Starac Jefrem (filotejski i arizonski) očinske pouke (izbor iz pisama i beseda)

[JESSY]

Зашто си ти који ходаш путем Божјим тужан и суморан? Нека тугују и не осећају радост они који су заборавили Бога, који немају никакву над у живи и непресушни извор Божји. Али ми, који верујемо у живога Бога и полажемо у Њега све своје наде, морамо се радовати, јер на Небу имамо таквог Оца, који нас воли више од свих очева и мајки и показује безграничну бригу о томе да нас учини достојним Себе .

Старац Јефрем Филотејски

[JESSY]

Када се нешто догоди и ђаво види да то узнемирује човека, његова вештина се састоји у томе да увећа мноштво помисли које су тобоже оправдане, да би на тај начин завео убогог човека у олују и удавио .Како каже изрека, лисица воли пометњу.Када пак олуја прође, човек види да је био у опасности да се удави у чашици воде.
Ђаво је посредством очајања повукао небројено мноштво људи у паклене дубине.
Немојте се бавити ничим другим осим самим собом. Постаните глупи да бисте постали оштроумни, постаните неуки да би вам Господ открио своју собствену премудрост.
Без Божије помоћи не можемо да учинимо ништа .Према томе, потребно нам је много смирења да би душе нашле мир.
Чедо моје, бори се са љубављу, трпљењем и смирењем да уз Божију помоћ онеспособиш замке ђаволске.
Немој се жалостити због рата који водиш. Не плаши се, него буди храбар. Демони немају власт да ти нашкоде. То је од руке Божије, и кроз то ће ти отворити душевне очи, и бићес постављен на прави пут. Исцељење страсти захтева изузетно горке лекове.
Смири се, чедо моје .То је једини лек који ће те спасти.
Јос више љуби Бога, јер ти је Он послао лек за твоју болест, односно, трпљење и храброст.Стога се побрини да тај лек узмеш.
Било да је будан или да спава, грешник непрестано мисли о злу.
Бори се и бди над својим помислима. Чврсто се држи наде, јер то показује да је твоја кућа саграђена на чврстој стени, а стена је наш Христос.
Клеветање је велико зло. Као сто мало кормило управља брод куд год хоће, исто тако и језик води човека, или према злу или према добру.
Праведне душе кроз добре олује не само да се спасавају него се у усавршавају.
Напор сваке борбе пролази, али победа остаје.Уколико током искушења не окусиш пакао "На кашичицу" нећеш видети ни благодат Божију.
Зло захтева да се ишчупа из корена а тај корен је гордост и егоизам, упорност самовоља, гнев итд. Све се ово мозе излечити једним јединим леком: пребацивањем бремена погрешака и искушења на самог себе. Увек кажи: "То је моја грешка". Ја сам узрок. Патим због својих страсти. Узрок многих зала није нико други него ја сам, троструки несретник.
(Старац Јефрем Филотејски-Аризонски

[Ninoslav]

https://asceticexperience.com/2019/12/elder-ephraim-moraitis-of-philoteou-arizona-photo-journal-with-his-life/

Bratstvo Svetog Josifa Isihaste. Starac Jefrem prvi sa desne strane.

[JESSY]

Чедо моје, морамо разумети да ћемо у овоме животу проћи кроз многа и различита искушења. То су лекови који ће исцелити нашу болесну душу. Човек који је телесно болестан осећа гађење према горким лековима и болним операцијама. Међутим, он их стрпљиво подноси знајући да ће лекар посредством тих ствари вратити његово здравље. Кад се опорави, он исказује велику благодарност ономе који је то учинио и више се не сећа бола, јер је овај прошао.

Требало би да духовне ствари разумемо на исти начин. Различите несреће чине да онај ко је унесрећен осећа према њима одвратност, али оне доводе до исцељења духовних удова душе. Ако те несреће не би биле послате од Бога, Великог Исцелитеља, онда би се стање оболелих удова непрестано погоршавало, душа би била затрована и претрпела би духовну смрт, а то је отпадање од Бога. Према томе, морамо заблагодарити Богу у свакој ситуацији, како не бисмо отпали од побожности.

Апостол Јаков изванредно поучава у вези с овим питањем: Сваку радост имајте, браћо моја, кад паднете у различита искушења, знајући да кушање ваше вере гради трпљење (Јак. 1, 2-3). Молим се да постанеш чврст као гранитна стена од коју ће се одбити сви таласи искушења, и да останеш непоколебив у вери у Бога. Наша искушења сведоче да смо синови Божији, и то је разлог за велику радост и част. Дакле, буди храбар, чедо моје! Уздај се у Господа (Пс. 27, 14) и чини добро!

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

Бог наш јесте љубав и „који пребива у љубави у Богу пребива и Бог у њему“. Хришћанин који нема љубави Божије у своме срцу, нема Христов живот у души. То је велико дело човекољубља Божијег! То, што је Бог Логос сишао на земљу, постао човек, примио тело, живео међу нама, није ништа друго до пројава безграничног човекољубља Божанске љубави. Љубав нас Божија штити и брине се о свему.

Ми људи грешимо и огорчујемо Бога. Често чинимо зло, али његово је човекољубље бесконачно и све нам опрашта. Сви смо ми, а најпре ја, огорчавали ово велико Божије срце, које се назива љубав према човеку. Стога убудуће треба пазити на свој живот, како Му поново не би смо принели горчину греха.

Јеванђелска прича о блудноме сину јасно показује каква је љубав Бога-Оца према грешном човеку. У причи се говори да блудни син, који јесте слика сваког грешног човека на земљи, моли од оца да му да део наследства који му припада. Свакако то је било незрело и неразумно – молити свој део, отићи од очевог дома, лишити себе очинске љубави и бриге. Али он је отишао, сматрајући да је у стању да се брине сам о себи. Своју лакомисленост је платио веома високом ценом. Даље се у Јеванђељу говори да је блудни син расуо сво наследство, водећи веома грехован живот.

Грех рађа смрт. „Плата је за грех смрт“ (уп. Рим. 2, 6 – 8). Плата за грех јесте душевна смрт, али често грех постаје узрок и телесне смрти.

