, изнад целог света.

                          Други дечак је стално у прашини, на бициклу или на дрвету. Кад је на бициклу троточкашу воли, као и старији брат, да побегне од куће, да се скотрља низ стрме улице са Брда до улица у Граду којима пролази по први пут у животу између огромних аутомобила (а они трубе ли, трубе) само да би стигао до једног лепог, шареног излога у коме по шиницама, између кућица и дрвећа, преко мостића, кроз ливадице и њивице, укруг путује воз-играчка. А мој дечко-моја молитвица, чека да тај воз нарасте, исправи шине, прими га у вагон прве, друге или треће класе и однесе га у крајеве где балони у златној светлости падају са неба и говоре му како је тамо горе лепо и како је само потребно да се он успење на неког од њих, а онда ће они поново горе, у златну светлост, са њим заједно.

                          Најмлађе дете још гуче у колевци. Моја девојчица црним својим окицама чуди се свакој сенци и сваком зраку светлости што плеше по таваници изнад колевке. Она ће за неки месец прећи у креветић по коме ће шутирати меду и зеку и из кога ће демонстративно на под бацити звечку, јер звечка није за њу, за њу је оловка, бојица којом ће, кад напуни две-три године по зиду собе цртати и бојити рибице, јер је она паметно и напредно дете. Она зна ко је Риба, ко је Јагње, ко је Мајка и ко Отац.

                          (Јагње ће покушавати да слика касније, по небу своје душе. Оно ће, кад Га буде коначно довршила, одскакутати по другим небесима и по другим ливадама. Вратиће се под њене топле дланове после дугог дозивања и врелих суза, али Оца и Мајку насликати неће, јер шта ако се они узму под руку и оду тако далеко да их она неће моћи ни врелим сузама дозвати.А како и да их слика кад су ионако душевна небеса тесно платно за њихове портрете?)

 

Лепо ти стоје капут од кашмира, хаљина од свиле и минђуше од трешања. Пролеће је сасвим близу...

           

           

[Jelena Vitorovic]

0203_cool

Nova budjenja, nova proleca do vecnog proleca.

[Tanja]

KADA TREŠNJA ZAMIRIŠE

A tako je malo za tako mnogo potrebno pozeleti...

Bravo Gospodjo Vitorovic  0110_hahaha

0110_hahaha

[Tanja]

Kada je pokrenut podforum, iskreno, pomislila sam da to mozda i nije najpametniji potez. A onda je progovorila

nasa "ludost" i najvise me raduje sto imamo mirni kutak da sobom bojimo horizonte. Mirno putovanje zelim vam, mnogo boje i ludosti da sacekamo nove saputnike.

Hvala Cariniku, Jeleni, Lazarici, Stefanu.

0110_hahaha

[Jelena Vitorovic]

0110_hahaha  klapklap 0110_hahaha

Hvala  tebi gdjo. Nakic

[marija]

Putevi gospodnji su čudni i neispitani; jer Tvoja misao nije i Moja misao, i tako prateći puteve Gospodnje jednog jutra završih ispod jedne breze

Hvala Gospodu na Njegovoj promisli i zadovoljstvu da Vas upoznam  T.Nakić

( i ostale sa sve Sibil  0104_cheesy)

[Carinik]

              Молим лепо!

              И хвала пуно, госпоје моје драге што ми допустисте да Вам се придружим у Вашем мирном кутку и да жврљнем понешто за Вашим асталом... https://www.pouke.org/forum/public/style_emoticons/default/1406_love.gif, 1312_womens...

[Тавита]

На пут, на пут !  B) B) klapklap

Заједноооо  0102_laugh

(нећу да кажем "предивно" ово је нешто изнад тога....  klapklap)

[Jelena Vitorovic]

Odluke su, mislim, najteza i najlaksa stvar covek sebi moze da priusti. Naravno svaka nosi svoju tugu i svoju radost, ali ih nikada niko ne moze doneti osim nas samih. Ova pesma je nastala nakon iste, i zelim da je podelim sa vama.

                                     NEK OSTANE MEĐU NAMA

                               Proziran dan za sobom ostavljam,

                               Noći strahom, nesanicom, vrška pune.

                               Bol grudima plovi, nervi su mi kao strune.

                               Tapkam silno, na mekanoj travi,

                               Trčim u sutra, zora pak, ni da se javi.

                               Uspavanke šapćem  tiho, ulicama strmim,

                              “ne hvatam ništa, a ceo svet grlim.”

                               Vidim svetlo, a svuda je tama.

                               Nek ostane  među  nama.

                               Krvave rane, previjam često;

                               Sklanjm cveće sa stola. Tu, bilo mu je mesto;

                               Borbe što se lažlju valjaju ko’ testo.

                               Upitah se “Šta ostaće resto?!”

                               Bitka moja, u meni je sada.

                               Štit, rasuo se u komade.

                               Na gola pleća nek udare sada.

                               I sve dadoh... Ah!

                               Konacno! Nada!

                              Tada pustih konce, iz ruku što vuku;

                              Dajem tebi i rane i cveće;

                              Bitku bijem jedinu na svetu;

                              Dok nam srca jednotaktno tuku.

                              Živim sutra, sada veze dane,

                              Ti me ljubiš, kad pred tebe stanem,

                              Nabujalo srce,  za tobom,  ko’ lane,

                              Istina je,  nikad više sama.

                              Nek ostane medju nama.

[marija]

Јасминка Марковић,
Београд

РЕКЛА САМ...

Рекла сам:никада више нећу
пољупцима да будем издана,
изругана,за самилост исмејана,
за косу одвучена и крај зида бачена.

Јер сам Те волела,
о Љубави говорила,
Истину сведочила,
колена пред крвницима преклањала.

Све сам птице своје душе
из мрежа пустила,
пружене руке, ко гране скршила,
у пепео надања села.

Али нисам жар
костију својих угасила,
дамаре срца утишала,
ни сузе са усана обрисала.

Јер си само Ти
тајну моје душе открио,
лице длановима подигао,
косу умршену склонио
и у очи ми се загледао,
срце ми ново сачинио,
сећање избрисао,
ране уљем залио
и својом, само својом ме назвао,
мој Господе.