Блудни син, потрошивши задобијено наследство дошао је до тога да је почео да чува свиње и да се храни рошчићима. Тако и човек, хришћанин, добивши наслеђе Божије благодати у светом Крштењу, а затим се удаљивши од Божије благодати, прекидајући свако општење са Богом Оцем, постаје сасуд ђавола, сасуд греха, „живећи блудно“, далеко од Бога, гмижући у греху.

Даље видимо у Причи да је у једном тренутку блудни син дошао себи и схватио своју грешку. Разумљиво је да када је грешио, он је био ван себе, изван здравог разума, изван разборитости и расуђивања. Дошао је себи, говори Христос, и помислио: „Колико најамника у оца мога имају хљеба исувише, а ја умирем од глади“ (Лк. 15, 17), односно: „Пропадам овде, у туђини. Боље је да се вратим кући, рећи ћу оцу, нека ме он више и не назива својим сином, јер сам недостојан тога, али ћу га замолити да ме прими као свога слугу. Слуге код мога оца живе добро; мени ће бити довољно, уколико и ја будем живео тако. Не смем га молити да ме поново назове сином, јер сам изгубио право да се више тако називам. Проћердао сам то што сам наследио од оца, а сада ми је довољно да се једноставно вратим и будем један од његових слугу“.

Размисливши на овај начин, блудни син је донео одлуку да се врати. Није чак ни дошао до куће, када му је отац већ изашао у сусрет и очекивао га раширених руку. Тако је и Бог свагда спреман да прихвати грешника. Блудни син је стао на прави пут, пут спасења и идући по њему, дошао је у свој родни дом. Овде га је отац прихватио, загрлио, пољубио и заплакао му на грудима. Блудни син је такође плакао, а затим почео да говори оцу: „Оче, сагријеших небу и теби, и више нисам достојан назвати се сином твојим, прими ме као једнога од најамника својих“ (Лк. 15, 18, 19). А шта му одговара отац? „Заборави прошлост. Мени је довољно то што си се вратио, што си сада кући. Био си мртав и васкрсао, изгубљен и пронађен. Ово је довољно. Огорчење, грешке, губитак наслеђа… заборави све то“ (Уп. Лк. 15, 22 – 24).

Отац је ту заповедио да припреме купатило. Након тога, оденуо је сина у светлу одећу и дао му прстен на руку. У једном тренутку све се изменило. До недавно, он је био прљави свињар, али тек што се вратио кући, постао је Божије дете, царски син, одевен у светлу и раскошну одећу! Блудни син није очекивао такав сусрет. Колико је само љубави и нежности пронашао у оцу! „Колико сам био у заблуди, колико сам погрешио, напустивши га и живећи сам у туђини“, није могао да не помисли ово. Отац је заповедио да се закоље теле угојено и започео је велики празник у час онога који се вратио. Почело је велико славље. У очевим палатама је све сијало и син свакако није могао да дође себи, није могао да поверује да је поново у очевом дому. Отац се, пак, у част овога великога дана обукао у празничну одећу, радовао се и веселио.

Очева љубав према блудном сину је само бледа слика оне љубави коју Бог има према грешном човеку. Отац Небески је спреман да у свако време све опрости и да заборави прошлост, чим човек зажели да се окрене врлинском животу, да му се врати и замоли опроштај. Само када би човек дошао себи, схватио своје грешке, смирио се, признао да није био у праву и замолио од Бога опроштај, Бог ће као одговор рећи: „Заборави то што је прошло, дете; довољно је то што си се вратио. Све ти опраштам, најважније је да си уз Мене“.

Долази непријатељ људски, ђаво, вешт у лукавству, обмани и лажи и шапће на уво грешнику: „Бог ти неће опростити, ти си највећи грешник! Учинио си такве и толике преступе. Сада те очекује сурова казна и ад. Немој ни покушавати да се обратиш Богу. Недостојан си да погледаш у Њега, да се молиш и тражиш опроштај.Бог је гневан на тебе…“ – и тако даље…

Грешник, свакако не треба да верује у то! Сваки отац и свака мати, када се њихово чедо враћа од грешног и блудног живота, обавезно га примају у своје наручје, опраштају и не помињу раније увреде, чак и ако их је дете раније жалостило и злостављало, само уколико се врати. Биће им довољно и то што се њихово дете покајало и вратило кући.

Уколико мајка по својој простој људској љубави, која се никако не може упоредити са љубављу Божијом, опрашта и милује своје дете које је скренуло са пута и вратило се, тим пре ће Бог, безгранични у љубави и милосрђу, несумњиво опростити и помиловати грешника који се покајао. Није наше да слушамо нашаптавања противника. Он није познао шта је то смирење, зато је и толико далеко од Бога. Само што у души људској заблиста зрак смирења, почиње његово обраћење. Следствено, управо егоизам и гордост нас задржавају далеко од Бога.

Уколико ми срцем преживљавамо причу о блудноме сину, стећи ћемо извор непрестаног покајања и обогаћиваћемо своју душу Божијом љубављу. Пре свега осетићемо да је Бог наш Отац, чија љубав према нама нема граница. Са таквом љубављу се не може погрешити. Ма колико да нам ђаво нашаптава да нам Бог неће опростити за учињене преступе, само у огледалу приче о блудноме сину угледајмо Лик нашег Небеског Оца, и како се све демонске помисли расејавају….

Живела су два монаха, који су по ђаволском наговору оставили монаштво и отишли у свет. Проживели су неко време у свету, а онда је Бог погледао на њихове напоре и подвиге које су предузимали у своје време, док су били у монаштву, и поново их довео на пут покајања. Оци су се вратили у скит и исповедили свој грех. Свакоме од њих духовник је дао епитимију: годину дана да живе у затвореништву, не видећи људско лице, пребивајући у молитви. Након годину дана, њихов ће се грех сматрати за опроштен и моћи ће да приступе Светом Причешћу. Након годину дана обојица су изашли из затвора. Један је имао светло лице, други је био тужан. Јели су исту храну, грех им је био исти, али изрази лица су били различити.

Питали су једног од њих: „Оче о чему си размишљао, док си се налазио у затвору?“

„Мислио сам о томе како сам огорчио Бога, погубио своју душу, размишљао о томе шта ме очекује, и да ћу вечно живети са демонима. От тога што сам умом пребивао у аду, моје су се снаге истрошиле и лице исушило од суза“.

Затим су питали другога: „А ти, оче, како си се кајао у затвору?“

„Размишљао сам о љубави Божијој. Мислио до чега сам дошао, како се десило да ме је ђаво саблазнио, али ме је десница Божија отргла и вратила на пређашњи, прекрасни пут монашког живота; размишљао о свом претходном животу, о свом паду и о томе како ме је Господ Својим Крстом и Својом Часном Крвљу опет довео овде и након годину дана удостојио Светог Причешћа. Сада се осећам слободним, живим као и раније, заједно са оцима и радујем се. Од ове радоти ја не осећам ни горчину ни тугу.“

Оци су одлучили да су оба брата успела у покајању. Први – приводећи на ум адске муке, други – размишљајући о Божијој љубави, али су се оба истински покајала и вратила монашком животу.

Када се кајемо и плачемо, присећајући се својих грехова, размиљајући о адским мукама, вечном удаљавању од Бога, Анђела и светлости – то помаже нашем исцељењу и васпостављању заједнице са Богом. И Бог нам шаље своју љубав.

Истовремено, када човек увиди како га Бог и Отац воли, призива Себи, не гнушајући се наших порока и нечистоте, опраштајући хуле и преступе, води сваког ка спасењу, обраћајући га на пут покајања и непорочног живота, онда и плаче и радује се, видећи толику љубав Божију према њему!

И један и други начин покајања су благословени. Човек се са једне стране спасава покајањем, признајући сопствени грех, са друге стране, љубав Божија га враћа на пут који се завршава пред Златним Вратима Царства Небеског.

Размислимо да је Христос ради тога, да би ми пребивли са њиме, живели у јединству са њиме даровао нам „теле угојено“, који јесте Његово Свето Тело и Његова Часна Крв! Уколико је крв јараца и бикова и пепео телади, како је речено у Старом Завету, очшћавала оне који су се оскврнили, онда тим пре Крв Христова, очишћује нас од свакога греха! „Јер ако крв јараца и јунаца и пепео од јунице, којом кад се кропе нечисти освећује их да буду тјелесно чисти, Колико ли ће више крв Христа… очистити савјест вашу од мртвих дјела“ (Јевр. 9, 13 – 14). Уколико је крв жртвених животиња у Старом Завету, очишћавала људске грехе, говори апостол Павле, тим пре Крв Богочовека, Крв Распетог Христа, Крв Јагњета Божијег, очишћује, освећује и спасава грешника! Јер окушајући Свете Тајне, ми постајемо богови по благодати. „Богови сте и синови Вишњега сви“. По блгодати и усиновљењу мо постајемо чеда Божија.

Посебну пажњу треба обратити на то како приступати Светом Причешћу. Тело Христово и Његова часна Крв јесу највеће Светиње.

А ко сам па ја? Грешни човек, преступник достојан сажаљења. Али ипак приступам Светим Даровима! Важно је како приступам: ако приступам у покајању, након исповести и уз разрешење свога духовног оца, онда се причешћем Телом и Крвљу Христовом, причешћујем вечном животу. Посредством Светог Причешћа постајем учесник Царства Божијег: „Наследници Божији, сунаследници Христови“ . Бити „сунаследник Христу“, означава да хришћанин, који приступа Светом Причешћу, на Другом Доласку биће са Христом. Где је Христос, тамо ће бити и Хришћанин, који се у покајању и сакрушењу срца причешћује Светим Тајнама.

Невоља је у томе што ми својом непажњом не сматрамо ни за шта такву Божију љубав. Његова љубав према нама је тако велика, а ми на њу не одговарамо како би требало. Опростио нам је све грехе и опраштаће нам до краја живота. А чиме ћемо ми узвратити Господу за Његову велику љубав? Хоћемо ли размишљати о њој непрестано, хоћемо ли да тежимо да је доживимо, претпостављајући да ће нам она дати храброст и снаге за живот.

И када нам Божија љубав пошаље искушења, благодаримо Му, понављајући речи многострадалног Јова: „Како Господ благоизволе, тако би; нека је благословено име Господње“ (Јов. 1, 21). Свако искушење је делатни израз љубави Божије, јер се у сваком искушењу крију љубав и брига Божија. Бесконачно много људи – хришћана приписује своје обраћење, лично своје или некога из породице, управо неком животном искушењу.

Када човек засигурно зна да га неки властелин воли, помаже и брине се о њему и штити га и убеђен је да сваког тренутка може да рачуна на њега, тада овај човек шета улицом уверено и чврсто и дичи се својим покровитељем. Уколико се човек тако поноси покровитељством другог човека, колико тек ми треба да се поносимо покровитељством самога Христа! Да, дужни смо да му дамо сво срце своје, уколико заиста чврсто и непоколебиво верујемо да Христос јесте наш Бог, да се разапео за нас, да је он посредник између Бога Оца и људи, Он – Богочовек, који нас је заволео Својом савршеном љубављу! Нико нас не воли тако као Христос, а доказ за то је велико славље које бива на небесима када се један грешник покаје. Тада небеске силе ликују: „Биће велика радост на небу за једнога грешника који се каје“

Треба само помислити како је велика радост Анђела, када сазнају да се неки велики грешник на земљи покајао и вратио на пут Божији, и схватићемо како је велика њихова љубав према нама грешнима! Представите себи радост Анђела Чувара, који је био додељен томе покајаном грешнику од тренутка Крштења и који га никада није напуштао, премда је и бивао удаљен због грехова које је човек чинио! Анђео Чувар људске душе свагда се моли и вапије Богу.

У Јеванђељу читамо причу о бесплодној смокви, како је домаћин дошао слуги и рекао:

„Колико већ година долазим и не налазим на њој рода. Посеци је, да не заузима место. Посадићемо нешто друго.

Шта одговара слуга?

„Остави је још годину дана, нађубрићу је, окопати, па ће можда и донети плод“.

„Па добро, сачекаћемо“, сложио се домаћин.

Тако исто чини и Анђео Чувар. Често је коса смрти већ спремна да „пожање“ грешног човека због његових грехова, али Анђео моли: „Господе, почекај, дај још времена; можда ће се обратити, признати грех и вратити Ти се“.

И Бог чека. Ово говори о неизрецивој љубави Анђела Чувара према човеку. Нека човек и смрди од греха, али Анђео не одступа.

Видите ли какав је наш Бог. Како је велика љубав Христова и Анђела Божијих према нама! Зато не очајавајмо, не губимо храброст већ смело приступимо Престолу Благодати Божије, молећи милост и опроштај, не само за себе, већ и за све људе на земљи. Јер су сви људи деца Божија, све их је Бог створио и за све се Христос разапео. Али има и заблуделих оваца, које такође треба да се обрате. И за њих се треба молити. Ко ће се молити за њих? За њих ће се молити они који су познали милост Божију, који знају Бога, они које је Бог већ посетио Својом љубављу. Такав је и наш дуг пред Богом – молити се за сваког човека.

Грех није једино нарушавање Божијих заповести; уколико се не молимо за друге људе, то је такође грех, јер ово значи да не испуњавамо дуг љубави у односу на ближње. Христос љуби све и распео се за све, а ми се обично молимо само за себе и своје ређаке и познанике, а друге, на жалост, заборављамо. Али ни остали људи нису туђи Крсту Христовом. Клекнимо на колена, уздигнимо руке и од свег срца се топло помолимо за сваког човека. Не знамо колико наша молитва може бити јака. Дешава се да људи долазе до покајања, иако им нико раније није сугерисао мисли о покајању и обраћењу. Нешто неочекивано се догодило у њиховом животу и они се окрећу Богу. Могуће да је управо деловала нечија молитва! Зато треба да се марљиво молимо за све и да својом молитвом изражавамо љубав према људима. Бићемо у овоме, макар и бледом одразу Божије љубави према људима.

Дајмо славу и част Божијем човекољубљу!

Слава Твоме Човекољубљу, Господе, које богато шириш по земљи и покриваш Својом славом и опраштањем грехова читавог људског рода!

Амин.

[JESSY]

1. Молитва је једна од најважнијих и најмоћнијих снага, и она чини да онај ко се моли бива препорођен, дарујући му телесно и духовно благостање.

2. Молитва представља очи и крила душе. Она нам даје одважност и снагу да гледамо Бога.

3. Брате мој, моли се устима све дотле док те благодат Божија не просветли да се молиш и срцем. У теби he се тада на чудесан начин појавити празник и славље, и више се нећеш молити устима, него пажњом која дела у срцу.

4. Ако уистину чезнеш да удаљиш сваку антихришћанску помисао и да очистиш свој ум, то ћеш постићи посредством молитве, јер ништа није у тој мери кадро да устроји наше помисли као молитва.

5. Буди опрезан, јер ако си лењ и непажљив у молитви, нећеш узнапредовати нити у својој тежњи да будеш предан Богу, нити у задобијању мира у помислима, нити у спасењу.

6. Име Исуса Христа које призивамо у молитви садржи у себи самобитну и самоделатну силу васпостављања. Не брини, дакле, због несавршенства и сувоће твоје молитве, него упорно очекуј плодове учесталог понављања Имена Божијег.

7. Када су руковођене молитвом, моралне силе које су у нама постају јаче од свих искушења и побеђују их.

8. Учесталост молитве ствара навику молитве која убрзо постаје друга природа и често доводи ум и срце до вишег духовног нивоа.

Учесталост молитве је једини начин да се досегне висина истинске и чисте молитве. Она је најбољи начин делатне припреме за молитву и најсигурнији пут којим ће човек доспети до крајњег одредишта молитве и спасења.

9. Свако од нас је способан да задобије унутрашњу молитву, односно, да је учини начином свог општења са Богом. То нас не кошта ништа изузев напора да се погрузимо у безмолвије и у дубине свог срца, и да се побринемо да, што је чешће могуће, призивамо Име нашег најслађег Исуса Христа, које човека испуњава неизрецивом радошћу.

Погружавање у себе и истраживање света наше душе даје нам прилику да спознамо какво је тајинство човек, да осетимо сладост самопознања и да излијемо горке сузе покајања због наших падова и слабости наше воље.

10. Нека се васцела твоја душа с љубављу привеже за смисао молитве, тако да твој ум (нус), твој унутрашњи глас и твоја воља, три саставна елемента твоје душе, постану једно и да једно постане ово троје. На тај начин ће човек, који је образ Пресвете Тројице, ступити у везу и сјединити се с прототипом (праобразом). Као велики посленик и учитељ умне молитве, Григорије Палама Солунски је рекао: „Када једнота ума постане трострука а ипак остане једнота, тад се сједињује са божанским Тројединством и затвара врата за сваку врсту прелести и устаје против плоти, света и кнеза овога света.

11. Где год дејствује молитва, тамо је Христос са Оцем и Светим Духом, Пресвета Тројица, једносуштна и нераздељива. Где год је Христос, Светлост света, тамо је и вечна светлост другог света, тамо је мир и радост, тамо су ангели и светитељи, тамо је величанственост Царства. Блажени су они који су се још у овом животу обукли у Светлост света, односно у Христа, јер они већ носе одежду непропадљивости.

12. Будући да је Христос Светлост света, они који Га не виде и који у Њега не верују морају бити слепи. Напротив, они који стреме да оживотворе заповести Христове, корачају у светлости. Они исповедају Христа, поштују Га и клањају Му се као Богу. Свакога ко исповеда Христа и сматра Га за Господа и Бога, сила призивања Његовог Имена крепи да твори Његову вољу. Међутим, ако га та сила не крепи, онда је очигледно да Христа исповеда само устима, док је његово срце далеко од Христа.

13. Као што је немогуће да се не спотакне онај ко корача ноћу, тако је немогуће и да не сагреши онај ко још увек није угледао божанску светлост.

14. Циљ умне молитве је да човека сједини са Богом, да уведе Христа у човеково срце, да одатле протера ђавола и да разори сва дела која је овај посредством греха тамо извршио. Као што каже љубљени ученик, ради тога се јави Син Божији да разори дела ђавоља (1. Јн. 3,8). Једино је ђаволу позната неизрецива сила коју поседују речи молитве Исусове, и он се управо због тога с јаросним гневом бори против ње. Безброј пута су демони кроз уста ђавоиманих људи исповедили да их сажиже дејство ове молитве.

15. Уколико нас молитва више сједињује са Христом, утолико нас више раздваја од ђавола. И не само од ђавола, него и од духа овога света, који узрокује и подржава страсти.

16. Сатана (тј. противник) молитве је немар. Сатанин сатана (тј. противник) јесте чежња за молитвом и пламен срца. Будите духом ватрени, Господу служите, каже апостол (Рим.12;11). Тај пламен привлачи и задржава благодат на ономе ко се моли, и она за њега постаје светлост, радост и неописива утеха. Међутим, за демоне је она огањ, горчина и прогон. Кад дође ова благодат, она сабира ум од расејаности и наслађује га размишљањем о Богу, исцељујући га од сваког зла и нечистих помисли.

17. Да ли је молитва на твојим уснама? Онда је тамо и благодат. Међутим, она са уста мора прећи у ум и спустити се у срце, а то захтева много времена и труда. Језик се мора много помучити да би се искупио за свако празнословље и за све своје падове, и мора стећи навику молитве. Навика се не може створити без труда и делања. Да би дошла благодат, мора се пројавити и смирење. Након тога, пут ће бити чист. Молитва ће се прилепити за наше дисање, а ум ће се пробудити и следиће је. Временом, страсти се утишавају, помисли се повлаче, а срце постаје мирно.

18. Немој се заморити од враћања свог ума сваки пут кад одлута. Бог ће видети твоју ревност и твој труд, и послаће Своју благодат да га сабере. Кад је присутна благодат, све се чини с радошћу и без напора.

19. Молитвом прелазимо из једне радости у другу; без молитве, прелазимо из једног пада у други, из патње у патњу, и осећамо тешку грижу савести. Укратко, уз мало труда и бола у молитви, задобићемо много радосне жалости (плача по Богу, плача који доноси радост), умилења и суза, заједно са сладошћу присуства Божијег и пренепорочног страха Његовог, који чисти и очишћује ум и срце.

20. Срце се мора очистити да би и ум био просветљен чистим помислима које ће се одозго одражавати у њему.

21. Они који су ушли у Царство Божије нису непокајани, него грешници који су се преобразили покајањем и сузама. Ништа човеку толико не помаже да се бори и да победи страсти колико непрестана умна молитва.

22. У време кад те искушава немар који умртвљује ум, језик и прсте на бројаници, молим те да се не предајеш. Уложи мали напор, како би Бог видео твоју решеност и укрепио те. Постоји нешто више што Бог жели од тебе, и Он допушта ово време искушења да би ти то могао и да даш. Он зна, као што и ти знаш, да можеш да даш више.

Према томе, присили се што више можеш у време које ти је одређено за молитву, и изврши своју дужност да би Бога учинио својим дужником. Ако не примиш благодат, припремићеш се да је примиш следећи пут или убрзо након тога. У сваком случају, пре или касније примићеш благодат. Немогуће је да се то не догоди. У ствари, уобичајено је да Бог више даје онда када одлаже давање.

23. Њива срца биће онолико плодоносна колико добро буде узорана молитвом, наводњена сузама и оплевљена од корова помисли.

24. Повремено се дешава да се благодат повуче, а да то уопште није наша грешка. То је као да ти Бог каже: „Сва твоја дела су добра, али немој мислити да све зависи од тебе. Ја ћу доћи и отићи кад будем сматрао да је то потребно, да бих те научио да у потпуности одсечеш самовољу и да будеш трпељив, да би добро научио лекцију смирења.“

25. Они који су узнапредовали у молитви имају непоколебиво уверење да је, упркос свим човековим напорима, молитва дело благодати.

26. Свети Симеон Нови Богослов јасно каже да нико није у стању да сам од себе прославља Бога, него да је то благодат Христова, која се настанила у њему, која прославља и славослови Бога и моли се у човеку.

27. Када се човек моли са страхом и страхопоштовањем, стојећи мирно и обраћајући пажњу на оно за шта се моли, онда је то знак да је благодат Божија посетила његово срце.

28. Пажња мора бити нераскидиво повезана с молитвом, на исти начин на који је и тело нераскидиво повезано с душом. Другим речима, у време молитве ум мора стражарити над срцем и кружити над њим, и одатле, из дубина срца, узносиће молитве ка Богу, непрестано изговарајући: „Господе Исусе Христе, помилуј ме.“ Кад једном у срцу окуси и искуси да је Господ добар и да је сладак, ум више неће желети да напусти место срца него ће заједно са апостолом Петром рећи: Добро нам је овде бити (Мт. 17,4). Он жели да кружи унаоколо, удаљујући и протерујући, да тако кажемо, све оне идеје које је тамо засејао ђаво, не допуштајући ниједној овоземаљској помисли да тамо остане и постајући на тај начин сиромашан (нишчи) духом, односно лишен сваке овоземаљске помисли.

Овакав задатак изгледа веома тежак и мучан онима који ништа не знају о њему. Међутим, они који су окусили његову сладост и у дубини срца осетили његову насладу, ускликнуће заједно са божанским Павлом: Ко ћe нас раставити од љубави Христове (Рим. 8;35)?

29. Пажљиво слушајући Господа који је рекао да нечисте помисли, које скрнаве човека, долазе из срца, као и да чашу и зделу најпре морамо очистити изнутра како би и споља биле чисте (в. Мт. 15:19-20 и Мт. 23; 26), наши свети Оци напуштали су свако друго духовно делање и посвећивали се једино овом делу, односно стражарењу над срцем, будући сигурни да ће на тај начин лако стећи и сваку другу врлину.

30. Богоносни Симеон Нови Богослов каже: „Очистимо своја срца, да бисмо у себи могли пронаћи свудаприсутног Господа. Очистимо своја срца огњем Његове благодати, да бисмо у самима себи видели светлост и славу Његовог божанства.“

31. Срећни су они који су приступили божанској светлости и ступили у њу, који су се сјединили са њом и тако и сами у целини постали светлост. Они су са себе у потпуности свукли упрљану одежду својих грехова и више не изливају горке сузе. Срећни су они који су још у овом животу спознали светлост Господњу као Самог Господа јер ће у будућем животу одважно стајати пред Њим. Блажени су они који су примили Христа, јер је дошао као светлост онима који су претходно били у тами, а сада су постали синови светлости и незалазног дана.

32. Свети Григорије Палама каже да молитва, која се сједињује с удисањем и издисањем, временом узрокује да слатки дах благодати, миомирис духовног благоухања, излази из ноздрва човека који се моли, мирис живота за живот (2. Кор. 2;12), према речима великог Павла. И заиста, не постоји ништа слично даху молитве, непрестане умне молитве. Молитва не излива благодат само на онога ко се моли, него преплављује благодаћу и осталу творевину, која се посредством њега расипа и шири и на њу. Док удише, човек се очишћује, оживотворава и освештава. Када пак издише, он очишћује, оживотворава и освештава творевину, али то не чини он, него божанска благодат.

33. У овим последњим данима, када је дах антихриста загадио земљу, море и све што дише, Бог у крилу и срцу Цркве развејава дејствовање умне молитве као освежавајућу росу благодати, као ветар који је осетио пророк Илија (в. 1.Цар. 19;12), као противотров за здравље и спасење душе и тела у данима у којима живимо, као и у онима који ће тек доћи.

34. Познајем хиљаде душа у свету, боље речено широм целог света, које се присиљавају на молитву и у томе постижу задивљујуће резултате. Молитва их крепи у њиховој духовној борби, просветљује их изнутра, и они се исповедају отворено и искрено. Мучени помислима и искушењима које демони подстичу против оних који изговарају молитву, они чежњиво притичу пренепорочним Тајинствима. Затим се поново упуштају у борбу са помислима и страстима, и поново се враћају Тајинствима, јер више не могу да живе без молитве.

35. Молитва је дисање. Кад човек дише он је и жив, и о томе се брине читавог живота. Ко год започне да изговара молитву, он започиње и да поправља васцели свој живот, имајући духовног оца као руководитеља. Као што излазеће сунце буди, обасјава и оживотворава творевину, тако и Христос, Сунце Правде, пројавивши Се посредством молитве у човековом уму и срцу, буди човека да твори дела светлости и незалазног дана.

36. Према томе, браћо, „непрестано удишите Христа“, као што је имао обичај да каже свети Антоније Велики, зачетник подвижништва. Апостол незнабожаца саветује, опомиње и заповеда хришћанима на сваком месту и у сваком времену: Молите се без престанка (1. Сол. 5;17). Свети Оци објашњавају да „без престанка“ значи да молитва нема нити крај нити меру.

У време мира не будите немарни него се молите. Поправљајте се и припремајте се за рат. Будите храбри. Не страхујте од искушења. Сви су искусили промене; међутим борба захтева стрпљење и истрајност. Чак и ако падне хиљаду пута на дан, праведник ће се усправити и то ће му се рачунати као победа. Молитва управо то и значи: непрестано покајање и неуморно призивање божанске милости.

Христу Богу нашем, који даје молитву молитељима (1. Цар. 2;9), нека је слава и благодарност у векове. Амин.

Извор: светосавље.орг

[Вукашин]

Читао сам давно у неким записима Митрофана Хиландарца један одељак о причешћивању, где каже да се око тога непрестано воде полемике. а чак се и братства растурају, као што је био пример са манастиром Св. Павла.

Онда наводи пример братсва оца Јефрема. Разговарао је (отац Митрофан) са неким пустињаком Румуном и поменуо му је филотејско братство, са помишљу да ће Румун рећи нешто негативно о њима. Румун му је одговорио - како неко може да има било шта против људи који ћуте? Отац Митрофан се нашао у чуду, пита га како бре ћуте? Овај каже: лепо ћуте, некада један говори молитву, а осталих 50-ак ћуте, пењу се и беру маслине : ) Каже даље да су се по типику молили 12 сати на бројаницу, и додаје да ко се моли 12 сати, моли се цела 24 сата, и док спава. Таквима је каже лако де се причешћују сваког 2. дана.

Каже да је такав типик имало и братство јеромонаха Харалампија, сабрата оца Јефрема и да су били смештени у некој хиландарској келији, одакле су отишли у м. Дионисијат.

Тако су живели отац Јефрем и остали ученици Светог Јосифа Исихасте.

 

[JESSY]

О ОДНОСУ СА ДРУГИМА

Сваки човек мора носити слабости других људи. Ко је савршен? Ко се може похвалити да је своје срце сачувао неоскрнављеним? Према томе, сви смо ми болесни и свако, ко осуђује брата, не примјећује да је и сам болестан, јер болесник не осуђује другог болесника.

Љубите, трпите, превиђајте, не гњевите се, не раздражујте се, опраштајте једни другима, како бисте подражавали нашег Христа и удостојили се да будете близу Њега у Његовом Царству. Чеда моја, избјегавајте осуђивање, јер је то веома велики гријех.

Бог се много жалости кад осуђујемо и презиремо друге људе. Побринимо се само за своје сопствене грешке, због њих би требало да осјећамо бол. Осудимо саме себе и наћи ћемо милост и благодат код Бога.

СТАРАЦ ЈЕФРЕМ ФИЛОТЕЈСКИ И АРИЗОНСКИ

[JESSY]

Твоје бреме ће једног дана постати твоје васкрсење, твоја жалост – радост, а твоје трпљење – вечни живот! Благодарно завапи Господу: Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње (Јов 1, 21)

[Пријатељски]

[JESSY]

O PATNjI, BOLU I TRUDU

1. Neka ljubav našeg nebeskog Oca bude s vašim dušama kako biste se njome oživotvorili i

doneli plodove poslušanja Njegovim životodavnim zapovestima. Svi koji hoće da žive

pobožno u Hristu biće gonjeni (2. Tim. 3;12). Budući da svojom predanošću

angelopodobnom načinu života sledite Hrista Spasitelja, vaša najveća dužnost je da

prihvatite svaku patnju, bez obzira da li ona potiče od prirode, lenjosti, ogrehovljenosti ili od

drugih ljudi. Ako hoćemo da živimo životom po Hristu, dužni smo da se pokorimo Božijoj

volji, jer sve dolazi od Boga. Budući pak da dolazi od Boga, onda je to i Božija volja i Bog

tako zapoveda. Zar se nećemo potčiniti? Zar nećemo uskliknuti zajedno s blaženim Jovom:

Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime Gospodnje (Jov 1;21)?

Tako ćemo poslušnošću i blagodarenjem pokazati svoju pokornost Božijoj volji. Zar se

pokoran neće udostojiti da još ovde zadobije u sebi život večni? Da, on će živeti u vekove

vekova!

Podvizavajmo se, dakle! Izoštrimo svoje duše na brusilici trpljenja, da bismo tvorili dela koja

će biti ugodna Bogu. Ni patnja, ni bolest, ni nedaće, ni iskušenja ne mogu nas razdvojiti od

ljubavi Hristove. Mi smo najpre i naučili da je uzan i težak put što one koji njime koračaju

vodi u život bez žalosti. S leve i desne strane toga puta razbacano je trnje i čičak, i nužno je

da budemo veoma pažljivi!

Na teškom putu, u iskušenjima bolesti i sl, trnje maloverja, netrpeljivosti i bojažljivosti

razdire odeždu duše. Potrebno je, dakle, da to trnje iščupamo verom, nadom i trpljenjem,

imajući kao uzor (praobraz, prototip) Isusa Hrista koji je mnogo stradao tokom čitavog Svog

ovozemaljskog života. Mnogo trnja pozleđivalo je Njegovu svesvetu dušu, zbog čega je

objavio: Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21;19).

Kroz bolesti i sve nedaće uopšte Bog nam kao Otac pokazuje svoju blagonaklonost jer traži

način da nam preda Svoju svetost: Ako podnosite karanje, Bog postupa sa vama kao sa

sinovima. Jer koji je to sin kojega otac ne kara? Ako li ste bez karanja koje su svi iskusili,

onda ste kopilad a ne sinovi (Jevr. 12;78). Kad god patimo, jasno se pokazuje da smo čeda

Božija. A ko ne bi poželeo da bude čedo Božije? Ako dakle želiš da budeš čedo Božije, patnje

i iskušenja koja ti Bog pošalje pretrpi sa zahvalnošću, verom i nadom.

Čak su i iskušenja koja nam dolaze od ljudi u stvari poslata od Boga da bismo zadobili

strpljenje, dugotrpeljivost, sažaljivost (sastradanje) i trpljenje, jer su sve to božanske

osobine, kao što nam i kaže Gospod: On Svojim suncem obasjava i zle i dobre, i daje dažd

pravednima i nepravednima (Mt. 5;25). Zbog toga smo dužni da volimo svakog čoveka.

Neka se u našoj duši ne pronađe ni trag od mržnje i zlobe, da bismo se mogli nazvati decom

Božijom.

Stradanja koja doživimo tokom čitavog života nisu dostojna da se uporede s neizrecivim

dobrima, od Boga priugotovljenim za one duše koje nose krst, bez obzira da li te patnje

potiču od same (čovekove) prirode, od drugih ljudi ili od đavola. Kad god nas napadne neka 11

strast ili slabost i mi joj se suprotstavimo, ona može biti uzrok da se udostojimo blaženstva:

Blažen je čovek koji pretrpi iskušenje, jer kad bude oproban primiće venac života (Jk. 1;12).

Toga radi, čedo moje, sve pretrpi, jer se nevidljivo plete venac za glavu svakog čoveka.

Gorka je zima, ali je raj sladak. Pretrpi mraz iskušenja, da bi tvoja stopala radosno zaigrala

na nebesima.

[JESSY]

O BOLESTI

1. Istina je da bolesti, patnje i nedaće hrišćanima donose očišćenje duše i oproštaj grehova.

Svaki hrišćanin ima svetu obavezu da prostodušno i nezlobivog srca prihvati svaki krst koji

Gospod položi na njega i da ga visoko uznese do proslavljene Golgote. On ponekad može da

padne na kolena usled napora i težine, ali Bog će mu poslati drugog Simona Kirinejca,

odnosno blagodat trpljenja, koja će uzneti krst do Golgote.

Kada podnosimo telesne i duševne patnje, posedujemo pouzdano svedočanstvo da nas Bog

ljubi i da smo pribrojani istinskim čedima Božijim.

Kada posetimo groblje, na svim grobovima videćemo krstove - neki su od drveta, neki od

kamena, neki od gvožća, itd. Bog daje krst svakoj hrišćanskoj duši. Nekome se daje drveni,

nekom kameni, a nekom gvozdeni krst, zavisno od toga šta je premudrost Božija smatrala

za najbolje.

Glavni cilj Gospodnji je spasenje naše dragocene duše, bez obzira da li će ona zbog toga

patiti. On Sam nam daje trpljenje i prosvetljenje, kako bismo bili u stanju da taj krst nosimo

do kraja.

Patnje koje osećamo tokom bolesti šalje nam ruka dobrog Boga. Najdelotvorniji lek za

duševno zdravlje je telesna bolest. Bolest je truba što budi svaku dušu koju je uspavalo

opojno piće neznanja i zaboravljanja Boga. Bolesti jačaju dušu koja je zapala u nemar i kojoj

bi telesno zdravlje škodilo da se vrati na pravi put. Gospode, u nevolji tražim Te (Is. 26;16).

Uteskobi dajmi prostor (Ps. 4;1). Kroz mnoge nevolje valja nam ući u Carstvo Božijs (Dela

ap. 14;22). Trpljenjem svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21;19).

Udarci čiste ljubavi kada nisu uzrokovani ničim drugim osim svetim i spasonosnim

promisliteljskim ciljem! Gospod nam u Evanđelju kaže da bez volje našeg nebeskog Oca ni

vrabac ne može da padne, kao i da su sve vlasi na našoj glavi izbrojane. Kakvo nam

uveravanje daju ove reči da su sva naša dela, sve naše reči i sve naše misli poznate

Gospodu, da se naše patnje pojavljuju s Njegovim znanjem, da potiču od Njegovog promisla

i da teže nekom spasonosnom cilju!

Koliko je čovečanstvo, i telesno i duhovno, bilo iskvareno pre dolaska Gospodnjeg! Koji je

lek mogao uneti preporod u čovečiju dušu? Zar to nije bio divovski Krst Gospoda Isusa? Da

Gospod nije umro na Krstu, bilo bi nemoguće da se čovek spase na neki drugi način.

Noseći Svoj krst, Hristos je postao naš prototip (prauzor, praobraz). Tako je pokazao da

svako, ko želi da bude spasen, treba da Ga sledi i da pretrpi krst koji je Gospod položio na

njega saglasno njegovoj snazi, da se popne na Golgotu, da bude raspet zajedno sa Isusom,

a zatim da se zajedno sa Gospodom i proslavi u Carstvu Božijem.

Kada duša uvidi da se slava i počinak u nebeskom blaženstvu daju saglasno krstu koji je

nosila, zažaliće što nije nosila teži krst i tako dobila još veću slavu i počinak. Ona će tada

reći: "Napor je onda bio kratkotrajan, a sada sam lišena večnih blaženstava!" Čak će i

patrijarh Avraam, kada vidi blaženstva koja će se dodeliti, zažaliti što se nije više

podvizavao!

Jedna mlada devojka je stalno bolovala od neke teške bolesti i na kraju je i umrla. Jedne

noći javila se svojoj sestri koja ju je upitala: "Kako ti je, sestro moja, tamo gde si sada?" 26

Ona joj je odgovorila: "Šta da ti kažem, sestro? Zbog moje bolesti, Hristos me udostojio

veće slave i počinka. O, kad bih samo mogla da se vratim na zemlju i da stradam od još

gore bolesti, da bih se ovde udostojila još veće slave!"

Ako je Sam svemoćni i bezgrešni Gospod nosio krst radi čoveka i njegovog spasenja, koliko

je tek radi spasenja krst potreban nama, grešnicima, koji grešimo svakoga časa?

Pripremih se i ne oklevah da očuvam zapovesti Tvoje (Ps. 118;60)*, kaže prorok David.

Uvek moramo biti spremni da bez roptanja pretrpimo svako iskušenje koje nam pošalje

sveta ruka našeg Iscelitelja Boga. Budući da iskušenje dolazi od Onoga čija je ljubav prema

nama bezgranično duboka i da ga je On dopustio, ono nikada neće biti zlo. Kada iskušenje

prođe, sagledaćemo njegov dobar ishod, sagledaćemo glavni cilj Božiji.

Predviđajući buduća iskušenja Svojih sledbenika, Gospod Isus ih krepi govoreći: Trpljenjem

svojim spasavajte duše svoje (Lk. 21 ;19) i Koji pretrpi do kraja taj će se spasti (Mt. 10;22).

Trpeljivo podnoseći svoju bolest, i ti ćeš se pribrojati ljubljenim čedima Hristovim. Tvoje

breme će jednog dana postati tvoje vaskrsenje, tvoja žalost - radost, a tvoje trpljenje -

večni život! Blagodarno zavapi Gospodu: Gospod dade, Gospod uze; da je blagosloveno ime

Gospodnje (Jov 1;21). Ako tako zavapiš, tvoja duša će se ispuniti radošću i mirom, a

istovremeno ćeš osnažiti i u trpljenju.

' Navod se doneke razlikuje od Daničićevog prevoda (Prim. prev.)

Šta je hrišćanin? Šta mora posedovati? Sasvim je sigurno da u svemu mora imati mnogo

trpljenja.

Trpljenjem raznolikih patnji zadobijamo večni počinak: 46 Hodite k meni svi koji ste umorni i

natovareni, i ja ću vas odmoriti, kaže Gospod (Mt. 11;28).

Put koji vodi putnike u rajski grad u potpunosti je zasejan trnjem i oni koji njime koračaju

prolivaće krv zbog njegovih uboda. Međutim, sve prevazilazi nada u rajske naslade, koja

putnicima daje trpljenje, kao što je izgovorilo i četrdeset svetih mučenika kada su ih bacili u

zaleđeno jezero: "Zima je gorka, ali je raj sladak. Mraz je bolan, ali će naslade biti slatke!"

Neka sveblagi Gospod pribroji i nas skrušene onima koji se trude i koji su teško

obremenjeni, da bi nam podario večni počinak. Amin.

[JESSY]

O GREHU, POKAJANjU, PLAČU PO BOGU I SUZAMA

1. Ljudski je pasti i biti ranjen - čak i kad bi ljudski život na zemlji trajao samo jedan jedini

dan, njegove misli su još od malena naklonjene zlu (v. Post. 8;21). Međutim, pasti i potom

ne ustati uopšte nije ljudski. Pokajanje vaspostavlja čoveka; ono nam je dato da bismo i

nakon krštenja isceljivali dušu. Kad ono ne bi postojalo, teško da bi se čovek uopšte mogao

spasti. Upravo zbog toga vrlina pokajanja traje sve dok je čovek živ, jer jedino savršeni ne

greše. Čeda moja, kad god vidite da vas vaše misli prekorevaju zbog nekog greha, istog

časa uzmite lek: pokajte se, jecajte, ispovedite se i, gle, vratićete se u svoje prethodno,

bolje stanje.